Да ли ће срспски пољопривредници успети да издрже налет ЕУ конкуренције?

Аутор: Gdjakovic
235 посета

За леба и млека – мора увек да има. Тако се говорило у најтежа времена. Данас, просечна српска породица која дневно троши троши литар млека, месечно ће, само на ту ставку потрошити 4.500 динара или 12 одсто минималне зараде. Шта је довело до толиког поскупљења намирнице која је из статуса основне/животне, за кратко време прерасла у готово луксузну робу? Зависи кога питате.

Зашто је млеко скупље него икад? Трговци ће рећи да је у питању мања понуда. Млекаре се куну у то да послују на ивици егзистенције. Да је домаће млеко прецењена сировина, јер је увозна далеко јефтинија.

Пољопривредници ће се можда и сагласити да је увозно млеко јефтиније, али ће вам објаснити да то није само због већих субвенција у ЕУ. Већ, и да им велике домаће млекаре спуштају цену увозом јефтиног станог млека лошег квалитета.

Баш оног које у земљи свог порекла премашује дозвољену границу штетног афлатоксина. И тако већ тридесет година, кажу, системски се уништава млечно говедарство и сточарство уопште.

Премије, субвенције и национална лабораторија

Тренутно, произвођачи млека добијају субвенције од 25.000 динара по музном грлу и премију државе од 10 динара за литру млека. Али само они чије млеко задовољава такозвани екстра квалитет, а то је половина укупно произведеног.

Да ли је млеко екстра класе или не, процењују саме млекаре приликом откупа. Пољопривредници који сумњају у њихов суд, немају арбитра коме би се обратил. Национална референтна лабораторија за контролу квалитета млека не ради иако је потребна опрема давно набављена.

Неколико пута је је чак и отварана уз изјаве званичника „само што није“. О лабораторији се готово све зна, осим, идентитета онога ко спречава њено отварање. Наравно, не треба бити Шерлок Холмс и закључити да су највереоватније то они – који од овакве ситуације убиру корист.

Последњи протести

У зависности од величине газдинства те његове удаљености од млекаре, разлика у цени које млекаре плаћају пољопривредницима крећу се у распону од 30 динара. Од 40 динара по литру у забаченим крајевима до 70 и кусур динара који се плаћају на великим, махом војвођанским фармама.

Ипак, кап која је је прелила чашу пољопривредницима, сипале су млекаре почетком године када су спустиле откупну цену млека за око 7 динара И најавиле додатних, минус пет у фебруару. Иронично, они којима је спуштена цена могли су се сматрати срећницима. Многима, у краљевачком и чачанском крају, откуп је отказан у потпуности. Тада је на Ибарској магистрали први пут просуто млеко у знак протеста.

Мале млекаре су отказ откупа правдале недостатком складишних капацитета, велике се нису изјашњавале о разлозима. Нису ни морале. Медије су претходно преплавили текстови о пољском млеку упакованом у домаћи тетрапак са кога се деценијама смеши најпознатија домаћа кравица.

Бар смо мислили да је домаћа. Чак јој је и Привредна комора Србије дала ознаку „чуваркућа“. Печат који значи, бар би тако требало да буде, да је у питању претежно домаћи производ од претежно домаћих сировина.

Пољопривредници кажу да им млекаре цену спуштају и готово увек када им држава повећа премију.

Зато им премије највероватније неће више расти већ ће им држава дуплирати субвенције по музном грлу. То обећање, са врха државе стигло је уочи протеста пољопривредника у првој недељи фебруара, пар дана после мрчајевског.

Овога пута, река млека, и то увозног, текла је испред Министартва пољопривреде. Пољопривредници су јој у перформансу излили и притоку – од фекалија. То је био њихов симболичан начин да покажу шта мисле о квалитету увозног млека.

Ко у Србији производи млеко?

Нормално, производе га краве. Оне које се не хране јефтинијом, генетски модификованом сточном храном коју једу њихове рођаке у Европској унији. Осамдесет два одсто музних грла у Србији одгаја се на малим породичним газдинствима.

Баш оним која би требало да својим члановима, на кућном прагу обезбеди макар пристојну плату за живот. И тако их стимулише да чувају село, животну средину, традицију па и здравље нације, производњом здраве хране.

Тринаест одсто крава одгаја се на фармама средње величине а само 5 одсто произвођача има статус предузетника.

Инвестициони фонд ВС мала породична млекара – како власничка структура прераде утиче на примарну производњу

Као што величина фарме утиче на њену профитабилност, тако И власничка структура млекаре утиче на производњу млека.

Произвођачи млека из Баната рецимо, кажу да највећи проблем виде у томе што је власник Имлека инвестициони фонд који је уједно И власник највеће млекаре у Пољској те млекаре у Мађарској. Јасно им је да ће јефтино произведене вишкове из тих држава Имлек пласирати на нашем тржишту.

С друге стране, за мале млекаре кажу да су се корекно понашале и у време највеће кризе. Млеко су плаћале боље од великих играча а откуп су отказивале само онда када нису имале где да складиште вишкове.

Инвестициони фонд може да се покупи и оде на други крај света после првог квартала пословања у минусу. Мала, локална, породична, млекара често ће и на своју штету покушати да одржи добар однос са добављачима. Јер са тим људима и ради и живи. Од њих зависи исто колико и они од ње.

Решење

Одавно измишљено. Зове се задруга. Не она из раног југословенског комунизма када су пољопривредницима чупани бркови јер нису хтели да предају робу задрузи. Не ни по данашњем српском моделу у коме задругом управља неколико оснивача.

Они који о свему одлучују и убиру највећи профит док сви остали имају тек статус кооперанта.

Треба се угледати на дански модел. Тамо су произвођачи млека уједно и власници млекара. Али за дански модел потребан је ваљда и дански менталитет. Ми смо са овим нашим сами себи највећи непријатељи.

Не само да се не можемо удружити за добро. Ни лоше нас не може ујединити. Српски пољопривредници, произвођачи млека, чак су и на протесте ишли у две колоне.

Извор: РТС

https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/5120151/mleko-cena-domace-skuplje-od-.html 

Srodni tekstovi

Оставите коментар