Međunarodni dan Dunava obeležava se svakog 29. juna u 14 evropskih podunavskih zemalja potpisnica Međunarodne konvencije o zaštiti Dunava, kako bi se podigla svest o potrebi očuvanja reke kod što većeg broja ljudi i kako bi se apelovalo na racionalnu upotrebu vodnih resursa.
Međunarodna konvencija je osnov za saradnju evropskih država radi zaštite reke Dunav, u čijem slivu živi više od 80 miliona ljudi. Ove godine, u našoj zemlji ovaj dan se obeležava pod sloganom „Sačuvajmo Dunav“.
Kad je reč o Srbiji, od neposrednog su značaja za regionalni razvoj dva sporazuma. Prvi je Konvencija, a drugi je Međunarodna komisija za zaštitu reke Dunav (ICPDR) sa sedištem u Beču koja je formirana za sprovođenje ove konvencije. Dunav, koji je druga po veličini reka u Evropi, dugačak je 2.860 kilometara, a u poslednjih 150 godina izgubio je 80 odsto svojih plavnih i vlažnih područja. Neki od glavnih uzroka su izgradnja brana, ekstrakcija sedimenta i pregrađivanje u cilju korišćenja hidropotencijala, poljoprivreda, urbani razvoj, odbrana od poplava i plovidba. Kad govorimo o nivou zagađenosti Dunava, dunavske zemlje su 2016. godine s poljoprivrednim sektorom započele proces rasprave kako bi se zagađenja iz difuznih izvora svela na minimum. Tokom proteklih nekoliko decenija Dunav je bio svedok drastičnih promena zemljišta i prekomerne eksploatacije prirodnih resursa nasipima, kao i ilegalnim ribolovom. Na Dunavu postoje mnoge brane, koje prekidaju kontinuitet toka vode, doprinose eroziji i narušavaju migraciju mnogih vrsta riba. Najkritičnije ugrožena vrsta u Dunavu je jesetra – riba koja proizvodi dragoceni crni kavijar. Kombinacija brana, zagađenja i ilegalnog ribolova dovela ju je na ivicu izumiranja.
Nažalost, pored klimatskih promena, na kvalitet voda utiču i direktno ispuštanje komunalnih i industrijskih voda u vodne tokove, drenažne vode iz poljoprivrede, rudnika, ocedne vode iz deponija, termoelektrana, priključenost na kanalizaciju… Srbija prednjači u svemu ovome, međutim, jedna smo od retkih podunavskih zemalja koja se može pohvaliti da se na njenoj teritoriji kvalitet vode Dunava poboljšava – stanje Dunava je mnogo bolje na izlazu iz naše zemlje, gde ima karakteristike koje ga svrstavaju u drugu ili treću klasu, nego što je to na ulazu. Štaviše, situacija bi bila još povoljnija da su reke koje se ulivaju u Dunav čistije. Pritoke Dunava su često u četvrtoj klasi ili neretko i van klase, što ukazuje na veoma loše stanje tih reka, među kojima su Tisa, Tamiš, Velika Morava.
Iako je kvalitet Dunava u našoj zemlji poboljšan, i dalje smo jedina zemlja koja otpadne vode direktno ispušta u ovu reku. U Beogradu sa dva miliona stanovnika situacija je posebno alarmantna jer ne postoji ni jedna jedina fabrika za preradu otpadnih voda, ali zato ima 200 direktnih izliva otpadnih voda u reke. To u praksi znači da se svake godine oko 120 miliona kubnih metara fekalija, od kojih je 30 miliona otrova iz industrijskih postrojenja, među kojima su hemikalije i pesticidi, slije direktno u Savu i Dunav.
Glavni izvori zagađenja vode u Srbiji su teški metali, pepeo iz termoelektrana, nafta, otpaci iz klanica, neuredne deponije, poljoprivreda i saobraćaj. Naši najveći gradovi ispuštaju neprečišćene otpadne vode direktno u reke jer ne poseduju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Prema nekim istraživanjima, prosečan žitelj naše zemlje godišnje proizvede 300-400 kilograma đubreta, koje bi trebalo da završi na deponijama sa sistemima za zaštitu đubreta i ocednih voda. Procene su da samo 10 odsto deponija u Srbiji zadovoljava standarde Evropske unije.
Izvor: https://www.kurir.rs/vesti/odrzivi-razvoj/3074783/cilj-broj-6-un-agende-odrzivog-razvoja-2030-sacuvajmo-dunav
