Производња природних ракија у Србији у протеклих пет година бележи сталан раст. У прошлој години у односу на 2019. износио је 25 одсто. И број регистрованих произвођача се повећава из године у годину, кажу статистички подаци. У регистар који води Министарство пољопривреде уписано је око 820 дестилерија, два пута више него 2015. године од када је донет Закон о јаким алкохолним пићима.
Највише се извози у САД и Немачку
У нашој земљи произведе се годишње око пола милиона тона шљиве од чега 70 посто заврши у ракији. Последњих година већи произвођачи одлучили су да се удруже и направе пробој на иностраном тржишту. Већ је приметан раст извоза ракија од воћа. Годишња зарада је близу осам милиона долара, а највише се извози у САД, Немачку, Хрватску, Црну Гору и БиХ, али и на Исланд, у Сингапур, Казахстан, Малту, Кипар…
За нашу ракију се дуго зна у свету, већ сто година чим се помене енглеска реч бренди многи странци помисле на Србију. Шљива је опевана и у поезији, у народним и поп песмама, а у њену част одржавају се сајмови, а одскоро и фестивали.
Етнографски музеј у Београду кандидовао је ове године вештину прављења домаће ракије на Унескову листу нематеријалне културне баштине. Тамо се већ налази крсна слава, коло, певање уз гусле и злакуска лончарија. Шљивовица би требало да се упише на листу као елемент друштвене праксе и знања у вези с припремом традиционалног пића од шљива.
Осечина је једна од престоница шљиве у Србији и ту се сваке године одржавају сајмови посвећени националном бренду, а одскоро се укључила и Шумадија, односно Крагујевац, који је покренуо Фестивал шумадијске ракије.Шумадијски фестивал одржан је половином децембра, а циљ му је и туристичка промоција Крагујевца и целог краја у оквиру пројекта „Шумадијска ракијска тура” по угледу на винске путеве. Претходно се одржава манифестација на којој се оцењује квалитет воћних ракија, тако да је крагујевачки скуп произвођача и потрошача прилика за доделу награда најбољима. То је фестивал где се може видети како изгледа најбоља чаша за ракију, које мезе најбоље „иде” уз жестоку капљицу, а важно је напоменути да нису представљене само ракије од шљиве већ и од другог воћа – нарочито су цењене оне од дуње и кајсије.
На фестивалу учествују и произвођачи из других региона, Браничевског округа, западне и јужне Србије, Војводине.
– Сертификован производ с географском ознаком „шумадијска шљивовица” очекује се на тржишту за годину дана, а производи се од три врсте шљиве, чачанске родне, чачанске лепотице и црвене ранке – каже Мијаиловић. Он нам објашњава да је потребно време, јер ракија мора да одлежи у бурадима који морају бити прављени од храстовине. И то не било ког храста, већ храста китњака који је растао у Србији. Производња се мора одвијати под надзором технолога како би крајњи производ био истог квалитета.У Шумадијском округу основано је 26 већих дестилерија које производе од десет хиљада до сто хиљада литара ракије. Циљ Удружења „Шумадијска ракија”, по речима њеног председника Горана Мијаиловића, јесте стандардизација производње и квалитета, с географском ознаком, а све то ради промоције овог пића, али и Шумадије као туристичког региона.
– Наш циљ је да помогнемо и другим произвођачима ракије да се региструју и легализују – каже Горан Мијаиловић чија породица већ 190 година производи ово пиће у селу Чумић код Крагујевца.Ракија у Шумадијском региону важна је и за туристичку промоцију.
– Туристичка организација Крагујевца жели развој ракијске културе, а то ћемо најбоље постићи ако је одвојимо од лошег контекста који ју је пратио. Ракија се звала и „брља”, пиће за лако и јефтино опијање. Зато је важно извући је из тог негативног имиџа и подићи је на виши ниво. Оно што је пиво и кобасица за Немачку, коњак и вино за Француску, могла би да буде ракија за Србију. То подразумева и упаривање с одређеном храном, врсту чаше за конзумацију која је округла и на врху се сужава и још много тога – каже Емина Драмлић из Туристичке организације Крагујевца.
Она додаје да се уз добар квалитет, развој производње, нове дестилерије, отвара могућност и за организоване посете туриста на дегустације, а уз то они могу да упознају и локалне музеје, манастире, излетишта.
– Наша организација штампала је и брошуру о шумадијској ракији, њеној историји и другим занимљивостима, како би упознала домаће и стране туристе да се уз ракију и живело, лечило, она је неизоставан елемент наших обичаја од свадба до крштења, рођендана – каже Емина Драмлић.
Мање казана у сеоским кућама
Горан Мијаиловић подсећа да је раније скоро свака кућа у селу имала казан. Сада је знатно другачије, и домови су се проредили а камоли казани, али зато многи виде најбоље решење у повезивању малих произвођача који одолевају времену с великим дестилеријама. И то се дешава на терену. Предузетници откупљују воће и произведену ракију од сеоских домаћинстава, а затим је прерађују како би задовољили високе стандарде. Али посла за технологе има и у едукацији малих произвођача који поред заната, наученог и наслеђеног од дедова, треба да обогате своју производњу и савременим научним знањима.
Традиција је дуга, али сада су навике потрошача истанчане. Укуси су другачији, префињенији, тражи се нешто ново. Укус шљиве, али и дуње, виљамовке и кајсије као шумадијског „брендија” привлачи и наше људе широм света који живе далеко од родног краја. Ракија није за њих само аперитив или пиће, већ и веза са земљом из које су отишли.
Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/495660/Festival-za-sumadijsku-rakiju
