Ministarstvo poljoprivrede najavilo je da će državno poljoprivredno zemljište koje je zapušteno i koje se ne obrađuje, biti dato besplatno na korišćenje ratarima. Država je popisom pronašla još 2400 hektara zemljišta koje nije u funkciji.Država u svom vlasništvu ima oko 540.000 hektara zemljišta. Ono zemljište koje je zapušteno, biće dato na besplatno korišćenje.„Da prvih pet godina nemaju naknadu za zakup parcele, a onda u 25 godina da imaju povlašćenu cenu i da imaju višegodišnje zasade. Mislim da samo tako možemo pobediti", kaže Branislav Nedimović, ministar poljoprivrede.

Napuštene državne oranice pronađene su na teritoriji Aleksinca, Aleksandrovca, Smedereva i Beočina.

„Nije lako, svaka dodatna investicija je teret na račun proizvođača, a ovom merom bi se olakšala finansijska strana, s tim što to zemljište koje nije obrađeno u njega treba dodatno ulagati", kaže Srđan Stanimirović iz Odseka za poljoprivredu u Aleksincu.

Troškovi koje ratari imaju za zakup državnog zemljišta nisu mali.U okolini Smedereva, za zakup hektara, plaća se oko 15.000 dinara godišnje, a za parcele bliže gradu i do 35.000 dinara.

„U početku je to išlo na tri godine i to je bilo ok, moglo je nešto da se planira na duže. Posle je prebačeno na godinu dana, sve do ove godine i to je bilo baš problematično. Svaka godina za godinom, ne možeš ništa da planiraš, pa neko uzme i ne radi lepo i tako", objašnjava Toplica Nikolić, iz Mihajlovca kod Smedereva.

Besplatno izdavanje državnog zemljišta omogućava i popis koji je nedavno urađen.„Postoji katastar svog državnog poljoprivrednog zemljišta. On je potpuno vidljiv može svako da vidi koja parcela postoji koja radi i pod kojim uslovima da li je zakupljena", objašnjava ministar Nedimović.

Procenjuje se da se u Srbiji između 200.000 i 350.000 hektara obradivog zemljišta i livada ne koristi svake godine, dok je površina pod pašnjacima mnogo veća.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/srbija-danas/3819336/napustene-drzavne-oranice---ko-ce-moci-da-ih-koristi.html

Na nedavno održanom Ukus festu u Beogradu sreli smo mnoštvo zanimljivih ljudi i njihovih proizvoda. Ono što je opšti utisak je da stručnjaci iz IT sektora sve češće zalaze u sektor poljoprivrede, ali ne da bi je digitalizovali, već da bi radili na njoj kao proizvođači. Tako smo upoznali dvojicu mladih ljudi koji su oživeli recept dede jednog od njih. Reč je o sušenoj ćurećoj pršuti koju smo imali prilike da probamo na ovom festivalu hrane. Mirko i Ivan, dva drugara čija energija i veseli pogledi pored prelepog mirisa i ukusa ćureće pršute, privukli su pažnju brojnih posetilaca pa i nas. „Mirkov deka je bio inspiracija za ovu
proizvodnju, iskoristili smo njegov recept i malo ga modernizovali. Reč je o pršuti koja je odimljena na bukovom drvetu, a koja je prethodno začinjena himalajskom solju i lukom“ ističe Ivan.
Uprkos činjenici da je proizvodnja ove pršute u Jagodini, nekadašnjem centru proizvodnje ćurećeg mesa, Ivan objašnjava da danas nije tako lako pronaći
kvalitetno ćureće meso u Srbiji, ali da oni imaju saradnju sa nekoliko proizvođača u Vojvodini. Mirko za Agrobiznis magazin kaže da planiraju da pored domaćeg, nastupaju i na inostranom tržištu, najpre u Mađarskoj, gde je ćureće meso izuzetno popularno.Iz godine u godinu raste tražnja za sušenom ćurećom pršutom koju na naše tržište plasiraju pod nazivom IGRA UKUSA.
„Ovo je treća ozbiljnija godina od kada radimo. Trenutno je proizvodnja na nivou oko 700 kilograma. Radimo sve timski sa suprugama koje nam pomažu i u distribuciji. Proizvode najviše prodaju putem interneta i po preporuci, u komadima od 300 do 500 grama, a cena je 320 dinara za 100 grama. Zadovoljni smo jer lagano rastemo i nismo zainteresovani za neku hiper produkciju“ objašnjava Ivan.
Ovo je bila prilika i da upoznamo Stefana Stojanović, iz sela Malakonje kod Boljevca. On se sa svojom porodicom bavi proizvodnjom kozijeg i ovčijeg sira. Reč
je o najkvalitetnijim proizvodima kozijeg i ovčijeg mleka koji su dozreli ali su napravljeni sa dodatkom rtanjskog čaja i maslinovog ulja, što ovom siru daje prelep ukus, ali i dodatnu hranljivu vrednost, jer je od davnina poznato da rtanjski čaj ima lekovita svojstva kao i maslinovo ulje. „Da bi proizvod bio spreman za prodaju sir stoji u ulju i rtanjskom čaju mesec dana. Nakon njegovog sazrevanja on stoji još nekoliko meseci tako da nastaje zreo tvrdi sir“ objašnjava za naš časopis mladi proizvođač Stefan, koji je inače član poljoprivredne zadruge.
Za proizvode koje imaju na nedavno održanom sajmu hrane i pića u Beogradu predstavnici zadruge iz Boljevca dobitnici su priznanja nagrade u proizvodnji belog sira. Inače, cena za kilogram ovčijeg sira je 1.800 dinara, a 1.500 za koziji sir. Sir se može kupiti na različitim manifestacijama i direktno kod domaćina. Stefan nam je objasnio da za kilogram kvalitetnog ovčijeg sira treba 7 do 8 litara ovčijeg mleka. Tehnološki postupak proizvodnje ovog sira je takav da se on pritisne da bi se što bolje ocedio, a potom stavlja na odležavanje. Za razliku od ovčijeg, za koziji je potrebno 9 do 10 litara kozijeg mleka.
Porodica Stojanović u svom stadu ima 20 svrljiških ovaca i do 10 koza, planiraju da prošire stado i da povećaju proizvodnju jer je interesovanje za sir veliko. Stefan radi na svom imanju u okviru gazdinstva sa porodicom. „Planiram značajno povećanje stada, investiraću tako da imam između 100 i 150 ovaca i oko 50 koza“ najavio nam je ovaj mladi proizvođač, koji kaže da je sve manje mladih na selu, ali da se on ipak odlučio da ostane na selu. „Bože moj, mili moji kud koji, ja sam se odlučio za ostanak na selu i povećanje proizvodnje, zajednički sa još desetak proizvođača radimo na unapređenju proizvodnje kroz
zadrugu i okupljanje što većeg broja ljudi, imamo kvalitetan proizvod - beli tvrdi sir koji želimo što bolje da pozicioniramo na tržištu“ zaključuje ovaj mladi proizvođač.
Pažnju nam je privukla Mirjam, koja je pored džemova pokazala posetiocima svoj kompot od dunja što nismo imali priliku da viđamo na ovakvim manifestacijama.
„Pored kompota imamo i slatko od dunja i svi naši proizvodi su obogaćeni vitaminom C. Njegova uloga je da bude konzervans, ali i kao dodatak za našu hranu. Dodajemo ga na kraju procesa proizvodnje po recepturi koju je prepisao tehnolog. Reč je o starim srpskim proizvodima nastalim po starim recepturama“.
Recepti za ove proizvode datiraju iz 1936. godine, sada su upakovani na moderan način, a naša sagovornica kaže da želi da bude isključivo posvećena
proizvodnji ovih proizvoda, a voće prepušta da proizvode iskusni voćari. Inače, Mirjam je IT stručnjak i sa suprugom je započela ovaj posao uz manji zasad
dunja koji poseduje.
„Sve je počelo tako što su kupci počeli da nam obaraju cenu dunje pa smo mi odlučili da je sami prerađujemo i da na taj način dodamo vrednost našim dunjama. Što se tiče plasmana naših proizvoda krenuli smo od manjih radnji u velikim gradovima, a takođe je moguća kupovina i putem interneta“
kaže Mirjam, koju smo zamolili da nam otkrije kako proizvodi kompot bez kuvanja: „Plodovi se očiste i iseckaju na kocke, a zatim se nalije
vreo sok koji je sladak, zatim se tegla zatvara i pasterizuje.
Na ovaj način očuvane su sve hranljive materije i imamo fantastičan ukus, a posebnu notu daje karanfilić“. Da bi uspešno radili u ovom vidu proizvodnje potrebno je sarađivati sa prehrambenim tehnologom koji će stari recept i vaše želje pretočiti u proizvod koji je u skladu sa zakonskim propisima. Kada
ovome dodate lepo pakovanje i vašu motivaciju put do kupca je mnogo lakši.
„Za sada ne živimo u potpunosti od ovog posla jer ga još uvek razvijamo, ali se nadamo u budućnosti da će to biti naš glavni izvor prihoda, a do tada kombinovaćemo IT i poljoprivredu“ dodaje Mirjam.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Prva srpska Banka gena i semena starih sorti voća i povrća za samo šest meseci okupila je čak 77 gazdinstava koja pokušavaju da spasu od nestajanja autohtone vrste našeg podneblja.

Srpske jabuke kolačare, petrovače, slatkače, kruška ječmenica, karamanka, šljiva ranka, kukuruz osmak, krompir mesečar, paradajz jabučar i volovsko srce, bob i druge žitarice kojima su othranjene generacije, iako odavno potisnute novim, unosnijim i manje zdravim sortama — neće nestati.

Spasiće ih Ivana Petrović, doktor biotehničkih nauka, zaposlena na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Ova mlada žena koja je odrasla u selu Paštrić kod Mionice osnovala je Banku gena i semena starih srpskih sorti.Porodica Petrović se oduvek bavila poljoprivredom, gajili su voće i povrće za svoje potrebe, nikada nisu koristili pesticide i veštačka đubriva. I danas žive od poljoprivrede, ali i od seoskog turizma. Ivana je osnovala ekološki pokret „Okvir života“, a u njemu je i Banka semena.

„Nisam bila zadovoljna onim što se nudi na tržištu, u gradu nisam mogla da kupim hranu na koju sam navikla na selu“, kaže ona za Sputnjik.

„Primetila sam da to ljudima uopšte nije dostupno, stare sorte ne mogu da se kupe nigde, a mnogo ljudi priča o njima, sećaju se iz detinjstva kakav je bio ukus, kako divno mirišu. Takođe, pre pet godina sam se upoznala sa radom međunarodnih banaka, bilo mi je jako zanimljivo kako pristupaju očuvanju genetičkih resursa“, kaže.Petrovićeva objašnjava da suština Banke nije u tome da se seme godinama čuva u frižiderima, upravo suprotno — potencira se njegovo gajenje i objašnjavanje ljudima zašto su te sorte važne, u vremenu gajenja GMO hrane. Pored toga što su slađe, stare sorte su i mnogo zdravije od većine novih.

„Seme se svake godine čuva onako kako se oduvek tradicionalno čuvalo, tako što se tokom jeseni prosuši, onda do proleća miruje, pa se posadi. Sve se gaji na gazdinstvu, ali ne može na jednom, pa je projekat vezan za lokalnu zajednicu, veliki broj ljudi mora da učestvuje. Ako se gaje dve sorte, jako je bitno da se razdvoje, da ne bi došlo do ukrštanja. Zato ih gaje dva udaljena gazdinstva“, objašnjava Petrovićeva.

Bila je zabrinuta da li će uspeti da motiviše poljoprivrednike, ali se već na prvoj izložbi starih sorti u Beogradu okupilo 120 ljudi koji su došli da pokažu svoje autohtone vrste voća i povrća. U bazi ove Banke sada je već 77 domaćinstava koja ih gaje na imanjima valjevskog kraja.

„Plan je da u narednih 5 godina imamo Banku semena na još 20 lokacija, da regionalno pokrijemo sve delove Srbije“, kaže Petrovićeva.„Sada smo formirali jedan centar na Staroj planini, on je vezan za uzgajanje krompira, planinskih vrsta koje vole više nadmorske visine. Ljudi su izuzetno zainteresovani, kako poljoprivredni proizvođači, tako i potrošači, koji neprestano pitaju gde mogu da nabave te plodove i proizvode od starih sorti, tako da je to šansa i za lokalno stanovništvo“, objašnjava Petrovićeva.Suština uspeha je u tome da se sade stare sorte koje su na tom mestu rasle vekovima i tako se najbolje prilagodile uslovima, zemljištu i klimi. Većina uključenih u Banku semena voće i povrće gaji uglavnom za svoje potrebe. Problem je u tome što još uvek nema dovoljno materijala za sadnju da bi se posadio hektar ili dva.„Nadamo se da će neko u budućnosti videti svoju šansu upravo u komercijalnoj proizvodnji — za ostanak ljudi na selu bitan je socio-ekonomski faktor, a stare sorte mogu biti ključ kako jedno malo gazdinstvo može da opstane, zahvaljujući nečemu što je autohtono“, ističe sagovornica Sputnjika.

Ova zdrava hrana po istom patentu već se godinama gaji u Južnoj Americi, u Aziji, najviše u Indiji, ali i u Austriji, Francuskoj, Italiji i Španiji. To su zemlje koje imaju najbolje organizovane banke.

Mlada naučnica, koja se pokazala i kao sjajan menadžer, kaže da su, pored poljoprivrednika, za sadnju zainteresovani i stručnjaci, njene kolege sa fakulteta, ali i Prirodnjački muzej, koji se takođe bavi izučavanjem starih sorti.„Ključna za ovu priču je činjenica da jedino energija lokalne zajednice može da očuva te sorte, a država bi mogla da pomogne zakonskim regulativama i podsticajnim sredstvima za gajenje, jer — zašto prednost na tržištu ne bi imao neko čija jabuka nije uopšte prskana, u odnosu na onog koji ima 17 puta prskane jabuke“, ističe.

Dodaje da su stare sorte veoma važne za organsku proizvodnju, koju je teško ostvariti sa novim. Slast i kvalitet samo naših dunja ranki ili krušaka, jagodnjače, lubeničarke, šećernice, ječnjače, lončare, kaluđerke, vodenjake i takuše — ne može da zameni ni jedna kupljena u supermarketu.Ostalo je još samo da država pokaže interesovanje, kako bismo i našoj deci omogućili da jedu zdravo i rađaju zdravu decu, a to je jako teško sa ukrštenim, genetski modifikovanim sortama. A od svake domaće pravi se i sjajan kompot, džem, pekmez i slatko.

Ivana Petrović poziva Ministarstvo poljoprivrede i ekonomije da pošalju stručnjake na neko od gazdinstava koje gaji stare sorte. Dobar povod može biti prolećna škola kalemarstva, koju takođe organizuje, ali i sadnja novog voćnjaka na imanju Petrovića, koja počinje na proleće.

Izvor:https://rs-lat.sputniknews.com/zivot/202001181121552651-stare-srpske-sorte-voca-i-povrca-u-borbi-protiv-gmo-/

Ukoliko srpski živinari ne usklade kaveze u kojima drže koke nosilje, sa standardima EU, od januara sledeće godine neće moći više da se bave ovim poslom. Evropskim propisima u Srbiji bi moglo da se prilagodi tek nekih 25% živinarskih farmi, koje su i najveće u našoj zemlji, dok će male, ukoliko se nešto ne promeni - biti zatvorene.

"Obogaćeni" kavezi nalaze se u Pravilniku o uslovima i prostoru za držanje, koji je donet još 2010. godine, ali je njegova primena odložena za kraj ove godine, kako bi se farme prilagodile novim uslovima, objašnjava za Novosti Rade Škorić, direktor Zajednice živinara:

- Farme u Srbiji imaju standarde za kaveze iz 2010. i pitanje je šta će biti sa njima ukoliko ne stignu da urade ono što treba. U Srbiji ima oko četiri miliona koka nosilja i toliko isto otprilike kokošaka u domaćinstvima, koje žive u nekontrolisanim uslovima. EU je promenila pravilnike, kada je počelo da se vodi računa o dobrobitima životinja, u periodu od 1999. do 2012. godine.

Srbija je 2010. godine, kada je donela Pravilnik, ostavila prizvođačima prostor od godinu i po, da se prilagodi novim uslovima. To je trebalo da se dogodi početkom 2012. godine, ali niko nije bio spreman, pa je odloženo do decembra 2020. godine.

- Da bi se sve živinarske farme prilagodile novim uslovima potrebno je između 50 mil EUR i 60 mil EUR. Svih ovih godina akumulacija gotovo i da ne postoji, zbog zatvorenog tržišta, jer naša jaja ne mogu da se izvoze u EU, jer država nije uradila monitoring na salmonelu, ali i zbog neusklađenih standarda držanja koka nosilja. Mnoge farme rade na ivici egzistencije, naročito zbog niske cene jaja. Ukoliko se ne odloži primena ovog Pravilnika, jaja ćemo morati da uvozimo, jer je sigurno da svi koji to ne budu mogli da ispune, od januara ili februara sledeće godine više neće moći da posluju - ističe Škorić.

Kako objašnjava, da bi kavezi bili sređeni, potrebno je uložiti 10 EUR po koki nosilji. U Srbiji je registrovano 900 živinarskih farmi samo za proizvodnju jaja. Tu se nalazi tih četiri miliona koka. Od tog broja, polovina kokošaka nalazi se kod 15 velikih kompanija. Srbija sada izveze između 45 i 50 miliona jaja u Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.

- Sa novim standardima imaćemo i 36% manje kokošaka na istom prostoru, ukoliko vlasnici ne prošire svoje kapacitete ili ne sagrade nove. U narednih mesec dana poslaćemo zahtev proizvođača jaja, kako bi se primena Pravilnika odložila. Jer dok se mi prilagođavamo ovim novim standardima i kavezima, svetski trend postaje da koke ne budu zatvorene i da slobodno šetaju - kaže Škorić.Pravilnik o držanju koka predviđa da jedna koka više ne bude na 550 centimetara kvadratnog prostora, već na 750. Škorić objašnjava da će proizvođači morati da menjaju celokupnu opremu, jer je potreban veći prostor za kokoške:

- Visina će najmanje morati da bude 20 centimetara iznad koke, kako bi mogla da širi krila i više da se kreće. Obavezno mora da ima gnezdo, da ne nosi jaja na vidnom mestu, već da može da se osami, kako bi imala sve elemente iz života u prirodi. U kavezu će morati da budu drvene gredice, na kojima će koke da budu, kako ne bi samo stajale na goloj žici. Moraće da postoji "čeprkalište", gde će moći da kljuca, deo gde da oštri kljun, ali i veći prostor za hranu i pijenje vode.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2756512/ukoliko-se-srpski-zivinari-ne-prilagode-eu-propisima-jaja-cemo-morati-da

Poljoprivrednici će ove godine preko resornog ministarstva dobiti 36,7 milijardi dinara podsticaja. Više novca i ove godine ide stočarima, organskoj proizvodnji, ali posebne mere najavljene su za kupovinu poljoprivrednih mašina.Nedaleko od Zlatibora i Divčibara, u Zarićima porodica Đokić već šest godina gaji kalifornijsku pastrmku. Trude se da povećaju kapacitete, ali ne ide uvek lako. Ulaganja su velika, a do sada nisu tražili pomoć Ministarstva poljoprivrede."Od mlađi do konzuma prođe skoro godinu dana. Za sve to vreme, vi morate da finansirate i hranu i mlađi da bi došli do finalnog proizvoda. Radi smo da učestvujemo u tim nekim programima, mnogo bi nam značilo, ne samo na povećanju kapaciteta, nema dovoljno ribe", navodi Dragana Đokić.

Nadležni kažu, kroz ovogodišnje mere više novca treba da ode za podršku onima koji proizvode u nedovoljno razvijenim područjima i onima sa otežanim uslovima za rad.

Tu se ubrajaju sela iznad 500 metara nadmorske visine, ona koja su u granicama Nacionalnog parka i sa manje od 100 zaposlenih na 1.000 stanovnika.

Posebnu pažnju usmerili su na jug i istok zemlje, da bi, kako ističe ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, što više ljudi tamo moglo da se bavi poljoprivredom i da ostanu na tim prostorima.

"Tako da imamo mere socijalnog karaktera. I da im damo više prava, nego u ovim delovima gde je poljoprivreda razvijena. Ukoliko ste u devastiranom područuju, 65 posto je povraćaj, a u ostalim područjima 50 posto od investicije", navodi Nedimović.Da mali i veliki proizvođači lakše stignu do tržišta, Željko Sredić iz Mionice napravio je elektronsku zadrugu.

Sličan sistem bi dobro došao i drugima – da se informišu o merama za poljoprivrednike.

"Nemamo modele po kojima bi ljude upoznavali sa subvencijama. U sistemu bi bilo mnogo lakše da im obaveštenja dođu putem mobilnih telefona, a ne putem medija ili slučajno", kaže Sredić.Država će zato formirati posebnu radnu grupu. Lakše do mera preko računara, a u narednim mesecima, najavljuju nadležni, lakše i do traktora.

Ministar poljoprivrede navodi da će za istočnu i južnu Srbiju postojati posebne mere za traktore.

"Deset posto će morati poljoprivrednik da obezbedi, 50 posto država, a 40 posto da uzme kredit uz podršku države. Tako da će imati ceo sistem, još će pare dobijati unapred. Tu meru ćemo početi od septembra da primenjujemo, već je u budžetu", kaže Nedimović.

Budžet predviđa veće podsticaje za one koji se bave organskom proizvodnjom i stočarstvom. Na više novca mogu da računaju tradicionali uzgajivači krava – po grlu od 10 do 25 hiljada dinara.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3817394/preko-racunara-lakse-do-traktora.html

Na desetak kilometara od Valjeva posetili smo porodicu Marić, koja više od dve decenije proizvodi sadni materijal maline i plodove, kako su nekada širom Srbije zvali ovu voćku „crveno zlato“. Sa razlogom je bilo tako, jer je imala izuzetno visoku cenu. Danas malina jeste rentabilna i može se od nje živeti, ali ako se uzgaja na najsavremeniji način i prati tržište.
Radoslav Marić, iz Sušice kod Valjeva, je jedini proizvođač sertifikovanih sadnica maline u celom kolubarskom okrugu. Njegov otac je počeo da se bavi proizvodnjom sadnica, a zatim su zajedno nastavili, i 2004. godine osnovana je firma Malina doo iz Sušice, koja se danas nalazi na putu da dobije sertifikat za proizvodnju sadnica organske maline. „Naši matičnjaci se nalaze u selu Sušica kod Valjeva, na tri lokacije i obuhvataju oko 1,5 hektar zemljišta.
Godišnje možemo da ponudimo tržištu oko 300.000 sadnica koje imaju sertifikate. Uskoro se nadamo i onom koji će potvrditi da su naše sadnice proizvedene
po principima i u skaldu sa organskom poljoprivredom, što će omogućiti i podizanje zasada organske maline sa našim sadnicama. U ovom poslu sarađujemo sa ZZ „Brezovica organik“, koji nam pomažu da ovaj važan postupak sprovedemo“ objasnio je Marić za Agrobiznis magazin.
Grad Valjevo ima strateški cilj da uveća značajnu proizvodnju organske hrane, naročito u zoni brane ROVNI koja predstavlja vodozahvat i gde je organičena
primena pesticida i drugih hemijskih sredstava. To je sada šansa za sve poljoprivrednike u ovom delu Valjeva da se razviju u organske poljoprivredne proizvođače.
Kada je u pitanju organska proizvodnja sadnog materijala maline, Marić kaže da najveći izazov predstavljaju korovi: „Nije dozvoljena primena herbicida tako da u tom smislu ima dosta ručnog rada kada je u pitanju kontrola korova. S druge strane, borba protiv bolesti je nešto lakša jer radimo u sredini koja je izolovana od velikih površina proizvodnih zasada odakle bi mogle da nam dođu bolesti i štetočine. Postoje i neki preparati koji su dozvoljeni za korišćenje u organskoj poljoprivredi, a koje bismo mogli da primenimo u slučaju pojave bolesti. Srećom, za sada nemamo nikakvih problema. Kada je u pitanju
sadnja, iskustvo kaže da je malinu bolje saditi u jesen, ali kada su u pitanju godine kakva je ova za nama može se raditi i prolećna sadnja i za nju imamo spreman sadni materija“. Radoslav Marić objašnjava da je jesen bila nepovoljna za sadnju i da zato treba iskoristiti proleće. Valjevska organska malina verovatno će ići i u izvoz, a već sada porodica Marić može da se pohvali da su njihove sadnice našle tržište odnosno kupce u Kazahstanu, Bosni i Hercegovini, Rumuniji, Makedoniji, Bugarskoj...
Lelić i Sušica su susedna sela i spadaju u područja gde se javljaju nedostaci vode. Zbog toga je porodica Marić još pre 15 godina uložila oko 3500 evra u akomulaciju i sistem za navodnjavanje koji radi i danas besprekorno. Zahvaljujući ovoj investiciji koja se višestruko isplatila imaju dobre prinose i mogućnost da proizvode kvalitetne sadnice.
U valjevskim selima u slivu akumulacije „Stubo-Rovni“ organska proizvodnja je šansa i najbolja alternativa, za oko 400 domaćinstava koja se moraju prilagoditi
poljoprivrednoj proizvodnji sa ograničenom upotrebom hemijsko-sintetičkih sredstava, zbog blizine jezera. U proizvodnji voća već imaju prva iskustva.
Mladi poljoprivrednici iz Brezovice upravo su bili gosti porodice Marić, kako bi videli njihovo iskustvo u proizvodnji organske maline i pokušali i sami da seprilagode i iskoriste pogodnosti koje nudi Ministarstvo poljoprivrede, a finansira i Grad Valjevo, kroz različite projekte.
Podsećanja radi, 2009. godine u Srbiji je bilo svega 108 proizvođača u organskoj poljoprivrednoj proizvodnji. Danas su površine pod organskom hranom deset
puta veće. Šest hiljada gazdinstava se bavi organskom proizvodnjom, a najviše njih u posao ušlo je zahvaljujući grupnoj sertifikaciji. Nosioci sertifikata su izvoznici koji ubiraju veći deo profita, ali i snose troškove proizvodnje i kontrole. Poljoprivrednici mogu da računaju na besplatno znanje, siguran plasman i subvencije. Iskustva oko dobijanja kolektivnih sertifikata primeniće se i u valjevskom kraju kroz rad ZZ „Brezovica organik“.
Kompanija za istraživanje tržišta Ecovia Intelligence, procenjuje da je globalno tržište za organsku hranu dostiglo 97 milijardi dolara u 2017. godini (oko 90
milijardi evra). Sjedinjene Države su vodeće tržište sa 40 milijardi evra, a slede ih Nemačka (10 milijardi evra), Francuska (7,9 milijardi evra) i Kina (7,6 milijardi evra). U 2017. godini, mnoga velika tržištasu nastavila da pokazuju dvocifrene stope
rasta, a francusko organsko tržište poraslo je za 18 posto. Švajcarci su najviše potrošili na organsku hranu (288 evra po stanovniku u 2017. godini). Danska je imala najveći udeo organskog tržišta (13,3 posto ukupnog tržišta hrane). U 2017. godini prijavljeno je 2,9 miliona organskih proizvođača, što je 5 posto više nego u 2016. godini. Indija je i dalje zemlja s najvećim brojem proizvođača (835.200), a slede Uganda (210.352) i Meksiko (210.000).

Izvor: Agrobiznis magazin 

Šarka je najpoznatija i najopasnija virusna bolest šljive, koja izaziva ogromne ekonomske štete. Zaražena stabla daju manji rod, a plodovi su lošeg kvaliteta ili ne uspevaju da sazru.

Na nedavno održanoj Zimskoj školi za poljoprivrednike u Požegi, profesor dr Mališa Tošić izneo je izneo je da se šarki može stati na put specifičnom metodom kalemljena, sa kalem grančicama stare sorte šljive crvene ranke, otporne na ovaj virus, prenosi Agrosavjet.

- Ako biljke koje nose otpornost budu na sopstvenom korenu, ta otpornost se produžava. Ako bi imali takve podloge, na njih bi mogli da kalemimo i zaražen i nezaražen materijal. Ta otpornost sa podloge bi se prenosila na biljku, a traje i desetak godina - kaže Tošić.

Stare sorte šljive mogu da posluže i u druge namene. Profesor dr Branko Popović iz Instituta za voćarstvo Čačak kaže da bi se trebalo potruditi da se stare, autohtone sorte vrate u proizvodnju, ali i da je pred voćarima veliki zadatak, kako bi ih uveli u intenzivniji način gajenja, kako bi imali redovnu rodnost i kako bi sve bilo podložno savremenim sistemima obrade, a da se sačuva kvalitet.

Smatra i da bi veći brend među srpskim rakijama bile one proizvedene od autohtonih sorti šljiva:

- To su šljive koje imaju izuzetan aromatični potencijal, daju rakije veoma aromatične, veoma specifičnih i lepih senzornih karakteristika, lepog ukusa i mirisa. Vrslo su prepoznatljive, nema ih u Evropi, a sa kupažom sorti mogli bi našu šljivovicu da vratimo na pijedestal koji je nekada i zauzimala.

Početkom druge polovine 20. veka, zbog virusa šarke, iskrčena su brojna stabla požegače, ali i ostalih osetljivih sorti šljive.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2755723/specificnom-metodom-kalemljena-protiv-virusa-sarke-sljive

Oni su potrebu za kupovinom pšenice s inostranih tržišta obrazložili tvrdnjom da domaća nije dovoljno kvalitetna za njihove potrebe.

Uredba je tek stupila na snagu pa se za sada ne zna koliko bi strane pšenice moglo ući u našu zemlju. Prvi pokazatelji govore da mlinari ne žuri s kupovinom, neki imaju prelazne zalihe, ali napominju da se nisu dovoljno obezbedili do nove žetve, dok drugi navode da će pšenice imati sve dok ne sazri novi rod, piše "Dnevnik".Kompanija "Don Don”, najveća u pekarskoj industriji kod nas, godišnje umesi 100.000 tona hleba i dnevno samelje 350 tona brašna, i za sada, po rečima Siniše Ivanića, neće kupovati pšenicu na inotržištu, ali će je potražiti na tamo ukoliko na domaćem tržištu ne nađu kvalitetan rod.

"Za sada imamo prelazne zalihe, ali ne u dovoljnim količinama da budemo bezbrižni do nove žetve", naveo je Ivanić. Trenutno gledaju cene, dodao je sagovornik lista, jer je u inostranstvu pšenica skuplja nego kod nas, a s druge strane, pravi se račun i koliko će koštati troškovi prevoza.

"Zbog tih troškova realno je očekivati da žito kupimo u Mađarskoj, koja nam je najbliža, s tim što je kod Mađara cena pšenice različita po regionima, razvrstana je po klasama pa svaka ima svoju cenu i trenutno je 23 dinara kilogram", veli Ivanić.

Predrag Đurović iz "Žitounije” kaže da strana pšenica nije ništa bolja od domaće, već da je naša još i jeftinija pa, ukoliko se bude kupovala van zemlje, uz troškove transporta uvoznici mogu proći skupo, i takvo trgovanje im se, smatra, može odraziti na poslovanje kompanija.

"Žitounija” ima dovoljno pšenice i zadovoljna je kvalitetom zrna pa je neće kupovati iz uvoza, kazao je Đurović, dodajući da je ponuda na domaćem tržištu dobra, ali da cena žitarice ide naviše i sada se kreće od 19,5 do 20 dinara kilofram, pa bi oni koji je nemaju a treba im, morali da je kupe već sada.

Po rečima Nenada Manića iz Agrarne komore poljoprivrednih proizvođača Srbije, Uredba će, nesumnjivo, spustiti cenu domaće pšenice, kojom ratari nisu bili zadovoljni još tokom žetve.

Međutim, Manić kaže da će uredba imati i dobru stranu jer bi trebalo da kod poljoprivrednika probudi svest o tome da konačno počnu da seju deklarisano seme, biraju sorte koje daju dobre prinose i u potpunosti primenjuju agrotehničke mere, odnosno da između kvantiteta i kvaliteta, izabru kvalitet.

U ovoj žetvi bilo je dosta pšenice na granici između stočne hrane i za ljudsku upotrebu, ali koliko god smo kukali na vremenske neprilike, kvalitet je bio lošiji i zbog lošeg semena, kazao je Manić.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=01&dd=18&nav_id=1643524

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31