Ко диктира услове у сектору пољопривреде?

Аутор: Gdjakovic
249 посета

Хитно треба спасавати сточарство – свињарство, млечно и товно говедарство, јер су сва три сектора у проблему

Увођењем прелевмана на увоз млека и сирева држава покушава да ублажи последице кризе у овом сектору, која је започела у септембру прошле године, као привремена несташица сировине. Ескалирала je недавно протестом произвођача и демонстративним просипањем увозног млека из Пољске.

Да ли ће привремене заштитне таксе, уведене због дампиншких цена увозне робе, имати ефекта? Шта је следеће што бисмо морали да предузмемо у заштити овог, али и других сектора пољопривреде, као и потрошача чији су буџети угрожени због раста цена хране на глобалном нивоу, у интервјуу за „Политику” говори аграрни аналитичар Жарко Галетин.

Колики су потенцијали Србије да производи струју из отпада

„Све ове мере које држава сада доноси су краткорочног карактера, на неки начин изнуђене, али с циљем да се угаси пожар и спаси млечно говедарство. Ови проблеми нису од јуче, трају дуже од 20 година. Конкретно, у овом сектору иницијални проблем настао је када смо извршили лошу приватизацију индустрије млека. Потпуно смо тада занемарили однос произвођача млека и прерађивача. Они су малтене постали противници на тржишту. И то нам се сада свети”, каже Галетин.

Шта је основни проблем?

Сада имате ситуацију да држава подигне премије, а откупљивачи млека то злоупотребе и снизе откупну цену. То није правило, али се дешава. И у таквој ситуацији у највећем проблему су примарни произвођачи. Прерађивач га откупи, преради и продаје по одређеној цени, у сваком случају не мањој од оне по којој је купио. Истовремено, произвођач има своју немилосрдну калкулацију. Она каже да када инпути расту, а индустрија то не прати, фармер долази у ситуацију да производи с губитком.

Ипак, домаћи стручњаци из сектора агробизниса сматрају да није добро било какво уплитање државе у одређивање и гарантовање цена, што је иначе један од захтева произвођача млека. Такво ексклузивно право не би требало, кажу експерти, да има било ко, па ни пољопривредни произвођачи.

Апсолутно сам сагласан. Поента аграрне политике управо је да заштити произвођаче од тржишних траума. Али не може држава да нареди никоме да по одређеној цени откупи млеко, пшеницу… Или да одреди цену уља. Може да позове уљаре, рецимо, и каже – хајде поделите бар мало тај ризик, јер треба сутрадан да имате некога ко ће произвести сунцокрет, млеко, а не да то увозимо. Држава има инструменте да реагује из робних резерви, замрзне цене да би заштитила потрошаче или уведе прелевмане. Али све ово не може довека да траје.

То јесте спровођено у овим годинама кризе.

Јесте, али ми смо релативно сиромашна држава. Наши пољопривредници суочавају се с конкуренцијом из западне Европе, у којој је пољопривреда високо заштићена. Рецимо, ЕУ је одустала од политике квотирања у производњи млека још 2015. године. Сада тамо имате проблем хиперпродукције млека, додуше и тамо мало пада производња. И наравно да се они решавају залиха тако што ће га продавати по дампиншким ценама и направити нама нелојалну конкуренцију.

Шта још можемо да урадимо?

Можемо да уведемо некакве инструменте заштите увоза. А онда после извесног времена добијемо пацку од Европске уније, Светске трговинске организације, јер ми смо потписали Споразум о стабилизацији и придруживању, што подразумева отворено тржиште. Много је ту елемената о којима је требало да мислимо на време. А не да нам се у последњих 30 година дешава константан пад грла говеда, свиња…

Кажу и да нам већ годинама недостају озбиљна, независна истраживања о потрошњи и да би она морала да буду основ за планирање политике подстицаја.

Како да не. За дефинисање аграрне политике и доношење било које стратегије морате апсолутно све параметре узети у обзир, а не процењивати паушално. Да имате егзактне податке и истраживање о било којој врсти производа. Научни институти би морали да буду укључени, јер нам је потребан озбиљан приступ и пре свега континуитет. На крају, морамо сви да знамо где се налазимо, а то је да смо између земаља које су у саставу ЕУ и које су у њиховом заједничком систему аграрне политике. А она се доста разликује од наше и ми се морамо прилагодити тим околностима. Да нас не изненади једног дана, рецимо као сада, то што пијемо пољско млеко. Да, пијемо, јер да га нисмо увезли наши потрошачи би осетили несташицу млека. Држава је била приморана да га увезе да би задовољила потребе тржишта.

Недавно су „одмрзнуте” и цене свињског и пилећег меса. Истовремено, цена живих свиња наставља да расте и необично је висока за ово доба године. Хоће ли се све ово одразити на поскупљење и онако скупог меса у малопродаји?

Тржиште меса се вратило у редовне токове. Видимо да цене нису нагло скочиле. Али расте цена „живе ваге”. У зависности од региона, она је сада од 220 до чак 260 динара по килограму, с најавама да може да буде и виша. У тој калкулацији, ако су кланичари спремни на откуп под овим условима, будите сигурни да ће цена свињског меса бити већа. Очекујем да ће се то догодити већ на пролеће.

Украјинска криза тешко погађа произвођаче житарица и других пољопривредних производа. На тржишту Пољске, Румуније, Мађарске завршиле су огромне количине жита, кукуруза и хране по дампиншким ценама из украјинских силоса и магацина. Цене житарица су у паду, како све ово утиче на произвођаче из Србије?

Тржиште већ две године није на „фабричком подешавању”. Геополитички фактор јако је присутан и диктира услове. Сада се тржиште привикло на нову нормалност. Када је отворен црноморски коридор, пшеница која је дуго стајала у лукама и у силосима, а које много има и прилично је неквалитетна, загушила је терминале, доспела на тржиште и цена је почела да пада. То што она није неког квалитета нема превише значаја.

До када би такво стање могло да потраје?

У току је припрема за сетву и продају се залихе житарица због ликвидности. Реалне процене су да ће цене за месец или два поново почети да расту. Треба узети у обзир и то да је у Украјини посејано 30 одсто мање сетвених површина, а и то што јесте, питање је која је агротехника примењивана и какви ће бити приноси. Све ово ће се одразити на будуће билансе. То су околности које нас наводе до тога да се, после оваквог пада цена, на пролеће може очекивати благи раст.

Каква је ситуација са извозом српске пшенице?

Наша пшеница има релативно добру динамику извоза. Залихе неће оптеретити тржиште као што је било прошле године. Такође, и нова пшеница тренутно добро изгледа. Ако не буде неких великих обрта, очекујем сасвим солидан принос.

Да ли би могући излазак Русије из „истанбулског” споразума утицао на раст цена житарица?

Свакако, тај геополитички фактор је толико присутан да не можете рационално да донесете прогнозу о дугорочним кретањима. Русија је највећи светски произвођач и извозник пшенице, респектабилан светски произвођач и житарица и уљарица. Она се неће тако лако одрећи свог уцењивачког капацитета при преговорима о наставку споразума, поготово у оваквим условима. Свет налази алтернативна решења, али када сте највећи произвођач, много тога је у вашим рукама.

Светске цене хране у паду су већ неко време, очекујете ли појефтињење хране и у радњама?

Падају цене берзанских роба, основних инпута, базичних житарица – пшенице, кукуруза, соје, па и енергената, гаса. Али цена хране у продавницама остаје иста. То што ми сада имамо у рафовима, рецимо свињско месо – та животиња је товљена пре пет-шест месеци. Оне су храњене сировином која је тада била знатно скупља. Чињеница јесте и то да када једном подигнете цене производа, оне много спорије реагују на дамаре тржишта него примарни производ. Када падне цена шећера, тешко да ће аутоматски да појефтини чоколада. Има ту свега наравно, и шпекулативних радњи. Трговци су у најлагоднијој позицији, у најтежој су примарни пољопривредни произвођачи.

Недавно је Блумберг објавио да Египат и Србија воде озбиљне преговоре и да би могао да буде договорен извоз милион тона жита у ту државу. Ово би за Србију заиста био посао деценије, у најмању руку. Да ли је и на који начин то оствариво?

Фитосанитарни услови за извоз пшенице у Египат су усаглашени још пре неколико година. Али ми до сада нисмо извозили. Египат је веома, веома захтеван купац. Они купују жито преко међународних тендера уз врло неповољне услове плаћања по продавца. Бојим се да је та процена, у овом тренутку, о извозу милион тона, нереална и неостварива. Наравно, питање је временског периода, капацитета и техничке изводљивости ако је реч о кратким роковима. Не знамо детаље. Добра је свакако ствар да су услови усаглашени и да имамо проходност. Али продавац није држава, већ су то наши трговци. Ако је египатска страна показала заинтересованост, онда та могућност постоји. Питање је које су то количине и у ком периоду.

Које секторе у домаћој пољопривреди треба највише подржати. Недавно је објављено да је прошле године највећи извоз остварен у повртарству и воћарству?

Треба да улажемо у све секторе. Али, ургентно треба спасавати сточарство: свињарство, млечно и товно говедарство, јер су сва три сектора у проблему. Ми се са тим суочимо само када неке робе нема у рафовима, а проблеми постоје годинама. У ратарству можете брзо да мењате сетвену структуру. У сточарству је потребан дуг период и оно захтева системски приступ. Не можете говедарство обновити за годину, три или пет.

А у земљорадњи?

Мислим да се треба оријентисати на интензивну производњу, повртарство, пластеничку производњу. Ону производњу која ће дати већи принос и финансијску добит. Нисам превише срећан што ове године имамо рекордне површине под пшеницом. Ова култура не захтева не знам какву бригу и улагања, али не доноси у принципу ни неку велику зараду. Пшеница сада јесте најбоље родила па је донела добре приходе, јер су кукуруз и соја тотално подбацили. Наши произвођачи су одмах реаговали тако што су повећали површине. Али било би много продуктивније користи тај ресурс, више од 700.000 хектара земље, не за жито, већ за повећање површина под поврћем, пластеницима…

Могући су проблеми у малинарству

Какав је ваш став о кризи у малинарству? Недавно је одобрен мораторијум хладњачарима, који су, како тврде, презадужени, а то је разлог и што значајан део предатих малина, по високим ценама, није исплаћен произвођачима.

Ово је још драстичнији пример лоших непосредних односа учесника на тржишту. Они, чини се, једни друге уопште не слушају, нити сарађују. Када су својевремено малинари протестовали, било је зачуђујуће гледати да произвођачи и откупљивачи (хладњачари) воде одвојене преговоре с државом. Они су као рогови у врећи. Тек овде мора бити поделе ризика и одговорности на тржишту. Малинарство би можда, као и воћарство, ове године могло да уђе и у проблем због неповољних временских прилика које смо имали.

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ЖАРКО ГАЛЕТИН, аграрни аналитичар

Извор:

https://www.politika.rs/scc/clanak/539734/geopolitika-poljoprivreda

 

Srodni tekstovi

Оставите коментар