Ilustracija: Samo srecne koze daju kvalitetno mleko Ilustracija: Samo srecne koze daju kvalitetno mleko

Oni su se vratili na selo! Истакнут

Аутор  dec 22, 2019

Jedna od gotovo katastrofičnih populacionih pojava poslednih decenija u Srbiji je svakako pražnjenja naših sela iz kojih mladi i radno aktivni ljudi odlaze u veće gradove ili inostranstvo u potrazi za lagodnijom egzistencijom.Ipak, u poslednjih nekoliko godina ima i drugih primera oličenih u povratku na ta ista već opustela sela, primeri koji nisu pravilo niti u ovom trenutku mogu biti posmatrani kao trend, već pre kao „prve laste“ novog shvatanja života. Na zapadu Bačke jedno od sela koje se može pohvaliti ovakvim primerima je Bezdan, za šta je više razloga, počev od činjenice da se nalazi „ na vodi“ odnosno na samoj razgranatoj kanalskoj mreži sistema Dunav-Tisa-Dunav, ali mu je i obala rečne žile kucavice Evrope, Dunava, nadomak. Pride, ovo selo se nalazi gotovo na samoj tromeđi Srbije, Hrvatske i Mađarske, a nekretnine u samom Bezdanu i njemu okolnim selima kao što su Kolut i Bački Breg su, gotovo pa smešno, jeftine jer se solidna kuća, najčešće opremljena centralnim grejanjem i sa ogromnom okućnicom može kupiti za svega desetak hiljada evra.

Ove prednosti su, među prvima, uočili Novosađani Goran i Blaženka Beronja koji su početkom decenije na izmaku odustali od snova kupovine stana, betonske kutije, na Detelinari i skromnim sredstvima kupili relativno zapušteni salaš sa okućnicom nadomak Bezdana na kome su ne samo otpočeli novi život obeležen uživanjem u radionicama dzez muziciranja i ekološkog uzgoja i pripreme hrane po receptima „naših starih“, već i proizvodnjom vrhunskog kozijeg sira, koji je postao nezaobilazan sastojak hrane koju pripremaju glavni kuvari najelitnijih restorana u Srbiji, pravih gastronomskih umetnika među kojima je i nosilac tri čuvene prestižne Mišelinove zvezde. Za razliku od „pravih“ poljoprivrednika Beronje nisu nikada imali ambiciju da ovakav tip proizvodnje razvijaju u smeru povećanja kvantiteta, već se drže svoje devize da vrhunski sir, jedinstven po svom sastavu, mogu davati samo, kako tvrde, srećne koze, pa njihovo stado ne prelazi broj od deset grla mešovite, sansko-alpske rase, koje tretiraju kao domaće ljubimce kojima je obezbeđena ispaša, ali i spremljena zimska ishrana sa livada u zaštićenom Specijalnom rezervatu prirode „Gornje Podunavlje“ što i konačnom proizvodu, nazvanom „Bezdanski blue“ daje atribute potpuno ekološkog proizvoda.

U Bezdan je svoju viziju budućnosti, pre nepune dve godine, iz novosadske metropole „preselila“ i porodica Trajkovski, kako tvrde, pre svega zbog toga što su želeli da njihova deca odrastaju u prirodi bližem i daleko sigurnijem okruženju. Ana, inače dizajnerka i Goran psiholog, nekadašnji novinar i dugogodišnji rukovodilac PR službe čuvenog Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici na ovaj potez su se odlučili između ostalog i zbog toga što im je jedan od uzgrednih interesovanja bila odgajivačnica pasa, pa im je bio potreban daleko veći prostor za ovaj hobi koji je dopunjavao porodični budžet. Kako je okućnica, tačnije bašta prostrane kuće u Kanalskoj ulici bila daleko veća od onoga što im je trebalo, Goran (inače rođeni Somborac) je promišljenim izborom u jednom momentu u obližnjem Kolutu kupio nekoliko ovaca carske romanovske rase ne bi li one svojom ispašom obavljale zahtevni posao košenja trave.Od ovog koraka, iznuđenog nedostatkom vremena zbog brige o nemačkim ovčarima i boston bokserima, za svega godinu dana Trajkovski su došli do stada od sedamdesetak ovaca, pa je sva prilika da će se poljoprivredni karakter njihovog domaćinstva samo povećavati, na očiglednu radost trogodišnjeg sina Strahinje i u Bezdanu rođene Ene. Bez obzira u kom pravcu će se kretati razvoj njihovog imanja i Ana i Goran su saglasni u jednom- odrastanje bliže prirodi i sigurnost njihove dece koju imaju u Bezdanu korak preseljenja iz Novog Sada je potpuno opravdao.

Prednosti života na selu su nekoliko godina pre njih shvatili i Tatjana i Bojan Šimičević, koji su se iz Holandije obreli na imanju koje je Tatjana rođena u Amsterdamu i čija je majka Holanđanka, nasledila od svog oca u Kolutu, selu na putu od Bezdana ka mađarskoj granici, tačnije graničnom prelazu Bački Breg.Upravo od njih su bezdanski Trajkovski i kupili grla romanovskih ovaca koje su bile začetak njihovog stada, a zanimljivo je da i Šimičevići kao najveću prednost života i rada na selu u Srbiji vide daleko zdravije odrastanje svoje dece, u njihovom slučaju sinova Luke i Silvija. Mada zemlja iz koje su došli na severozapad Srbije, Holandija, slovi kao gotovo nedostižni poljoprivredni uzor gotovo celom svetu, iskustvo Šimičevića govori da se i u njihovoj zemlji-matici može živeti sasvim solidno od poljoprivrede, tačnije stočarstva, ako se pažljivo gazduje i ne „leži na lovorikama“, pošto se uz svakodnevnu brigu o desetak hektara oranica i brojnom stadu romanovskih ovaca Tatjana i dalje bavi sportskom rehabilitacijom, koristeći slavu bezdanske banje a Bojan, zahvaljujući modernim telekomunikacionim tehnologijama dizajniranjem, pa su bez obzira što žive na selu i dalje deo razvijenog sveta.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/povratak-na-selo-kao-nacin-zivota-modernog-coveka-22-12-2019

Остави коментар

Проверите да ли сте унели све потребне информације где је назначено (*). HTML код није дозвољен.

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Фебруар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29