Окреће точак воденице сила Бацке реке, која извире подно Копаоника. Ту у Тулару, селу у близини Прокупља као да добије највећу снагу да самеље жито. Воденицу од печене цигле још су у 19. веку саградили Турци, а након ослобођења Топлице од Турака 1878. године оживеле породице Татић и Јаћовић. Данас Јаћовићи газдују и предано раде. Зоран, његов син Милан и братанац Лука настављају оно што су давно преци започели и неће да дозволе да воденички точак стане.
Ушушкана међу багрењем, храстом, тополама, јабланима и старом врбом, воденица се налази на међи између села Туларе и Баце, катастарски сада припада Бацу, између Прокупља и Куршумлије. Сви власници воденице били су из Тулара и из тог разлога бренд брашна који се овде меље носи назив ,,Воденица поточара Туларе“. Да би се дошло до воденице пролази се кроз село Туларе, а ту се налази пут. Бацка река извире по дно Копаоника, како река прође кроз које село они јој тако дају назив Чунгулска, Тмавска, Бацка… Планинска река коју мрена, кркуша и клен воле. У крошњама дрвећа птице, чује се весели цвкут сојке и славуја, врабца и голуба, и одомаћених ласта, које су свиле гнезда, ту су да остану… Причу о воденици почињемо враћањем у давну прошлост.
– Власници воденице били су чланови породице Татић и породице Јаћовић. Само Татићи су од 1878. до 1927. били власници. Мој прадеда Милан Јаћовић је 12. новембра 1927. године откупио половину воденице од Татића, још чувамо тај уговор. Ја сам наследио 2/6 воденице и сада сам већински власник, воденица укупно има пет власника, остали поседују по 1/6 (њих четворо). Тренутно се бавим пољопривредом, ратарством, овчарством, узгајам воће и оно најбитније бавим се производњом интегралног брашна – прича Зоран Јаћовић.
Као дете доста времена је проводио у воденици. Данас има лепе успомене, а оне су утицале да испуни жељу и „мерак“ да се воденички точак покрене:
– И мој отац Живојин Јаћовић имао је снажну вољу и њега су вукле успомене да у својој осмој деценији се покрене и да воденица поново ради, надао се да воденички точак неће никада престати да се окреће. Од њега сам научио занат, како се клепа камен и остале воденичке послове. То преносим на млађу генерацију, јер воденичарски занат преносио се и преноси са колена на колено.
Воденица је радила све до 1990. када је наишла велика вода и однела јаз. Зоран је имао велику жељу да је обнови, питао је и остале наследнике, али они нису били заинтересовани.
-Тако да сам 2015. започео обнову уз помоћ оца Живојина, брата Душка, сина Милана и братанца Луке и 2017. године је воденица поново промлела и надамо се да више никада неће да стане. За рад у воденици ангажовани смо син Милан, братанац Лука и ја – прича Зоран.
Илустрација: Од оца је научио занат, како се клепа камен и остале воденичке послове
Село Туларе тренутно има око 150 становника, старија популација која проводи пензионерске дане.
Млађи људи у селу баве се углавном пољопривредом. Док је некада радила фабрика Милан Топлица село је било живо,а како се угасила фабрика тако се и угасило село. На жалост гаси се и даље.
Један од разлога осим да сачува оно што су генерације Јаћовића стварала била је и Зоранова жеља да почне да производи квалитетно брашно пре свега за породицу. Касније је то прерасло у посао. Обнова је захтевала и време и новац.
– Био је то дуг двогодишњи период. Почевши од препокривања крова. Веома тежак и изазован задатак је био раскрчити ваду ( прим. аут канал кроз који протиче вода) дужине 300 метара која је сва била урасла у трње, затим смо је и продубили. Изградили смо комплетан јаз и то два пута. Резервоар воденице је морао да се реновира и бетонира. И све дотрајале делове који покрећу камен морали смо да изменимо. Довели смо сами струју до воденице од куће у дужини од 800 метара. Тренутно су у току радови малтерисања унутрашњости воденице, од последица прошлогодишњих поплава. Трудили смо се и трудимо се да задржимо аутентичан изглед воденице.
За улагање су користили сопствене изворе. У више наврата су тражили помоћ од општине за пут до воденице и за њену обнову, међутим, увек су их одбијали:
– Такође прошле године претрпели смо огромну штету од поплава где нам је река поново однела јаз, ушла у воденицу и однела нам неке етно предмете које смо скупљали годинама, оштетила зидове, кош. Из општине ни дан данас се нису удостојили ни да нам одговоре на наш захтев за накнаду штете од прошле године…
У воденици се меље кукуруз – бели, жути, осмак, пшеница, раж, јечам, хељда и спелта. Све Јаћовићи производе осим хељде, која не успева и спелте, за чију обраду немају љуштилицу.
Илустрација: За килиграм брашна потребно је 1,2 кг пшенице
Оно чиме се поносе јесте да су и сачували стару аутохтону сорту кукуруза осмак (осморедац). Сеју на десетак хектара. За млевење џака од 50 килограма потребно је око сат времена, мада све зависи од квалитета житарица и крупноће брашна. Да би се добио килограм брашна потребно је 1,2 кг пшенице. Остатке који се не самеље користе за исхрану оваца. Када имају времена мељу и услужно, цена је 15 динара по килограму жита. Углавном мештанима, али доносе и људи из различитих делова топличког округа.
– Цена брашна зависи од врсте и креће се од 120 – 300 динара за килограм. Трудимо се да цене буду приступачне, пре свега да испратимо животни стандард наших земљака, јер велики број број муштерија су они, долазе кући по брашно, а стандард у Топличком крају је доста нижи у поређењу са већим градовима. Брашно продајемо путем интернета и идемо по базарима у различитим градовима (Ниш, Београд, Крагујевац, Нови Сад). Изашли смо нашим купцима у сусрет због скупих поштарина па смо се одлучили да за све веће пакете од 15 килограма ми плаћамо поштарину. Доста нам у продаји помаже и удружење ,,Мали произвођачи хране у Србији“. Купци могу наше брашно да наруче позивом на телефон или преко друштвених мрежа.
Кажу да брашно које се добије у воденици не може поредити са индустријским, а Зоран то објашњава овако:
– Главна разлика је у томе зато што је код воденице споро и хладно млевење и не долази до паљења и прегревања брашна као код електричних млинова. На тај начин чувају се хранљиви састојци, укључујући влакна, минерале, витамине, а и брашно садржи мање угљених хидрата и шећера.
Питамо који их проблеми муче, како их решавају…
– Углавном смо све велике проблеме решили сами. Тренутно највећи проблем нам је пут који је атарски. Дужине је километар и када падне киша није могуће проћи њиме, такође и зими је велики проблем стићи до воденице због блата, туристи због рупа тешко и лети могу стићи аутом до воденице. Ми сваки пут колико можемо насипамо пут песком, али недовољно. Потребна су још огромна улагања у реновирање објекта, али ми колико можемо улажемо. Такође, плаше нас и ове климатске промене и због водостаја и приноса и квалитета житарица. Али, не губимо наду, изборићемо се – поручује Зоран Јаћовић док са осмехом дочекује госте из далека који су чули за воденицу поточару и пуног срца дошли да је обиђу. Да виде где се меље кукурузно брашно од ког праве тако укусну проју.
Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/9459327/zoran-obnovio-vodenicu-staru-150-godina-u-tularima-kod-prokuplja