Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić povodom interesovanja povratnika za ulaganje u izgradnju silosa, posle konsultacija sa prof. dr Jasnom Mastilović, vrhunskim stručnjakom za proizvode biljnog porekla i agoekonomistom Milanom Prostranom, poručuju da se izgradnjom silosa i višim fazama prerade može znatno uvećati vrednost pšenice i drugih žitarica.
Među žitaricama – kukuruzu, ječmu, ražu, ovsu... pšenica je kultna i strateški najvažnija kultura za svaku državu. Tu činjenicu je proteklih decenija veoma uvažila Ruska federacija, koja je do 2.000 godine bila najveći uvoznik u Evropi, a danas je najveći izvoznik na starom kontinentu. Sve veći značaj dobija proizvodnja ovsa, koji je nekada gotovo isključivo korišćen u ishrani priplodne stoke, a danas se sve više koristi u pekarskoj i konditorskoj industriji. Tako je, Savezna Republika Nemačka ove godine zasejala ovas na čak 160.000 ha.
Ipak, kraljica među žitaricama je pšenica koja je strateški važna za ishranu stanovništva, pogotovu u kriznim i ratnim vremenima. Pšenica je, kao najstarija biljna žitarica, bila predmet trgovine poslednjih šest hiljada godina, a neki tvrde da se tom žitaricom trgovalo i pre deset hiljada godina.
Prema podacima Vukosava Sakovića iz Udruženja za unapređenje proizvodnje i izvoza žitarica i uljarica „Žita Srbije“, pšenica se na poljima Srbije u proteklih osam godina seje prosečno na oko 587.000 ha. Sa godišnjom proizvodnjom od oko 2,5 miliona tona pšenice, Srbija je na 17 mestu u Evropi i čini svega 0,5 odsto svetske proizvodnje.
Prosečan prinos u proteklom osmogodišnjem periodu iznosi 4,6 t/ha, čime je genetski potencijal pšenice koji iznosi 10 t/ha, kod nas ostvaren sa oko 45 odsto. Godišnji izvoz pšenice Srbije u proseku za poslednjih osam godina iznosio je oko milion tona. Pšenica je prodavana po prosečnoj ceni od oko 160 dolara po toni. Početna otkupna cena pšenice svake godine u Srbiji izaziva polemiku i nezadovoljstvo među proizvođačima.

Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da proizvođači pšenice mogu da sačuvaju svoj kapital ako se udruže, izgrade mini silose, a zatim pšenicu prerađuju, čime će uvećati njenu vrednost:
„Umesto da pšenicu prodaju neposredno posle žetve po najnižoj ceni, poljoprivrednicima je najisplativije da je uskladište u svoje savremene silose, gde će biti razvrstana prema kvalitetu, i sačekaju decembar i januar, kada pšenica obično dostigne veću cenu i do 40 procenata! To je najefikasniji način za uspeh u borbi za kupca na sve probirljivijem svetskom tržištu. A, s obzirom da žitarice jesu poljoprivredni proizvod čijom proizvodnjom se ne ostvaruje velika zarada po jedinici povšine, šansa naših domaćina za veći profit je u preradi žitarica. Pošto mali proizvođač u Srbiji nije investiciono sposoban, na putu do izvesnije budućnosti i ostvarenja ova dva cilja, jedina institucija koja može da zaštiti proizvođača i koja ima odgovor na sve izazove je – zadruga. Samo udruženi individualni poljoprivrednik može da razmišlja i ostvari svoju ideju o silosu i višoj fazi prerade.“

Agroekonomski analitičar Milan Prostran, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, tvrdi da je godinama cena pšenice po pravilu uvek najniža u vreme žetve, i to iz dva razloga: velika je ponuda, a značajan deo naših poljoprivrednika, pogotovu u žitnim područjima, nema svoja odgovarajuća skladišta.
Radislav Jovanov, predsednik Zadružnog saveza Srbije, podseća da je ove godine u AP Vojvodini pšenica zasejana na 330.193 hektara, navodi kalkulaciju saveza da je proizvođačka cena kilograma pšenice ove godine 21,06 dinara, što sa 10 odsto akumulacije (zarade) iznosi 23,17 dinara. Iako se pominje otkupna cena od 15-16 dinara/kg, neki mlinovi u Vojvodini otkupljuju pšenicu po akontnoj ceni od 17,5 dinara, što obično bude i krajnja cena. Zato, Jovanov savetuje proizvođače pšenice da je ne prodaju odmah i sačekaju bolju cenu.
Prof. dr Jasna Mastilović, naučni savetnik Naučnog insituta za prehranbene tehonologije u Novom Sadu, specijalista za sve proizvode biljnog porekla, podržava stav ministra Krkobabića da je udruživanje šansa za čuvanje kapitala i veću zaradu. Dodatnu vrednost udružena poljoprivredna gazdinstva u oblasti proizvodnje žita mogu da ostvare izgradnjom mini skladišta za žita i otvaranjem mini pogona za: prečišćavanje i ljuštenja žita, preradu žita u integralna brašna, proizvodnju gotovih smeša za pekarske proizvode, proizvodnju ekpandiranih i ekstrudiranih proizvoda, proizvodnju pahuljica od žita, proizvodnju testenine, poslastičarskih proizvoda, smrznutih testa, testanih kora i proizvoda na bazi testanih kora, proizvodnju koktel proizvoda, pekarskih proizvoda na tradicionalan način, mini pekare za proizvodnju pekarskih proizvoda sa funkcionalnim svojstvima u ishrani.
Prof. dr Mastilović objašnjava da mini skladišta – silosi za žita pri poljoprivrednim gazdinstvima ili zadrugama omogućuju da se nakon žetve rod žita adekvatno uskladišti, delimično doradi i standardizuje i plasira na tržište kao roba utvrđenog kvaliteta u trenutku kada trend cena na regionalnom i svetskom tržištu dostigne optimum za prodavca. Manji metalni silosi, kapaciteta nekoliko stotina tona, namenjeni skladištenju žita individualnih proizvođača mogu se podići pri većim gazdinstvima sa značajnijim zemljišnim posedima većim od 50 ha, orijentisanim na ratarsku proizvodnju. Cena takvih skladišta je oko 100.000 evra. Takva skladišta vraćaju ulaganja zahvaljujući većoj dobiti koju ratari mogu da ostvare za svoj rod: ne plaćaju skladištenje komercijalnim skladištima, mogu da standardizuju uskladištenu robu i pregovaraju za višu cenu shodno kvalitetu, i da prodaju rod u trenutku kada je cena optimalna. Uštede i dobit koju proizvođači mogu da ostvare skladištem od 500 t iznosi najmanje 15.000 evra godišnje, što znači da bi se investicija isplatila za šest-sedam godina. Pri zadrugama se mogu izgraditi (ili rekonstruisati postojeća) skladišta koja imaju značajniji kapacitet (okvirno 10.000 t) i instaliranu opremu za sušenje, prečišćavanje i eleviranje uskladištenog žita. Cena takvog skladišta je oko milion evra. U oblasti skladištenja žita prostora ima i u unapređenju kapaciteta za skladištenje vlažnog kukuruza u klipu. Savremeni okrugli koševi za kukuruz za potrebe individualnih gazdinstava koštaju 5000-10.000 evra. U Srbiji se godišnje proizvede oko osam miliona tona kukuruza.
Akademik Dragan Škorić ističe da Srbija ima dobre genetičare za žita, ali da nisu iskorišćeni svi naučni potencijali u podizanju prinosa, kao i u razvijanju ekonomski jakog sistema prerade koji će, uz izvesna ulaganja, prerađivačima žitarica uvećati zaradu.
Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i druge zainteresovane građane da razmisle o ulaganju u skladištenje i preradu žitarica. Ulaganje je sigurno, a vraćanje novca izvesno i optimalno. Nacionalni tim za preporod sela Srbije za zainteresovane će organizovati posetu uspešnim zadrugama kakva je ZZ „Mrkšićevi salaši“ u Srpskom Itebeju, koja poseduje silos kapaciteta 38.000 tona sa najsavremenijom opremom za čišćenje i sušenje žitarica.

Izvor: Agrobiznis magazin

Na osnovu stanja useva na dan procene očekuje se proizvodnja pšenice od preko 2,5 miliona tona, što je za 5,3 odsto više u odnosu na proizvodnju ostvarenu u prošloj godini. Kod proizvodnje malina očekuje se povećanje proizvodnje, u odnosu na prošlu godinu za 7,4 odsto, a kod višanja za 70,9 odsto.Republički zavod za statistiku objavio je podatke o očekivanoj proizvodnji pšenice, malina i višanja i zasejanim površinama kukuruza, suncokreta i soje prikazanim prema stanju na dan 23. maja ove godine.

Na osnovu stanja useva na dan procene očekuje se proizvodnja pšenice od 2.668.000 tona, što je za 5,3 odsto više u odnosu na proizvodnju ostvarenu u prošloj godini. Kod proizvodnje malina očekuje se povećanje proizvodnje, u odnosu na prošlu godinu za 7,4 odsto, a kod višanja za 70,9 odsto.U poređenju sa prethodnom godinom, prema stanju na dan procene, u prolećnoj setvi 2020. godine zasejano je više kukuruza (za 3,6 odsto), suncokreta (za 2,6 odsto) i soje (za 4,7 odsto), a manje šećerne repe (za 12,0 odsto).U odnosu na desetogodišnji prosek (2010–2019), proizvodnja pšenice je veća za 5,7 odsto, dok je kod zasejanih površina više kukuruza (za 0,1 odsto), soje (za 32,9 odsto) i suncokreta (za 16,2 odsto), a manje šećerne repe (za 33,9 odsto) .Objavljeni podaci dobijeni su na osnovu "Ankete o površinama i zasadima na kraju prolećne setve", procene poljoprivrednih stručnih savetodavnih stanica i drugih administrativnih izvora o očekivanoj proizvodnji pšenice, maline i višnje i zasejanim površinama najvažnijih kultura na kraju prolećne setve.

Izvor:https://www.agroklub.rs/poljoprivredne-vesti/kakve-su-procene-ovogodisnje-proizvodnje-ratarskih-kultura-visnje-i-maline/61145/

U Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana sirara u kojoj se isključivo proizvode sirevi. Ministar Milan Krkobabić naglašava da je proizvodnja sireva velika razvojna šansa, ali samo ako se proizvođači udruže u zadruge. U Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana sirara u kojoj se isključivo proizvode sirevi. Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, odgovarajući na pitanja povratnika zainteresovanih
za ulaganje u proizvodnju sireva, a posle konsultacija sa profesorom dr Ljubišom Topisirovićem i profesorom dr Mihailom Ostojićem, poručuju da je ulaganje u
proizvodnju sireva veoma isplativo.
Sirarstvo je zanat i umetnost proizvodnje, u kojoj je zarada najmanje dva-tri puta veća od prodaje sirovog mleka. Da je tako potvrđuje činjenica da poslednjih desetak godina u Evropi postoji trend otvaranja malih zadružnih sirara koje prerađuju 500-5.000 litara mleka na dan, sa svojih i farmi drugih proizvođača mleka.
U Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana sirara u kojoj se isključivo proizvode sirevi. Broj mini mlekara kapaciteta do 5.000 litara mleka na dan, kojih je u našoj zemlji do pre nekoliko godina bilo više od 200, smanjen je na manje od 100 aktivnih, jer su smanjeni broj muznih grla i proizvodnja mleka, a povećan broj staračkih domaćinstava.
Prema podacima Instituta za ekonomiku poljoprivrede, u Srbiji je u 2019. godini otkupljeno 5.089 kg tvrdih sireva, kačkavalja, trapista i sl i mekih sireva - beli sir u kriškama 44.845 kg. Na zelenim pijacama prodato je 39.160 kg maslaca (butera), 2.138.221 kg kajmaka (skorupa), 11.781.831 kg svih vrsta sireva i 1.280.540 kg ostalih mlečnih proizvoda. U 2019. godini ukupno je uvezeno mleka i pavlake, mleka u prahu, kiselomlečnih proizvoda, surutke, maslaca i mlečnih namaza, sira i urde 84.966.735 kg u vrednosti 95.446.756 evra. Uvezeno je 7.769.571 kg sira i urde za šta je plaćeno 29.975.224 evra. Istovremeno iz Srbije je ukupno izvezeno 99.873.256 kg mleka i mlečnih proizvoda u vrednosti 84.102.579 evra. Izvoz sira i urde dostigao je 15.789.200 kg u iznosu 47.587.384 evra. Velika razvojna šansa Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da je proizvodnja sireva velika razvojna šanasa ali samo ako se proizvođači udruže u zadruge.„Podatak da u ne baš povoljnom ukupnom spoljnotrgovinskom bilansu mleka i mlečnih proizvoda, izvozimo više
sira i urde za čak 17,6 miliona evra nego što uvozimo, govori da Srbija ima velike potencijale u toj privrednoj grani.
Imamo sjajne naučne radnike, prednosti specifičnog domaćeg podneblja, vredne domaćine, a nemamo nijednu registrovanu siraru - specijalizovanu proizvodnju za pravljenje sireva i to sa zaštićenim geografskim poreklom. Tradicionalno mlekarstvo ćemo očuvati kroz manufakturnu proizvodnju autohtonih proizvoda, čime ćemo stvoriti šansu za izvoz karakterističnih vrsti sireva sa našeg podneblja“, rekao je Krkobabić.
Tu misiju u okviru svoje sirare i svog poljoprivrednog gazdinstva mogu da realizuju proizvođači specijalnih sireva samo ako se udruže u specijalizovane zadruge za proizvodnju sireva. Profesor dr Mihailo Ostojić ističe da su naše bake znale da naprave sir, koji je završavao u porodičnoj ishrani ili na zelenim pijacama. To nije pokretač biznisa jer nema specifičnosti proizvodnje, karakteristike podneblja i različitosti od standardnih industrijski proizvedenih sireva. Ostojić ističe da se zadružna mlekara može organizovati prema vrsti tretiranog mleka, mestu primarne proizvodnje i asortimanu gotovih proizvoda. Za održivu
proizvodnju poljoprivrednog gazdinstva potrebno je preraditi najmanje 1.000 litara kravljeg mleka dnevno (proizvodnja oko 50 muznih krava) od čega se dnevno dobije oko 140 kg sira u kriški ili oko 100 kg polutvrdog sira (kačkavalja) ili godišnje 36,5 tona sira. U proizvodnji ovčijeg sira neophodan minimum je 500 grla muznih ovaca sa maksimalnom proizvodnjom oko 250 litara mleka i 40 kg sira dnevno.
Za održivu proizvodnju kozjeg sira potrebno je stado od 200 koza sa prozvodnjom 80 litara mleka i proizvodnjom 8-10 kg sira dnevno. U sve tri varijante vraćanje uloženog novca može se očekivati za 3-5 godina što zavisi od toga da li proizvođač sira ima svoj zapat ili otkupljuje mleko. Objekti za izradu sira mogu da budu zanatske radionice (porodična varijanta), mini mlekare (kada se prerađivač ne bavi proizvodnjom mleka, već ga otkupljuje od
kooperanata) i zadružna mlekara (zadrugari udružuju kapital sa osnovnim stadom i proizvedenim mlekom, sa objektima koji odgovaraju za tu namenu). Oprema za mini mlekaru u zanatskoj radionici košta do 3.000 do 5.000 evra. Oprema za zadružnu siraru košta 20.000-50.000 evra zavisno od kapaciteta i stepena automatizacije. Neophodno je da zadružna sirara ima: 1-2 laktofriza za prijem mleka, 1-2 duplikatora (sudovi za preradu mleka u sireve), jednu predpresu, kalupe i prese, posude za salamurenje i prostor za zrenje i negu sira (hladnjača). Srbija poseduje respektabilnu industriju koja
proizvodi mlekarsku opremu. Povoljna je okolnost što u Srbiji postoji tržište kvalitetne polovne opreme, gde se mogu postići znatno niže cene. Kako se dele sirevi Naš narod deli sireve na bele (kriška i slični sirevi) i žute (kačkavalj i slični sirevi). Za krišku-sir je potrebno 6-8 litara, a za kačkavalj od 10-12 litara kravljeg ili kozijeg mleka, dok je učešće ovčijeg mleka do 30 odsto niže. Profesor dr Ljubiša Topisirović naglašava da je većina sireva izrađena od nepasterizovanog mleka i da sastav populacije bakterija mlečne kiseline (BMK) u njima direktno zavisi od prisustva tih bakterija u sirovom mleku i
okolini u kojoj se sir proizvodi.
Shodno tome, ovi autohtoni sirevi sadrže specifične BMK koje postoje u ekološkim lokalitetima gde se oni proizvode. BMK daju osnovu za konstrukciju starter kultura za dobijanje autohtonih sireva visoke vrednosti sa deklaracijom određenog geografskog porekla. Do sada je urađena analiza BMK sireva proizvedenih u domaćinstvima na tradicionalan način na lokacijama: Regionu Karpatske Srbije, Valjevskih planina, Starog vlaha, Kopaonika, Stare planine i Regionu Vlasinske visoravni.Specifična prepoznatljivost takvim pristupom se obezbeđuje da proizvedeni sir ima svoj „pasoš“, odnosno specifičnu prepoznatljivost. Takav sir bi nosio ime regiona u kome je proizveden. U Srbiji sledeći sirevi imaju oznaku geografskog porekla: Krivovorski kačkavalj, Homoljski ovčiji
sir, Homoljski kozji sir, Homoljski kravlji sir, Svrljiški kačkavalj, Staroplaninski kačkavalj, Sjenički ovčiji sir, Pirotski kačkavalj od kravljeg mleka, Somborski
sir, Zlatarski sir, Sjenički kravlji sir, Svrljiški kravlji sir.
Akademik Škorić se zalaže za osnivanje Instituta za sireve i podseća da Srbija ima naučne i stručne kadrove sa licencama inženjerske komore Srbije, koji su sposobni da projektuju zadružne mlekare, uvode nove tehnologije i marketinški obrade tržište. Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u sirarstvo, osnuju poljoprivredno gazdinstvo i udruže se u specijalizovane sirarske zadruge koje
će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru programa obnove zadrugarstva „500 zadruga u 500 sela“.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Rakija se može proizvoditi od svih voćnih vrsta koje, sadrže šećer iz kojeg u toku alkoholne fermentacije nastaje alkohol. Najpogodnije voćne vrste za proizvodnju rakije su jabučaste (jabuke i kruške) i koštičave vrste (šljive, trešnje,višnje, kajsije i breskve). U nekim zemljama rakija se proizvodi i od bobičastog voća (maline, ribizle, kupine itd.).

Lozovača i komovica se proizvode od prevrelog kljuka, grožđa ili komine od grožđa koje zaostaju u proizvodnji vina.

Voće za proizvodnju rakije se bere u punoj fiziološkoj zrelosti jer u tom stadijumu voće sadrži maksimalnu količinu šećera i najizraženiju sortnu aromu koja je veoma važna za svaku voćnu rakiju. Za proizvodnju voćnih rakija uglavnom se koristi voće koje nije prikladno za duže čuvanje i skladištenje, prezrelo, oštećeno i manje kvalitetno.

Od takvog voća može se dobiti još uvek dobra rakija. Jako trulo i plesnivo voće znatno umanjuje kvalitet rakije, jer dolazi do prelaska stranih mirisa u rakiju za vreme destilacije.

Za proizvodnju vrhunske rakije potrebno je uzimati samo fiziološki zrelo, neoštećeno i dobro čuvano voće. Prezrelo, oštećeno i plesnivo voće sadrţi manje šećera i ima lošu aromu, pošto prezrelo voće brzo gubi aromatične komponente. Izuzetak od ovog generalnog pravila čine šljive i kruške viljamovke čiji prezreli plodovi sadrže više aromatičnih materija i daju kvalitetniju rakiju.

Najznačajniji parametri kvaliteta voća su sadržaj šećera, proteina, vitamina, kiselina (limunska, jabučna, vinska, sirćetna), organskih jedinjenja i minerala. Ovi sastojci daju rakijama karakterističan ukus, miris i boju.

Proces alkoholne fermentacije se veoma teško odvija ako u voću nema dovoljno azota i fosfora jer su oni neophodni kvascima za rast i razmnožavanje. Taninske materije, aromatična ulja, viši i niţi alkoholi su takođe značajne komponente voća u proizvodnji voćnih rakija. Svakako najznačajnija komponenta voća u proizvodnji voćnih rakija je šećer. Sadržaj šećera zavisi od voćne vrste, agrotehničkih uslova i stepena zrelosti voća. Sirovine sa većim udelom suve materije su kvalitetnije i isplativije jer daju više korisnih hemijskih sastojaka i bolji randman alkohola.

Izvor:https://domacinskakuca.rs/2020/07/01/vocarstvo/kada-se-bere-voce-za-rakiju/

Iako se nekada davno porodica mladog inženjera građevine, Koste Kačeva, bavila uzgojem ovaca i proizvodnjom sira, on je odlučio da otvori farmu puževa. Diplomirao je građevinu, ali se opredelio za poljoprivredu.

- Iako puževi baš nemaju veze sa klasičnim stočarstvom, odlučio sam se za njihov uzgoj, jer je to nešto zanimljivo i ne baš razvijeno u Bugarskoj. Otišao sam na jednu farmu, upoznao vlasnika koji mi je objasnio sve o uzgoju, razmislio sam i odlučio da krenem u taj biznis - rekao je Kosta za agronovinite.

Njegova farma se nalazi na istoku zemlje, u selu Sadievo, oko 30 km od Crnog mora, a uzgojna površina se prostire na 2.000 m2. Vrsta koju uzgaja je Helix Aspersa Maxima, kod nas poznata kao smeđi baštenski puž. Iako mu je kućica manja nego kod ostalih vrsta, ima više mesa. Na primer, divlji puž Helix lucorum koji je tražen u Grčkoj ima 30% veću kućicu, ali njegovo meso ima drugačiju kiselost.

Svake godine sredinom maja farmu puni malim puževima i započinje tov koji traje četiri do pet meseci. Tokom dana ovi mekušci nisu aktivni, a hrane se uveče kada ih obilazi i mladi farmer.

- Na zemljištu sam posejao belu detelinu koja im služi kao hladovina, a delimično i kao hrana - kaže Kačev i napominje kako polovinu parcele zauzima drvena površina na koju se uveče postavlja hrana pripremljena po posebnom receptu.

Početna investicija vraća se u drugoj godini uz strogo pridržavanje tehnologije uzgoja. U početku je potrebno oko 15.000 do 18.000 leva (što je od oko 900.000 do preko milion dinara).

Kačev kaže da je najviše pazio na odabir drvene podloge za hranidbu, jer ona mora da se prilagodi kretanju puževa.

Kačev uzgaja oko 250.000 ovih sitnih životinja, a ukupna investicija ne uključuje vrednost stočne hrane, već samo izgradnju farme i nabavku malih puževa.

- Za jedan kilogram puževa potrebno je 1,2 do 1,3 kg krme, a ponekad je tov sporiji i puževi moraju duže da jedu - otkriva Kačev i govori kako je dobar primer za sporiji tov godina sa puno padavina.

Tokom kišnih dana hrana se sa drvenih podloga brzo ispere, a kod takvih uslova se puževi skupljaju u novembru dok se u normalnim godinama to radi u septembru i oktobru.Puževe prodaje na bugarskom i grčkom tržištu, a u planu mu je i postrojenje za preradu u kom bi pripremao puževe po klasičnoj recepturi francuske Burgundije, prodavao zamrznute, kuvane ili samo kao meso.

Njihovo meso sadrži više proteina nego riba, blizu je govedine i piletine, a trebalo bi napomenuti da sadrži manje masti. Sa druge strane, veliki udeo su nezasićene omega-6 i omega-3 masne kiseline dok je energetska vrednost puževog mesa oko 67-81 kcal/100 gr što je znatno niže od goveđeg ili plave ribe. Puževi se smatraju jakim afrodizijakom, ne sadrže holesterol i pomažu u sprečavanju gastritisa i čireva, a zbog visokog sadržaja gvožđa pomažu i kod anemije.

Uprkos svim prednostima ovog mesa, bugarsko, kao i naše tržište, nije razvijeno, ali na primer, Italija, Francuska i Španija, pa čak i Portugal, beleže veliku potražnju i tamo se oni često uzgajaju. Francuzi konzumiraju najviše puževa u svetu, čak oko 35.000 tona godišnje od čega se samo 1.000 proizvede na 300 francuskih farmi. Dakle, ta zemlja u potpunosti zavisi od uvoza mekušaca prikupljenih iz prirode ili uzgojenih na farmama, što može da predstavlja priliku u poljoprivredi.

Kako ih tamo vlasnici farmi pokazuju posetiocima, od njih su napravili prave turističke atrakcije što u planu ima i ovaj mladi bugarski poljoprivrednik koji se osim uzgoja puževa bavi i ekološkom proizvodnjom paradajza.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2933366/uzgoj-puzeva-skupa-investicija-ali-se-ulozeno-vraca-u-drugoj-godini

U Srbiji je počela žetva pšenice, a prvi rezultati ohrabruju, jer podaci sa terena pokazuju da su dobri i prinosi i kvalitet zrna, kažu u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad i navode da se procenjuje da će ovogodišnja proizvodnja biti veća od 2,5 miliona tona.

Republički zavod za statistiku je objavio da se na osnovu stanja useva sa kraja maja očekuje proizvodnja pšenice od 2,66 miliona tona, što je za 5,3 odsto više u odnosu na proizvodnju ostvarenu u prošloj godini, a u Institutu napominju da bi bilo vrlo dobro da u naredne dve nedelje, do kraja žetve, ne bude padavina, s obzirom da svaka kiša utiče na smanjenje kvaliteta žita.

Po zvaničnim podacima, pod pšenicom je 580.000 hektara, a rukovodilac Odeljenja za strna žita u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo Radivoje Jevtić kaže za Tanjug da će se tek po završetku žetve znati tačna površina koja je požnjevena.

„Iz Srema i Mačve dobijamo podatke da su i dobri prinosi i dobar kvalitet. Najbolji proizvođači koji imaju najbolje parcele javljaju nam maksimalne prinose. Jedan proizvođač iz Voganja kod Rume prijavio je 9,43 tone po hektaru, tu je i jedan dobar porizvođač iz Mačve”, rekao je Jevtić.

Naveo je da će u delu Banata biti smanjeni prinosi zbog dugotrajne suše, ali da to smanjenje neće biti značajno.

„Procenjuje se da će proizvodnja pšenice premašiti 2,5 miliona tona. Milion tona je dovoljno za domaće potrebe, a milion i po tona će biti za izvoz”, kaže Jetvić.

Upitan o otkupnoj ceni, Jevtić kaže da bi pšenica namenjena izvozu mogla da dostigne veću vrednost na svetskom nivou.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/457557/Prvi-rezultati-zetve-psenice-ohrabruju-opasnost-od-kise

Nakon nekoliko godina, bez jakog napada i samo uz pojedinačne slučajeve, u vremenski čudnoj 2020. godini, nakon zime skoro bez snega i mraza koji je desetkovao rod voća, nova opasnost nadvila se nad mnoge naše voćnjake krušaka i jabuka.Ervinija ponovo preti voćnjacima. Topla zima i visoke dnevne temperature u vreme cvetanja pogodovale su pojavi ove bakterioze koja može u potpunosti da uništi stabla. Najkritičnije je u voćnjacima krušaka, dunja i jabuka. Za sada, najviše je ugrožena kruška, naročito sorte Santa Marija i Viljamovka.

Bakterijska palež prisutna je u zasadima u kojima nisu na vreme sprovedeni tretmani bakarnim preparatima, a zbog vlažnog proleća, naročito nakon cvetanja, došlo je do jakog napada lisnih vaši koje šire bolest. Zbog čestih padavina proizvođači nisu mogli na vreme da spreče njihovu pojavu. Erwinia amylovora je karantinska bolest i ukoliko dođe do nekontrolisanog širenja i prenosa na druge voćnjake u blizini, inspektori mogu da narede njihovo potpuno krčenje.Zaraza ustvari nastaje za vreme cvetanja i cvet predstavlja ulazna vrata bakteriji. Optimalne temperature su oko 15°C. Zatim, obično do mesec dana nakon cvetanja, dolazi do pojave crne boje lista i izdanaka koji se ubrzo suše. Izdanci klonu i dobijaju oblik "pastirskog štapa", nakon čega se patogen širi na grane, a na kraju i na stablo. Kora dobija crveno-smeđu boju, širi se i puca, a plodovi postaju smeđi i pojavljuje se bakterijski eskudat, kapljice koje se javljuju na površini.Čest uzrok pojave je i rezidba, odnosno, kada se pojave simptomi malo koji voćar dezinfikuje makaze nakon svakog reza ili nakon nekoliko rezova, zbog čega dolazi do širenja na ostatak krošnje. Vetar i kiša takođe prenose bakteriju na druga stabla. Osim lisnih vaši, svi ostali insekti koji lete, takođe i ptice, prenosioci su ervinije.Jedna stvar mora da bude jasna. Borba protiv ovog patogena nije laka i mora da se shvati maksimalno ozbiljno. Postoji više načina. Izdanci i grane režu se do 30 centimetara ispod granice zdravog i zaraženog tkiva, a makaze bi trebalo što češće dezinfikovati alkoholom. Zatim se, jednom sedmično, vrši prskanje bakarnim preparatima, ali u malim dozama, najbolje 0.5 litra na 300 litara vode, da ne bi došlo do oštećenja zdravih plodova.

Streptomicin ne sme da se koristi u zaštiti, zbog zdravstvene bezbednosti ljudi, a bakterija brzo razvija i rezistentnost na njega. Jedan od preparata koji može da pomogne je i "Timorex gold", od ulja čajnog drveta, koji deluje i na plamenjače, botritis i na pepelnicu kod voća i povrća. Preporučena doza je dva litra po hektaru, ali preparat nije jeftin i ne može svaki voćar da ga priušti.Lično, preporučio bih kombinaciju bakra i duvana, to jest cigareta. Koliko god čudno da zvuči, duvan pomaže u borbi protiv ervinije. Duvan iz cigareta, najbolje je skinuti filter, trebalo bi potopiti u kantu od 30 litara vode, najbolje tople i ostaviti da odstoji jedno veče. Prskati u razmeri 1:10, dakle litar ove vode sipati u prskalicu od 10 litara. Prvo obaviti tretman bakarnim preparatima, nakon tri do četiri dana, sa duvanom i tako ponavljati dok se bolest ne povuče. Naravno, rezidbom bi trebalo odstraniti grane koje se suše.Ovo govorim na osnovu iskustva sa jednim zasadom dunja gde je sprečeno širenje bolesti. Dakle, voćari ne bi trebalo da očajavaju, ako se pojavi ervinija, već moraju da se uhvate u koštac sa njom. Najverovatnije će, zbog toplijih proleća, biti sve prisutnija u našim zasadima i ponovo ćemo morati, hteli ili ne, da naučimo da živimo sa njom.

Izvor:https://www.agroklub.rs/vocarstvo/bakterioza-ervinija-ponovo-napada-vocnjake-zastite-ih-duvanom/61076/

Kroz program INTERREG – IPA CBC Mađarska – Srbija, Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, krajem 2018. godine odobren je projekat pod nazivom ''Creation and Positioning of Danube Wine Route as a Touristic and Cultural Brand In the Cross – Border Region'' (“Kreiranje i pozicioniranje Dunavske vinske rute kao turističkog i kulturnog brenda u prekograničnoj regiji”), skraćeno: Dunavski put vina (Danube Wine Route)Projekat je sproveden u partnerstvu sa opštinom Sremski Karlovci i Udruženjem Fruškogorski klaster vinogradara i vinara "Alma Mons", Sremski Karlovci, kao i sa partnerima iz Mađarske, Većem Županije Bač–Kiškun.Osnovni cilj projekta bio je kreiranje zajedničkog, održivog turističkog i kulturnog proizvoda nastalog kombinovanjem vinskog i kulturnog turizma kroz brendiranje, marketing i promociju proizvođača vina iz regije Bač–Kiškun, kao i proizvođača vina sa teritorije Vojvodine (Fruška gora sa tokom Dunava i okolinom).

Ukupna odobrena vrednost projekta je 377.040 evra, a on je sproveden u periodu od 20 meseci, 2019. i 2020. godine.

Centralni deo projekta bio je izrada i stavljanje u funkciju broda za koji je zadužena Opština Sremski Karlovci. To je specijalizovan brod na kome će biti održana većina kulturnih i promotivnih programa čiji je cilj da, uz promociju vinskih puteva Vojvodine i Županije Bač–Kiškun, promovišu i kulturne kapacitete, kulturni turizam, revitalizaciju kulturnog nasleđa, podsticanje interkulturalnog dijaloga i međuregionalne saradnje, decentralizaciju kulture i reintegraciju AP Vojvodine u evropski kulturni prostor. Nakon završetka projekta brod ostaje u trajnom vlasništvu Opštine Sremski Karlovci, a po potrebi će ga koristiti i Pokrajinska vlada.

Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, u okviru projekta, vodio je brigu o brendiranju projekta, dizajnu, pripremi i štampi promotivnih materijala, izradi i mapiranju vinske rute i drugih kulturnih sadržaja sa prikupljanjem izložbenog materijala, izradi i postavljanju info znakova, promociji projekta u okviru sajamskih manifestacija i blagovremenom odabiru i organizaciji programa kulture (izložbi, koncerata, nastupa folklornih ansambala, kao i promocija).

Udruženje Fruškogorski klaster vinogradara i vinara "Alma Mons" bilo je zaduženo za istraživački deo o vinskom turizmu u Bačkoj i Sremu, kao i organizaciju stručnih skupova o toj temi.

Partneri iz Mađarske bili su zaduženi za promotivni film, internet stranicu, materijale sa vinskih degustacija, kao i za zajedničku razvojnu i marketinšku strategiju.

Sam projekat ima veliki uticaj na razvoj vinogradarstva, vinarstva, turističke ponude, očuvanje kulturnog nasleđa kroz različite manifestacije i razvoj partnerskih mreža u okviru projektnog partnerstava između Republike Mađarske i Republike Srbije.

Rezultati projekta, ključni za razvoj vinarstva, vinogradarstva, turizma i kulturne ponude, kao sastavni deo regionalnog razvoja kroz pomenute sektore su:

KREIRANA VINSKA RUTA (MAPA). Mapa je u elektronskom obliku na sajtu projekta na adresi www.danubewineroute.com Pokrajinski sekretarijat za kulturu, informisanje i odnose sa verskim zajednicama.

ODRŽANE RADIONICE ZA VINARE (Stručne radionice, predavanja i degustacije), Zajednička marketing strategija – Klaster vinara i vinogradara "Alma Mons", Sremski Karlovci.

IZGRAĐEN BROD (koji bi trebalo da bude u funkciji Opštine Sremski Karlovci, za promociju vinskih puteva, promociju vinara i vinogradara, dunavskog turizma i unapređenje regionalnog razvoja i održivosti DUNAVSKOG REGIONA.

Sekretarijat za kulturu, javno informisanje je kao najlepši deo projektnih aktivnosti za sam kraj organizovao koncerte – muzičke performanse, među njima: tamburaški orkestar, rok bendove, savremenu muziku, folklornu trupu i najstariji dečji hor u Novom Sadu "Zvončići".

Izvor:https://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/dunavska-vinska-ruta-kao-turisticki-i-kulturni-brend_1140372.html

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јул 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31