ЕКСЛУЗИВНО: ПРЕДСТАВЉАМО ВАМ 12 ГАЗДИНСТВА ОРГАНСКЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ И ЊИХОВЕ ИДЕЈЕ

Аутор: Gdjakovic
400 посета

За последњих десетак година површине под органском производњом у Србији увећане су десетак пута. Из године у годину број органских произвођача расте. Свој допринос дала је и НЛБ Комбанк кроз свој већ добро познати ОРГАНИК конкурс за органске произвођаче којима додељује средства за унапређење производње.

Како је за Агробизнис магазин истакла председница Управног одбора Националног удружења за развој органске производње “Сербиа Органика” и професор на Пољопривредном факултету у Београду проф. др Снежана Ољача посебно радује чињеница да се увећава број органских сточара. Приликом посете произвођачима на Голији она је нагласила да је ово подручје, иначе резерват биосфере и заштићено подручје, сјајно место за органску производњу посебно када је у питању органско сточарство.

Змајац за развој органске производње

– Голија је рај на земљи што се тиче саме органске производње и гајења животиња. Колико видим да даље има великог интересовања људи за органску производњу, посебно у овим крајевима. Ово је, чини ми се трећа група органских сточара, значи организована група произвођача која се на овом подручју шири, што је јако добра ствар. Ако би се они удружили и заједно наступали и на тржиштима и уопште делили трошкове, како сертификације тако и куповина некаквих импута, то би била права ствар, не само за њих већ и за Србију. Људи би видели и да и у нашој земљи може успешно да се ради, а своју шансу би видели и многи други произвођачи, поготово из оваквих  пасивних и забачених крајева – рекла је Ољача и додала да је удруживање органских сточара била последња шанса коју су зграбили многи који су били на корак од напуштања ово посла.

DCIM\100MEDIA\DJI_0599.JPG

На питање шта би држава могла још да уради и стимулише развој органске производње проф. Ољача је спремно одговорила.

– Наш предлог је да се раздвоје врсте производње, односно да се органско воћарство и повртарство одвоји од ратарства, ливада и пашњака, да се дају веће субвенције за те, да тако кажемо интензивније врсте производње, да би се на неки начин подстакао даљи развој тих грана пољопривреде – рекла је она. 

Анета Георгиев, органски пчелар из Књажевца

Мало је рећи да су медоносне пчеле обележиле живот Анета Георгиев из Књажевца. Одрастајући уз оца пчелара од раног детињства дане је проводила с њим у пчелињаку. По завршетку основних студија биологије специјализирала је, магистрирала и докторирала на Пољопривредном факултету, на одсеку за пчеларство.

– У пчеларству сам 40 и више година, а самостално радим већ више од две деценије. Заволела медоносне пчеле зато што је рад са њима изузетно занимљив. Имам око 500 друштава које надгледам, а осим сакупљања пчелињих производа бавим се и производњом селекционих матица. Наш мед једу људи у Србији, али и у иностранству и извозимо га у Италију, Америку и Швајцарску – рекла је Анета која се бави органским пчеларством.

Анета Георгиев из Књажевца.

За разлику од конвенционалног, органско пчеларење је доста захтевније јер се мора водити рачуна где се пчеле воде на испашу. – Органски пчелар своја друштва преко зиме храни искључиво медом, нема додавања шећерног сирупа и погача. Додуше, и то би могло уколико би се користио органски шећер, али је он код нас изузетно скуп, па би сама производња била неисплатива – додала је она.

На НЛБ Комбанк конкурс за подршку органској производњи Анета је конкурисала са врло интересантним пројектом.

– Наш пројекат је набавка лабораторијске опреме која нам је потребна за поленску анализу меда. На овај начин могли бисмо нашим купцима да гарантујемо са којих биљака су пчеле сакупиле органски мед. Вредност овог пројекта је око милион динара, тако да уколико бисмо добили 500.000 динара на НЛБ Комбанк конкурсу остатак новца бисмо ми допунили. Пре свега потребна нам је сушница, водено купатило, центрифуга, хемикалије које су неопходне за анализе, микроскопске плочице, чаше, месуре… Од нашег пројекта корист би имали и други пчелари и лаборанти, јер је предвиђена едукација у екстерним лабораторијама како бисмо унапредили знање – рекла је наша саговорница.

Ова година је била још једна у низу лошијих година за пчеларе. Како је рекла Анета лоше се прошло са багремовом пашом, ливадска је била нешто боља посебно на вишим надморским теренима, једино је била добра сунцокретова паша.

На наше питање који је њен омиљени мед као из топа је рекла – ливадски.

– Пчеларима могу да поручим да буду истрајни, да воле своје пчеле и да се надају да ће свака следећа година бити боља и успешнија, ако не што се тиче количине меда а оно што се тиче пчелињих друштава.

Предраг Стошић, Раданска ружа

Прича о најлепшем и најукуснијем ајвару у Србији почиње у Лебану. У социјалном предузећу „Раданска ружа“ на припреми ајвара од органске паприке ради 24 жена. Према речима директора овог предузећа Предрага Стошића поред ових жена имају и десетак кооперанткиња које услужно раде полупроизводе за њихово предузеће.

– Основна идеја социјалног предузећа је била да упослимо пре свега жене које припадају маргиналним групама становништва, то су самохране мајке, жене са инвалидитетом или жртве насиља, Ромкиње. Сада после шест година нашег рада могу да кажем да смо делимично и успели у томе- рекао је Стошић.

За њихов већ чувени ајвар користи се органска паприка која се од маја до јесени гаји на отвореном пољу, али и у пластеницима

– Што се тиче примарне органске производње имамо мале кооперанте, њих шест, са којима радимо и то су све планинска газдинства. Идеја нам је била да у тим селима која су из пасивних, руралних крајева активирамо газдинства са малим површинама како би од некомерцијалних постала комерцијална – објашњава Стошић.

Пошто по процедури и стандардима органског узгоја паприке не могу да мењају семе, нити расад, Стошић је дошао на идеју да они као носиоци органске сертификације произведу и произвођачима дају расад.

– На тај начин, с једне стране имаћемо бољу производњу, а произвођачи паприке ће с друге стране имати значајну уштеду и у времену и раду. Осим тога, пластеници који су били заузети расадом сада могу да се ослободе и да пре садње паприке искористе за узгој раног поврћа, рецимо салате, пре него што се засади паприка и парадајз – рекао је Стошић.

Када је у питању сама производња ајвара он се прави по традиционалној рецептури од цепаних паприка. Ајвар се упржава у шерпама од десетак килограма на шпорету на дрва уз константно ручно мешање. Потребно је негде око два сата да се ајвар упржи и добије добро препознатљиву структуру и укус. Потом следи паковање и ручна провера сваке тегле пре него што се упакује у амбалажу спремну за транспорт до продавница и крајњег купца.

Марко Илић узгајивач органске ароније из Шиљаковца

На 40 километара од Београда према Ваљеву, на Ибарској магистрали у селу Шиљаковац, постоји погон за прераду органског воћа, пре свега ароније. Плантаже се налазе у близини прерадних погона чиме је заокружена производња. Иза свега стоји Марко Илић који се годинама бавио метеорологијом и физиком у Америци. Још током боравка у САД дошао је на идеју да покрене бизнис који ће да запосли младе људе и производи здраве производе. Спаковао је кофере, вратио се у домовину и гледајући тетку како гаји аронију у Шиљаковцу решио да посади плантажу овог изузетно здравог воћа.

– У почетку је било тешко јер нисам знао много о узгоју ароније, али заволео сам је када сам видео колико допринеси људском здрављу. Ове године добили смо сертификат за органску биљну производњу и прераду, а сви наши производи су потпуно природни без додатих шећера – рекао је Марко.

Аронију по принципима органске производње узгаја на три парцеле у оближњем Великом Борку, Барајеву и Шиљаковцу све укупно има око 2 хектара под воћем. Све што оберу од воћа одмах иде у прераду, нема замрзавања већ за производњу користе искључиво свеже плодове који су и најздравији.

– Ове године суша је утицала на принос, па смо имали између три и четири тоне ароније, од које правимо хладно цеђени, пастеризовани сок и 11 врста намаза и воћне салсе. Салса је мало течнијег састава и користи се за коктеле, врло лепо иду уз јагњетину, пилетину, сир или салса шљива-аронија одлично се слаже са сладоледом. У питању специјалан начин производње како би се у производу задржали витамини самог воћа – објаснио је наш саговорник.

Сок од ароније је у паковању од 0,5 и може се купити у одабраним апотекама, док намазе и салсу продају у одређени продавницама и преко свог сајта, а испоруку врше на кућну адресу. Пошто је флаша затворена под вакумом рок трајања сока је две године, а када се отвори требало би да се потроши за 14 до 20 дана. Како објашњава Марко, пије се ракијска чашица дневно, а помаже јачању имунитета и целокупног здравља код човека.

– Наши намази нису џем у који се додаје доста белог шећера којег у нашим производима нема, већ искључиво природан воћни шећер. Зато се и зову намази иако по изгледу подсећају на џем и могу се користити за палачинке или на хлеб. Намаз аронија-јабука-цимет је врло занимљива комбинација коју нисам видео на нашем тржишту и добро се слаже са кикирики путером. Даје енергију спортистима и сам га радо једем. Имамо, рецимо, комбинацију са љутом, лесковачком папричицом уз аронију и јабуку, необичног љуто-слатког укуса. Наши производи долазе у серијама под именом „Баш здраво“, „Баш необично“ и „Баш добро“ која обухвата традиционалне рецептуре намазе од шљиве и ароније, кајсије и меда, јабуке, ароније и цимета…- набраја Марко и истиче да имају ЕУ сертификацију и за Републику Српску.

Погон за прераду, како каже, подигао је добрим делом захваљујући државним субвенцијама.

– Један део је наш капитал, али морам да признам, да нам је доста помогла Србија. Део новца сам добио преко Фонда за развој који додељује бесповратна средства, део сам узео кредит под добрим условима и уз грејс период, док смо код министарства пољопривреде конкурисали за повраћај средстава за опрему и изградњу производне хале. Процедура траје једно време, потребно је да се прикупе сви папири али ја заиста нисам имао никаквих проблема и где год смо конкурисали за средства од државе ми смо новац и добили – рекао је Марко и младима у Србији поручио:

– Имамо феноменалну земљу, држава доста помаже само треба да се информишете, да имате идеју и да то гурате. Из искуства говорим као неко ко је живео и радио у Америци и у Србији се може успети само немојте да одустајете од свог зацртаног циља – закључио је Марко Илић.

Др Ана Чупић Екодомаћинство др Чупић, бренд др Органа

Ана Чупић завршила је Медицински факултет и по занимању је специјалиста исхране. Њен супруг је доцент на Саобраћајном факултету, а поносни су родитељи петоро деце. Пре десетак година одлучили су да својим малишанима пруже здраво одрастање у природи, купили су имање на Космају и започели да се баве органском производњом.

– У почетку смо за сопствене потребе почели да гајимо воће и поврће, и то на традиционалан начин како су то некад радили наши преци. Стицајем околности 2014. отишли на неко предавање код проф. Бранке Лазић и схватили да се ми у ствари бавимо органском производњом. Како смо били све вичнији раду у пољу решили смо 2018. да уђемо у сертификацију производа и добили врло брзо скраћење периода конверзије, тако да смо практично већ три године у органском статусу – рекла је др Чупић.

На 74 ара сертификоване органске производње узгајају 30 различитих врста поврћа и седам до осам сорти воћа.

– Тренутно су због зимских услова у погону највише пластеници које имамо на 35 ари. Имамо један припремљен за воће које ћемо следеће године да посадимо, као и нешто мање на отвореном простору са намером да ширимо производњу под ведрим небом. Производни процес смо заокружили прерадом и користимо своје воће и поврће, правимо различите врсте зимнице. Имамо слани и слатки програм, сокове све оно што и ми користимо – наглашава наша саговорница.

На наше питање шта њена деца највише воле да једу, она уз осмех истиче да су њихови малишани навикнути да једу све. Ипак највише воле свеже воће и поврће, као различите џемове и сокове.

– Све правимо као за себе и своју децу. Купци су нам углавном људи из Београда, најчешће они који као и ми имају малу децу, па желе да својим малишанима омогуће здраву исхрану. Производе достављамо на кућну адресу или људи дођу код нас на имање да виде како ми то радимо и купе наше производе на лицу места. Највише продајемо сокове, млевени парадајз, односно читав програм од парадајза. Наша деца, а и малишани генерално највише воле кечап. Наш се прави од различитих врста поврћа и кад деца пробају наш кечап више се не враћају на онај из продавнице – рекла је др Ана.

 Приликом посете њиховом имању још увек је била у току берба паприке.

– С обзиром на то да смо у подножју Космаја у зависности од временских услова и мраза свежу паприку имамо до краја новембра. На имању стално радимо супруг и ја, имамо две раднице које су код нас врло често и повремено, у зависности од врсте посла, а ангажујемо неколико сезонских радника. Пуно радимо, али смо и задовољни како то изгледа и биће све боље и лепше у будућности.

Марко Орловић, узгајивач поврћа из Краљева

Марко Орловић из околине Краљева једини је индивидуални, сертификовани органски произвођач поврћа у Рашком крају. Нешто боља ситуација је међу воћарима где има органских узгајивача малина и купина. Како је рекао Марко, из неког разлога краљевачки повртари нерадо прелазе на органски узгој, иако је оваква врста производа доста скупља на тржишту у односу на конвенционално узгајано поврће.  Међутим, то га није обесхрабрило, напротив.

– Све је почело пре девет година када сам купио једно старо пољопривредно газдинство које сам обновио и започео производњу. Пре пет година сам кренуо у сертификацију и сада имам 2,2 хектара сертификовано за органску производњу од могућа 3 хектара, пошто је део под шумом и грађевинским објектима. Производим велики асортиман органског поврћа читав један спектар култура од раног пролећа и разних врста зелениша до органске паприке и парадајза који стижу на крају сезоне. Имам и нешто мало воћа као што су купине, јабуке, шљиве, кајсије, вишње – набраја Марко.

Поврће продаје у свежем стању углавном локално крајњем потрошачу, ради доставу на кућну адресу и то од самог почетка, а последње две године има малопродајни објекат у Краљеву. Како истиче муштерије му често долазе на фарму где купују тек убрано поврће.

– Након избијања пандемије короне значајно се повећала онлајн продају, мада ја нисам мањкао с тим ни раније. Посебно је било уочљиво прошле године у време ванредног стања и забране кретања – додаје наш саговорник.

На питање како ће потрошити средства уколико их добије на НЛБ Комбанк конкурсу, Марко као из топа одговара:

– Потребна ми је једна расхладна комора, као и апарати за прераду воћа и поврћа чиме бих продужио време за пласман својих производа – додао је он.

Милена Васић, узгајивач органског шипка-Чезава код Голупца

На 17 километара од Голупца у бајковитој природи националног парка Ђердап налази се насеље Чезава. Управо на овом месту професорка економије Милена Васић са супругом је започела узгој органског шипка на 40 ари плаца.

– Морам да признам да је идејни творац овог посла мој супруг који је од малих ногу заљубљеник у пољопривреду и то је радио читавог живота. Истражујући шта бисмо могили овде да посадимо схватио је да органска производња има велику перспективу посебно када је у питању пласман производа на тржиште. Заправо, овај руралнији крај Србије је идеалан управо за органску производњу, нема много индустрије па можемо лакше да задовољимо стриктне прописе које захтева ова грана пољопривреде – рекла је професорка Васић.

По савету стручњака посадили су сертификоване саднице органског шипка. У складу са традицијом овог краја одвајкада познатом по виноградарству, Милена и њен супруг решили су да направе пионирски корак и од органско узгојеног шипка производу органско вино.

– На идеју да производимо вино поново је дошао мој супруг, након што су му стручњаци предочили бенефит таквог производа који је оригиналан и није толико заступљен на тржишту. Органско вино од шипурка има своје здравствене а и дегустаторске квалитете. Интересовања за ово вино има, али ми смо још увек мали произвођачи, али планирамо да у будућности ширимо засад – додала је наша саговорница.

На питање како би потрошли новац уколико га освоје на НЛБ Комбанк конкурсу, Милена је већ све израчунала.

– Новац бисмо употребили на куповину опреме која би нам омогућила проширење саме производње. То су прохромски бурићи неопходни за процес стварања тог вина, пасирка, као и машина за флаширање амбалаже за вино – рекла је она. 

Али, ово није једини пионирски корак који су Милена и њен супруг начинили. На предлог председника Кампинг асоцијације Владимира Ђунића, иначе њиховог пријатеља, пре четири године започели су, за наше услове необичним видом туризма – кампингом.

– Национални парк Ђердап је бисер природе и толико леп да је права штета да га не упознају туристи, посебно странци. Када смо Владимиру рекли да имамо викендицу у Чезава предложио нам је да се бавимо кампингом. У почетку смо били врло скептични јер нисмо имали искуства, међутим када смо направили економску рачуницу видели смо да то има перспективу. Постепено смо почели са изградњом најпре помоћног објекта, ограђивањем и обезбедили смо неопходну инфраструктуру. Владимир нам је доста помогао својим саветима, на шта треба да обратимо пажњу и тако смо се 2017. регистровали и почели са радом – испричала је Милена.

Кроз овај вид туризма упознала је доста интересантних људи. Већина њих су вегетеријанци и вегани и њима ће прво понудити органско вино од шипка.

– Највише нам долазе гости из Немачке, Холандије, Швајцарске, с обзиром на то да они имају најдужу традицију и културу камповања. Желе авантуру, да упознају не само друге људе, већ и географију, историју, културу других народа. Бициклисти се најчешће задржавају један дан, да се умију, одморе, добију потребне информације, а породични људи од два, три па до десет дана. Осећам се као амбасадор Србије и желим да нашу земљу представим странцима у најбољем могућем светлу.

Нурдин Војкановић, органски воћњак Ириг 

На питомим обронцима Фрушке горе у Иригу налази се органски комбиновани воћњак који је већ 17 година, односно од прве саднице класификован за органску производњу. Власник Нордин Војкановић, иначе из Београда, у воћњаку узгаја органску кајсију, вишњу и орах.

–  Званично са органском производњом на овој површини започео сам 2007. Године. Две године раније засадио сам органски сертификоване саднице, тако да смо практично од првог дана у овој причи све до данас. Доста тога је остало иза нас и доброг и лошег, и рода и нерода и свега. Ова година је у свим сегментима била је лоша. Род кајсије је био слаб због мраза, и орах и вишња су тотално подбацили. Било је нешто мало рода вишње и кајсије али само за наше потребе – искрен је Војкановић.

Рад у органском воћњаку није лак, а од препарата за заштиту биља користи искључиво оно што је прописано.

– Заштита биља у органском воћњаку ради се према табели. Постоји списак препарата који су дозвољени за заштиту у органској производњи и на основу тог списка се ради и заштита од инсеката и осталих болести.

Како истиче наш саговорник задовољан је субвенцијама које држава даје за органску производњу, мада с обзиром на тежак посао сваки динар више добро дође.

– Субвенција су поприлично добре, мада увек може боље и више. Доста је тежак рад у органској производњи па би можда могло то мало више да се стимулише.

Војкановић је један од органских воћара који се пријавио на НЛБ Комбак конкурсу. Већ зна за шта би потрошио паре уколико би их добио.

– У свом досадашњем раду схватио сам да су мени две ствари овде најпроблематичније, пре свега стална борба са коровом. Зато сам конкурисао за средства за набавку једне теруп косачице која би ми помогла за кошење траве. Други део средстава бих искористио за изградњу једне продавнице под ведрим небом где бих могао да продајем своје органске производе – рекао је он.

Када су у питању планови за будућност Војкановић признаје да засаде не би више ширио, већ би се трудио да одржава то што има и волео би да се у целу причу укључи неко од млађих чланова његове породице.

Милоје Бојић органски сточар, село Јазак

Узгајивачи свиња махом се жале на ниску откупну цену меса. Уместо да угаси производњу као што то неки чине, млади 35- годишњи сточар Милоје Бојић, из села Јазак, решио је да се пребаци на органски узгој свиња како би зарадио више на финалним производима. На породичној фарми раде његов отац, брат и он, и мајка која припомаже, а тренутно у оборима имају десетак свиња моравки које гаје по органским принципима.

– Циљ нам је да имамо сопствену ратарску органску производњу како бисмо своју храну користили за наше свиње. Сада смо друга година конверзије из конвенционалне у органску производњу и надам се да ћемо идуће године добити сертификат за органски узгој сточне хране. На 3,6 хектара узгајамо сточни грашак, тритикал и јечам за нашу стоку. Свиње се хране искључиво овом храном без икаквих додатака и лекова како би месо било здраво и сертификовано као органско – објашњава Бојић.

Узгој органских свиња није превише компликован у односу на класичан, али је неопходно испоштовати одређена правила.

– Свиње се држе у отвореном и затвореном делу. По прописаним стандардима када се прасићи одвоје од мајке и напуне три, четири месеца прелазе у отворени део где се гаје по принципу слободног узгоја. Пошто је ово први циклус органске производње још увек не знамо колико је хране потребно. Али, чињеница је да напредују доста спорије у односу на свиње које се гаје у конвенционалним условима и када је потребно да једна свиња поједе око 350 кг хране да би достигла тежину од 100 кг. Видећемо, још је много непознаница за нас, али учимо и напредујемо сваки дан – рекао је овај млади сточар.

Сваки корак у органском сточарству је строго контролисан, посебно узгој ратарских култура на њиви где сваки потез мора да буде документован.

– План је да од меса органски узгајаних свиња правимо шунку, сланину и кобасицу као финални производ. Да бисмо очували производе потребна нам је мања хладњача за складиштење. Зато смо конкурисали на НЛБ Комбанк конкурс и од пара, ако бисмо их добили, направили бисмо ту хладњачу у дворишту –  рекао је Милоје Бојић.

Милош Стевановић органски воћар из села Јагоштица

Село Јагоштица удаљено 35 километара од Бајине Баште је најзападније насеље Србије на граници са Републиком Српском. На надморској висини од 700 до 1.000 метара на обронцима Таре и над кањоном Дрине живе горштаци способни да се ухвате у коштац са природом и свим животним недаћама. У селу има 65 душа, а лепа вест је да се после 18 година чека пета беба у селу. У срцу националног парка Тара Милош Стевановић органски је узгајивач воћа, махом шљиве маџарке.

– Све је овде природно, непрскано здраво па сам решио да се опробам у органском воћарству и сада сам у процесу сертификације. Наше село има маџарке, аутохтоне сорте шљива која се овде одржала. Имамо доста и дивљег воћа, лековитог биља – набраја Милош све лепоте свог села.

На НЛБ Комбанк конкурс пријавио се с надом да би могао да добије новац за набавку сушаре која би добродошла не само њему него и осталим становницима села.

– Имам жељу набавим једну сушару која би радила у комбинацији дрва и електричне енергије. То би добро дошло не само мени него и свима око мене који би у сушари могли да суше своје воће и лековиту траву, наравно уз симболичну надокнаду колико да покријем трошкове. Штета је да пропадају шљиве маџарке којих има у изобиљу и углавном заврше у казану за печење ракије – рекао је Милош.

Осим сушења воћа, како је рекао, има план да прави и пекмез од потпуно природног органског воћа без додатог шећера и без конзерванса.

На нашу констатацију да су куће у селу изузетно лепо, Милош се само насмејао и објаснио да је све стечено тешким радом.

– Ништа овде није дошло на лаган начин, много рада и труда је уложено, много зноја проливено. Све су људи стекли само радом без икаквих олакшица и кредита. Углавном се баве пољопривредом, махом сточарством али мање него раније. Почео је да се развија и сеоски туризам, јер када су у питању природне лепоте имамо шта да понудимо гостима – додао је он.

Не жали се ни на хладну зиму кад куће окује снег и лед, већ наглашава да се пут редовно чисти зими од снега. Једина је мука што у селу нема продавнице, па за основне животне потрепштине морају у Бајину Башту.

– Некада је пешице само до Перућца требало четири сата, сада до Бајине Баште стигнемо за сат и 15 минута колима – рекао је Милош један од горштака села Јагоштица смештеног у срцу националног парка Тара.

Војо Јовановић, сточар из села Себимиље код Рашке

На 17 километара од Рашке подно шумовите Голије налази се брдско-планинско село по имену Себимиље. Прелепа природа, свеж и чист ваздух, здрава вода али је све мање људи. У кућама раштрканим по брдима остало је мање од 100 становника махом старијих домаћинстава, док су млади побегли у град. Војо Јовановић, рођен и одрастао у Себимиљу бави се сточарством и истиче да држава и општина чини све да им олакшају живот и рад у селу. Куће су раштркане по брдима па до првог комшије Војо има да пешачи два километра преко брда.

– У ове куће што су близу моје преко лета долазе пензионери. Лети је са мном и моја супруга која ми помаже да скупим сено за стоку, а зими је у Рашкој са нашим сином који иде у трећи разред основне школе. Шта вам кажем од шесторо деце само сам ја остао на селу, сви други су отишли – описује свој живот Војо.

Остао је на очевини да не запусти огњиште и живи од пољопривреде. – Посадио сам шљиве, јабуке и крушке, посејем кромпир, имам мало и стоке осам крава и телета. Раније пре короне млеко, сир и кајмак сам продавао у хотелима, сада је и то стало. Нема овде сељак коме да прода оно што произведе – искрен је наш саговорник и наставља:

– Ако имаш теле долазе купци, па те уцењују и на крају продаш за оболико колико ко он хоће, а не за колико теле вреди. У селу је слаба струја не може ни музилица да се укључи зато сам и престао да се озбиљније бавим производњом млека. Сада краве држим само за сопствене потребе – додао је он.

Јовановић се пријавио на НЛБ Комбанк конкурс за подршку органским произвођачима и нада се, ако би добио паре, да би могао да сагради шталу за своју стоку.

– Тежак је живот овде у селу, посебно зими када завеје снег. Држава и општина Рашка чине шта могу, зими се путеви редовно чисте, али у селу немаш ни продавницу. Општина је финансирала да се удари макадам на 3,8 километара пута овде до села да можемо да дођемо до својих кућа. Није лако бити сељак, треба знати да седнеш и возиш трактор, да балираш сено, тежак је ово живот али ето борим се, да се живи мора – додаје Војо Јовановић из села Себимиље код Рашке.

Радан Муњић, органски сточар из села Брусник

На 1000 м надморске висине на планини Голији постоје идеални услови за развој органског сточарства.  То су схватили домаћини у селу Брусник, удаљеном 45 километара од Ивањице, окупиле се и започели органску производњу. Један од њих је и Радан Муњић који има 17 крава и налази се у колективном сертификату органских сточара овог краја.

– Чим окопни снег краве изводимо на пашу где једу здраву и незагађену траву. На испаши су све до краја октобра, новембра док не падне први снег. Преко зиме их хранимо сеном опет од планинске траве тако да је наша производња у потпуности органска према свим стандардима. Део млека предајем на прераду у погон Милкопа, а део искористим за производњу сира и кајмака овде на газдинству – рекао је Радан.

Поред њега у посао је укључена цела породица супруга, два сина и његов отац. Иако признаје да живот на планини није лак, посебно зими кад завеје снег и удари студен, Радан каже да никад није размишљао да напусти село и спусти се са Голије.

– Живот на планини није лак, за животне потрепштине морамо да идемо у Ивањицу. Ипак, доста народа је остало да живи овде чак и младих што ме посебно радује. Може да се живи на планини, ови млади треба да оснују породице и изроде децу, сами ако остану то низашта не вреди – вели наш саговорник.

Радан се пријавио на НЛБ Комбанк конкурс и ако би освојио 500.000 динара подстицаја већ зна где би утрошио новац.

– Најпре бих направио један објекат за прераду млека, још неки помоћни објекти за складиштење сена, треба ограда око имања да се поправи, да се обнови механизација – набраја Радан.

У органску производњу ушао је захваљујући Ратку Аксентијевићу који је заслужан за развој органског сточарства на Голији. Он је и раније сарађивао са сточарима овог краја, али је први увидео све предности нетакнуте природе на Голији што је идеално за развој органског сточарства.

– Прву групу од десетак људи смо ми одабрали и кренули, а после две, три године домаћини су сами почели да се јављају. Прикључили су нам се јер су видели да то функционише. Наши органски производи су дефицитарни, нема их. Кључ успеха је добра организација, држава се укључила са подстицајима за органску производњу што је био додатни мотив да се сточари укључе у нашу причу– рекао је Ратко.

Заједно са сточарима са Голије већ се праве озбиљни планови, а већ имају и где да пласирају своју робу.

– План је да на газдинству код Радана Муњића направимо прераду органског млека у органски сири кајмак који ћемо понудити као оригинални производ у одабраним продајним објектима органске хране у Београду. С њима већ сарађујемо и они продају нашу јагњетину, па ћемо понуду проширити са органским сиром и кајмаком – вели Ратко и истиче да улагања у прераду нису превелика, а има и субвенција државе.

– Уз државне подстицаје за унапређење конкурентности, што се већ даје, свако домаћинство би са одређеним бројем грла могло да направи сопствену прераду и тржишту понуди финални производ, који је траженији и исплативији од продаје самог млека, па макар и органског – поручио је наш саговорник.

Катарина Милосављевић, органско лековито биље село Јабланица

Одрасла на београдском асфалту, Катарина Милосављевић, није имала додира са земљом. У свет лековитог биља увела је бака која је малој баштици у Београду садила лековите биљке за сопствене потребе. Као тинејџерка Катарина се још више заинтересовала за лековито биље и из хобија почела да учи да их препознаје, разликује, да учи о њиховом лековитом учинку на човеково здравље. Уз подршку супруга и магистра информационих технологија Слободана, који је као и она заљубљеник у природу, 2015. на једној огледној парцели у селу Јабланица, општина Бољевац подно Ртња засадили су смиље.

– Органска производња за нас је била једна велика непознаница, чинило нам се као неизводљиво и тешко. Када смо то савладали и научили решили смо да проширимо производњу. Од пет хектара, колико смо планирали да купимо у комаду, успели смо да пазаримо скоро два хектара где од 2017. узгајамо лековито биље по органским принципима. На овој парцели имамо хајдучку траву, жалфију, смиље, милодух, лаванду, анђелику, невен и чубар, то је род ртањског чаја – објашњава Катарина.

Од тренутка када се биље засади па до стварања финалних производа органских крема Катарина води рачуна о сваком, па и најситнијем детаљу. Све је важно од самог места, воде и сунца које биљке добијају до берача који морају да раде у рукавицама и да знају како се бере лековито биље које не сме да се одлаже на земљу.

– Након бербе део биља се носи на дестилацију где се одваја етарско уље хидролат. Један део смиља се суши, меље и екстрактује у базном уљу да бих могла да правим креме. У питању су оригиналне органске креме које не постоје на нашем тржишту. За сада их продајемо преко наше интернет странице, а план нам је

да уђемо у специјализоване радње које се баве искључиво здравим производима – открива планове Катарина. 

Узгој лековитог биља започели су како би били сигурни у порекло биљака од којих праве креме.

– За наше производе је кључно да ми нудимо органско лековито биље које сами узгајамо на нашој парцели где људима показујемо како радимо, како узгајамо то лековито биље и како од њих у нашој лабораторији припремамо органску лековиту козметику – појашњава њен супруг Слободан.

Иако магистар информационих технологија дуже од три деценије, он је подржао идеју супругу да се помере из града, да заједно са децом воде здрав живот и да неке своје вештине искористе на још бољи начин.

– Научно знање стечено у ИТ технологији ништа ми није значило на њиви и у природи, али сам га искористио да направим наш сајт преко кога продајемо своје производе. Пољопривредне вештине морали смо сами да научимо уз помоћ Јутјуба и мештана који су нам показивали како да владамо одређеним оруђима. Веровали или не, седмогодишњи дечак Милош из села ме је научио да возим трактор. Гледајући друге људе научио сам да орем, а учећи на сопственим грешкама овладао сам и вештином намештања плуга – открио је Слободан.

Смештени су у једној трошној кући старој више од 100 година коју желе да реновирају, али да задрже аутентичан српски изглед, кров на четири воде са посебним црепом. 

Када је у питању даљи развој и сертификација њихових производа, Катарина и Слободан имају велике планове. На НЛБ Комбанк конкурс пријавили су пројекат постављања прве органске креме за лице у Србији од чистих, органских састојака које сами узгајају.

– Оваква врста сертификације ради се искључиво у иностранству. Потребно је урадити разне врсте анализа што наравно доста кошта. Али, кад знате да правите нешто што је врхунског квалитета и што неком другом може донето само добро то је једна велика ствар – закључила је Катарина.

Бонус видео: ОРГАНСКО ОВЧАРСТВО

0 коментар
1

Srodni tekstovi

Оставите коментар