Професор Тошић о стању у пољопривреди Србије

310

Кад је реч о тренутном стању пољопривреде у Србији власт тврди да пољопривреду помаже колико год може, док највећи део пољопривредника мисли да је то недовољно. У великој мери је све тачно, иако је стање све теже и резултати све слабији.

За ширу јавност треба да се истакну две чињенице: по природним условима (земљиште – клима) пољопривреда Србије спада међу државе Европе с најповољнијим могућностима за постизање сигурних високих приноса у биљној производњи; већ дуже од 30 година по општем стању пољопривреда Србије је у сталном опадању, па је тренутно на дну Европе с неколико најслабијих држава.

Стање пољопривреде као веома сложене гране тешко је објаснити да се схвати пре свега од непосредних пољопривредника. Најчешће исказивање основних појмова и резултата би било:

– Држава исказује постигнуте просечне резултате на њиви без исказивања колико је то у односу на реално могуће и колико у односу на оне, који постижу боље резултате;

– Пољопривредници исказују ниске цене које добијају од трговаца, а не исказују зашто нису удружени (најбоље с индустријом прераде) па да по правилу постижу веће цене и сигурнији пласман.

За ширу јавност потрошача (или становника) Србије треба нагласити најмање два основна показатеља за одржавање, или чак унапређење пољопривреде. То би били: – Одржавање обима сточарства с већим бројем позитивних утицаја;

Овај показатељ ретко се користи и још мање исказује од власти или од пољопривредника. Тај показатељ значи колико сточарство с прерадом пољопривредних производа учествује у укупној вредности пољопривреде државе. Код најбољих држава Европе сточарство с прерадом учествује са 60 или чак 70 процената. У тој групи држава била је и Србија пре тридесетак година. Са сталним падом броја говеда и свиња и све мањом производњом млека, меса и осталих производа вредност сточарства у Србији већ је пала на мање од 30 процената, и даље пада.

– Обавезно одржавање постојеће плодности (или вредности) пољопривредног земљишта као трајног богатства и услова за успешност пољопривреде државе.

Основни показатељ вредности пољопривредног земљишта је хумус као органски део. Са само два до три процента земљиште постаје исплативо за обраду, чак и као најниже вредности. Најбоља земљишта имају шест и више процената хумуса. Одржавање или чак повећавање садржаја хумуса постиже се коришћењем стајњака као органског ђубрива. Тако могу да се смање количине вештачких ђубрива све до такозване органске производње (што је и један од главних циљева најбољих пољопривреда у земљама ЕУ). У Србији је највећа штета управо због све ређег коришћења стајњака. Део те штете је и у све тежој обради земљишта, као и због мањег задржавања дела падавина (или тежег подношења суша). Највећи пад процента хумуса је у равничарском делу Србије, што је већ за велику бригу државе.

Посебна група негативних утицаја на стање пољопривреде Србије је област удруживања. Право удруживање и не постоји. За углед треба знати да се појам удруживања односи на произвођаче (пољопривреднике) и на удруживања за индустрију прераде. То значи да би удруживање било право кад почиње биљном производњом и завршава прерадом, све до пласмана коначних производа за потрошаче. Такав систем удруживања одавно је познат са сигурним одржавањем код најбољих држава Европе као угледних. Удруживање непосредних произвођача изразито је у свињогојству с најужим специјализацијама држања крмача и производњом прасади за тов или приплод. Већ се сигурно постижу производња и одгој 30 или чак 35 прасади по крмачи годишње или прираст меса у тову од килограм или више по товљенику на дан. Слични високи резултати су и у говедарству, с производњом од 7.000 или чак 8.000 литара млека по крави годишње с кравама за двојну производњу (млеко и месо). Помоћ државе пољопривреди требало би све више да се усмерава ка оним пољопривредницима који су већ вишеструко оспособљени за постизање високих резултата. Основни услов је стручна спрема пољопривредника и стално стручно усавршавање уз размену резултата с бољим произвођачима. На основу тога све већи број пољопривредника се толико стабилизује да им и није потребна нека директна помоћ државе (што је свакако и државни циљ). Србија има у окружењу и оне државе које служе целом свету као углед, тако да је лакше копирати њих него уводити нешто мање познато. То се подједнако односи на обим и начин удруживања, као и на нова сазнања о усмеравања производње и прераде, не само за потребе домаћег тржишта, већ и у погледу услова за пласман у свету.авање ка потребама по врсти, квалитету и условима за сопствено становништво; сигуран пласман за оне у свету којих је све више и који немају природне услове за довољну производњу.

Др Милан Ст. Тошић,
члан ДЛГ Немачка, редовни професор у пензији

Извор: ПОЛИТИКА