Сви се питају зашто је малина јефтинија, а била је „рудник пара“

723

Тешко је наћи групацију која протестује више од узгајивача малина.

Некада су просветни радници и запослени у наменској индустрији учесталије испољавали незадовољство, али, чини се, да су у последње време чешће неповољне сезонске коњуктуре по продавце бобичавог воћа, па малинари практично сваке године прозивају власт да им помогне.

Рудник пара
Апсурд је у томе што је реч о једној од најпрофитабилнијих делатности, правом „руднику пара“ за оне који знају посао, имају довољно велику родбину као готово сигурну радну снагу и умеју да се сналазе на необично волатибилном тржишту. Годишњи приход достиже и по 70.000 евра по хектару, од чега на трошкове отпада највише четвртина.

Реч је о вансеријски рентабилној активности, па није чудо да се овим послом баве не само пољопривредници, већ и адвокати, лекари, инжењери, свако ко има повољно имање и довољно новца за не баш превелико стартно улагање.

Мање је познато да је у Србији садња малина, али као украсног шибља, почела око 1880. године, да би четири деценије касније почео узгој сорте намењене прављењу сока. Малина за каснију употребу, уз помоћ замрзавања, почела је тек шездесетих година прошлог века.

Западна Србија, посебно предео од Ариља до Ивањице, показао се идеалним за сорту „виламет“. И данас је водећи бренд када је реч о малинама за накнадну употребу. Управо она и чини преко 90 одсто засада србијанских малињака, док се близу 400.000 људи бави овим узгојом.

Наравно, бар половина нису професионални земљорадници, већ им је узгој додатан извор прихода. Велика већина малињака је мини величине, таман да једна породица веома солидно живи, а последјих година приметно је да опада како квалитет садница, тако и употреба ђубрива специфичне формулације, примерене узгоју овог воћа.

Осцилације цене
Током претходних деценија Србија је, упркос свим манама у производњи, израсла у светског лидера када је реч о „виламету“. Годишње се извезе и 95 одсто рода, обично преко 100.000 тона. Рекордне 2015. у свет је пласирано више од 134.000 тона вредних 325 милиона евра. Род се креће у распону од седам до 23 тоне по хектару.

Мана је што достизање веће родности подразумева приметно већа улагања, при чему је профитабилност већа код јесењих сорти намењених конзуму, сасвим ретких у Србији.

Проблем је изразита, и све већа, осцилација цене на светском тржишту, где се пре две године на велико продавала и за шест, седам евра по килограму, да би лане пала на три до четири евра. Почетак ове сезоне, рат у Украјини и пад стандарда широм Европе допринели су да се почетком текуће сезоне могла купити и за два евра. Посебно је негативан утицај дампиншки извоз малине из Украјине, Пољске и Чилеа.

Правац у губитак
Пред лањску сезону брања на тржишту је било посебно узбудљиво. На основу рекордне цене из претходне године, узгајивачи су, уз подршку са политичлке сцене Србије, процењивали још једну сезону изразито високе цене. Стога у куповини унапред нису давали малину испод 500 динара по килограму. На подстицај, могло би се рећи притисак, државе хладњачари су плаћали, купили и замрзли бобице. Када је дошло време конзума одмрзнуте малине, лоша ситуација на Старом континенту се одразила и на тржиште.

Малину је било тешко пласирати за више од три, а плаћали су је више од четири евра. Ако се зна да су трошкови замрзавања отприлике 1,5 евро по килограму, може се само замислити у каквом су се чабру нашли власници хладњача, уједно и извозници.

Последице се и данас примећују, у српским хладњачама још има прошлогодишњег рода, а требало би да се купује нови род. Известан је мањак складишних капацитета, заузетих залихама, док купци сада малину плаћају 200-230 динара по килограму, којом су узгајивачи безмало увређени.

Вести са европском тржишта не слуте на добро. Малина из Украјине се у Европи купује на велико за само 1,2 евра. Истина да је слабијег квалитета од српске, али је много јефтинија, готово џабе. Прогнозе су да ће целе сезоне цена бобичастог воћа бити далеко нижа од дугогодишњег просека.

Произвођачи и(ли) гласачи
Узгајивачи малина су сада спремни да продају кило за готово 340 динара, али потражња је скромна. Власници хладњача не само да су поучени лањским ускуством, већ немају довољно новца ни да у целости исплате прошлогодишњи род. Рачуница показује да су лане по килограму изгубили скоро 2,2 евра.

Држава на притисак узгајивача додељује десет милиона динара помоћи ради регулисања дуга и подстицаја куповине новог рода. Невоља је што су у међувремену и камате на тржишту два и по пута више, па је питање је ли хладњачарима исплативо узимати банкарску позајмицу уз десет одсто приноса.

Остаје да се види како ће се ствари даље одвијати. За сада уместо да узгајивачи и хладњачари себе скупа доживљавају као једног партнера и деле профит од инопласмана, остају подељени, покушавајући да свака групација само себи усмери гро профита, а на другу страну да превали ризик тржишних осцилација.

Извор: 021.рс

https://bif.rs/2023/07/profit-sebi-rizik-drugima/?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=profit-sebi-rizik-drugima