Предвиђања стручњака: Куда иде производња хране?

Аутор: draganadpetrovic
270 посета

Жељко Вашко, професор Пољопривредног факултета у Бањалуци на катедрама за рурални развој и економику пољопривреде каже да ће цијене хране и даље расти, а у најбољем случају да ће се задржати на садашњем, у задњих двадесет година, рекордном нивоу.“Реално је очекивати да ће се цијене хране престати расти када се стабилизује политичка ситуација која је довела до повећања цијена и да ће се оне чак и смањивати, али се сигурно неће вратити на ниво на којем су биле прије пандемије и украјинске кризе“, рекао је Вашко у писаном интервју за Независне новине.

Говорећи о птенцијалима у пољопривредној производњи, Вашко каже да да потенцијал постоји али да није довољно искориштен те да би тренутне околности у свијету требале довести до тога да бављење пољопривредом постане исплативији бизнис, а не задње уточиште за оне који не могу ништа друго да раде.

НН: Према извјештају Организације за храну и пољопривреду (ФАО) цијене хране у свијету у посљедњих годину дана порасле су за око 20 посто. Да ли ће овај тренд бити настављен и у наредном периоду и шта је то што је највише утицало на повећање цијена хране?

ВАШКО: ФАО за израчунавање индекса цијене хране (агрегатни индекс пет група основних пољопривредних производа: житатице, уље биљног поријекла, шећер, млијеко и млијечни производи и месо) користи одређени базни период и тренутно су база за поређење просјечне цијене хране у периоду 2014-2016. У односу на тај период цијене хране у свијету су у марту 2022. године биле више за 59,3%.

Само у марту 2022. године цијене хране су порасле за 12,6% у односу на фебруар, а у прва три мјесеца 2022. године кумулативно за 18,4%. У односу на март прошле године, повећање цијена хране је чак 33%, с тим да повећање цијена није линеарно за све врсте хране. Највише су покупјели жито и уље, нешто мање сточарски производи (млијеко и месо), а најмање шећер.

На процјене о трендовима у кретању цијена хране прво треба узети у обзир узроке. Генерално цијене било којег производа расту када се наруше односи између понуде и тражње. Ситуација са цијеном хране слична садашњој била је 2011. године као посљедица комбинације финансијске кризе, суше и политичке нестабилности у Африци и на Блиском Истоку (тзв. „Арапско прољеће“).

За стабилизацију цијена хране тада су требале три-четири године. Садашње повећање цијена хране почело са пандемијом, и то тек 2021. године, а праћено је политичком кризом усљед ратних дешавања у Украјини. Утицај пандемије на поскупљење хране постаје све мањи, а главни разлог најновијег енормног поскупљења хране је смањена понуда хране, нарочито житарица и уљарица, и поскупљење инпута. Двије земље које су тренутно у ратном сукобу, Русија и Украјнина, своји извозом обезбјеђују око четвритне свјетских потреба за тим брашном и уљем.

Свјесни те ситуације и неизвјесности око могућности редовног увоза хране становништву у другим дијеловима свијета, нарочито оно више платежне моћи, ствара залихе хране, што је тренутно повећало тражњу за храном.

На другој страни смањена је понуда хране на свјетском тржишту јер неке земље, традиционалне извознице хране, ограничавају извоз и повећавају властите залихе. И ако се рат у Украјини ускоро заврши, Украјина ће сигурно у наредним жетвама имати мању производњу, а тиме и извоз пшенице, сунцокрета и др. производа. Тренутно политичке санкције према Русији воде ка прекиду или смањењу увоза роба из Русије, са неизвјесним временским трајањем тих ограничења.

На основу свега тога може се закључити да ће понуда хране у средњем року бити мања, а тражња (добрим дијелом узрокована паничним набавкама) бити већа, тако да је неминовно да цијене хране и даље расту, а у најбољем случају да се задрже на садашњем, у задњих двадесет година рекордном нивоу. Нови моменат у производњи хране је и поскупљење репроматеријала, нарочито горива и вјештачких ђубрива, а оно се такође догађа као посљедица конфликта у Источној Европи, јер су Русија, Бјелорусија и Украјина значајни произвођачи и извозници вјештачких ђубрива и компоненти за њихову производњу.

НН: Многе земље у свијету па и мултинационалне компаније све више се окрећу агро бизнису и производњи хране. Да ли Република Српска има шансу у томе с обзиром на обрадиве површине које има, а које углавном нису искориштене? (Ако имате податке о обрадивом земљишту не би било лоше да их наведете. Негђе сам прочитао да Република Српска има потенцијал да прехрани 8 милиона људи, и не знам да ли је тачан тај податак)?

ВАШКО: Не бих се сложио са констатацијом да обрадиве површине углавном нису искориштене, али бих се сложио са констатацијом да још увијек има доста неискориштених обрадивих површина у Републици Српској. У Републици Српској се задњих година сије око 200 хиљада ха ораница, са тенденцијом благог повећања тих површина, нарочито од појаве пандемије коронавируса.

Због одсуства тачних података о површини пољопривредног и обрадивог земљишта тешко је прецизно тврдити колико је необрађених ораница, али се украштањем различитих извора података може доћи до цифре да је то додатних 200 хиљада ха. Међутим, не треба занемарити да се тренутно обрађују оранице које су, и по квалитету, положају и величини парцела, за то најподесније, а оне које се не обрађују углавном имају мањи производни потенцијал, јер се ради о уситњеним парцелама обрадивог земљишта лошијег квалитета за које мултинационалне и домаће компаније нису заинтересоване. Компаније су заинтересоване за закуп државаног обрадивог земљишта у равничарским подручјима, али таквог земљишта је у РС свега десетак процената.

Остало пољопривредно земљиште је у власништву породичних пољопривредних газдинстава и његова обрада овиси искључиво о њиховој мотивисаности и спсобоности да се баве пољопривредном производњом.

Република Српска би на бази распложивих земљиштних ресурса могла произвести више хране, односно довољно хране за потребе њеног становништва и чак остврити и одређни извоз на два начина, обрадом и коришћењем веће површине пољопривредног земљишта и остваривањем виших приноса на површинама које се обрађују и користе.

Ту прије свега мислим на боље искориштење травњака и пашњака, јер је у РС просјечна „оптерећеност“ површина које су предодређене за сточарство са 0,5 условних грла по једном хектару, а отпимум је једно условно грло по хектару ливада и пашњака, што значи да постоји ресурсна база да се са релативно малим трошковима храни двоструко већи број преживара од садашњег броја. Дакле, шансе и производни потенцијал за повећање производње хране у Републици Српској постоје и они нису довољно искороштени.

НН: Шта можемо очекивати у будућности када је ријеч о производњи и цијенама хране да ли ће се тржиште у неком тренутку устабилити или ће и годинама пред нама бити нестабилно? Од чега то највише зависи?

ВАШКО: Већина пољопривредника, али и држава, настојаће да повећа своју производњу хране. Пољопривредници ће то радити јер у повећању цијене хране виде шансу за остваривање прихода, а повећана тражња за храном релаксира их од бојазни да оно што произведу неће имати коме продати. Међутим, нова стрепња пољопривредника је да ли ће и ти повећани приходи од продаје хране бити довољни да покрију све веће трошкове њене производње.

Државе овисне о увозу хране различитим мјерама економске и пољопривредне политике настоје стимулисати фармере на више засију и да на друге начине произведу више хране, тако да су веће субвенције још један од мотива да пољопривредници повећају производњу хране. Реално је очекивати да ће се цијене хране престати расти када се стабилизује политичка ситуација која је довела до повећања цијена и да ће се оне чак и смањивати, али се сигурно неће вратити на ниво на којем су биле прије пандемије и украјинске кризе.

Њемачки канцелар Шолц је недавно изјавио да је прошло вријеме ниских цијена, а ја бих додао да је прошло вријеме јефтине хране која је, на наки начин, чувала животни срандард сиромашнијих слојева становништва. Повећање цијене хране директно угрожава потрошаче, нарочито оне са нижим примањима.

То је посебно изражено у земљама за ниским дохотком по глави становника, као што је БиХ. Код нас на храну троши око трећине породичног буџета, а у ЕУ око 12%. Свакако да повећање цијене хране од 50% нема исте посљедице по једне и друге потрошаче, а раст цијена хране далеко теже могу да преживе они са нижим примањима и већим учешћем трошкова хране у њиховим трошковима живота.

Стога ће се породицама и појединцима са најнижим примањима морати давати новчана помоћ због повећаних трошкова живота. Због повећања цијена, повећавају се и буџетски порески приходи који су ових мјесеци рекордни. Из тих буџетских прихода један дио треба редистрибуирати најсиромашнијим категоријама становништва. То би имало веће ефекте од смањења стопе ПДВ на храну, које ће значајно смањити буџетске приходе, а носи једнаке користи од појефтињења хране и онима са малим, и онима са великим примањима.

НН: Када је ријеч о Републици Српској, колико смо независни када је у питању производња хране, прије свега житарица, млијека, млијечних производа и меса?

ВАШКО: Степен самодовољности Републике Српске у храни, а ни Босне и Херцеговине (јер код самодовљности је исправно говорити на нивоу БиХ због „прелијевања“ производње, потрошње, увоза и извоза хране између два ентитета) није предмет систематског праћења. Поједини истраживачи из академске заједнице (укључујући и мене), баве се, с времена на вријеме, тим калкулацијама и пројекцијама. Овисно од оствареног приноса (а он је опет зависан од климатским услова у појединим годинама), Република Спрска из властите производње задовољава 35-70% потреба за пшеницом и 60-95% потреба за кукурузом.

Република Српска би могла, на бази повећања искориштења тренутно необрађених површина, у потпуности задовољити своје потребе пшеницом и кукурузом из властите производње.

Ситуација није иста када се самодовољност посматра на ниву БиХ, јер у ФБиХ живи двоструко више становника него у РС, а површине ораница су мање, тако да читава БиХ има нижи степен самодовољности у односу на РС. У производњи млијека БиХ има самодовољност, а сама РС око 140%. Међутим, као посљедица неповољне структуре производње мљекарске индустрије, РС има вишак УХТ млијека и других краткотрајних млијечних производа, које извози, а има мањак сирева и других дуготрајних млијечних производа, које увози. Глобално се може рећи да РС производи довољно млијека за подмирење потреба њеног становништва.

Код меса РС има самодовољност 100% код овчијег меса, 95% код живинског меса, 80% код свињског меса и 70% код говеђег меса. Значајан увоз меса у БиХ посљедица је нижег степена самодовољности у другом ентитету, Федерацији БиХ. РС има висок степен самодовољности и код воћа и поврћа којег углавном има довољно за потребе њеног становништва, не појединих врста воћа и поврћа се више извози него што се увози. РС је у погледу увоза хране независнија од цјелокупне БиХ, јер РС има веће стопе самодовљности код већине пољопривредно-прехрамбених производа.

НН: У чему је највећи потенцијал Републике Српске када је производња хране у питању и шта је препрека да се тај потенцијал искористи? Може ли пољопривреда Српске прехранити властито становништво, у којој производњи имамо озбиљне вишкове, а у којој смо зависни од других?

ВАШКО: Квалитет обрадивог земљишта у РС је слабији него у неким земљама које представљају њене конкуренте у производњи хране. Због тога РС тешко може конкурисати произвођачима који имају повољније природне услове и више већих фарми. Шанса РС је оним гранам пољопривредне производње које су радно интензивне (прије свега производња воћа и поврћа), због тога што РС има јефтинију радну снагу и код оних производа гђе је трошкови рада имају високо учешће РС може те производе произвести и продати јефтиније од произвођача који рад плаћају знатно више.

Та компаративна предности на којој се у послијератном периоду заснивала експанзија производње неких пољопривредних производа (нпр. малине) губи се са повећањем прилика за запошљавање сеоског становништва у другим секторима у БиХ, земљама окружења и Западној Европи. Поред производње воћа и поврћа, сматрам да је шанса РС и у тову говеда, оваца и коза исхраном претежно на бази испаше. Реално је да ће РС и даље више хране увозити, него извозити, али се не треба бојати да ће њено становништво бити гладно.

Када би, из неког разлога, био онемогућен увоз хране, РС би могла да се прилагоди томе да произведе довољне количине хране потребне да се прехрани милион становника. Међутим, одржавање постојећег и евентуално повећање обима пољопривредне производње условљено је увозом недостајућих количина сјемена, пестицида, вјештачких ђубрива и других инпута индустријског поријекла. Властита произвоња инпута за потребе пољопривреде је минорна и РС је високо зависна од њиховог увоза, што значи да је, поред постојања довољних површина пољопривредног земљишта, повећање производње условљено могућностима и условима увоза потребних инпута.

НН: Колико пољопривреда и агро бизнис у Републици Српској прати свјетске трендове, односно да ли Српска има модерну пољопривреду или смо ипак заостали у том смислу?

ВАШКО: Пољопривреда и пољопривредници у Републици Српској заостају за свјетским трендовима у развоју пољопривреде. Разлози су вишеструки: недостатак информација и знања, нижи ниво инвестиција, мање повољни услови финансирања, ниже субвенције, уситњеност посједа, неизвјесност и погледу пласмана финалних производа, итд. Треба нагасити да пољопривреду у РС карактерише дуална структура, мањи број великих модерних фарми, и велики број малих традиционалних фарми.

Велике фарме прате свјетске трендове и оне су доминантни произвођачи тржних вишкова пољопривредних производа. На другој страни су мала, најчешће породична, пољопривредна газдинства која не могу, а понекад и не желе, да прате свјетске треднове, јер се пољопривредном баве узгред и претежно само за властите потребе и примјена модерних технологије није њихов императив.

Процеси укрупњавања и концентрације у сектору пољопривреде теку споро, а развој пољопривреде је на неки начин „таоц“ могућности и амбиција малих фарми. Стога ће пољопривреда у РС још дуго имати поменуту дуалну структуру и бити спој модерног и традиционалног, са очекивањем да ће временом модернизација превладати, између осталог и под утицајем субвенција за подршку инвестиционим улагањима из ентитетског аграрног буџета и предприступних ЕУ фондова.

Без обзира на величину фарме, битан преуслов за модрениазцију је степен примјене нових знања и технологија и увођење иновација у чему подршку пољопривредницима требају дати образовне институције (да што више пољопривредника има неки степен образовања за професионално бављење пољопривредом), научноистраживачке институције (да истраживачки траже и нуде рјешења за проблеме пољопривреде) и пољопривредна савјетодавна служба (да пољопривредници што прије и што масовније сазнају за нове технологије и иновације).

НН: Каква су Ваша предвиђања када је ријеч о производњи хране у свијету и генерално код нас, односно шта можемо очекивати у будућности? Колико смо свјесни трендова када је ријеч о пољопривреди и производњи хране?

ВАШКО: Сматрам да ће већина развијених земаља настојати да повећа своју производњи хране, чак и у случају када ће тако произведена храна бити скупља од увозне. Након ере глобализације и фаворизовања међународне трговине, доминантни циљеви псотају смањење овисности националних економија од увоза и повећање степена енергетске, прехрамбене и других видова самодовољности.

Нажалост, неразвијене земље у Африци, Азији и Јужној Америци ће и даље бити значајно овисне од увоза хране и може се чак очекивати и повећање броја гладних и неухрањених у тим дијелова свијета, управо због смањења понуде и повећања цијена хране. Ту су и инцијативе за озелењавање пољопривреде у ЕУ (тзв. Греен деал), чија посљедица ће бити смањење количине хране, прије свега у ЕУ, а онда и у другим земљама које буду слиједиле исте циљеве (више екологије = мање хране), и неминовно повећање њене цијене. Почетак ренесансе пољопривреде код нас би требало бити враћање поштовање према занимању пољопривредник. Деценијама је, не само код нас, него и већини других земаља, био присутан тренд напуштања сеоских подручја, а тиме и пољопривреде, и одласка сеоског становништва у град или иностранство, ради запошљавања у непољопривредним секторима.

Обично се као разлог наводи да је пољопривреда ризична ђелатности, овисна о климатским условима и тржишним колебањима. Предвиђања смањене понуде и повећане тражње за храном, у комбинацији са повећањем цијена хране, требао би довести до тога да бављење пољоприведом постане исплативији бизнис, а не задње уточиште за оне који не могу ништа друго да раде. У свијету је присутан тренд повећаног интереса за прозводњу хране, па је пољопривреде постала предмет интересовања и оних инвеститора који се до сада нису бавили тим бизнисом.

Због велике отворености нашег тржишта и овисности од увоза пољопривредно-прехрамбених производа (што једна од честих примједби домаћих пољопривредника), смањена понуде хране на свјетском тржишту и рестрикције њеног извоза брзо ће се одразити на домаће тржиште и за очекивати је да ће домаћи пољопривредници одреаговати повећањем производње већине пољопривредних производа.

НН: Колико смо свјесни потребе куповине домаћег производа и да ли је садашња политика отворених граница и тржишта добра или лоша за пољопривреду и пољопривредну производњу у БиХ.

ВАШКО: Политика отворених граница омогућава снабђевање одређеног тржишта прехрамбеним производима који се на том подручју не могу произвести или се не могу произвести у довољној количини. Исто тако, путем међународне размјене може се набавити храна по нижим цијенама од оних по којима се она може произвести у земљи увозници. То су све благодети међународне трговине, али оне се могу искористити само у случају када за мањак одређеног производа на једном тржишти истовремено постоји његов вишак на другом тржишту и када је могуће обавити трговину уз прихватљиве трансакционе трошкове.

Међутим, такви услови не постоје увијек. У нестабилним тржишним условима узрокованим различитим факторима (природне непогоде, политичке кризе, ратови и сл.) све земље настоје да повећају степен своје самодовољности у храни, а храна постоје нека врста оружија којим се, умјесто оружаних, воде трговински ратови.

Потрошачи често нису свјесни значаја давања предности домаћим производима, а нарочито домаћој храни. Код куповине хране већина потрошача руководи се цијеном, а поријекло производа им је мање битно. Међутим, у кризним ситуацијама, када се појаве несташице хране, сви се сјете домаћих произвођача и прерађивача хране и сматрају да је њихова патриотска дужност да обезбиједе потребне количине оних врста хране, које се тада не могу увести.

Наравно да то тада није могуће урадити „преко ноћи“ него давање предности домаћој храни треба бити дугорочно опредијељење домаћих потрошача које им обезбјеђује сигурност снабдијевања, а домаћим произвођачима хране сигурност пласмана. Пошто између произвођача и потрошача посредује трговина, важна је и лојалност трговаца домаћим производима, јер потрошачи који купују храну овисе до тога шта им трговци ставе на рафе у хипермаркетима посредством којих се купује све више хране и у РС.

Значи, политика отворених граница може да обезбиједи јефтинију храну, али је ризик да је неће бити када је најпотребнија. Политика давања предности домаћој храни обезбјеђује дугорочну одрживост домаће пољопривредне производње и континуирану доступности хране, али по вишим цијенама.

Претпостављам да би већина потрошача требала преферирати другу опцију, дугорочну прехрамбену сигурности у односу на краткорочне финансијске користи.

Извор: https://www.nezavisne.com/novosti/intervju/Zeljko-Vasko-za-Nezavisne-Cijene-hrane-vise-nikad-nece-biti-kao-prije-krize/714633

ФОТО: Pixabay

Srodni tekstovi

Оставите коментар