Док се свет суочава са све већим последицама климатских промена, земљиште се све више препознаје као природни савезник у борби против угљен-диоксида. Уместо да се угљеник ослобађа у атмосферу, он може да се „закључа“ у земљу – у облику органске материје. Француска је међу првима схватила колико је то важно и развила свој модел под називом АМГ, који служи за процену колико угљеника тло може да задржи.
Француски модел АМГ – од теорије до праксе
Модел АМГ (од француског Avenir Matière Grasse – „будућност органске материје“) настао је у оквиру Националне стратегије ниских емисија угљеника (Stratégie Nationale Bas Carbone). Он омогућава пољопривредницима и истраживачима да израчунају колико се угљеника може складиштити у различитим типовима тла, у зависности од начина обраде и гајења усева.
Према подацима француског института INRAE, тло у Француској годишње може да „задржи“ између 0,2 и 0,5 тона угљеника по хектару, ако се примењују добре пољопривредне праксе. То је еквивалент смањењу емисије од 0,7 до 1,8 тона CO₂ годишње по хектару. Ако би се такав приступ применио на 10 милиона хектара, Француска би сваке године могла да складишти више од 10 милиона тона CO₂ – отприлике колико годишње емитују сви њени трактори и комбајни заједно.
Те бројке су основа за чувени француски пројекат „4 промила“ (4 ‰) – чији је циљ да се количина органске материје у тлу повећа за 0,4 % годишње. Иако делује мало, то је довољно да се глобално заустави раст концентрације CO₂ у атмосфери ако би то урадиле све земље света.
Примери из праксе – мање орања, више живота у земљи
Француски агрономи су доказали да највећи резултати долазе када се комбинују различите мере. Најважније су:
- Мање орања (конзервацијска обрада) – на парцелама где се не користи плуг, ниво органске материје порастао је за 15 % за пет година, док је у класичној обради остао исти.
- Покривни усеви (cover crops) – сетва биљака попут беле горчице или ражи између две културе повећала је садржај угљеника у тлу за 0,4 тоне по хектару годишње.
- Органска ђубрива и компостирање – додавање органског материјала уместо минералних ђубрива повећало је садржај угљеника у дубљим слојевима тла до 60 цм.
Професор Делфин Урукард са INRAE института истиче да се „земља мора посматрати као живи организам, не као подлога за производњу“, јер управо од ње почиње отпорност на сушу и очување биолошке равнотеже.
Искуства из других земаља
Сличне иницијативе постоје широм света:
-
Сједињене Америчке Државе – у држави Ајова, дугорочни експеримент Универзитета Мичиген показао је да тло под безорном обрадом (no-till) и покривним усевима складишти 25 % више угљеника него традиционално земљиште.
-
Шпанија и Италија – у медитеранским регијама примењује се агрошумарство, где се стабла саде између редова усева. Тако се земљиште хлади, чува влага и повећава количина угљеника у дубљим слојевима.
-
Аустралија – држава исплаћује пољопривредницима новчане подстицаје за сваки хектар на коме повећају количину угљеника у тлу, као део националног система „карбон кредита“.
Шта можемо урадити у Србији
И Србија има потенцијал, али треба више системског рада и подршке. Истраживања показују да се у нашој земљи, где је тло често сиромашно органском материјом, сваке године губи око 0,5 % угљеника услед ерозије и претераног орања.
На Пољопривредном факултету у Београду рађени су огледи са белом горчицом и овсеном травом као покривним усевима. Већ након две сезоне, у земљишту је измерено 8 % више органске материје и приметно боље задржавање влаге. Према подацима Института за ратарство и повртарство у Новом Саду, на парцелама где се користи стајњак или компост, садржај угљеника у тлу расте за 0,3 тоне по хектару годишње.
Данас Србија има више од 23.000 хектара органске пољопривреде, што представља огроман потенцијал за складиштење угљеника. Процењује се да се на тим површинама годишње „везује“ око 7.000 тона CO₂, што можда делује мало, али је важан почетак. Ако би се само десетина наших пољопривредних газдинстава определила за такве праксе, укупан ефекат би могао достићи 100.000 тона CO₂ годишње.
Угљеник као савезник, не непријатељ
Угљеник није непријатељ природе – напротив, он је градивни елемент живота. Проблем је што га је превише у ваздуху, а премало у земљи. Ако га вратимо тамо где припада, направићемо двоструку корист: побољшаћемо земљу и помоћи клими.
Пољопривредници то могу постићи без великих трошкова:
да не пале стрњику, да гаје покривне усеве, да користе стајњак, компост и дрвеће уз њиве.
Француска, Италија и Аустралија већ показују да то функционише.
Србија може да их стигне – ако се знање и пракса удруже, а држава помогне да се труд награди.
Јер, како каже један француски агроном:
„Земља није само оно што имамо под ногама – то је наш највећи резервоар живота.“
