Регенеративна пољопривреда последњих година постаје све популарнији концепт, промовишући се као решење за климатске промене и одрживу производњу хране. Глобалне корпорације, попут Нестлеа, већ су увеле смернице базиране на овој пракси, док Светски економски форум регенеративну пољопривреду види као кључ за отпорност пољопривреде на климатске промене и декарбонизацију прехрамбеног система.
Међутим, најновији извештај Agri Benchmark истраживача из Немачке показује да су користи ове праксе често прецењене, а економски и еколошки ефекти далеко од очекиваних.
Складиштење угљеника – Мит или стварност?
Један од главних аргумената у корист регенеративне пољопривреде јесте тврдња да употреба покровних усева и смањена обрада земљишта значајно доприносе складиштењу угљеника у земљишту и смањењу емисија гасова са ефектом стаклене баште.
Међутим, мета-анализе научних истраживања, укључујући и студију EASAC-а, показују да смањена или конзервацијска обрада земљишта не повећава укупне резерве угљеника. Уместо тога, угљеник се акумулира у горњим слојевима, док га у дубљим слојевима има мање. Уколико би се земљиште поново преорало, сав тај угљеник би се ослободио у атмосферу, што доводи у питање дугорочну корист ове методе.
Када је реч о покровним усевима, иако могу имати одређене бенефите за квалитет земљишта, њихов допринос складиштењу угљеника је ограничен и зависи од састава усева. Легуминозе имају већи потенцијал, али чак и тада ефекти су краткорочни – чим се покровни усеви престану користити, складиштени угљеник се временом враћа у атмосферу.
Економска реалност – да ли се исплати?
Регенеративна пољопривреда се често представља и као економски исплатива опција, али најновија истраживања показују супротно. Студија Boston Consulting Group-а у Немачкој сугерише да би пољопривредници могли повећати профит за 52 евра по хектару преласком на регенеративне методе. Међутим, аутори извештаја из Agri Benchmark-а наводе да су ове калкулације засноване на нереалним претпоставкама:
- Приходи од угљеничних кредита – Немачки пример рачуна на додатних 38 €/ха из продаје угљеничних кредита за узгој покровних усева, али у реалности многи пољопривредници већ добијају субвенције за ову праксу, што значи да нема додатне зараде.
- Уштеде на ђубриву – Претпостављено смањење трошкова ђубрења за 89 €/ха није реално, јер не постоје истраживања која показују такве уштеде у пракси.
- Скривени трошкови – Смањена обрада земљишта често значи већу употребу хербицида, а у сушним годинама приноси не расту, већ могу и да опадну.
Другим речима, да је регенеративна пољопривреда заиста економски исплатива, њена примена би се ширила органски, без потребе за субвенцијама. Међутим, подаци показују да се покровни усеви и методе смањене обраде земљишта примењују углавном тамо где постоје државне субвенције – што доводи у питање њихову дугорочну одрживост.
Шта су угљенични кредити?
Угљенични кредити су механизам који омогућава компанијама и појединцима да смање свој угљенични отисак куповином „дозвола“ за емисију угљен-диоксида (CO₂). Један угљенични кредит представља смањење или уклањање једне тоне CO₂ из атмосфере.
Пољопривредници који користе методе за складиштење угљеника у земљишту (попут покровних усева или смањене обраде земљишта) могу добити угљеничне кредите и продати их компанијама које желе да „неутралишу“ своје емисије. Међутим, како показује ова анализа, стварна способност регенеративне пољопривреде да трајно сачува угљеник је упитна, што доводи у питање дугорочну вредност ових кредита.
Губитак приноса и проблем „цурења емисија“
Један од кључних проблема регенеративне пољопривреде је пад приноса. Ако се смањи употреба минералних ђубрива или се пређе на методе без обраде земљишта, у многим случајевима долази до смањења приноса.
То значи да се губици морају надокнадити на други начин – обично повећањем пољопривредне производње на другим подручјима. Овај феномен, познат као „цурење емисија“ (leakage effect), може довести до тога да се изгубљени приноси надокнаде крчењем шума или повећањем употребе ђубрива на другим местима, што може узроковати веће емисије него што су уштеђене.
Шта је боље решење?
Аутори извештаја истичу да се фокус уместо на регенеративну пољопривреду треба преусмерити на побољшање ефикасности коришћења азотних ђубрива. Око 80% емисија CO₂ из ратарске производње долази из употребе минералних ђубрива, али истраживања показују да постоје методе за значајно смањење ових емисија без губитака у приносима.
Швајцарска компанија Nestle, један је од великих заговорника регенеративне пољопривреде. Биће занимљиво видети да ли ће и како они реаговати на ова истраживања и резултате
Решења укључују:
✅ Прецизну пољопривреду и циљанију употребу азотних ђубрива,
✅ Употребу дронова и сензора за оптимизацију исхране биљака,
✅ Подземну примену азота како би се смањили губици гасификацијом.
Регенеративна пољопривреда можда лепо звучи, али њени ефекти на климатске промене и економску одрживост су далеко од онога што се често тврди. Прави пут ка одрживој пољопривреди није у популарним слоганима, већ у доказаним методама које истовремено повећавају продуктивност и смањују еколошки отисак закључак је ове студије.
