Јелена је завршила економију, „обрела“ се у пољопривреди и данас производе продаје и у Америци
Јелена Паунковић, дипломирани економиста из Београда, пре 8 година одлучила је да промени професију и започне бизнис у пољопривреди. Вратила се у родну Јагодину, па потом у селу Црнче почела да производи козји сир, пармезан и качкаваљ, а продаје их и у Америци.
Отац ју је подстакао да се врати на село јер је и он сам то учинио после преко 40 година живота у граду. Купио је кућу у подножју Црног врха , на 12 км од Јагодине, у селу Црнче.
БЕСПЛАТНО преузмите АГРОБИЗНИС МАГАЗИН за ЈУЛ 2023.
– Говорио је, да га је „купио“ поглед са терасе те куће, тако да су мајка и он одлучили да, своје време ту проводе. У време бомбардовања, саградио је објекат за чување оваца, што му је била прва жеља, накуповао земљу и посветио се томе, заједно са мајком. Тиме су се бавили пар година, док смо брат и ја студирали. После завршеног Економског факултета и рада у Београду, одлучила сам да се вратим у Јагодину. Убрзо је тата распродао овце, купио две козице, научио од комшинице како да помузе и направи сир… И тако креће цела прича – каже Јелена.
Прво стадо купили 2015.
Све је почело 2015. године када су купили прво стадо, па је постепено учила о овом послу.
– Читала сам разну литературу, пратила друге козаре, правила грешке и учила на њима. И данас, после толико времена, могу рећи да и даље учим. Истина да ми је било тешко да се навикнем да ручно помузем козе ( док нисам прешла на коришћење музилице) или помогнем кози при јарењу, да научим да дам ињекцију или да прихватим да морам и да изђубрим објекат у коме оне бораве. Оно што је све те ствари учинило прихватљивим је љубав према животињама. Буде толико веселих момената са јарићима, забаве са козама када их водимо у пашу, мажења са њима.. Првенство човек треба то да воли – открива она.
Бизнис је прошао кроз многе фазем а тренутно има 25 грла. Циљ им је да имају добро млечне козе и да одрже квалитет производа које праве.
– Наш асортиман производа садржи козје млеко и сурутку, млади и стари бели сир, димљени качкаваљ и пармезан, као и урду, која се од скоро производи – објаснила је Јелена,
Додала је да је раније правила и козји крем и фета сир, али није постојала заинтересованост за куповину. Имамо жељу да проширимо палету производа са козјим кобасицама и козјим печењем.
Извози димљени козји качкаваљ у Швајцарску, Бугарску, Хрватску, Америку – каже Јелена.
Не излазе на пијацу, купци долазе до њих
– Производе продајемо на нашој фарми и у граду. Имамо купце из других градова Србије, који долазе код нас, па на пијацу и не излазимо, јер се и овако скоро све прода. Много пута се дешавало да за нас не остане ниједно парче сира да поједемо. Неке муштерије купују због здравља, неке јер уживају у тим укусима, а многи носе и својој фамилији и пријатељима. На пример, наш димљени козји качкаваљ је путовао у Швајцарску, Бугарску, Хрватску, Америку – каже Јелена.
Сада Јелени у послу помаже супруг Александар, па заједно деле обавезе. Она је и даље остала верна производњи и продаји, али увек заједно одраде мужу и неопходно изђубравање објекта. За извођење коза на пашу, бригу око исхране и здравља грла, као и разних поправки у објекту, задужен је Александар.
– На почетку, посао смо радили тата и ја. Међутим, када је тата 2021.године изненада преминуо, брат ми је неко време помагао, док га живот није одвео у другом правцу. Један период времена сам била сама, уз мајкину помоћ око исхране коза, и било је тешко. Случајно или не, у то време сам упознала свог супруга, који је, такође, имао своје стадо коза. Добро смо се уклопили, имамо слична интересовања и циљеве, волимо животиње и природу – открива Јелена.
– Козарством се бавим готово осам година. У почетку, док сам све још учила и проналазила муштерије, зарада је била слаба. Како се посао развијао, асортиман производа ширио и број муштерија растао, тако се и зарада повећавала.
Нагласила је да се од овог посла нико неће обогатити, али да је зарада пристојна.
– Да се живи пристојно од овог посла – може. Зависи и чиме се људи задовоље – да ли желе мирнији и скроман живот у природи и са животињама или пуно новца, луксузне аутомобиле,…. Разочараће се, јер само од бављења козарством се неће обогатити. Нека људи не наседају на приче о томе да ће од 10 коза месечно да имају зараду више од 1.000 евра. То су фантазије – каже наша саговорница.
Поручила је свакоме, ко одлучи да се бави козарством, да буде упоран и истраје, да одржи квалитет својих производа, да достигне тај ниво да му се исплати да плаћа раднике на свом газдинству и да остане на добром гласу.
Добар глас се далеко чује
Јелена нам открива да ко жели да се бави козарством мора пуно да ради, сваког дана, 365 дана годишње:
– За нас нема празника, боловања. И поред свега тога што је напорно, задовољство нам је кад видимо наше здраве и веселе козе и јариће како уживају на пашњаку, када нам муштерије похвале производе и поново их купују, када нам дођу нови купци јер су нас други препоручили.
(Извор: Курир.рс)
