Дедовина мора имати огњиште

Аутор: draganadpetrovic
75 посета

Није тајна да подаци указују на то да су нам села све старија,да нека потпуно нестају, да се огњишта гасе. Охрабрује ипак чињеница да се неки враћају, обнављају дедовину.Иван Матовић је порастао у граду, започео сопствени бизнис, засновао породицу. Ипак, сећања из детинства су га мотивисала да на дедовини заснује лепе плантаже воћа. У том подухвату му данас активно помажу супруга, троје деце, али и његови родитељи у мањим асистенцијама.
Породица Матовића у селу Поповићи староседеоци. По уписаним књигама у катастру на сеоском имању се помињу од осамнаестог века. Од тада до данас огњиште се није гасило,тако да је наследник Иван одлучио да настави традицију, али на потпуно модеран начин и са нешто другачијим културама.
,,Оно што знамо по књигама из пописа и катастра Матовићи на овим просторима живе последња три века. До пре двадестак година то је било живо домаћинство, деда и баба сусе бавили пољопривредом, традиционално као и сви у овим крајевима. Имали су краве, ситнију стоку и све оно што је до тада бивало код тадашњих домаћина. Ја на жалост нисам могао то да наставим јер живим у граду, али сам одлучио да земљу коју су они користили, искористим на неки други,начин те да не дозволим да то зарасте у коров, поготову што је село на свега девет километара од Краљева. Ту имам сада око хекар трешања, подлога је колт, четири пет врста, где доминира бурлат са око 560 стабала. Поред трешње имамо и педесетак стабала шљиве,више за своје потребе и 30 али малине сорте виламет. Прво је била љубав према селу, мало хобија и на крају смо дошли до тога да ово имање сада буде и нека озбиљнија прича“, поносно почиње причу Иван.

Викенде је како каже и као дете волео да проводи на селу па је то настављено и данас. Мада се викенди често и продуже јер се догоди да обавеза има готово сваког другог дана, нарочито
почетком вегетације. Тако је осим посла са којим је лоциран у граду ускладио и ове сеоске послове. Нешто је знао, нешто мора да се учи.
,,Ја сам да кажем сто посто градско дете, али сам волео овде да проводим сваки викенд и летњи распуст, да помажем деди и баби и касније родитељима, тако да ми није страна пољопривреда. Моја породица и ја заиста уживамо у овоме,што признаћете на 30 ари малине где је нарочито присутан већи рад због диспозиције терена и оволико стабала,не може бити хоби, да ме неко не схавти погрешно.Тражи доста механизације, физичког рада и учења. У делу вегетације овде морате бити готово свакодневно, јер биљке траже да их третирате у датом тренутку. Уз помоћ стручних служби,стручњака из области воћарста, људи од искуства сам направио ово што данас имамо, примењујући савку сугестију како би засади били у доброј кондицији. Није ми тешко,јер то волим. Захваљујући приватном бизнису који имам и сарадницима са којима радим имам могућност да своје време организујем и будем на газдинству када треба. На крају се испоставило да је наша релаксација на селу постала и додатни извор прихода“ -каже наш саговорник.
Ипак ова прича чини се није хоби природе, јер да би све било као под конац, а јесте, треба прилично рада и времена. Трешња и малина стижу међу првим воћним врстама, дакле треба да донесу новац. Питамо да ли задовољан ценама и шта очекује од ове године.
,,Свака година је прича за себе. Углавном сезона крене са неких 250-300 динара да би крај бербе дочекали на 100 до 120 динара. Са пласманом нема бар до сада проблема, махом се продаје краљевачким купцима, али део одлази и даље y Црну Гору и Косово и Метохију. Никада нисам предавао великим откупним центрима, јер у овим крајевима трешњу нико не откупљује. Ритопек је далеко! Што се тиче малине, још није кренула берба, прошле године за њу смо добијали 405 динара
завршно и што се тиче њене цене била је солидна, добра. Ове године ако буде мање бојим се да ће трошкови тешко да се покрију. Мени је ово додатни приход и све што ми покрије улагања и донесе и минималну добит ја сам на добитку. За оне који искључиво живе од пољопривреде цене неће бити довољне јер су сви импути вишеструко поскупели“, сугерише Матовић.

Илустрација: Трешња треба да донесе зараду/ ФОТО: Pixabay

И поред тога што воли своје село у које се враћају млади и улажу у мале засаде, његова је одлука да се задржи на тренутним површинама под воћем из више разлога. Мада,ако би морало..
,,Видите ако би морало, морало би. Овако не планирам да ширим засаде, бар за сада, мада има простора и земље за тим,јер просто не можемо у људству да покријемо рад и трошкове.Радника је све мање. Ово радимо породично, ту смо супруга,троје деце и ја. Родитељи наравно и они помогну, мада више асистирају ако треба систем за воду да се пусти, мама још увек мало у кухињи. У берби само додатно некога ангажујемо.Све друго у овом тренутку не би била прича са оваквим
резулататима. Пољопривреда је врло озбиљан посао, тражи пуно улагања и залагања, а ја опет понављам ово радимо да не би имање било запуштено али опет уз сву негу да оно што произведемо опет има квалитет. Све друго би тражило више радника, више обавеза што прелази оквире газдинстав.Озбиљне плантаже су ипак фирме!“
Иван нам је на крају рекао да потпуно разуме његове сада већ колеге који живе и раде на селу. Да није лако, сада већ уходан пољопривредник наводи разлоге.
,, Ја сада у потпуности разумем људе који искључиво живе од пољопривреде. У односу на њих ја имам свој примарни посао, тако да сам у предности и део тих средстава могу да преусмерим на плантаже, или можда у неку додатну прераду,производњу, али они који немају неку резерву од макар 5-6 хиљада евра у за почетак сезоне, тешко да могу да рачунају на добит. Све је на крају уз додатни ризик, јер већина не осигурава своје парцеле, а сведоци смо да град или мраз сваке године убере солидан род од произвођача. Након тих елементарних непогода тешко да могу да преживе ту годину а о новим улагањима и да не говоримо. Пољопривреду заиста видим као озбиљну грану економије једне државе и штета је што нам некако измичу ти врхунски резултати и добро тржиште“- закључује наш данашњи домаћин.

Илустрација: Двориште ће бити рај за децу

Нису рекордери али су завредели да их обиђемо и забележимо ову причу.Крава више нема у штали али су зато други љубимци деце,једна лепа кобила и ждребе употпунили ово имање за пример.
Да се заиста са пуно љубави ради на овом имању говоре и слике које смо забележили. Двориште ће бити рај за децу која такође воле да сваки тренутак проведу на дедовини али и одмор за душу за оне старије који траже мир од градске вреве и пословног притиска. Богатство здравља и лепота лежи на селу, само га треба мало економски и мотивисати. Њихов мотив је био јасан и где би нам био крај када би сви по мало обишли атаре наших предака.

Извор: Агробизнис магазин

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар