Запати беле мангулице, који чувају генетски вредан приплодни материјал, представљају важан ресурс за ширење ове ретке расе. Пољопривредник Јанош Шош из села Добрица у јужном Банату за ПОЛИТИКУ наглашава да би требало да се озбиљније третирају, а не као хоби.
Јанош већ три деценије одржава генетски фонд беле мангулице, расе која је тек недавно постала популарна. Међутим, већ две године чека обећане државне субвенције за своје запате. Он наводи да би требало да добије 17.000 динара по грлу квалитетног приплодног материјала, и додатних 15.000 по свакој крмачи.
„Размишљао сам да смањим бројно стање, али овај генетски ресурс је важан, не само за мене већ и за државу. Запат се одржава уз стручни надзор, а само најквалитетнија грла остају. То је основа за ширење мангулице, о чему се много прича, али, бар овде, конкретних резултата нема. Људи из Војводине долазе по пар грла у покушају да започну своју производњу, али све то нема стратегију,” каже Јанош. Додаје да је његова љубав према овом послу једино што одржава запат, који води порекло још од времена Дунђерских из Хајдучице, пре Другог светског рата.
Тешко одржава број од 11 прасади, уз око тридесетак крмача и нераста на отвореном. Поред мангулица, у авлији узгаја и сименталске краве, чувене добрићке ћурке и живину, док липицанерке држи „за душу.” Људи се интересују, нарочито новинари, па често причају о добрим временима, када је бела мангулица била у сваком другом домаћинству. Данас је Јанош усамљен – он је једини у селу који чува ову расу, јер, како каже, када све сабере, рачуница није добра.
„Испашће да се ми одгајивачи стално жалимо, али све је наопако у овом послу. Требало би обновити расу увозом из Мађарске, али струка то не дозвољава. Ова свиња се не може ни клањем продавати, јер је под контролом Пољопривредног факултета у Новом Саду. Такав узгој, за сада, нема рачуницу. На срећу, епидемија куге свиња нас је заобишла, али опет постоји опасност,” каже Јанош, напомињући да је још једна велика мука – време.
Бела мангулица, као масна свиња са корисним холестеролом и омега шест киселинама, захтева специфичан начин исхране. Троши више кукуруза, траве и детелине, дуже се тови, а принос је мањи. Ако се на време не прода, товљеник који пређе 120 килограма губи вредност. Шош додаје и да се овај посао свео на минималну зараду, јер нема великих прерађивача као некада.
„Некада сам планирао да повећам бројно стање, али сам остао усамљен. Држава би требало да подржи овакве запате, који чувају генетски ресурс. Обећани новац би нам помогао да купујемо храну на време, а не када је прескупа. Треба нахранити стоку, пашњаци су овог лета суви, а дажбине за селекцију морамо платити на време. Запати беле мангулице би требало да буду подржани као стратешка вредност, а не као хоби,” закључује Јанош Шош из Добрице.
Извор: ПОЛИТИКА
