Sve veći broj farmi koza u našim krajevima i vaše interesovanje za savete stručnjaka, inspirisali su nas da vam damo nekoliko korisnih saveta u vezi sa mužom koza. Razmatraćemo situaciju u kojoj proizvođač ima oko dvesta koza. Posao muže treba da se obavi za sat i po i taj posao radi jedan čovek. U skladu sa ovim potrebama postoje različiti tipovi izmuzišta: izmuzište ukoso-riblja kost, paralel izmuzište, rotaciono i tunel izmuzište. Svaki od ovih sistema ima svoje mane i vrline.
Izmuzište tipa riblja kost
Kod ovakvog tipa izmuzišta ulaz i izlaz koza je dosta lak, broj koza može da varira, sistem nije skup, ali nema ishrane u izmuzištu. Da bismo postigli mužu za dvesta koza, potrebno je da imamo 14 do 16 mesta, ili najbolje ako postoji mogućnost da ih bude 20. Dužina podijuma ovog tipa izmuzišta treba da bude 25 do 30 cm, širina 90 do 100 cm po kozi a razmak jasala, odnosno udaljenost oko 60 cm.
Paralel izmuzište
Ovakvo izmuzište ima tačno određen broj mesta, jer se ovde primenjuju jasle sa uklještivačem. Zbog ovog sistema je otežana manipulacija sa životinjama i sporije kretanje koza. Mana je što je neophodan prekid muže radi isključivanja i raspodele hrane između pojedinih grupa, tako da se gubi vreme, a prednost ovog sistema je što imamo dobru preglednost vimena. Da bismo postigli mužu dvesta koza na sat, potrebno je da imamo 30 mesta u ovakvom
izmuzištu. Dužina podijuma ovog tipa izmuzišta treba da bude 30 do 35 cm, širina 120 do 130 cm po kozi, a razmak jasala odnosno udaljenost oko 90 cm.
Rotaciono izmuzište
Ovakav tip izmuzišta je skup za nabavku ali i održavanje. Ima dobar komfor za rad, odličnu preglednost vimena, ali je kretanje koza sporo. Ovo izmuzište najčešće ima 12 mesta i manje, i za sat vremena se ne može postići muža. Čak i sa 24 mesta odgajivači treba da budu oprezni.
Tunel izmuzište
Ovakav tip muže karakteriše ga dosta lak i brz hod koza, nema ishrane u izmuzištu, a vreme čekanja na mužu je veoma dugo. Ovakav tip muže ne može biti korišćen za preko dvesta koza. Dužina podijuma ovog tipa izmuzišta treba da bude 80 cm, širina 30 do 40 cm po kozi.
Za koji god sistem da se odlučite, ili koji god sistem odgovara vašim potrebama, pre izbora dobro razmislite da li taj sistem pruža kozama pravilan način hoda, jer značajni nagibi i kretanje koza uz čestu ili naglu promenu smera mogu izazvati posle nekog vremenskog perioda deformitete zglobova. Da bi prolaz ili hodnik bio dobar, treba da bude širok jedan do dva i po metra i vrata za ulazak i izlazak u bokseve se prilagođavaju širini hodnika. Kada je u
pitanju prostor, gde koze čekaju za mužu treba da imamo u vidu da on omogućava brz pristup kozi na mužu. U ovom prostoru svaka koza treba da ima 0,25 metara kvadratnih prostora, odnosno broj koza na čekanju treba da bude dve do tri po dužnom metru. Najbolje je kada su po dve koze, jer se tako brzo menjaju na plaformi za mužu. Svakako treba imati u vidu i potiskujuće pregrade kojih imamo dva tipa: „električni pas“ u sklopu koje imamo
i signal za upozorenje životinja, ili ona sa daljinskim upravljanjem koja se kotrlja po zemlji.Kanal za mužu treba da je najmanje širine 1,9 metara. Potrebna je i ivica da bude visine 5 cm, zbog klizanja životinje. Koze treba da stoje tako, da je vime u visini između lakta i ramena muzača.
Važno je da izmuzište obezbedi kozama prirodan položaj na podijumu, da vime bude dobro vidljivo i što bliže muzaču. Na osnovu iskustva i saveta stručnjaka, riblja kost i tunel su najčešće preporučljivi. Imajući u vidu da nakon upotrebe izmuzište treba oprati, to nam donosi određene količine otpadnih voda. Njihova količina zavisi od zaprljanosti i od korišćenih sredstava za čišćenje. Za kvalitetnu mužu bilo bi poželjno da se kozama obezbedi prirodno osvetljenje,
preko ugrađenih prozora, a veštačko odnosno, dodatno osvetljenje se obezbeđuje muzaču kako bi dobro video vime koza. Važno je i da mlekara bude u blizini
izmuzišta. Za ovakvu namenu potreban nam je prostor, barem 10 metara površine u prostoriji. Nagib poda treba da bude 2% sa sifonom na površini, radi uklanjanja vode nakon pranja. Radi lakšeg održavanja higijene u mlekari zidovi treba da su glatki, svetle boje i od vodootpornog materijala.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Nepravedno zapostavljena srpska sorta grožđa prokupac, za koju se zna da prvi pisani trag potiče iz 14. veka, posle nekoliko decenija vraća se na domaću vinsku scenu i polako kuca na vrata svetskog tržišta vina.

Šef Кatedre za vinogradarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu prof. dr Slavica Todić, koja u sopstvenoj vinariji Doja zajedno sa suprugom uzgaja prokupac, kaže da su ova vina iz godine u godinu sve bolja i da su već izašla iz okvira lokalnog srpskog tržišta.

Prema njenim rečima, prokupac se polako pozicionira na vinskim kartama širom Evrope, ali i u Americi. To je, po njenom mišljenju, prilika da se Srbija prikaže na svetskoj vinskoj sceni autentičnim vinom koje bi trebalo da predstavlja sinonim srpskog vinarstva.

- To su još počeci, ali, da, dosadašnji rezultati jesu svakako vetar u leđa za dalji rad na prokupcu, jer ima mnogo prostora za istraživanja i eksperimente i u vinogradu i u podrumu. Pri tome treba težiti da se u vinu očuva specifičan voćni karakter prokupca i autentičnost podneblja odakle potiče - kaže Todićeva.

Dodala je da su dosadašnja iskustva pokazala da se najbolji rezultati postižu odležavanjem prokupca u srpskom hrastu i pri kombinaciji buradi različite zapremine.

- Stare sorte predstavljaju dragoceni genetički resurs za budući selekcioni rad, hibridizaciju i kao izvor gena koji potencijalno mogu odgovoriti izazovima koje donose klimatske promene. Vina autohtonih sorti privlače pažnju na svetskom vinskom tržištu i svojom autentičnošću doprinose prepoznavanju regiona odakle potiču - kaže Slavica Todić.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2744111/vina-od-prokupca-iz-godine-u-godinu-sve-bolja

Uprava grada Vranja ove godine će za poljoprivredu izdvojiti dve trećine više sredstava nego što je to bilo prethodne. Tako je za ove svrhe u gradskom budžetu planirano dvadeset i tri miliona dinara, a to paktično znači da su izdvajanja za agrar u odnosu na prošlu godinu uvećana za osam miliona dinara.

U poljoprivrednom sektoru Gradske uprave planirane su i brojne aktivnosti koje se odnose na edukaciju i neposrednu pomoć poljoprivrednicima kao i promociju proizvoda vranjskog kraja.

Otuda će 7. marta u Vranju biti organizovan i prvi Festival pčelinjih proizvoda, lekovitog, začinskog i ukrasnog bilja sa ciljem da se promoviše med i proizvodi od meda. Biće održane i brojne edukativne radionice za pčelare ali i za sve one koji se bave proizvodnjom preparata i pomoćnih lekovitih sredstava od meda. Za vranjske poljoprivredne proizvođače biće organizovan i odlazak na prvi Sajam voćarstva koji će biti održan u Beogradu od 30. januara pa do 1. februara ove godine.

Izvor:https://jugmedia.rs/u-budzetu-vise-novca-za-poljoprivredu/

Božić je najradosniji narodni i porodični praznik, jer je tada u Vitlejemu rođen Isus Hrist, po hrišćanskom verovanju sin Božji – Spasitelj sveta. Njegovim rođenjem započela je hrišćanka era. Božić se proslavlja od apostolskih vremena i prva proslava Božića o kojoj postoji zapis bila je u Rimu 354. godine. Dan Hristovog rođenja je za hrišćane praznik rađanja novog života, praznik dece i porodice, što najbolje objašnjava smisao verskih obreda i brojnih narodnih običaja čiji je cilj da se sačuva i uveća porodica i imetak domaćinstva. Otuda su o prazniku obavezna miroboženja kada se ukućani, po povratku iz crkve sa jutrenja ili praznične liturgije, a pre ručka ljube po tri puta i izgovaraju „Mir Božji, Hristos se rodi“. Božić je i praznik pomirenja, pa svi koji su bili u zavadi treba da se pomire na Badnji dan.
Pravoslavlje koje dominira istočnim hrišćanstvom drži se izvornih učenja nastalog u doba Isusa hrista iz vremena nepodeljene hrišćanske crkve. Po ovom učenju proslava Božića traje tri dana. Prvi dan je najznačajniji i najbogatiji raznim običajima. Postoje razlike i sličnosti proslave Božića kod pravoslavnih naroda, čak u razlike u pojednim krajevima iste zemlje, ali je liturgijski i molitveni deo isti za sve.
Po narodnoj tradiciji prvog dana Božića ne odlazi se u goste i ne primaju se gosti, osim polažajnika koji se posebno dočekuje. Obično je to mlađi, stasiti muškarac, batlija kojeg prati sreća i on simbolizuje mudrace sa Istoka koji su se poklonili novorođenom Isusu Hristu. Polažajnik čestita praznik domaćinu i daruje domaćinstvo s parom, zatim „džara vatru“ i izgovara:“Koliko varnica toliko parica, sreće, zdravlja, ljubavi i ostvarenih želja...“, a ukućani odgovaraju „Amin, Bože daj“. Polažajnik je celodnevni gost koji se ispraća sa darovima: košuljom, čarapama i božićnim kolačima i ovaj običaj se zadržao još jedino kod Srba. Od Božića, kada se i zavađeni mire pa do Bogojavljanja (19. Januara) običaj je da se ljudi pozdravljaju rečima:“Hristos se rodi“ i otpozdravljaju „Vaistinu se rodi“.
Božić obilije brojnim narodnim običajima koji imaju za cilj da zaštite domaćina i ukućane i daruju domaćinstvu napredak. Jedan od tih običaja koji se praktikuje u seoskim domaćinstvima u pojednim delovima Srbije je – darivanje vode. Naime, pre izlaska sunca bunar ili izvor posipaju se žitom i kite, potom se zahvata voda u koju se stavlja bosiljak, crvena jabuka i pupoljak drena „radi zdravlja“. Tom vodom majke ujutru na Božić umivaju decu, a običaj je da ukućani pojedu i po pupoljak drena i popiju malo te „nenačete vode“ kako bi tokom cele godine bili zdravi kao dren. Postoji verovanje da je dobro na Božić započeti neki posao kako bi ukućani i domaćinstvo bili napredni i bogati tokom cele godine. Započinjanje posla je simbolično, jer se na Božić kao i na sve druge hrišćanske praznike koji su obeleženi crvenim slovom u kalendaru važila izričita zabrana rada. 
Božićna trpeza je priča za sebe i obilije brojnim običajima koji su vezani za proslavu najradosnijeg hrišćanskog praznika. Pored pečenice, najvažnija je česnica – Božićni kolač koji se mesi u čast Isusa Hrista i simboliše njegovu povojnicu. Srebrni ili zlatni novčić u česnici simbol je zlata kojim je darivano Božje novorođenče. Česnica se lomi isključivo rukama i veruje se da član porodice koji pronađe novčić u svom komadu česnice imati svakojakog berićeta. U nekim srpskim sredinama pije se isključivo crveno vino (simbol Hristove krvi koju je prolio na Golgoti) dok je rakija i drugo žestoko piće strogo zabranjeno „da čeljad ne bi dobila groznicu i da muški ukućani ne bi besneli preko godine.“ U drugim krajevima je pak običaj da se baš na Božić pije kuvana rakija, mada vino ima daleko veću upotrebu, jer „čokot vinove loze i grožđe simbolizuje život i spasenje.“
 Izvor: Agrobiznis magazin 

Istorija meda tesno je isprepletana sa ljudskom istorijom. Prvi zapisi o korišćenju meda javljaju se u sumerskim i vavilonskim tekstovima pisanim klinastim pismom, spominje se u Bibliji, Kuranu, a u Antičkoj Grčkoj se darivao bogovima i dušama umrlih. Med je mešavina više od 70 komponenti koje zavise od cveća s koga su skupljale nektar medonosne pčele. Ali, pored meda pčele proizvode i druge važne i zdrave sastojke kao što su propolis, perga i polen koji su neizostavni deo u tradicionalnoj, ali i savremenoj medicini. Perga je nepravedno zapostavljena i malo ljudi zna šta je to uopšte. U pitanju je fermetirani polen, odnosno proizvod koji nastaje tako što pčele prerade cvetni prah koji su unele u košnicu dodajući mu produkte koji nastaju lučenjem njihovih žlezda. Pri preradi polena pčele koriste preko 200 mikroorganizama, inicirajući pri tome veoma složen proces fermentacije polena koji smeštaju u ćelije saća i zalivaju ga medom. Tako obrađeni polen je deset puta hranljiviji od običnog. Perga je bogata brojnim aminokiselinama, fermentima, raznim kvascima, bakterijama, mlečnom kiselinom…
Zanimljivo je da uprkos razvoju nauke i tehnologije nikome nije pošlo za rukom da proizvede pergu u laboratoriju onako kako ga prave pčele. Čak i kada bi uspeo da razgraniči sve sastojke čovek ne bi znao kojim redosledom da ih pomeša i u kojoj razmeri, tako da perga ostaje isključivo pčeljini proizvod. Sadrži kompletno sve što je potrebno za razvoj pčelinjih društava i bez perge ne bi bilo ni pčela, jer je osnovni izvor belančevina za razvoj legla. Perga je više puta vrednija od polena i kao takva ona je pravo bogatstvo za čovekov organizam. U pergi je utvrđeno prisustvo većih količina vitamina A koji posebno doprinosi jačanju zidova krvnih sudova, pri čemu zidovi kapilara postaju čvršći. Lekovitost perge uočena je kod određenih kardio - vaskularnih oboljenja, bolesti sluzokože želuca i creva, kod površinskih oštećenja kože, kod osoba sa uništenom ili obolelom crevnom florom… Perga sazreva oko 15 dana u saću, vadi se posebnim vadilicama i odlaže u bočicama koje se čuvaju u zamrzivaču daleko od sunčeve svetlosti. Ima je izuzetno malo pa je pčelari nerado vade iz košnice, a o njenog vrednosti najbolje svedoči cena – 1 gram perge košta 1 evro. U kombinaciji sa medom, perga je konzervisana i može dugo da stoji i ne izgubi svoja vredna svojstva. Može da se jede kao slatkiš u izvornom stanju, ali ne više od pola kafene kašičice za odrasle, ne žvaće se već se lagano otapa u ustima. Pored meda, može da se koristi i u kombinaciji sa matičnim mlečom i propolisom.

Opširnije o polenu, pergi i propolisu u novom broju Agrobiznis magazina

Izvor: Agrobiznis magazin 

Prema najavi gradskih vlasti, Inđija će ove godine dobiti potpuno novu, modernu pijacu.

Kako su poručili nadležni u opštini Inđija kapitalni projekat u 2020. godini biće izgradnja potpuno nove zatvorene pijace.

Reč je o projektu za čiju je rekonstrukciju predviđeno ukupno iz budžeta oko 240 miliona dinara, prenosi portal PazovaInđijaVesti.

Kada se budu sprovodili radovi, pijačne tezge će biti izmeštene na parking u pijaci, a najavljeno je da će zakup tezgi biti jeftiniji tokom perioda radova.

- Mislim da ćemo svi biti zadovoljni kako će izgledati pijaca nakon radova, a ono što je najvažnije obezbedićemo prodavcima daleko bolje uslove za rad a našim građanima pijacu kakvu odavno zaslužuju - poručio je predsednik opštine Inđija Vladimir Gak.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2743510/indjija-u-2020-dobija-novu-pijacu-vrednost-projekta-240-miliona-dinara

Za hrišćane koji koriste julijanski kalendar – Srbe, Ruse, pripadnike Jerusalimske patrijaršije, monahe na Svetoj gori atoskoj na severu Grčke, Eskime i Indijance pravoslavce na Aljasci, božićno slavlje počinje večeras između 6. i 7. januara po aktuelnom gregorijanskom kalendaru oglašavanjem crkvenih zvona, pojanjem božićnih pesama i prvim bogosluženjem. U pravoslavnom svetu julijanskog kalendara još se drže i koptska, sirijska i palestinska pravoslavna crkva kod Arapa, jermenska crkva, etiopska među crncima i indijska pravoslavna crkva kod Indusa.
Božiću prethodi šestonedeljni post, ispovest i pokajanje, a neodvojiv od Božića je prethodni Badnji dan - najsvečaniji od svih predbožićnih praznika. Već u svitanje Badnjeg dana započinju pripreme kako bi se uz posnu trpezu i badnjak započelo pretpraznično bdenije. Na selu je običaj da se u cik zore pucnjem iz prangija objavi polazak u šumu po badnjak, najvažniji ritual pred Božić. Po badnjak u šumu ide domaćin, odnosno glava kuće, a prati ga najstariji sin. Kad odabere odgovarajuće drvo domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti i mora drvo da iseče iz tri zamaha sekire. Badnjak je kod pravoslavaca mlado hrastovo ili cerovo drvo, koje se zajedno sa slamom unosi u kuću. Badnjak predstavlja grane kojima je založena vatra nakon Isusovog rođenja. Slama je simbol jasli u Vitlejemskoj pećini u koju je položen novorođeni Bogomladenac. U slamu se stavljaju novčici simbol zlata kojim je darivan Isus. Na Badnji dan se peče „Božićnjar“, odnosno božićna pečenica koja simboliše jagnje koje su pastiri poklonili Isusu. U Srbiji se najčešće peče prase, ali ima i krajeva u kojima se peče jagnje ili mlada ovca i naziva se „veselica“. Pečenica bi trebalo da bude bez belega i telesnih nedostataka. Kokoš, guska ili ćurka praktikuje se u centralnoj Srbiji, ali se ne sme iznositi na prazničnu trpezu zbog uverenja da je pernata živina simbol „nazadovanja i rasturanja kuće, jer kokoška kljuca i baca zemlju iza sebe...“
Badnjak i slama se u kuću unosi na Badnje veče. Pre toga domaćica je u sito stavila malo pšenice, ali i ostalih žitarica i orahe. Sito stoji ili na stolu ili pored ognjišta. Prilikom unošenja badnjaka domaćin se posipa žitom, što simbolizuje žito kojim je Bogorodica nahranila životinje u štali da stoka ne grizla slamu u kojoj je Hrist ležao. Noseći badnjak domaćin u kuću ulazi kročeći desnom nogom i kvocajući, dok domaćica i deca pijuču za njim kao pilići. Sa malo slame domaćin baca po jedan orah u svaki ćošak sobe što simboliše vladavinu Boga na sve četiri strane sveta. Umesto posipanja žitom danas kao deo ukrašavanja badnje trpeze na stolu stoji posuda sa mladim, tek izniklim žitom.
Običaj „nalaganja badnjaka“ na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru u ognjištu uz pregršt varnica i uz iskre izgovaraju:“ Koliko varnica toliko parica, pilića, košnica...“ U nemogućnosti paljenja badnjka, mnogi vernici svoje badnjake danas nose u crkvu gde se kolektivno spaljuju uz crkveni badnjak u porti. Većina običaja vezanih za Badnji dan su veoma stari i potiču još iz paganskih vremena, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje.
Nakon što se obave svi ovi rituali, domaćin okadi kuću kao simbol smirne i tamnjana kojim je darivan Bogomladenac i porodica seda za posnu trpezu, pali se sveća od čistog voska. Ona svojom svetlošću simbolično predstavlja Božanstvo koje je bez početka i kraja. Sam Gospod Isus Hrist za sebe kaže:“ Ja sam svetlost svetu... Dok imate svetlosti, verujte u svetlost da budete sinovi svetlosti...“
Badnje veče proslavlja se u krugu porodice. Tradicionalna, posna srpska trpeza ne može da prođe bez pasulja - prebranca. Uz njega se služi satala od rotkve ili kiselog kupsa. Nakon posnog pasulja dolazi riba i najčešće se priprema šaran, oslić, skuša... Badnja trpeza ne može da se zamisli bez voća, a tradicionalno koriste se suve šljive, smokve, te koštunjavo voće orasi i lešnici. Kada je reč o desertu mnoge domaćice prave baklavu, jedan od najpopularnijih posnih kolača. U pojednim krajevima Srbije običaj je da se konzumira beli luk i med, koji su imali amajlijsko značenje. Od pića konzumira se crveno vino, koje predstavlja krv Spasiteljevu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, čoveka pomirio sa Bogom i spasao ga večne osude i smrti duhovne.
Ne zna se tačan datum i godina rođenja Isusa Hrista. Po nekim tumačenjima rođen je između šeste i četvrte godine predhrišćanske ere, jer je car Irod, u čije doba se rodio Isus umro u 4. godini pre nove hrišćanske ere. Predanje kaže da kad se ispuni devet meseci od bezgrešnog začeća, u zemlji judejskoj bilo je naređeno da se popiše sav narod tadašnje Rimske imperije. Svako je morao otići u rodno mesto i tamo se upisati u knjige carske. I drvodelja Josif krenuo je sa trudnom Marijom u Vitlejem. Tamo se sleglo mnogo sveta i kada nisu mogli da pronađu konačište uputili su se u pećinu gde su pastiri sklanjali svoja stada. Tu se, u noći između subote i nedelje, porodila Bogorodica „bez bola, kao što je i začela bez greha.“ U trenutku Isusovog rođenja nad Vitlejemom je zasjala zvezda koja je označila rođenje Boga čoveka. Marija je povila sina, poklonila mu se kao Bogu i stavila ga u jasle. Bogomladencu se potom poklonio Josif, a zatim i pastiri, koje su o božanskom roždestvu obavestili anđeli, pevajući:“Slava na visini Bogu i na Zemelji mir, među ljudima dobra volja.“

Izvor: Agrobiznis magazin 

Upoznavanje sa zavodnicom (Omphalotus Olearius) preporučujem svim ljubiteljima lisičarke jer su zabeležena trovanja ovom vrstom. Odnosno, dešavale
su se neprijatne zamene ove gljive za dobro poznatu i omiljenu lisičarku. Dakle, savetujem ozbiljan oprez!
Šešir: 5-15 cm širok, povijen, sa levkastim udubljenjem iznad drške, svilenkast, narandžast, narandžastobraon, sa crvenkastim vlakancima, u svakom slučaju
značajno tamniji od lisičarke.
Listići: gusti, sa mnogo lamelula, silazeći po stručku, žuti do narandžasti.
Stručak: do 5-15 cm visok, pun vlaknast, bleđi od šešira, ali u istom tonu, prema dnu je tanji i po pravilu, ekscentričan.
Meso: narandžasto, vlaknasto, tamnije u bazi stručka, miris prijatan, ukus (nisam probao, samo citiram druge autore) prijatan. Zavodnica raste busenasto na panjevima belogorice u toku leta.
Kako vrsta raste na panjevima (za razliku od lisičarke koja uvek raste na zemlji) pomislili bi da je zamena malo verovatna ali ova vrsta može rasti na korenu panja
(kao i primerak na slici), posebno ako je usamljen, odnosno ne raste u grmu, mogućnost zamene je značajno veća.
Primerak sa fotografije pokazao sam nekolicini poznanika koji beru lisičarke i, skoro su svi, na prvi pogled, rekli da je to lisičarka. Međutim, vrlo brzo, svi su se složili da je reč o drugoj vrsti, njima nepoznatoj.
Za gljivu zavodnicu su vezana i dva kurioziteta: jedan je proveren a drugi ne.
Ova vrsta boji ruku u kojoj je držite u narandžasto (boja se lako spira) pa je i to siguran znak da ste ubrali pogrešnu vrstu.
Drugi neproveren podatak je da ona, u mraku, fluorescira (svetluca). Možda je to i istina ali ja to nisam proveravao.
Dakle, da ponovimo: ova vrsta je otrovna, izaziva dugotrajne i neprijatne stomačne smetnje.

Izvor:Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31