О Тијани прича цела Србија, а ево и зашто

Воденичарство, некада један од најпопуларнијих заната, у савременом добу помало је заборављен. Данас је окарактерисан као стари занат или пак специфично занимање којим се ретко ко бави. Ипак, у нашој земљи постоје они који чувају традицију и који овај посао желе да отргну од заборава. Једна од њих је Тијана Марић из Косјерића која се већ неколико година успешно бави производњом брашна у својој воденици. Са породицом је донела одлуку да свој живот изместе из Београда и посвете се старом породичном занату, који су њени преци неговали више од једног века.

Овај посао у Тијаниној породици преносио се са генерације на генерацију. Воденицу је саградио чукундеда, а након њега прадеда и деда су наставили овим да се баве, а након њих и Тијана са својом породицом.

Оно што су добре вести је да интересовање за овај бизнис све више расте, према подацима ресорног министарства, већ постоји око стотинак захтева за обнову воденица.

Тијана Марић, воденичарка из Косјерића, за „Блиц Бизнис“ открила је како је данас бавити се овим послом, какви су услови, али и зарада. Открила нам је и шта су њени циљеви, а један од њих је сигурно чување од заборава на једно време, културу и традицију…

– Одлука да свој породични живот изместимо из Београда „кући“ у Косјерић само је био почетак свега овога сто имамо данас. Хтели смо да се склонимо од брзог начина живота и дете гајимо у сваком смислу здравијим условима, да покусамо да му пружимо детињство слично нашем. Затим се на то сасвим спонтано надовезала идеја моје мајке да своје наследство препусти нама. А како смо обоје заљубљеници у село оберучке смо то прихватили. Од нашег првог доласка у воденицу родила се идеја да стварамо производ врхунског квалитета и то раширимо на тржиште, заправо да омогућимо што већем броју људи да искусе стварни укус и мирис проје, оне за коју ја знам цео живот, почела је Тијана своју причу.

– Са друге стране, схватила сам да је нематеријална вредност једне поточаре старе преко 130 година ненадмашива и да она као таква заиста заслужује да се неко позабави њом на прави начин и овај стари занат отргне од заборава. Воденицу је саградио мој чукундеда, а власници касније били прадеда и деда, тако да је она у власништву породице већ 133 године.

Посао врло динамичан, неретко и непредвидив, истиче она, али и додаје да допринос и квалитет превазилазе све потешкоће.

– Посао је врло динамичан са пуно искушења, никад не знате какво це вас стање сачекати када уђете у воденицу. То је у потпуности процес који зависи од природе, од реке. Реку морамо да контролишемо и да балансирамо воду. Зими је имамо доста, али зато са собом носи свашта и брана мора да се контролише свакодневно, лети је суша, на пролеће и с јесени поплаве, константно се прилагођавамо условима. Али некако када се осврнемо на сам процес производње, на то традиционално млевење, које се базира на спором и хладном млевењу и када схватимо да нас двоје уз насу стару сорту домаћег белог кукуруза Осмака, стварамо брашна најфинијег квалитета не буде нам тешко. Створили смо бренд Дедина воденица 1892. и донели одлуку да се базирамо само на кукуруз, тако да су наша брашна без глутена, јер у воденицу не улази ни једна друга житарица. Производимо три врсте пројиног брашна: пројино бело, пројино бело од домаћег кукуруза Осмака и пројино црвено од домаћег црвеног кукуруза.

Илустрација: Долазе им и туристи да виде како се ради и купе брашно

Иако воденичарство важи за тежак мушки посао, Тијана каже да уз помоћ и подршку свој супруга успева да изађе на крај са свим изазовима који им се нађу на путу.

– Истина је да се везује за мушку популацију јер је физички тежак задатак пред вама. Али ја заиста имам велику подршку супруга и сада већ могло би се реци да пођеднако радимо овај посао. Постоје физички послови које ја не могу да урадим, као сто је рецимо подизање и подсећање камена, чишћење бране, лупање леда на колу током зиме када заледи, док цео процес производње у потпуности обављам, као и маркетинг и продају. Дакле да закључимо, посао је доста тежак, али допринос који дајемо и квалитет који стварамо превазилази све потешкоће на које наилазимо и наравно успех да од тога и зарадимо.

– Ја бих заиста волела да је то истина. У Србији постоји велики број воденица које су зарасле, оронуле и у фази пропадања, о којима нико није бринуо, да ли због тога сто су имале више власника, да ли што људи у њима нису видели вредност. Ако је интересовање за обнову воденица у порасту то би заиста значило да се препознаје култура и традиција једног давног времена и волела бих да институције на то реагују и да нас има што више! У Друштву воденичара Србије, чији смо члан има само око 90 чланова власника воденица и љубитеља воденичарства.

Било је јако тешко доћи до прве зараде, јер нам се пре две године чинило да је воденица рупа без дна. Јако пуно улагања смо имали, никад довољно испланираних, али смо имали циљ и нисмо одустали. Данас већ смо направили један бренд који има своји цену исказану кроз квалитет, труд, рад, па самим тим долази и дуго очекивана зарада. Што нам даље оставља велику одговорност да одржимо квалитет и задржимо потрошаче и то нам за сада иде добро, купци нас препознају и обожавају. Али морам да нагласим да је мени ово главни посао и да сам се посветила само њему, не бих могла да се сложим да воденица поточара некоме може да буде хоби и да од ње зарађује, велики је посао у питању, додала је она.

Иако се сматра да је овај посао давно заборављен, Тијана каже да многи туристи који посете Косјерић често долазе и у обилазак воденице, желе да осете мирис брашна, али и да учествују у производњи.

У Косјерићком крају је развијен сеоски туризам, тако да имамо доста посетилаца који наменски долазе код нас да виде воденицу, осете мирис свежег брашна, учествују у производњи, поседе са нама уз кафу и ракију и на крају купе брашно. Волели бисмо да имамо више узгајивача кукуруза у нашем крају како бисмо могли да правимо сарадње. Такође мислим да су јако корисни сајмови и фестивали домаће хране. У нашем месту има пуно произвођача домаће хране и пића и било би одлично да нас наши грађани бар једном годишње могу видети све на једном месту.

Она је поделила са нама и који су то највећи и најчешћи изазови са којима се сусреће у послу.

Један од највећих изазова јесте сама природа и борба са временским условима. Клима се из године у годину мења, непредвидива је. Рецимо поплаве које су се дешавале у маји и јуну прошле године су утицале на сетву кукуруза и сам принос. Суше су све интензивније с краја лета. Реновирање воденице је било јако изазовно у техничком смислу јер је било јако тешко пронаћи мајсторе који се разумеју у процесе који се дешавају у воденици.

– Ми смо овај посао кренули од почетка и сваки сегмент је био изазов јер смо све учили и о кукурузу и производњи и о продаји.

– Да бисмо остварили наш виси циљ, а то је да овај Стари занат ставимо на место које заслужује морамо да будемо доступни за посетиоце, тако да је бављење неком врстом воденичарског туризма отвара врата свим нашим новим идејама. Сматрам да у овом занату немамо само лични интерес већ гајимо дух једног времена, чувамо од заборава једно време, културу и традицију и волели бисмо кад би нас институције подржале у тој намери, закључила је Тијана.

Извор: https://www.blic.rs/biznis/privreda/tijana-je-lepa-vodenicarka-koja-je-obnovila-porodican-biznis-star-vise-od-veka/5b9vztp