Водич за сезонске послове у Србији, где и колико се зарађује

Аутор: draganadpetrovic
104 посета

Са првим летњим данима обично почиње и сезона радова, пре свега у пољопривреди, а мањак радне снаге се јавља углавном у берби јагодичастог воћа.Највише посла за најамне раднике има на подручу Мачве и Поцерине, где су углавном ангажовани на брању воћа и поврћа.Осим људи из овог краја, има и оних који долазе из југоисточне Србије, а послодавци годинама уназад скрећу пажњу, да сезонских радника недостаје и да “нема ко да ради”.

“Узгајам јагоду на површини од једног хектара, у атару села Цуљковић. За некога ко хоће да ради, посла код мене има током маја и јуна, када јагода стиже на брање. Тренутно имам ангажовано 15 радника, са којима већ дужи период сарађујем. Реално, требало би ми још четири, пет, али нема. Сви се жале да тешко живе, а када им понудите посао, они не дођу. Има људи из Шапца који раде за дневницу, а ови из села иду у град да раде, неће у њиви – објашњава за Данас један од пољопривредних произвођача из овог краја.

Недостатак радне снаге, утицао је и на висину дневница, које се ове сезоне крећу од 300 до 500 динара по радном сату.Превоз радника и оброк, зависе од договора са послодавцем, што утиче и на висину дневнице.

Илустрација: У току берба трешања у Суботици

Суботица: Бербе трешања 3.000 динара на дан

У Суботици је велико интересовање за сезонским пословима. Потражња је велика, а заинтересоване су и млађе и старије генерације. Млађи се ангажују путем омладинских задруга док се старији ангажују у селима, посебно током сезоне бербе воћа која је управо у току. Цене су заиста различите, у зависности од врсте послова.Поједини власници плантажа воћа у Таванкута кажу за Данас да се сезонски радници довозе аутобусима, да имају обезбеђену храну, а неки од њих и смештај. Међутим, већина радника ради на црно.Радници се најчешће довозе из околних војвођанских места попут Станишића, Сомбора, Апатина, Бајмока, Алексе Шантића, Лемеша и Оџака.
„Највише потражње има за берачима. Сад су актуелне вишње, трешње, јагоде, а после на јесен и јабуке. Све старосне генерације долазе, не бирају, јер је јако велики дефицит радне снаге. Кад је сезона зна некада и до 1.500 људи улазити на бербу“, кажу воћари. Татјана Хорват има плантажу јабука у Таванкуту, а код ње у бербу већ годинама долази група сезонских радника из Станишића. „Они нам долазе сваке године па ја немам тако велики проблем са радном снагом, али је у суштини радна снага увек проблем, јер је свака берба везана за ту сезонску радну снагу“, наводи Тања.Подсећа да је за садњу паприке у Таванкуту био ангажован комби превоз, аутобуси и аутомобили људи који су долазили, а да је тренутно у току берба вишања и трешања.

„Касније ће бити берба крушке, паприке и јабуке, и требаће људи на три стране. Власници плантажа паприка дају веће дневнице јер је радник савијен, клечи, то не може радити свако јер кичма страда“, напомиње Тања.

Како кажу воћари, цена бербе трешања је 3.000 динара на дан, и ради се осам сати, а радницима се плаћа превоз, међутим, „питање је ко пријављује а ко не пријављује ове раднике преко портала Сезонска радња снага“.Додају и да су прошле године долазили радници из Украјине, Киргистана, да се цена рада кретала од 2.500 до 3000 динара плус смештај и храна, али да сада тих људи нема овде.

„Преко портала се плаћа око 350 динара по особи и то је опет мање него да се радник пријављује у радни однос“, сматрају воћари. Цене у ратарству су прилично отишле горе и најчешће долазе сезонски радници у жетви да возе тракторе и комбајне, каже Светислав који се бави ратарством. „Код ратара су јако скупе сатнице, људи који нису физички радници него возе машине добијају од 400 до 800 динара на сат“, каже наш саговорник. Наталија Ђурковић из Омладинске задруге „Економ“ из Суботице каже за Данас да студенти хоће да раде као помоћни радници и да је интересовање велико.

„Млади хоће да раде, и то су углавном ученици, студенти или незапослени до 30 година.Реч је махом о суботичким студентима или онима који студирају у Новом Саду и Београду, па се врате кући преко лета и раде ту код нас“, наводи Наталија.Према њеним речима, најактуелнији су тренутно сезонски послови рада у кафићима, продаја сладоледа, лепљење налепница, декларација, етикета, рад у бутицима, слагање робе у продавницама и друго.

„Млади се одазивају и стварно желе да раде, потреба је велика – има посла за младе, али би могло да буде и више. Ми можемо да их организујемо да иду да раде јер је потражња заиста сада велика“, напомиње Наталија.Додаје да су сатнице сада мало веће, од 250 до 350 динара, у зависности од врсте посла, а да за момке имају послове истовара камиона, што се плаћа више.

Ниш – Дневница за најтеже послове до 5.000 динара

У Нишу се најамни радници могу наћи на Обилићевом венцу, код Пиротске рампе. Најчешће су то, како кажу Нишлије, припадници ромске популације, али у последње време ту долазе и мештани из околних мањих градова у околини којима треба посао.

„Од кад знам за себе ту су стајали људи којима треба неки сезонски посао. Сећам се да је отац тамо одлазио кад су нам требали радници за изградњу куће. Недавно је и мени требала помоћ око уношења дрва јер су ми синови у иностранству. Узео сам двојицу и платио им по хиљаду динара за два сата посла“, прича Нишлија Мирослав Николић. Најамни радници се узимају за различите послове, од уређивања дворишта, селења, уношење дрва, чишћење снега зими, изношење шута код реновирања стана и сличних послова.

„Цене су различите, све зависи колико је тежак посао. Али дневница за најтежи посао не прелази 5.000 динара, мада је све ствар договора између најамног радника и онога ко их плаћа“, каже Николић.

У Нишу нема много миграната, углавном им је тај град био транзинтна станица, тако да није примећено да су и они били заинтересовани да раде као најамни радници.

Илустрација: Берба шљива није физички напорна а добро се заради

Крагујевац – За брање шљива од 2.000 до 3.000 динара

Некадашњих класичних најамних, сезонских радника у Крагујевцу нема већ одавно. Својевремено су најчешће ангажовани на грађевинским радовима али су их, барем на великим градилиштма заменили радници из Индије и Турске.Радници из ове две земље ангажовани су на грађевинама било да иза тог посла стоји држава или приватни предузимачи али, они нису сезонски радници и у Крагујевац и Србију долазе преко фирми које их ангажују.

Ово су Данасу потврдили не само грађевинци овдашњи већ и у крагујевачкој Хитној помоћи јер када је долазило до повреда на раду људи из Индије и Турске са њима су увек били њихови менаџери који су говорили енглески и српски језик.

– Већ одавно код нас нико не запошљава сезонске грађевинске раднике. Прво, контроле су честе и казне велике. Друго, таквог радника би морали прво да обучите за конкретан посао, пријавите, добијете сертификате за њега, платите му здравствено осигурање, тако да се то никоме не исплати, у најкраћем сумира ову ситуацију један од крагујевачких грађевинских предузимача.Крагујевац је и центар Шумадије, најпознатије по воћарству. У овој привредној грани има сезонских радника али они махом не долазе из других средина и делова Србије, већ је у питању локална сезонска радна снага. Буквално из тог села.Некада је сезона брања воћа почињала са вишњама али се то данас више не ради ручно већ машински. Највише сезонаца има од августа када креће берба шљива и производња и печење ракије. Њихова дневница се креће од 2.000 динара ако се шљиве купе и ради 8 сати до 3.000 ако се беру и радни дан је 10 часова.

– Код ангажовања ове врсте сезонских радника висина дневнице зависи да ли се радници превозе, имају доручак и ручак или не али углавном њихова зарада може да иде до 4.000 динара дневно, каже један од навећих произвођача шљива у околини Крагујевца, потврђујући да су то углавном људи који су из овог краја и околине.

По речима шумадијских воћара из других делова Србије се током сезону ангажују само стручњаци за специфичне врсте послова као што је обрезивање воћа – из околине Лесковца или винове лозе – околина Крушевца.Када су деведесетих година као сезонски радници у Србију долазили Румуни за испомоћ у пољопривредним радовима, то никада није било карактеристично за Шумадију, већ суседно Поморавље и Војводину.

– Сезонских радника у Крагујевцу нема, јер шта би они овде и радили. Крагујевац је индустријски град и урабана средина и на којим пословима би они и били ангажовани сем грађевинским које су преузели Индијци и Турци, каже за Данас Југослав Ристић, дугогодишњи синдикални функционер.Али, оно што донедавно није било карактеристично за Крагујевац као урбану и индустријску средину је да су сами Крагујевчани постали сезонци. Последњих година, наравно они који имају искуство и могу да издрже тај напор и врућину, одлазе у сезони брања малина у ариљски и ивањички крај.

У зависности колико наберу малина њихова дневница се прошле године кретала од 3.200 до 3.600 динара. Ове године се помиње зарада и до 4.000 динара дневно на овом сезонском послу, али цена рада још није тачно прецизирана.

Илустрација: Ускоро почиње и берба вишања

Зајечар – Дневница за сезонске раднике од 25 до 30, за мајсторе од 50 до 60 евра

Старији грађани града на Тимоку, сећају се старих времена када је у Зајечару цветала привреда, када се радило и градило, и када је чувени паркинг код “Копаоника” био пун радника, који су већ након неколико минута чекања били ангажовани на неким пословима.Данас “Копаоник” је још увек ту, али оно што свима треба и фали, јесу радници. На чувеном паркингу репортер Данаса затекао је два радника, и неколико камиона који се баве услужним превозом материјала и огрева.Радник Н.К. каже за Данас да он цепа и вози дрва, али и угаљ и пелет, док не ради грађевинске послове због нарушеног здравља.

“Због болести не могу да радим на сунцу. Зато само цепам и превозим дрва и угаљ. По потреби и пелет. Наплаћујем цепање дрва 500 динара по метру и 300 динара пренос дрва до шупе. Тако и други наплаћују. Увожење угља наплаћујем минимално 700 динара за тону, а цена зависи колико је далеко место где се угаљ превози”, истиче он.

У разговору са другим радницима сазнали смо да машинско цепање и сечење дрва наплаћује се 650 динара за метар дрва за пећи, док цепање за котао креће се од 550 до 600 динара за метар.Саговорник Данаса Д.П. каже да је проблем да се нађу радници, пошто се град на Тимоку, за последњих десетак година испразнио, па људи имају проблем да пронађу раднике.

“Све што је вредело отишло је ван граница Србије. Јуче сам тражио два радника, али сам нашао само једног. Проблем је што нема ко да ради. За физичке послове и грађевину, раднице се плаћају од 25 до 30 евра, док мајстори узимају од 50 до 60 евра за један радни дан који траје од 7 до 17 сати”, каже наш саговорник.Посао од кога сезонски радници добро зарађују је брање вишања, и шљива, али ове године берба почиње тек за 15 дана, тако да се још увек не зна цена за бераче.Како за Данас каже З.Ј. велики број сезонских радника отишао је за Неготин и околину, где, како она каже, добро се зарађује.

“Више група отишло је за Неготин, где се сада залама лоза. Дневница је виша од 3.000 динара, а радно време је од 7 до 17 сати. Оно што је лошије у односу на минуле године је што ове године није нам обезбеђен оброк, већ то сами набављамо”, објашњава она.Зајечарци кажу да је наскупље ангожовати радника за неки брзи посао, пошто је ангажовање таквог радника за било који физички посао од два или три сата кошта око 1.500 динара.Што се доласка сезонских радника у Зајечару тиче, нисмо успели да сазнамо, да ли су долазили или долазе из других градова и држава, али једно је јасно, ако нема изградње, као што је тренутна ситуација у граду на Тимоку, нема ни потребе за радницима.

Врање – Кувари и конобари одлазе уза Црну Гору, Албанију и Хрватску

Проблем сезонских радника на југу Србије у свим областима од грађевине до занатских услуга из године у годину све је озбиљнији. У Врању се свакодневно могу видети огласи којима се радницима нуде послови најчешће у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, али и иностранству везано за сезонске послове.

– Највећи проблем представља одлазак радника у области грађевинарства, зидара, армирача, тесара, керамичара, електричара, лимара па и обичних радника. Суочавамо се са мањком радне снаге нарочито у јеку грађевинске сезоне – објашњава за портал Данаса Никола Крстић, из Трговишта који је више година предузимач у области грађевине.Он каже да су радници са југа Србије одавно пронашли послове ван југа Србије. Многи од њих одлазе на тромесечни рад у земље ЕУ, где у сезони могу да зараде на грађевини и до 3.000 евра. Највећа потражња је за мајсторима зидарима и керамичарима, отуда је и њихова цена на локалу повећана и до четрдесет процената.

– Уколико успете да обезбедите мајстора за ове послове знајте да ће те морати да га платите и до 50 евра по дану. То је цена дневнице, док обичан физички радник по дану кошта на грађевини до тридесет евра. Уз све то морате обратити пажњу и на квалитет услуге коју плаћате, јер много је оних који се издају за мајсторе, а да њихова стручност у одређеној области није адекватна – каже наш саговорник.

Он наглашава да се многи који се баве грађевином себе називају „Црнотравцима“ познатим грађевинцима са југа Србије, али често су „далеко по знању од ових искусних мајстора“ за које зна цела бивша СФРЈ.Увећане су и цене молерско фарбарских услуга. Кречење само једне собе сада се у Врању плаћа од 25 до 40 евра у зависности од квадратуре.Постављање керамичких плочица и сви водоинсталатерски радови скупљи су за око 40 процената. Постављање керамичких плочица у санитарним просторијама коштало је пет, а сада за ту услугу треба платити осам до 10 евра по квадратном метру. Сличне цене су и за постављање ламината, малтерисање, или увођење електро мреже, под условом да успете да обезбедите мајсторе, у овом случају Албанце из Прешева и Бујановца који спадају у ред актуелно нај квалитетнијих у области грађевинарства.Већина грађевинских послова, поготову на већим стамбеним објектима који се у последње време најчешће граде у Врању и околним местима уговоара се неколико месеци унапред, јер се грађевински тимови селе са градилишта на градилиште чим заврше посао. Највећи проблем представља ангажовање сезонских радника за индивидуалну градњу, где поготову усред грађевинске сезоне тешко може да се нађе стручна група извођача радова.Проблема има и са недостатком кувара и конобара,спремачица, од којих су многи „трбухом за крухом“, у сезони отишли на рад у Црну Гору, Албанију, а све чешће одлазе и у Хрватску, током тромесечне летње сезоне. Њихова зарада на месечном нивоу у зависности од квалификације креће се од 800 до 1.500 и више евра. Најбоље пролазе школовани кувари и бармени, који за сезону могу да зараде и до пет хиљада евра за рад у угоститељским објектима у земљама региона.

Велики број Рома са подручја југа Србије своју сезонску зараду обезбеђује одлазећи на рад у Војводину и Шумадију. Лети то је сезона бербе малина, с јесени берба кукуруза. Они раде за дневницу од 20 евра, уз обезбеђен смештај и исхрану.Проблем са радницима у области грађевинарства, занатских и услужних делатности на југу Србије могао би да буде још израженији јер у седам општина Пчињског округа готово и да нема школе сем једне у Врању која школује конобаре, где се институционално стварају нови кадрови у овим областима.

Илустрација: Дневница за возача комбајна и 50 евра

Војводина – Возачу комбајна дневница 50 евра, за помоћ у штали 400 динара

Највише сезонских радника на територији средњег Баната ангажује се у време пољопривредних радова. Потражња постоји али је понуда врло слаба, тако да један број пољопривредних произвођача одустаје од производње оних култура које захтевају људске руке. Ем их нема а а и кад се нађу, нису јефтине, па се поставља питање исплативости. Сезонски радници углавном су из села, тог где нешто треба да се ради или најближег, јер више није исплативо да се радна снага превози или да им се обезбеђује смештај.

– Проблем са сезонском радном снагом је што је она сезонска, дакле потребна је само у одређеном периоду године. Немогуће је од полугодишње зараде живети годину дана. Зато стално морамо да правимо баланс, да људе платимо пристојно али и да се нама исплати, јер ако нема зараде, ни ми нећемо радити. Трудимо се да задржимо дугогодишње раднике. У нашем послу то су углавном жене. Све су старије, млађих нема, село се празни, тако да је велико питање ко ће нам помоћи већ за неколико година. Плаћамо жене од 350 до 400 динара на сат, у зависности који је посао у питању, каже повртар из Михајлова, села поред Зрењанина познатог по производњи поврћа и расада.

Великих воћњака у Банату нема превише а где их има, у питању су плантаже на којима се готово сав посао обавља машинским путем. Нешто већа је потражња када почне берба јабука.
– Ангажујемо сезонске раднике у јесен кад почне берба дуња. Имали смо до скоро проверену екипу, али то су старији људи, полако одустају од посла, један по један. Зато се трудимо да формирамо нову коју ћемо и едуковати, јер ни берба дуња није узмеш па береш. Плаћали смо прошле године 3000 динара на дан. Како ће бити ове јесени, видећемо, каже Сава Радишић, воћар из Зрењанина.

Илустрација: Нико неће да помаже у штали

Најтеже је наћи помоћ у сточарству

– Данас више нико неће да ради. Лакше је да се живи од социјалне помоћи него да се ради у штали. Одлучио сам да продам телад и јунице и да смањим стадо крава, јер раднике да нађем не могу. Ни за које паре. Људи неће да раде и то је то, рекао је Анђелко Нећаков, сточар из Ченте.

Да је тако потврђује и Вукашин Баћина, сточар из Јаше Томића.

– Кад сам успео да нађем чобана, био сам пресрећан. Али, знате како он ради. Ујутру не креће без пола литре ракије. Плус цигарете, плус храна, плус 70.000 динара месечно. И ја сам срећан. Моје колеге сточари не могу чобана ни да нађу. Тражим возача комбајна, сад ће жетва. Дневница 50 евра. Неће нико. За сат помоћи у штали нудим 400 динара. Неће нико. Сточари се жале због цене својих производа а још је већи проблем што не могу да нађу раднике, сматра Баћина.

Извор: https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/koliko-su-placeni-sezonski-poslovi/

ФОТО: Pixabay

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар