Пад извоза кукуруза из Србије није само последица погоршања временских прилика и тешкоћа изазваних ратом у Украјини, већ и присуства алфатоксина у зрну. Ово је дугогодишњи проблем који угрожава безбедност намирница на домаћем тржишту, пре свега меса и млека, јер кукуруз служи као храна за стоку. Уместо хемијских ђубрива, у борби против штеточина и патогена могу бити ефикасни биопестициди, који не представљају ризик по људско здравље и животну средину. Али у Србији је регистровано свега неколико оваквих препарата, иако су стручњаци израчунали да би њихова производња била веома исплатива.
Укупне годишње потребе домаћих пољопривредника за свим врстама ђубрива процењују се на око 800.000 до милион тона, од којих се највећи део увози јер код нас ове препарате производе само две фабрике. Додатни проблем је квалитет ђубрива које се у Србији употребљава, јер он зависи од тога колико произвођачи пречишћавају сировине које користе.
Ако се то не уради на прописани начин, у ђубриву се могу наћи веома штетни тешки метали као што су кадмијум, никл, олово, хром, арсен и жива. Код нас је утврђено присуство штетних материја најчешће у поврћу и неким врстама воћа, нарочито у пластеничкој производњи, али и у појединим житарицама, попут појаве алфатоксина у кукурузу.
Ова житарица је посебно осетљива на временске прилике, па су прошле године, због изразитих суша, просечни приноси кукуруза по хектару обрађене земље у Србији износили 4,8 тона, знатно испод просека од преко 7,5 тона у добрим годинама. У последње две деценије, просечни приноси кукуруза су били испод пет тона током четири најсушније године, које су домаћој пољопривреди нанеле укупну штету већу од пет милијарди евра.
Како наводе у удружењу „Жита Србије“, у 2023. ће бити засејано за 5% мање кукуруза него лане, а род са око 920.000 хектара обрадивих површина се процењује на приближно 5,7 милиона тона. Текућа година неће бити запамћена по рекорду у производњи и извозу ове житарице. Према пројекцијама Републичког завода за статистику, у тржишној 2023/24 години извоз кукуруза ће износити око 1,4 милиона тона, а за девет месеци 2022/23 године извезено га је за чак 64,1% мање у односу на исти период тржишне 2021/22 године.
Природна заштита уместо хемије
Оволики пад извоза је добрим делом последица рата у Украјини, услед отежаног превоза и волатилности на тржишту везаних за трговину украјинским житарицама, али и појаве алфатоксина код прошлогодишњег рода домаћег кукуруза. Присуство алфатоксина у млеку и месу је дугогодишњи проблем у Србији, јер ова житарица служи као храна за стоку. Ову канцерогену материју производе отровне гљиве, које се формирају у зрну кукуруза када напукне услед велике жеге.
Уобичајено је да се за уништавање ових штеточина користе хемијски пестициди, док се јако мало употребљавају препарати за заштиту биља засновани на активној супстанци добијеној из микроорганизама, минерала или биљака. За разлику од хемијских ђубрива која представљају ризик по људско здравље и животну средину, биопестициди доприносе одржавању виталних функција земљишта, подстичу раст, јачају имунитет биљака и ограничавају деловање штеточина и патогена.
Нажалост, у Србији је регистровано свега неколико оваквих препарата, иако је то према рачуници стручњака са Пољопривредног и Технолошког факултета у Новом Саду, јако исплатива тржишна ниша. Научници са поменутих факултета, окупљени у стартап предузећу НСоилаб за развој микробиолошког ђубрива, урадили су студију коју је подржао Фонд за науку да би утврдили колико је исплатива производња биопестицида за индустријску производњу кукуруза.
Финансијска калкулација је урађена за обим производње од 500.000 литара биопестицида годишње, што би отприлике покрило око половине површина под кукурузом у Србији. Рачуница је заснована на закупљеном простору за смештање лабораторије, производног и магацинског простора површине 100 квадратних метара, уместо на градњи сопственог објекта који захтева велика улагања. Годишњи трошкови закупа су пројектовани на 25.000 евра годишње, сходно амортизационом трошку грађевинског објекта у износу од 2,5% годишње, чија би градња коштала милион евра а век трајања је процењен на 40 година.
Укупне инвестиције у адаптацију лабораторије и набавку опреме за предвиђене капацитете износе 715.000 евра, при чему је рок трајања сваког од елемената различит и креће се у интервалу од две до десет година. У структури трошкова за опрему највеће учешће има биореактор за култивацију, чија набавна цена износи 500.000 евра и који оптерећује почетну инвестицију у износу од 70%. Значајно учешће од 14% има други биореактор за припрему инокулума, са набавном ценом од 100.000 евра. Вредност остале опреме је 115.000 евра, односно 16% од укупне инвестиције.
Набавка основних материјала за производњу биопестицида, хранљивих подлога, хемикалија за корекцију пХ вредности и хемикалија за дезинфекцију кошта 40.000 евра годишње. Једнократни лабораторијски прибор и посуђе за извођење хемијских и микробиолошких анализа коштају 2.000 евра, а потребна амбалажа око 150.000 евра годишње. Све заједно, трошкови материјала за производњу биопестицида на нивоу једне календарске године достижу 192.000 евра.
Продајна цена скоро седам пута већа од производне
За производњу 500.000 литара биопестицида годишње, потребно је запослити пет лабораната који би радили у три смене. Пројектована месечна бруто плата једног запосленог лаборанта износи 1.400 евра, што значи да трошак радне снаге која се директно везује за производњу износи 7.000 евра месечно, односно 84.000 евра годишње. Предвиђена месечна бруто плата једног запосленог административног радника износи 1.200 евра, или 14.400 евра годишње. Самим тим, укупни трошкови радне снаге на годишњем нивоу износе 98.400 евра.
Укупни годишњи трошкови амортизације пројектовани су на нешто мање од 76.700 евра, утрошак електричне енергије неопходан за нормално функционисање производње биопестицида износи 18.000 евра, док се у структури општих трошкова издвајају издаци за микробиолошку контролу погона и микробиолошке анализе финалног производа. Они подразумевају услуге екстерних лабораторија и на годишњем нивоу износе по 2.000 евра.
Затим, ту су трошкови према Јавно комуналном предузећу Водовод и канализација у износу од 4.000 евра годишње. Трошкови редовног одржавања опреме и материјала су пројектовани на 10.000 евра, а трошкови закупа пословног простора на 25.000 евра годишње. У складу са претходно наведеним, укупни општи трошкови на годишњем нивоу износе 43.000 евра. Последња група трошкова се односи на промоцију и продају финалног производа, у збирном износу од 100.000 евра годишње.
Укупна сума предвиђених трошкова износи нешто преко 528.000 евра на годишњем нивоу, у чему највећи удео имају трошкови материјала који износе 192.000 евра, или 36,4% од укупне суме планираних трошкова. Значајно учешће у укупној структури издатака имају и трошкови продаје и маркетинга, као и трошкови радне снаге, са уделом од 18,9%, односно 18,6%. Услед високих улагања у опремање лабораторије, учешће трошкова амортизације је такође на релативно високом нивоу (14,5%). С друге стране, учешће општих трошкова, као и трошкова електричне енергије износи 8,1%, односно 3,4%.
Када се сагледају укупни трошкови за производњу 500.000 литара биопестицида годишње, производна цена износи 1,06 евра по литри, што је знатно ниже од продајне цене биофунгицида на тржишту која се креће у распону од 12,5 до 17 евра по литри. Такође, током трајања пројекта БиоСолАфла, у разговору са пољопривредним произвођачима је утврђено да би за њих прихватљива цена биопестицида износила седам евра по литри, што је малтене седам пута више од добијене производне цене за један литар.
Маја Ђурић
Извор:
Isplativost proizvodnje biopesticida u Srbiji: Neotkriveno tržište
