Naredna godina u Srbiji mogla bi da bude "najbolja za poljoprivrednike", ocenjuju stručnjaci, a zahvaljujući novim bespovratnim sredstvima za investicije. Samo od Svetske banke, na ime ovih ulaganja, u našu zemlju stiže 50 miliona dolara, a poljoprivrednici će bespovratno dobijati i 50 odsto investicije. Srbija je odavno poznata kao dobro mesto za poljoprivredu, a neke od kultura je posebno isplativo saditi na našem prostoru.Tako prema procenama stručnjaka, jedna porodica u Srbiji može pristojno da živi od dva hektara borovnice, 2,5 do tri hektara jagoda i trešanja, 3,5 do četiri hektara malina. Takođe, ako recimo zasadi kupine, jabuke i kruške na pet hektara, ili orah, lesku, višnju, šljivu ili breskvu na površini od 10 hektara.Dok neke od sadnica ne zahtevaju veliko ulaganje, ali traže strpljenje, druge se uz malo više truda mogu brže isplatiti. Ovo su neke poljoprivredne kulture u koje je isplativo ulagati u Srbiji:

Beli luk
Ratari računaju da se već na malim količinama od deset ari, na svaki uloženi dinar, od belog luka, zaradi minimalno četiri.Sa dva ili tri hektara pod belim lukom jedna porodica može pristojno da živi, mada na većim površinama ne može sama ručno da povadi sav luk. Po nekim računicama od hektara belog luka može da se zaradi čak i milion dinara, jer na tom jednom hektaru ratari mogu da imaju i do 10 tona prinosa.

Prva godina zahteva najveća ulaganja, procenjuje se oko 3.000 evra po hektaru. Kilogram semena je 300 dinara kod paora, a na poljoprivrednim institutima nije ispod 500 dinara. Već sledeće godine ulaganja su manja jer bi najbolje glavice trebalo da se ostave za semena. Ulaganja su još i bacanje stajnjaka, prskanje par puta, te angažovanje radne snage za kopanje i vađenje.

Orah
Ulaganje u podizanje plantaže oraha su oko 1.400 evra po hektaru, orah donosi dobru zaradu, lak je za uzgoj i održavanje, ali na prihod mora da se sačeka nekoliko godina.

"Obično se uzimaju dvogodišnje kalemljene sadnice čija cena je negde oko 1.500 dinara. Prosek je, zapravo, od 12 do 15 evra. Dakle, u startu je potrebno između 1.100 i 1.400 evra. Sistem za zalivanje nije potreban jer orah ima jak korenov sistem. Proizvodnja je veoma jeftina jer iziskuje mali broj zaštitnih prskanja i orah nije probirač po pitanju zemljišta. Tome treba dodati troškove sadnje. Još jedna od prednosti jeste to što država subvencioniše ovu proizvodnju, a povraćaj je 50 odsto na sadni materijal", objašnjava stručnjak za voće Miloš Pavlović.Orah, kako kaže, daje oko četiri tone po hektaru, a od prinosa ostaje 45 do 55 odsto jezgra, odnosno oko dve tone. Cene su različite i kreću se od 5 do 10 evra, tako da se može zaraditi optimalno godišnje oko 11.000 evra, ali treba imati u vidu da su godišnji rashodi koji podrazumevaju održavanje i ubiranje plodova samo 16 odsto što je povoljno u odnosu na drugo voće, objasnio je Pavlović.

Borovnica
Podaci pokazuju da je povećavanje površina pod zasadima borovnice konstantno iz godine u godinu, pre svega zbog posledica stabilne cene koja se kreće od 700 do 800 dinara po kilogramu. Prvi veći rod borovnice očekuje se u trećoj godini, četvrtom se pokrivaju ukupni troškovi, a u petoj se zarađuje. Prinosi varijaju i kreću se od jedne, dve, tri, pet, 12 tona po hektaru, pa sve i do više od 25 tona po hektaru."Ono što ljude odbija su velika ulaganja u početku, potrebna je protivgradna mreža, odličan kvalitet vode, priprema zemljišta i kvalitetan sadni materijal. Ali sa druge strane, sa cenom otkupa zasad ste više nego sigurni", kazao je Aleksandar, voćar iz okoline Loznice.

Dunja
Dunja je voćka koja se isplati čak i kao hobi, jer ne zahteva veliki trud. Ono što je potrebno je dobra priprema zemljišta, ali i vreme, jer se prvi rod dobija posle pet godina, kažu voćari.

Agronom Marko Jović kaže da su ulaganja po hektaru za započinjanje proizvodnje oko 5.000 evra, koliko je potrebno za nabavku sadnica i pripremu zemljišta, koja je zapravo najskuplja.

Voćari navode da se cena sadnice dunje prosečno kreću od 130 do 200 dinara, a na jednom hektaru može se zasaditi oko 820 stabala. Do prvog roda potrebno je pet godina, a do punog čeka se i 10 godina od sadnje. Velika prednost dunja je dugovečnost, pošto plantaža može da živi i daje rod punih 100 godina, pa ovaj biznis može da se prenosi s generacije na generaciju.

Dunja traži dobro zemljište, najbolje uspeva na rastresitim i dubokim zemljištima, ne podnosi vlagu, ali zato dobro podnosi sušu.

Dobra zarada na plasteničkoj proizvodnji
Prema studiji "Gde je profit u poljoprivredi", uzgoj rukole, paškanata, zelene salate, peršuna, endivije i špargle donosi veliki profit u poljoprivredi. Jedna od autorki Jelena Drobnjak, sekretarka Prviredne komore Vojvodine, ističe recimo da je najrentabilnija proizvodnja povrća i voća, a pogotovo plastenička proizvodnja.Ona, kako kaže Drobnjak, u početku zahteva ulaganja od 12.000 do 15.000 evra, međutim, pri dobrim agrotehničkim merama može da se isplati i za godinu dana. Na jednom hektaru paškanta, zelene salate, peršuna, endivije može da se prihoduje oko milion i sto hiljada dinara.

Oni koji ulože novac u plastenik od 200 kvadratnih metara, od paradajza mogu da zarade u proseku 333.000 dinara, od krastavca 135.000, a paprike 65.000 dinara.

Šta je najbolje za koji kraj Srbije
U subotičko-horgoškom regionu najbolje uspevaju jabuka i višnja. Fruškogorski region je pogodan za sve voćne vrste ali najbolje rezultate daju jabuka, breskva, trešnja i višnja. Podunavski region je pogodan za većinu voćnih vrsta, ali se najviše gaje: jabuka, breskva, kruška, trešnja i kajsija.

Timočki region je veoma dobar za proizvodnju oraha, leske i višnje, a Šumadijski rejon za proizvodnju jabuke, šljive, maline, kupine, jagode, borovnice, breskve i kruške, smatraju stručnjaci.

Takođe, Zapadnomoravski rejon Кraljevo, Čačak i Užice pogodan je za šljivu, malinu i borovnicu, a u Južnomoravskom regionu – u Leskovcu, Nišu i Prokuplju najbolje rezultate daju višnja, jagoda kruška i borovnica.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/na-belom-luku-od-dinara-cetiri-kazu-da-ce-u-2021-biti-najvise-para-za/96lqf2z

Najveći proizvođač šipka ili divlje ruže u svetu je Čile. Međutim, otkupljivači iz evropskih zemalja više su zainteresovani za organski, uzgajani šipak iz nešeg regiona, jer je tri puta bolji kvalitet i procenat aktivnih materija.

Srbija bi značajno mogla da uveća izvoz organskog šipka, a upravo ovih dana u toku je berba plodova ove biljke neobično zahvalne za uzgoj.

Karolj Fekete iz Novog Kneževca je u svojih 69 godina jedan od najvećih odgajivača organskog šipka u Srbiji.

Plantaža se prostire na ukupno 50 hektara i trenutno je u toku ubiranje ploda. Reč je o mladim zasadima, starim četiri godine i prinos je oko jedne i po tone po hektaru.

Sva proizvodnja je namenjena za izvoz, a najviše se koristi za farmaceutsku i prehrambenu industriju.

- To su sve sorte koje koristim, to su obogaćeni C-vitaminom i pektinima su jako bogate i to prerađivačka industrija traži - kaže Karolj Fekete.

Šipak se bere mašinski posebnim beračem poljskog konstruktora koji u rednom prolazu skida plod samo s jedne strane biljke. Dnevno se može obrati oko dva i po hektara.

- Ne sme da se ide brzo i ne sme ni da se pojača vibracija zato što onda mlati, znači onda faktički gubimo višegodišnji rod. Kod mašine je dobro to što može sama sebe da pomera - opisuje branje šipka traktorista Ištvan Fazekaš.

Kod organske proizvodnje šipka nema đubrenja zemljišta i upotrebe pesticida ili herbicida. Nije potrebno ni zalivati zasade.

- Idemo na intenzivnu proizvodnju kod svake kulture, međutim, ovde samo što surovije! Zahvalna je ona za dobro zemljište, ali izuzetno dobro podnosi i surove uslove, lošije tipove, petu-šestu klasu. Izuzetno dobro može da rodi -ukazuje Karolj Fekete.

Evropski otkupljivači organskog šipka očekuju značajno povećanje ove proizvodnje iz Srbije. Stimuliše se osnivanje ovakvih plantaža, a obezbeđen je i sadni materijal odgovarajućih sorti.

Početno ulaganje po hektaru je oko 1.000 EUR.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/3004834/pocetna-ulaganja-u-uzgoj-sipka-1000-eur-po-hektaru-otvara-se-trziste

Isplati li se proizvodnja paprika?. Mnogi o tome debatuju na društvenim mrežama a mladi inženjer poljoprivrede Perica Milićev daje konkretne odgovore. U ovom izdanju predstavljamo vam rezultate do kojih je došao analizirajući proizvodnju paprika. Inače do sada smo predstavili rezultate proizvodnje krompira i lubenice i sve to ovaj mladi stručnjak uradio je zajedno sa njegov mentorm doc.dr. Draganom Milićem koji predaje na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.
Kako paprika iznosi iz zemljišta velike količine azota, fosfora i kalijuma, potrebna je i pojačano đubrenje zemljišta pre sadnje. Osnovna đubrenje zemljišta obavlja se u jesenje-zimskoj brazdi, gde se pre oranja razbacuje stajsko đubrivo u količini 40-50 t/ha i NPK 6:18:36 u količini 200-300 kg/ ha, ili NPK 7:14:26. U pripremi zemljišta za sadnju paprike, kao dopunska đubrenje dodaje se NPK 15:15:15 ili NPK 20:10:10 u količini 150-200 kg/ha.
Paprika je cenjena zbog visokog sadržaja vitamina (posebno C), zatim šećera, belančevina, mineralnih soli i dr. Koristi se tokom cele godine, u svežem stanju, i u prerađenom stanju (konzervirana i smrznuta).Jednogodišnja je biljka iz porodice Solanaceae. Koren je vretenast, razgranat, ali ne ide duboko u zemljište i prilično je slabe usisne moći. Dužina korena zavisi od sorte, ali uglavnom dug je od 50-70 cm.
Nadzemni deo je drvenast u donjem delu, visine od 50-200 cm. Cvet paprike može biti pojedinačan ili u grupi, uglavnom je bele boje.Paprika traži više toplote nego paradajz. Na temperaturi ispod 15 ºC prestaje s razvojem, kao i iznad 36 ºC. Seme počinje nicati na temperaturama iznad 13 ºC, a optimalna je temperatura za rast i razvoj 22-25 ºC. Temperature od –0,3 do –2,5 ºC dovode do uginuća biljke. Veliki je potrošač vode, što se osigurava padavinama i navodnjavanjem po turnusu 30-40 mm ili 30-40 l/m2. Zbog slabe usisne moći korena, traži češće navodnjavanje. Najbolje rezultate daje na dubokim,
rastresitim i bogatim humusnim zemljištima, a pH zemljišta treba biti 6,0-6,8. Diplomski rad: Ekonomski pokazatelji proizvodnje povrća na otvorenom prostoru
Najbolji su predusevi kulture iz porodice mahunarki (grašak, pasulj i dr.). Posle paradajza i krompira, ne bi trebalo uzgajati papriku, zbog mogućnosti prenošenja bolesti. Posle paprike mogu se uzgajati korenaste kulture i kupusnjače. Monokultura (ponavljanje sadnje paprike) znatno smanjuje prinose.
Priprema zemljišta za papriku počinje u jesen, dubokim oranjem na 30-35 cm.
Mesec dana pre rasađivanja zemljište za gajenje se kultivira (usitnjava i poravnava, a neposredno pre rasađivanja površina se uređuje već prema odabiru tehnologije (primena folije, agrila, sistem navodnjavanja i dr.) Kako paprika iznosi iz zemljišta velike količine azota, fosfora i kalijuma, potrebna je
i pojačano đubrenje zemljišta pre sadnje. Osnovna đubrenje zemljišta obavlja se u jesenje-zimskoj brazdi, gde se pre oranja razbacuje stajsko đubrivo u količini 40-50 t/ha i NPK 6:18:36 u količini 200-300 kg/ ha, ili NPK 7:14:26. U pripremi zemljišta za sadnju paprike, kao dopunska đubrenje dodaje se NPK 15:15:15 ili NPK 20:10:10 u količini 150-200 kg/ha. Za dobijanje visokih prinosa potrebna je intenzivna prihrana kristalon đubrivom, a smatra se da je normalna količina hraniva potrebna za 40-50 t/ha ploda sledeća:
1. 250-300 kg/ha N (100 kg pre presađivanja)
2. 100- 150 kg/ha P2O5
3. 200-300 kg/ha K2O
4. 110-160 kg/ha CaO (posebno je značajan da bi se izbegla pojava tamnih pjega na plodu, što može znatno smanjiti prinos)
Najbolje je analizom zemljišta ustanoviti zalihe hraniva kao i na osnovu tih podataka odrediti potrebu za đubrenjem. Moguća je i folijarna prihrana, ali to poskupljuje proizvodnju i treba biti oprezan da se ne spali list i cvet biljke prilikom primene. Za ranu proizvodnju rasad se proizvodi uoplim lejama i plastenicima, za srednje ranu u polutoplim lejama kao i za kasnu proizvodnju na otvorenim gredicama. U kontinentalnim krajevima setva rasada je za srednje ranu proizvodnju krajem februara, a sadnja se obavlja tokom aprila. Kod rane proizvodnje rasad se seje sa nešto više semena, 8-10 g/m2, a za kasniju proizvodnju setva je ređa, sa 6-8 g/m2 semena.  Seme se seje u gotove hranjive supstrate i nije potrebno prihranjivanje rasada. Kaljenje rasada obavezno se izvodi 10-15 dana pred sadnju, poznatom metodom (smanjeno zalivanje i pojačano provetravanje i otkrivanje rasada). Sadi se rasad star 50-65 dana.
U kontinentalnim područjima paprika se gaji iz rasada. Po m2 potrebno je od 7-8 biljaka. Rasađivanje na otvorenom počinje onda kada je zemljište dovoljno toplo i kad prestane opasnost od kasnih mrazeva. U polju se rasađuju u redove, razmak između redova je 70 cm, a biljke od biljke 30 cm. Nega zasada direktno zavisi od načina gajenja, što znači ako je gajenje na foliji nema kultiviranja zasada. Ako je gajenje bez folije, tada je potrebno 2-3 puta plitko
kultivirati zasad i to posle navodnjavanja. Prihranjuje se u gajenju na otvorenom 2-3 puta, prvi put 10 dana posle presađivanja, drugi put pre stvaranja prvih plodova i treći put mesec dana posle drugog prihranjivanja.
Pikiranje rasada započinje 20-25 dana nakon setve, kad se na biljkama razviju dva stalna listića (ovo vreme zavisi od temperature i osvetljenja).
Nakon pikiranja, mlade se biljke zasene (stavlja se zelena mreža, krečena plastika ili staklo), da bi se sprečilo neželjenoisparavanje vode iz biljaka (ovo se sme
primeniti samo u onim danima kada je izrazito sunce jako jer u suprotnom biljke se mogu izdužiti-etiolirati).
U prvo vreme plodovi se beru svakih 5-6 dana, a u vreme glavne berbe svaka 2-3 dana. Obranu papriku treba u što kraćem vremenu sortirati i pripremiti za tržište. Pakujenje se vrši u duboke otvorene letvarice, u kartonske kutije ili u mrežaste plastične vrećice. S obzirom na to da je paprika lako kvarljiva roba, ne podnosi duže uskladištenje u običnim skladištima. Pri čuvanju u hladnjačama, u ambalaži koja je štiti i omogućuje provetravanje, na temperaturi između
2-4 ºC, može se uskladištiti 4-6 nedelja. Tabela 7. Po kalkulaciji proizvodnje paprike po hektaru u 2016. godine prinos je bio zadovoljavajuć za analiziranu godinu obzirom da je godina bila veoma kišovita, pa simim tim nismo imali velike potrebe za navodnjavanjem. Cena realizacije proizvoda na tržište iznosila je u proseku oko 33,00. Koeficijent ekonomičnosti smo dobili iz količnika ukupne vrednosti proizvodnje i ukupno ostvarenih troškova. Taj koeficijent nam pokazuje koliko smo ostvarili zarade u dinarima na 1 uložen dinar. U ovoj analizi koeficijent ekonomičnosti je iznosio 2,44, što znači da je na uložen
1 dinar ostvareno 2,44 dinara dobiti.Što se tiče troškova, ukupne troškove smo dobili sabiranjem svih pojedinačnih grupa troškova i oni iznose 365.395,00 po
1 ha. Možemo zaključiti da troškovi materijala predstavljaju ubedljivo najveću stavku i čine 59 % od ukupnih troškova, dok na otvorenom prostoru troškovi agrotehničkih operacija učestvuju u ukupnim troškovima sa 17% i troškovi radne snage 24%. Troškove materijala čine: sadni materijal, đubriva, sredstva za
zaštitu i ambalaža. Sadni materijal predstavlja najveći trošak(izuzev stajnjaka koji sse ne rasipa svake godine) u okviru materijalnih troškova što je i opravdano, jer kvalitet sadnog materijala snažno utiče na visinu prinosa. U posmatranom korišćeno je nekoliko sorti: Dukat i Moravska kapija. Na početku pripreme zemljišta za setvu na zemljište je bačen stajnjak, a od mineralnih đubriva korišćeni su NPK 8:16:24, NPK 15:15:15 i KAN. Troškovi sredstava za zaštitu su iznosili 31.450.
Troškovi mašinskih usluga su iznosili 62.020,00, dok su troškovi radne snage iznosili 90.000,00. Ostvaren je dobitak od 525.605,00 po hektaru proizvodnje.
Iz tabele 8. možemo da zaključimo da je 2017. godine vrednost proizvodnje paprike bila 450.000,00 na 1 ha, što je manje nego prethodne godine, jedan od
osnovnih razloga smanjenog prinosa je velika suša tokom godine, iako je tokom čitavog perioda primenjivano intenzivno navodnjavanje. Prinos je bio manji u
odnosu na prošlu godinu oko 9 t/ha, što je približno 79% od prošlogodišnjeg prinosa. Cena je ove godine bila malo manja nego prošle i iznosila je prosečno oko 25,00 po kilogramu.. Koeficijent ekonomičnosti je iznosio 1,43, što znači da je na uložen 1 dinar ostvareno 1,43 dinara dobiti. Na gazdinstvu je i ove godine ostvaren manji dobitak u iznosu od 136.255,00. Ipak je na kraju ostvaren dobitak, ali to nije zadovoljavajuć rezultat ni u pogledu iznosa
dobitka ni u pogledu cena, a naročito ne u pogledu prinosa.
Troškovi su se smanjili ove godine za oko 52.000,00 i oni iznose 313.745,00 po 1 ha. 2017. godine učešće materijalnih troškova u ukupnim je bio 47%, troškovi agrotehničkih operacija su učestvovali u ukupnim troškovima sa 21%, troškovi radne su snage učestvovali sa 31%, dok su troškoviosiguranja učestvovali sa 1% u ukupnim troškovima. Dukat i Moravska kapija su bile sorte koje su primenjivane i ove godine. Takođe su korišćena i ista mineralna
djubriva kao i prethodne godine. Značajno je napomenuti da je gazdinstvo osiguralo 2017. godine sve useve i zbog suše i štete koje je pretrpela paprika, osiguravajuća kuća je nadoknadila štetu i isplatila 20% od vredosti ukupne proizvodnje kao nadoknadu za gubitak prinosa. Nadoknada štete je iznosila 90.000,00 dinara.
Možemo da zaključimo da je 2018. godine vrednost proizvodnje paprike bila 702.000,00 na 1 ha, što je više nego prethodne godine, jedan od osnovnih razloga povećanog prinosa jesu povoljni agroekološki uslovi, kao i poštovanje agrotehničkih rokova. Prinos je bio veći u odnosu na prošlu godinu i iznosio je
27 t/ha Cena je ove godine bila slična kao i prošle i iznosila je prosečno oko 26,00 po kilogramu. Koeficijent ekonomičnosti je iznosio 2,22, što znači da je na uložen 1 dinar ostvareno 2,22 dinara dobiti. Na gazdinstvu je 2018. godine ostvaren najveći dobitak u analiziranom periodu i iznosio je 385.755,00.
Troškovi su se smanjili ove godine su slični kao i prošle godine i oni iznose 313.745,00 po 1 ha. 2018. godine učešće materijalnih troškova u ukupnim je bio
47%, troškovi agrotehničkih operacija su učestvovali u ukupnim troškovima sa 21%, troškovi radne su snage učestvovali sa 31%, dok su troškovi osiguranja učestvovali sa 1% u ukupnim troškovima. Dukat i Moravska kapija su bile sorte koje su primenjivane i ove godine. Takođe su korišćena i ista mineralna djubriva kao i prethodne godine.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Porodica Marčeta iz Žitišta odlučila je da svoj kućni budžet dopuni uzgojem sve popularnije zdrave biljke, aronije.

Na 20 ari zasadili su 700 žbunova aronije, a ovih dana počela je berba prvih bobica.

- Razmišljao sam čime bismo se mogli baviti, a da nije previše zahtevno i izbor je pao na aroniju, koja je sve popularnija u zdravoj ishrani. Odlučili smo i da aronija bude uzgajana na organski način. Kada kažem nije zahtevna, to znači, pre svega, da kad dospe ne mora odmah da se ubere. Bobice mogu na žbunu da stoje do marta, i u snegu, i ništa im se neće desiti - objašnjava Bojan Marčeta.

Najveći problem kod uzgoja aronije su rutave bube, koje su Marčete ove godine skidali ručno.

- Rutave bube mogu da za nekoliko dana "oberu" hektar aronije u cvetu i od roda onda ništa. Ako se taj problem reši, ostalo nije strašno. Aronija je sada spremna za branje, ali mi beremo ručno samo onoliko koliko imamo naručeno. Juče 80 kilograma, danas 50, koliko treba - kaže sagovornik Dnevnika.

Pun rod aronija dostigne između sedme i osme godine. Marčete već imaju plan da, ako sve bude išlo kako treba, dogodine veću količinu aronije prerade u sok i pekmez, a ako bude iznad prosečnog roda, i u rakiju.

- Cena aronije je u startu bila i 700 dinara za kilogram, ali sada je pala na 200 – 250 dinara. Zadovoljni smo i tom cenom, ali je mnogo isplativije preraditi je i to nam je plan kako nam se prinos bude povećavao - ističe Marčeta.

Aronija je vrlo zdrava bobica i može se jesti i sirova, mada, kako kaže naš sagovornik, nije posebno slatka. Marčete je jedu dok je beru.

- Sva su nam usta plava dok je beremo, ali stvarno uživamo - dodaje Bojan Marčeta.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2982365/sveza-aronija-ima-dobru-cenu-ali-je-bolja-zarada-u-preradi

Da li biste otišli na plantažu aronije i ubrali za sebe koliko želite? Vlasnici aronije u selu Donji Dušnik kod Gadžinog Hana zauzvrat traže da im platite 100 dinara po kilogramu, iako je cena na pijaci 300 dinara.

Stankovići i cela njihova porodica brzo su se uverili u pozitivna svojstva aronije, ali je obližnja hladnjača isto tako brzo prestala da je otkupljuje, i to po ceni od 50 dinara po kilogramu."Ove godine propašće 700 do 800 kilograma. Neobrana je, jer nemamo plasman. Nemamo tržište", rekao je uzgajivač aronije Svetolik Stanković iz Donjeg Dušnika.

Dobrinka Stanković je navela da hladnjače ne otkupljuju aroniju.

"Ako je otkupljuju onda gledaju da to bude nešto mnogo minimalno gde se nama ne isplati da plaćamo radnike", dodala je Dobrinka Stanković.Poziv da ko želi bere za sebe, važi od prošle godine, ali nema zaintersovanih.

"Prošle godine, jedna žena je došla. Nabrala je četiri kilograma", kazao je Svetolik Stanković.

U samom selu ljudi nisu čuli da mogu sami da beru aroniju.

"Problem je u tome što nisu imali priliku da probaju to voće inače nije problem da se radi ima ljudi ovde koji hoće da rade", navela je jedna stanovnica Donjeg Dušnika.Podnožje Suve Planine gotovo je idealno za organski uzgoj aronije. Ove godine rodila je polovina od ukupno 620 žbunova.

Problem će biti tek naredne godine kada budu rodile i ove podmladjene sadnice pa se Stankovići pitaju šta će biti budućnost ove plantaže.

"Budućnost ove plantaže ja ne znam kakva će biti, mi dok budemo mogli radićemo taj hladno ceđeni sok i tu sitnu prodaju", navela je Dobrinka Stanković-

Na niškoj pijaci gotovo da nema aronije, ako je ima, košta 300 dinara. Iskusni berači dnevno mogu da naberu i više od 50 kilograma.

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/4051837/aronija-nis-donji-dusnik-plantaza-otkup.html

Povodom najnovijih pitanja povratnika iz inostranstva u šta da ulažu svoj novac, kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, posle konsultacija sa profesorkom dr Nadom Vidić i pesnikom LJubivojem Ršumovićem, članovima Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju da pokretanje vodeničarskog posla može da bude isplativ posao.
Vodenice – potočare jesu viševekovni simbol Srbije i vršnjakinje Nemanjićke države. I danase se mnogi vraćaju tim tradicionalnim mlinovima na vodi, u kojima se prerađuje žito i proizvodi integralno brašno posebnog, jedinstvenog kvaliteta. Prema podacima o popisu zemljišta iz 1867. godine, kod nas je bilo 7.125 vodenica. Prema navodima Društva vodeničara Srbije, 1948/49 godine u Srbiji je bilo nešto više od 7.500 vodenica. Danas ne postoje zvanični podaci o broju vodenica – potočara u Srbiji, a procene se kreću od 700 do blizu 1.000.
Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da je obnova i stavljanje u funkciju starih vodenica u Srbiji višestruko koristan projekat:
„Vodenice – potočare kao osoben deo materijalne kulture Srbije, pored egzistencijalnog, imaju i istorijski i socijalno-društveni značaj, jer su se u njima meštani vekovima okupljali radi donošenja važnih životnih odluka. Danas vodenice – potočare mogu da imaju i značajnu ekonomsku dimenziju u okviru seoskog turizma, kojim se u Srbiji bavi oko 1.000 poljoprivrednih gazdinstava. Posebno su poželjne za meljavu žitarica jer ne zagađuju okolinu i ne troše električnu energiju. Valja ih obnavljati tamo gde su bile odvajkada. Vodenice su geostrateški veoma značajne zbog mogućnosti proizvodnje brašna i u vanrednim okolnostima i kriznim situacijama. Zato apelujem na sve lokalne samouprave da pomognu zainteresovanim domaćinima, posebno onima koji su udruženi, u obnavljanju i funkcionalnom aktiviranju vodenica.“
I slavni srpski pesnik LJubivoje Ršumović, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, pozdravlja i pridružuje se ideji da se revitalizuju vodenice - potočare u selima gde postoji slobodna tekuća voda: „Za razliku od mini hidrocentrala – potočare ničim ne ometaju ekološku funkciju vodotoka, a korisne su za kvalitetnu proizvodnju kukuruznog i brašna od drugih žitarica, pre svega, za turističku ponudu! Potočara je autentična građevina, koja i u rečima, nazivima delova, čuva našu tradiciju: JAZ, iskop za odvojen dovod vode, LAKOMICE, drveno korito preko stenovitog tla, BADANJ, koji prihvata vodu, CIPUN – na dnu badnja, koji formira mlaz vode koji pada na VITLO, koje okreće teški, kameni vodenički točak! UŠUR je deo mliva (svega samlevenog), koji ostaje vodeničaru, a RABOŠ je drvena sprava, čiji jedan deo dobija donosilac mliva, a drugi ostaje uz njegov džak!“
Profesorka dr Nada Vidić, specijalista za seoski turizam kaže da su vodenice građene od drveta ili kamena ili od oba pomenuta prirodna materijala, na potocima (potočare), na rekama (lađarice), a bilo je i onih pokretnih, koje su se mogle seliti. Snaga vode je morala biti izuzetna, a količina postojana. Ovi prizvodni pogoni se nalaze u predelima izvanredne prirodne lepote. Možda je to i jedan od motiva što postoji interes za njima i danas, a sve češće i za eko-proizvodnjom u njima. Vodenice nisu bile samo proizvodni pogoni, niti samo objekti folklorne arhitekture, već su imale i širi društveni značaj. U njima su se sastajali meštani sela i dogovarali se o tome šta i kako u budućnosti.
Postojeće vodenice, kod nas, mogli bismo svrstati u tri grupe: napuštene i zapuštene; delimično aktivirane u turističke svrhe i, na kraju, aktivirane, kao proizvodni pogoni – mlinovi na vodi, a i uključeni u turističku ponudu.
U knjizi Stanka Kostića „Priča o vodenici – od kola do turbine“ (2019), koji je u Galeriji SANU priredio izložbu fotografija o vodenicama „...čudesnim rukotvorinama samoukih neimara“, akademik Svetomir Arsić Basara zabeležio je i sledeće: „ U oskudnim godinama kada rano nestane hrana, a sazri prvi ječam da se umelje – to je bilo pravo slavlje za celo selo. Nestrpljivo se čeka da vodenica umelje prvo brašno da naše majke što pre umese „vruću, taze ječmenicu... Od vodeničarskog ujma (ušura) bila je zahvalna zarada. Zato su vlasnici vodenica uglavnom bili imućniji ljudi (vlastela, veleposednici, crkveni velikodostojnici), a u turska vremena age i begovi...“
Poznati istoričar umetnosti i slikar iz Beograda Milutin Dedić, koji je godinama s ljubavlju obilazio i slikao vodenice širom Srbije (u intervjuu za Politikin „Magazin“ krajem prošlog milenijuma) kaže da je vodenica „izdržala teret vekova“ i poručuje da je od svih ljudskih izuma vodenica „u tehničkom smislu krajnje jednostavna - i može da egzistira još hiljadu godina.“
Predsednik Društva vodeničara Srbije (registrovano 2010) Milan Pavlović, koji je na čelu tog Društva od osnivanja, i istovremeno (sa kumom Slavkom Jovanovićem) suvlasnik Kumove vodenice u Markovoj crkvi, opština Lajkovac, navodi da su vodenice apsolutno ekološke tvorevine, savršeni spoj prirode i čovekovog izuma, ljubavi i upornosti da se opstane. Društvo ima međunarodni karakter, jer među 72 člana, tri su iz Republike Srpske i Crne Gore. Pavlović kaže da su vodenice danas, nažalost, postale atrakcija. A one, pored proizvodnje originalnog kvalitetnog brašna od celog zrna žitarica, mogu da budu izazov za duži boravak turista za šta je potrebno u blizini vodenice izgraditi i vajate za turiste sa restoranom.
Među problemima budućih vodeničara navodi imovinsko pravne odnose kod onih vodenica čiji vlasnici odavno nisu među živima, a naslednici nisu zainteresovani da nastave taj posao. Očekuje da će država, poput one do 1990. godine u ime svoje vojske i naroda pomagati rekonstruisanje i rad vodenica zbog njihovog značaja u proizvodnji hrane – brašne i hleba u vanrednim okolnostima. Pavlović navodi da je na početku bitno da se izabere mala reka ili potok koji ima vodu tokom cele godine. Neophodan je jaz, odnosno deo reke koji se skreće od rečnog korita da bi se napravila vodenica, pri čemu je bitno da se ostavi 10 procenata u rečnom koritu zbog održanja biološkog minimuma. Optimalna visina sa koje pada voda je 3-5 metara. Vodenica od oko 60 m2 najčešće ima tri kamena, a svaki kamen može da samelje 20 kg brašna na sat. To znači da tri kamena za deset sati rada mogu da samelju 600 kg brašna ili 18 tona mesečno. Specifičnost vodenica je da ne mogu da melju svakodnevno, a do zastoja dolazi u vreme suša, poplava i veoma niskih temperatura. Kvalitet brašna samlevenog u vodenicama potočarama izuzetno se razlikuje od industrijskog načina proizvodnje: zrno je integralno, celo zrno ulazi između dva kamena i bukvalno se očuvaju svi prirodni sastojci, ne odvaja se ljuska, ne vadi se klica. Brzina mlevenja se reguliše podizanjem i spuštanjem gornjeg kamena i dotokom vode i tako ne dolazi do „sagorevanja“ brašna. Proizvodnja brašna na tradicionalan način može da se odvija uz dve vrste kamena: trstenički kamen (pravi se u okolini Trstenika od više komada koji se zatim sklapaju) i tzv. kosovar iz okoline Peći koji je u jednom komadu. Iskustva vodeničara govore da je za proizvodnju brašna suptilne finoće bolji trstenički kamen.
Milan Pavlović ilustruje da stara vodenica od 60 m2 sa dva ili tri vitla (mesto gde se melje brašno) može da se kupi i kompletno renovira za 10.000-15.000 evra. Vraćanje uloženog novca se može očekivati u narednih 5-10 godina. Za rad vodenice potrebne su posebne dozvole i rešenja nadležnih organa. Vlasnik zgrade vodenice, koja je obično zapuštena, trebalo bi da je kompletno renovira (sredi temelje, zidove, krovnu konstrukciju i, pritom, da sačuva autentičnost izgleda) i da rekonstriuiše mehanizam mlevenja koji se sastoji od 42 dela. Osnovni delovi mehanizma mlevenja su: lakomice (žljebovi od drveta kroz kojih voda pod padom dolazi do vitlova odnosno vodeničkog kola - da bi se preko osovine pokrenuo kamen). Za svaki kamen - meljno mesto potrebna je po jedna lakomica. Lakomice su pola u vodi - pola na suvom i obično se izrađuju od dudovog drveta i belog bora. Od hrastovog drveta izrađuju se svi delovi vodenice koji imaju dodirnih tačaka sa kukuruzom i drugim žitaricama, kao i brašnom: koš (spremište gde se sipa kukuruz), kutlača (koja iz koša prima zrno), čeketalo (deo koji prenosi vibraciju sa kamena na kutlaču – ono nema fiksnu vezu, već vibracijom omogućava da zrno ispada između dva kamena. Svako meljno mesto ima po dva kamena i zrno se melje između ta dva kamena. Postoji fiksni vodenični – donji kamen koji se ne okreće (kad se Srbi podsmevaju kažu: „vredan je kao donji vodenični kamen“) i gornji koji melje okretanjem oko fiksnog kamena. I okoliši (graničnici) su izrađeni od hrasta i imaju funkciju da se samleveno brašno ne rastura levo i desno i usmere ga u mučnjak (drvena kutija - magacin za brašno gde ispada mleveno brašno). Kapacitet zavisi od prečnika kamena i količine vode.
Akademik Dragan Škorić ističe da bi trebalo obnoviti sve stare vodenice potočare u Srbiji u staviti ih u funkciju egzistencije stanovništva i bogatije turističke ponude: „Obećavam da će Akademijski odbor za selo SANU prvom zgodnom prilikom organizovati naučni skup o vodenicama – potočarama sa preporukama za efikasniji i kraći put za osposobljavanje i puštanje u rad novih vodenica – potočara.“

 

Izvor: Agrobiznis magazin 

Često se može čuti za nekog ko i nije naročito sposoban, da ne bi mogao da sačuva ni dve nacrtane ovce. Međutim, LJubinko Radević (63) iz zlatiborskog sela Jablanica od maja meseca sam čuva čak 380 živahnih ovčica na planinskim proplancima. Može se reći da je ovo jedno od najvećih stada u Srbiji, a nastalo je tako što su domaćini iz nekoliko sela svoje životinje poverili na čuvanje samo jednom čobaninu, prenosi agencija RINA.

„Vlasnici iz naših krajeva, ali i iz Kruševca, Požege, Jasenova, njih ukupno 28 doterali su ovce na čuvanje. Ta praksa je nekada davno bila uobičajena da se ovce teraju u planinsku ispašu, ali danas je to retkost“, kaže ovaj čobanin za RINU.

Posao nije ni najmanje lak, ali ono što je uticalo da se LJubinko ipak prihvati čuvanja ovaca po zlatiborskim šumama, jeste novac. On mesečno može da zaradi platu mnogo veću od one koja je označena kao prosečna u Srbiji.

„Čuvanje jedne ovce košta 400 dinara dnevno, ili 2.000 mesečno. To nije mnogo pojedinačno za vlasnika, ako stado ima u proseku oko 10 ovaca, ali kad se sve to sabere i pomnoži, moja mesečna zarada ispada oko 140.000 dinara. Ovce se čuvaju od maja do oktobra meseca, pa je ukupna zarada za tih pet meseci oko 700.000 dinara. To nikako nije mali novac, naročito za nas seljake koji živimo od svog rada. Pola novca dobijemo na početku, što nam mnogo znači da kupimo sve što nam treba za kuću. A drugu polovinu po završenom poslu“, iskreno priča Ljubinko.Zarada je dobra, ali nije nimalo laka. Najbolji primer za to je i LJubinkova kilaža, koja je za dva i po meseca otišla u minus – i to u dvocifrenom broju.

„Koliko sam trčao za ovcama prvih meseci, smršao sam 18 kilograma iako sam se hranio zdravo i imao redovne obroke. Za ovaj posao potrebne su vam hitre noge, ali i da se poznaje ćud ovce. Dok se ne srode u jedno stado, moraju se stalno držati na oku. Često se dešava da neka odluta, pa je vraćam u stado. Nikad ne mogu sve da ih prebrojim, ali imam posebne taktike kako proveravam da li su sve tu. Ujutru pre sedam ih vodim na ispašu, i budem sa njima dok ne padne mrak. Kad pada kiša, grad i duvaju vetrovi, sve vreme smo tu na livadi. Krvavo se zaradi svaki taj dinar u čobaniji“, rekao je ovaj Zlatiborac.

Samo u retkim danima na radnom mestu ga zameni supruga, a odmah posle ovaj vredni čobanin opet nastavlja tamo gde je stao. On je dokaz da ko hoće da radi uvek ima šta, pa makar to bilo i čuvanje ovaca.

„Niko ove rabote nije hteo da se prihvati osim mene. Mladi se žale da nema posla i idu u inostranstvo da služe drugima, dok bi meni pomoć dobrodšla. Ali sve je to uzaldud, neće ljudi da čuvaju ovce“, poručio je LJubinko.

Izvor:http://www.glaszapadnesrbije.rs/452295/Cobanin-koji-cuva-jedno-od-najvecih-stada-u-Srbiji/

U Vojvodini ima između 150.000 i 160.000 hiljada teladi, a proizvodnja nije dovoljno razvijena. Porodica Kucurski iz Stapara pedeset godina je u agraru, a od 2012. godine bave se govedarstvom. Obrađuju oko 2.000 hektara zemlje i ističu da su decenijama mukotrpno i planski ulagali u posao kako bi zaokružili nus proces proizvodnje.
Odgajivači teladi za tov iz Stapara ističu da za tov koriste telad koja su izašla iz sistema paše sa prosečnom težinom od 200 do 260 kilograma, a junce od 550 do 600 kilograma prodaju velikim kompanijama za dalju preradu. Godišnja proizvodnja muške teladi je 180.000 do 200.000 komada, ali govedarstvo su važni podsticaji. Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu je tokom prethodne četiri godine putem konkursa za dodelu bespovratnih sredstava za opremanje stočarskih farmi uloženo preko 81.000.000 dinara i potpisano 108 ugovora sa registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima.U Ministarstvu poljoprivrede ističu da je do jula ove godine direktnim podsticajima, koji se isplaćuju po grlu krava za uzgoj teladi za tov odobreno 99.960.000 dinara, po osnovu 1.827 zahteva, a da se zahtevi i dalje obrađuju. Očekivani broj je isti kao i 2019. godine, a tada je odobreno 12.417 u iznosu od 886.560.000 dinara.

Porodica Kucurski iz Stapara na farmi uzgaja 140 grla teladi za tov, a prednost uzgoja je taj što sve nus produkte poljoprivredne proizvodnje sa 2.000 hektara oranica, na kojima seju šećernu repu, kukuruz i pšenicu iskoriste kao prostirke za stoku do upotrebe stajnjaka za ratarske kulture.

"Kupujemo uglavnom junad od 250 do 300 kilograma težine i tovimo ih do 550 i 600 kilograma i tada ih isporučujemo lokalnim i velikim klanicama na dalju preradu. Koristimo subvenciju za isporučeno grlo od 15.000 dinara, a one bi mogle biti veće", objašnjava Pavle Kucurski, PP "Agroplod" Stapar .

"Pre pedeset godina smo krenuli sa ratarstvom i kupovali jutro po jutro zemlje. Uvek smo ulagali u zemlju i mehanizaciju, a i danas ulažemo. Godinama smo sticali, a 2012. godine smo od prve vojvođanske bivše Zadruge u Staparu kupili ovu upravu i farmu. U nekoj prvoj fazi zatekli smo devastiran objekat, koji smo sredili tako da možemo naseliti prvu junad", kaže Radojka Kucurski, direktor PP "Agroplod" Stapar.

Kucurski ističu da se gazdinstvom upravlja planski, jer je cela porodica uključena u posao, a planiraju izgradnju stacionarnih zalivnih sistema.

"U 2.000 hektara obradive zemlje spadaju i naši kooperanti sa kojim zajedno odlučujemo šta ćemo sejati. Na žalost tržište je takvo da ne možemo imati garantovane cene", kaže Pavle Kucurski.

Proizvodnja teladi za tov nije dovoljno razvijena i ima potencijal, kažu u Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu i navode da je tokom prethodne dve godine nabavljeno 360 grla teladi i goveda, u vrednosti preko 57.000.000 dinara, a za isti period je po konkursima za mlade dodeljeno više od 47.500.000 dinara. U 2019. godini na ime podsticaja za uzgoj junadi za tov odobreno 2.381.125.654 dinara i to na osnovu 24.178 zahteva poljoprivrednih proizvođača. Za istu meru je do 01. jula ove godine odobreno 9.620 zahteva od preko 1.237.000.000 dinara, kažu za RTV u Ministarstvu poljoprivrede.

Izvor:http://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/porodicno-gazdinstvo-iz-stapara-maksimalno-iskoristilo-potencijale-govedarstva_1143088.html

U planinskim selima Kuršumlije, na više stotina hektara, voćari već desetak godina gaje malinu i kupinu. I to bez pesticida, jer voće iz organske proizvodnje ima bolju cenu i zagarantovan plasman.

Selo Žuč, sa oko stotinak domaćinstava, poslednjih godina postaje centar voćarske proizvodnje u Gornjoj Toplici.
Zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima, u gotovo netaknutoj prirodi, maline i kupine proizvode se bez upotrebe pesticida.

- Ne prskamo hemijom i uspeva dobro. Nadmorska visina odgovara za to voće - kaže proizvođač malina Milorad Lazić.

Arsenije Todorović iz sela Igrište kod Kuršumlije ističe da trenutna cena odgovara potrebama voćara:

- Trenutno je 200 dinara u hladnjači kojoj dajemo i sa kojom imamo potpisan ugovor i sarađujemo već pet, šest godina.

Mnogi proizvođači su otišli korak dalje - u preradu i obezbedili bolju zaradu.

- Pravimo od malina džem, slatko, likere, kompote, prelive za kolače i torte, sapunčiće, kreme, maske, kozmetiku - navodi Biljana Lazić iz sela Žuč.

Jovica Đinović iz stručne poljoprivredne službe Opštine Kuršumlija kaže da je u tom kraju sve više ljudi koji rade malinu po principu organske proizvodnje.

- Ne samo što su prirodni uslovi povoljni i dobri, nego je narod iskoristio te uslove, naravno u saradnji sa otkupljivačima, prerađivačima - objašnjava Đinović.

Opština Kuršumlija subvencioniše organsku proizvodnju sa 20 miliona dinara godišnje za podizanje novih zasada i izgradnju mini hladnjača.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2934458/cena-organske-maline-iz-kursumlije-200-dinara-jos-veca-zarada-u-preradi

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić odgovarajući na pitanja povratnika koji žele da ulažu u gajenje gljiva, posle konsultacija sa vrhunskim stručnjakom za tu oblast magistrom Ivankom Milenković, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju da ulaganje u proizvodnju gljiva može da bude isplativ posao.
Gljive su velika grupa raznovrsnih organizama koje čine posebno carstvo živog sveta Mycota, različito od biljaka, ali i od životinja. Određene vrste gljiva ljudi upotrebljavaju kao hranu koristeći njihova plodonosna tela koja sakupljaju u prirodi ili ih uzgajaju. Carstvo gljiva broji milione vrsta i bez njih život bi bio nezamisliv, jer se gajenjem gljiva rešava problem prirodnog otpada: ono što je otpad u jednom procesu proizvodnje, u drugom je sirovina. U svetu se uzgaja svega oko 100 vrsta jestivih gljiva, najviše na Dalekom istoku. Kod nas je ozbiljniji uzgoj samo šampinjona i bukovače i vrlo retko ši takija. Šampinjoni su najpopularnije gajene gljive koje jedino potiču iz Evrope, sve ostale su sa tla Dalekog istoka, pre svega iz Kine.
Prema informaciji Privredne komore Srbije, Republički zavod za statistiku Republike Srbije ne prati proizvodnju pečuraka u zaštićenom prostoru. Na osnovu grube lične procene mr Ivanke Milenković, bazirane na proceni proizvodnje komposta za proizvodnju šampinjona, godišnja proizvodnja u Srbiji, iznosi 3.500-4.000 tona šampinjona. Prema podacima Zavoda za zaštitu prirode Srbije, u 2017. godini je, zahvaljujući dobrim vremenskim uslovima, sakupljeno 9.441 tona pečuraka iz prirode, a 2018. godine 9.203 tone, što je tri puta više u odnosu na 2015. godinu, kada je sakupljeno svega 2.896 tona.
U periodu 2015-2019. godina, Republika Srbija je prosečno godišnje izvozila pečuraka u vrednosti od oko 5,2 miliona evra i to na tržišta: Italije, Nemačke, Švajcarske, Austrije. Najveći udeo u izvozu imaju pečurke koje se sakupljaju iz prirode i to: lisičarke sveže i rashlađene, vrganji sveži, rashlađeni i sušeni. Tokom 2017. godine Srbija je samo u Rusku federaciju izvezla 3.647 tona i inkasirala 4,3 miliona evra, najviše izvozom pečurke roda Agaricus. Uvoz pečuraka je neoporedivo manji: Srbija na godišnjem nivou uveze oko 20 t pečuraka. U 2019. godini za uvoz pečuraka je plaćeno više od 70.000 evra. Pečurke roda Agaricus se najviše uvoze iz Hrvatske, dok se lisičarke uvoze iz Bugarske.
Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da svoju šansu za zasnivanje isplative proizvodnje gljiva, budući i sadašnji proizvođači mogu da uvećaju ako se udruže u zadruge:
„Podaci da je izvoz pečuraka Srbije veći za čak 75 puta od uvoza deluje optimistički. Ali, činjenica da najveći deo našeg izvoza čine gljive sakupljene iz prirode i da količina tih gljiva drastično varira iz godine u godinu u zavisnosti od vremenskih uslova, jasno nas upućuje na zaključak da u Srbiji postoje neiskorišćeni resursi za proizvodnju gljiva u kontrolisanim uslovima. Na putu do konačnog uspeha i dobre zarade naši domaćini bi trebalo da se udruže u specijalizovane pečurkarske zadruge, u kojima će imati istinsku šansu da gljive prerađuju i malim dopadljivim pakovanjima osvajaju evropsko i svetsko tržište. Samo udruženi će moći lakše i brže da kupe dehidrator, koji će im pomoći da produže rok trajanja šampinjona, biraju kupca i ne zavise od nakupaca i prekupaca.“

Dr Boris Ivančević, savetnik u Prirodnjačkom muzeju Srbije podseća na osamdesete godine 20. veka, kada je tadašnja Jugoslavija bila izvoznik br. 1 sušenih vrganja na svetu, a najveći deo je dolazio upravo iz Srbije - najviše iz južnih, ali i iz drugih oblasti, Šumadije i zapadne Srbije. Najvažnije vrste koje se prikupljaju su: vrganj, lisičarka, nekoliko vrsta mlečica, crna truba i začinska vrsta vilinski klinčić. Postoje i podzemne gljive koje se u Srbiji sve više sakupljaju uz pomoć posebno dresiranih pasa. To su nadaleko čuveni tartufi, koji se mogu proizvoditi na poluveštački način na plantažama sa posebnim sadnicama drveta, čiji se rod može očekivati nakon 8-10 godina. Ipak, naglašava dr Ivančević, prikupljanje gljiva iz prirode u komercijalne svrhe ne može obezbediti egzistenciju poljoprivrednog gazdinstva, prvenstveno zbog variranja u količinama koje se mogu sakupiti različitih godina, kao i variranja njihovih cena.
Da proizvodnja jestivih gljiva u kontrolisanim uslovima, koja nije radno zahtevna delatnost, može da bude isplativa za poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji, ilustrije nam mr Ivanka Milenković, visokospecijalizovani stručnjak za gljive, koja je znanje sticala na univerzitetu Vagenigen u Holandiji. Sada je na čelu edukativno-proizvodnog centra „Eko fungi“ u Padinskoj skeli, koji svake godine poseti 30-ak studenata iz celog sveta, najviše iz: Japana, Tajvana, Kanade, Afrike, zemalja EU – Holandije, Belgije, Grčke, Hrvatske... Studenti dolaze da vide skladan spoj niskobudžetnih tehničkih i tehnoloških rešenja uz visoku primenu znanja, koji u zaokruženom procesu proizvodnje, počev od komposta do dehridriranih šampinjona, daje kvalitet i donosi zaradu. O tome svedoči organska proizvodnja oko 100 tona sirovih šampinjona godišnje (na oko 1.700 m2 sa ukupno 12 zaposlenih) i 30 tona bukovače, od čega se proizvede 8-10 t dehidriranih šampinjona i oko 2 t bukovače. I sve se to izveze u Dansku i Belgiju, a očekuje se izvoz u Kuvajt i Veliku Britaniju.
Prema rečima mr Milenković, četvoročlano poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji u postojećem prostoru može da ima održivu proizvodnju šampinjona na površini od najmanje 400 kvadrata (radi obezbeđenja 4 gajne jedinice od po 100 m2) za šta je neophodno uložiti oko 67.000 evra. Od toga oko 16.000 evra je potrebno investirati u sisteme za ventilaciju i klimatizaciju, koji moraju da budu instalirani na jednom mestu, zatim oko 10.000 evra u stalaže (čija visina zavisi od visine objekta, a obično se kreće 3-4 nivoa) i oko 4.000 evra za izolaciju, osvetljenje i sitne građevinske radove – čime ukupna investicija za opremanje objekta iznosi oko 30.000 evra. Na to treba dodati i varijabilne troškove: za obezbeđivanje neophodnih 200 tona komposta godišnje potrebno je uložiti još oko 20.000 evra, čime ulaganja prve godine dostižu oko 50.000 evra. Još 17.000 evra neophodno je za kupovinu 80 m3 pokrivke, električnu energiju, vodu i rad četiri radnika. Na primeru poljoprivrednog gazdinstva članovi gazdinstva umesto za mesečnu plate rade za zajedničku dobit na kraju poslovne godine. Za kupovinu dehidratora neophodno je uložiti još 30.000 evra.
Od 400 m2, u pet turnusa godišnje koji se obnavljaju na 2-2,5 meseca, može se očekivati godišnja proizvodnja oko 40 tona šampinjona. Domaćinstvo svoj optimalni model poslovanja može naći ako šampinjon prodaje samostalno na zelenim pijacama ili maloprodajama, čime može da ostvari cenu od oko 1,8 evra za kilogram (veću cenu za oko 0,5 evra/kg u odnosu na veleprodajne). Prema rečima mr Ivanke Milenković realno je očekivati vraćanje uloženog za oko tri godine.
Prema kalkulaciji Instituta za ekonomiku poljoprivrede (IEP) koju nam je dostavio direktor te ustanove prof. dr Jonel Subić, varijabilni troškovi u proizvodnji šampinjona iznose 19,79 evra/m2, dok su ukupni prihodi 41,38 evra/m2. Bruto zarada je 21,59 evra/m2, što na površini od 400 m2 iznosi 8.636 evra. Za podrumsko gajenje šampinjona na 250 m2 gde je angažovan rad dva člana gazdinstva, potrebno je uložiti 19.780 evra, godišnja bruto dobit iznosi 21.827 evra (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala je 1,10 evra), a rok vraćanja kapitala: 1 godina i dva meseca. Prema kalkulaciji IEP, investiciono ulaganje u program uzgajanja bukovače u plasteniku na 100 m2 neophodno je uložiti 2.538 evra, godišnja bruto dobit je 1.269 evra (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala: 0,50 e), a uloženi kapital se vraća za dve godine i jedan mesec.

Akademik Dragan Škorić izražava zadovoljstvo što je edukativno-proizvodni centar „Eko fungi“ uspostavio saradnju sa Fondom UN na univerzitetu u Tokiju i da je to dobar primer spoja nauke i prakse za sadašnje i buduće odgajivače gljiva. Posebno naglašava značaj organske proizvodnje i činjenicu da je isplativo prerađivati gljive, a ne prodavati ih sirove.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u proizvodnju gljiva, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo i da se udruže u specijalizovane zadruge za gajenje gljiva, koje će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta „500 zadruga u 500 sela“. Za sve zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim pečurkarskim proizvodnim centrima, uz savete o tome kako se udružiti u zadrugu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Октобар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31