Домаћин се не постаје викендом

Аутор: draganadpetrovic
302 посета

Када се помене пољопривреда у Србији, прва асоцијација је на нешто старо, сиромашно, неисплативо, или превазиђено.Примарна производња се поистовећује са селима у којима претежно живи старија популација, и где се производњаобавља екстензивно и на мањим површинама. Разлози за овакву реакцију људи су пре свега не толико завидна економска ситуација у Србији, мала заинтересованост за овакву врсту посла, застареле методе, екстензивна производња, одбојност мањих произвођача према новим технологијама и трендовима, и многи други.

Младих је све мање у селима, а они који дођу викендом да помогну на имању не могу бити будућа узданица српског аграра у који многи полажу наде. Шта шкрипи, проверавамо на терену.
Највећи број пољопривредних газдинстава у Србији, чак 45 одсто, имају мале приходе и да би опстала на њима морају домаћини да сваштаре. Интересантно је да чак у чисто воћарским селима још увек има оних који се не одричу сточарства. Породица Лазовић староседеоци у Буковици,селу на 15 километара од Краљева. Имање се полако ширило да би данас три генетације имале у поседу преко 20 хектара.
,,Ја сам ту рођен, ту сам одрастао, оженио се, створио породицу и остао. Две сестре имам у Београду, али ја никуд из Буковице нисам мрдао. Никада нисам размишљао да одем,јер некада је било лепих, родних и исплативих година. Када сам почео да се бавим интензивно пољопривредом, посед није био велики, нешто смо докупили, касније је и супруга наследила неких седам хектара, зет је и он нешто купио, тако да смо данас за ове услове овде земљом богати. Али треба ту земљу радити, за неколико чланова домаћинства то је велики посао, тешко се постиже. То је посо од јутра до сутра. Ту се не гледа ни празник, ни субота ни недеља, класично одмора нема као што има народ по фирмама. Тако да са великим напором се све то одрађује. Син и зет се убацују да помогну када добију време јер раде, имају своје послове, тако да смо супруга и ја у највећој мери то радимо. Село не може да живи само викендом, ту нема ни рада ни зараде“, почиње причу домаћин имања Димитрије Лазовић.

Илустрација: Димитрије има сву потребну механизацију
Домаћини имају сву неопходну механизацију, што је само један од предуслова доброг економисања. Ипак данас бити газда на селу чини се није ни мало лако поред све згоде и технике. На имању се сваштари, од млечног говедарсрва,узгоја свиња, пчела, поврћа, али доминира воћарство. Како обично бива рад и организација је најмањи проблем, пласман и цена су прича за себе. Најтеже је у млечном говедарству…
,, Знате шта, задржали смо 5 крава на мужи и што се тиче млекарства предајемо млеко, овде у близини једној малој млекари. Цена је шта да вам кажем, мизерна 47 динара! Мало ту учествује и држава са десет динара, ли се та субвенција не исплаћује редовно, јер смо добили паре само за први квартал,а ево сад крај октобра. Значи трећи кавртал за исплату тих субвенција, а плаћен је један. Даље грла су уматичена и добијамо 25 хиљада динара по грлу, мада и од тих пара иде део матичној служби, али и те паре нису исплаћене. Све се то нешто гомила као дуг, можда чак уђе за исплату и за наредну годину. Онда, узели смо неку ротациону косилицу, послали смо захтев за повраћај али не знам ни дал је то неко разматрао уопште јер нисмо до данас добили никакав одговор, мада смо све те папире, документацију на време послали на адресу где треба. И ето тако чекамо, практично нам се дугује близу 400 хиљада динара, то нису мала средства што отежава функционисање целог домаћинства“, каже саговорник.

Илустрација: Димитрије је задржао само пет крава а млеко предаје у једну малу млекару
Сума сумарум дуговања према овом газдинству нису мала.Средства се користе и на локалном нивоу, за осемењавање.Минулих година као и ове осигурали су газдинство и воћњаке.
,, Осигуравамо газдинство, воћњаке већ годинама. Овде не маши град скоро па сваке године, некад мање, некад више.Било је невремена тако да смо воће осигурали, било је на 900 хиљада динара. Излазила је комисија и по том основу смо добили неку надокнаду, али то још није папиролошки затворено тако да нису ни средства легла на рачун. Тако да све је у некој процедури, а крај кад ће бити, то нико не зна“.
Наш саговорник каже да све ове перипетије не би ни било када би њихов рад био вреднован. Ове године узданица економије воћарство на око 10 хектара подбацило је у сваком смислу те речи. Уместо у извоз воће иде у ракију, коју такође не знају коме да пласирају. Идеја о дестилерији постоји, али је овог тренутка недостижна баш као што је неизвесна и наредна година.
,,Нама нису ни потребне субвенције под условом да буде реална цена. Јел реална цена млека, није? Јел реална цена воћа, није? Значи све је то испод цене, и онда се диже мотив преко тих субвенција, да се извучеш и будеш на некој нули или малој добити. Прошле године је био солидан откуп воћа,ове године није га ни било. Тамо ге је било града, није ни било квалитета воћа, али смо имали и млад засад, плодови за сликање, али нема купаца. Да ове године није било ових што откупљују за ракију не знам шта би са толиким воћем. Ми смо можда половину воћа продали, ово друго ми сада прерађујемо у ракију. Имаће преко 200 казана, али и ту је дискутабилно за те ракије кад ће да буду и где пласиране, и да добију неку цену. Да вам кажем ни ту нема неког званичног откупа, тако да траже се како ми кажемо ,,неке рупе“ да се то прогура и тако…. За дестилерију, ма каки, мука је то, треба ваздан неких папира….Не знам сутра ако зет и син буду имали неки мотив,ако се нешто промени, а ја поживим, ту сам да помогнемем“ закључује саговорник.

Илустрација: Воће које се није продало отишло у ракију
Док разговарамо пече се ракија ланчано у два казана. Каже трајаће посао бар две недеље. Имаће шљиву и крушку. У бурадима од прохрома и дрвета стоји и она од претходних година. Каже нека ,,укрти“ можда добије бољу цену. Мада због малог откупа воћа у овим атарима, многи су одлучили да пеку ракију, тако да ће националног пића можда бит и превише. Искуство ранијих година каже да тада и цена пада.
Димитрије на крају каже да је у дубини душе задовољан тиме што му подмладак помаже, али се боји времена,када они буду одлучивали да ли остати на селу, обори буду празни, а воћњаци пусти. Јер, српски домаћин се не постаје викендом.

Извор: Агробизнис магазин

Srodni tekstovi

Оставите коментар