Često se može čuti za nekog ko i nije naročito sposoban, da ne bi mogao da sačuva ni dve nacrtane ovce. Međutim, LJubinko Radević (63) iz zlatiborskog sela Jablanica od maja meseca sam čuva čak 380 živahnih ovčica na planinskim proplancima. Može se reći da je ovo jedno od najvećih stada u Srbiji, a nastalo je tako što su domaćini iz nekoliko sela svoje životinje poverili na čuvanje samo jednom čobaninu, prenosi agencija RINA.

„Vlasnici iz naših krajeva, ali i iz Kruševca, Požege, Jasenova, njih ukupno 28 doterali su ovce na čuvanje. Ta praksa je nekada davno bila uobičajena da se ovce teraju u planinsku ispašu, ali danas je to retkost“, kaže ovaj čobanin za RINU.

Posao nije ni najmanje lak, ali ono što je uticalo da se LJubinko ipak prihvati čuvanja ovaca po zlatiborskim šumama, jeste novac. On mesečno može da zaradi platu mnogo veću od one koja je označena kao prosečna u Srbiji.

„Čuvanje jedne ovce košta 400 dinara dnevno, ili 2.000 mesečno. To nije mnogo pojedinačno za vlasnika, ako stado ima u proseku oko 10 ovaca, ali kad se sve to sabere i pomnoži, moja mesečna zarada ispada oko 140.000 dinara. Ovce se čuvaju od maja do oktobra meseca, pa je ukupna zarada za tih pet meseci oko 700.000 dinara. To nikako nije mali novac, naročito za nas seljake koji živimo od svog rada. Pola novca dobijemo na početku, što nam mnogo znači da kupimo sve što nam treba za kuću. A drugu polovinu po završenom poslu“, iskreno priča Ljubinko.Zarada je dobra, ali nije nimalo laka. Najbolji primer za to je i LJubinkova kilaža, koja je za dva i po meseca otišla u minus – i to u dvocifrenom broju.

„Koliko sam trčao za ovcama prvih meseci, smršao sam 18 kilograma iako sam se hranio zdravo i imao redovne obroke. Za ovaj posao potrebne su vam hitre noge, ali i da se poznaje ćud ovce. Dok se ne srode u jedno stado, moraju se stalno držati na oku. Često se dešava da neka odluta, pa je vraćam u stado. Nikad ne mogu sve da ih prebrojim, ali imam posebne taktike kako proveravam da li su sve tu. Ujutru pre sedam ih vodim na ispašu, i budem sa njima dok ne padne mrak. Kad pada kiša, grad i duvaju vetrovi, sve vreme smo tu na livadi. Krvavo se zaradi svaki taj dinar u čobaniji“, rekao je ovaj Zlatiborac.

Samo u retkim danima na radnom mestu ga zameni supruga, a odmah posle ovaj vredni čobanin opet nastavlja tamo gde je stao. On je dokaz da ko hoće da radi uvek ima šta, pa makar to bilo i čuvanje ovaca.

„Niko ove rabote nije hteo da se prihvati osim mene. Mladi se žale da nema posla i idu u inostranstvo da služe drugima, dok bi meni pomoć dobrodšla. Ali sve je to uzaldud, neće ljudi da čuvaju ovce“, poručio je LJubinko.

Izvor:http://www.glaszapadnesrbije.rs/452295/Cobanin-koji-cuva-jedno-od-najvecih-stada-u-Srbiji/

U Vojvodini ima između 150.000 i 160.000 hiljada teladi, a proizvodnja nije dovoljno razvijena. Porodica Kucurski iz Stapara pedeset godina je u agraru, a od 2012. godine bave se govedarstvom. Obrađuju oko 2.000 hektara zemlje i ističu da su decenijama mukotrpno i planski ulagali u posao kako bi zaokružili nus proces proizvodnje.
Odgajivači teladi za tov iz Stapara ističu da za tov koriste telad koja su izašla iz sistema paše sa prosečnom težinom od 200 do 260 kilograma, a junce od 550 do 600 kilograma prodaju velikim kompanijama za dalju preradu. Godišnja proizvodnja muške teladi je 180.000 do 200.000 komada, ali govedarstvo su važni podsticaji. Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu je tokom prethodne četiri godine putem konkursa za dodelu bespovratnih sredstava za opremanje stočarskih farmi uloženo preko 81.000.000 dinara i potpisano 108 ugovora sa registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima.U Ministarstvu poljoprivrede ističu da je do jula ove godine direktnim podsticajima, koji se isplaćuju po grlu krava za uzgoj teladi za tov odobreno 99.960.000 dinara, po osnovu 1.827 zahteva, a da se zahtevi i dalje obrađuju. Očekivani broj je isti kao i 2019. godine, a tada je odobreno 12.417 u iznosu od 886.560.000 dinara.

Porodica Kucurski iz Stapara na farmi uzgaja 140 grla teladi za tov, a prednost uzgoja je taj što sve nus produkte poljoprivredne proizvodnje sa 2.000 hektara oranica, na kojima seju šećernu repu, kukuruz i pšenicu iskoriste kao prostirke za stoku do upotrebe stajnjaka za ratarske kulture.

"Kupujemo uglavnom junad od 250 do 300 kilograma težine i tovimo ih do 550 i 600 kilograma i tada ih isporučujemo lokalnim i velikim klanicama na dalju preradu. Koristimo subvenciju za isporučeno grlo od 15.000 dinara, a one bi mogle biti veće", objašnjava Pavle Kucurski, PP "Agroplod" Stapar .

"Pre pedeset godina smo krenuli sa ratarstvom i kupovali jutro po jutro zemlje. Uvek smo ulagali u zemlju i mehanizaciju, a i danas ulažemo. Godinama smo sticali, a 2012. godine smo od prve vojvođanske bivše Zadruge u Staparu kupili ovu upravu i farmu. U nekoj prvoj fazi zatekli smo devastiran objekat, koji smo sredili tako da možemo naseliti prvu junad", kaže Radojka Kucurski, direktor PP "Agroplod" Stapar.

Kucurski ističu da se gazdinstvom upravlja planski, jer je cela porodica uključena u posao, a planiraju izgradnju stacionarnih zalivnih sistema.

"U 2.000 hektara obradive zemlje spadaju i naši kooperanti sa kojim zajedno odlučujemo šta ćemo sejati. Na žalost tržište je takvo da ne možemo imati garantovane cene", kaže Pavle Kucurski.

Proizvodnja teladi za tov nije dovoljno razvijena i ima potencijal, kažu u Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu i navode da je tokom prethodne dve godine nabavljeno 360 grla teladi i goveda, u vrednosti preko 57.000.000 dinara, a za isti period je po konkursima za mlade dodeljeno više od 47.500.000 dinara. U 2019. godini na ime podsticaja za uzgoj junadi za tov odobreno 2.381.125.654 dinara i to na osnovu 24.178 zahteva poljoprivrednih proizvođača. Za istu meru je do 01. jula ove godine odobreno 9.620 zahteva od preko 1.237.000.000 dinara, kažu za RTV u Ministarstvu poljoprivrede.

Izvor:http://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/porodicno-gazdinstvo-iz-stapara-maksimalno-iskoristilo-potencijale-govedarstva_1143088.html

U planinskim selima Kuršumlije, na više stotina hektara, voćari već desetak godina gaje malinu i kupinu. I to bez pesticida, jer voće iz organske proizvodnje ima bolju cenu i zagarantovan plasman.

Selo Žuč, sa oko stotinak domaćinstava, poslednjih godina postaje centar voćarske proizvodnje u Gornjoj Toplici.
Zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima, u gotovo netaknutoj prirodi, maline i kupine proizvode se bez upotrebe pesticida.

- Ne prskamo hemijom i uspeva dobro. Nadmorska visina odgovara za to voće - kaže proizvođač malina Milorad Lazić.

Arsenije Todorović iz sela Igrište kod Kuršumlije ističe da trenutna cena odgovara potrebama voćara:

- Trenutno je 200 dinara u hladnjači kojoj dajemo i sa kojom imamo potpisan ugovor i sarađujemo već pet, šest godina.

Mnogi proizvođači su otišli korak dalje - u preradu i obezbedili bolju zaradu.

- Pravimo od malina džem, slatko, likere, kompote, prelive za kolače i torte, sapunčiće, kreme, maske, kozmetiku - navodi Biljana Lazić iz sela Žuč.

Jovica Đinović iz stručne poljoprivredne službe Opštine Kuršumlija kaže da je u tom kraju sve više ljudi koji rade malinu po principu organske proizvodnje.

- Ne samo što su prirodni uslovi povoljni i dobri, nego je narod iskoristio te uslove, naravno u saradnji sa otkupljivačima, prerađivačima - objašnjava Đinović.

Opština Kuršumlija subvencioniše organsku proizvodnju sa 20 miliona dinara godišnje za podizanje novih zasada i izgradnju mini hladnjača.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2934458/cena-organske-maline-iz-kursumlije-200-dinara-jos-veca-zarada-u-preradi

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić odgovarajući na pitanja povratnika koji žele da ulažu u gajenje gljiva, posle konsultacija sa vrhunskim stručnjakom za tu oblast magistrom Ivankom Milenković, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju da ulaganje u proizvodnju gljiva može da bude isplativ posao.
Gljive su velika grupa raznovrsnih organizama koje čine posebno carstvo živog sveta Mycota, različito od biljaka, ali i od životinja. Određene vrste gljiva ljudi upotrebljavaju kao hranu koristeći njihova plodonosna tela koja sakupljaju u prirodi ili ih uzgajaju. Carstvo gljiva broji milione vrsta i bez njih život bi bio nezamisliv, jer se gajenjem gljiva rešava problem prirodnog otpada: ono što je otpad u jednom procesu proizvodnje, u drugom je sirovina. U svetu se uzgaja svega oko 100 vrsta jestivih gljiva, najviše na Dalekom istoku. Kod nas je ozbiljniji uzgoj samo šampinjona i bukovače i vrlo retko ši takija. Šampinjoni su najpopularnije gajene gljive koje jedino potiču iz Evrope, sve ostale su sa tla Dalekog istoka, pre svega iz Kine.
Prema informaciji Privredne komore Srbije, Republički zavod za statistiku Republike Srbije ne prati proizvodnju pečuraka u zaštićenom prostoru. Na osnovu grube lične procene mr Ivanke Milenković, bazirane na proceni proizvodnje komposta za proizvodnju šampinjona, godišnja proizvodnja u Srbiji, iznosi 3.500-4.000 tona šampinjona. Prema podacima Zavoda za zaštitu prirode Srbije, u 2017. godini je, zahvaljujući dobrim vremenskim uslovima, sakupljeno 9.441 tona pečuraka iz prirode, a 2018. godine 9.203 tone, što je tri puta više u odnosu na 2015. godinu, kada je sakupljeno svega 2.896 tona.
U periodu 2015-2019. godina, Republika Srbija je prosečno godišnje izvozila pečuraka u vrednosti od oko 5,2 miliona evra i to na tržišta: Italije, Nemačke, Švajcarske, Austrije. Najveći udeo u izvozu imaju pečurke koje se sakupljaju iz prirode i to: lisičarke sveže i rashlađene, vrganji sveži, rashlađeni i sušeni. Tokom 2017. godine Srbija je samo u Rusku federaciju izvezla 3.647 tona i inkasirala 4,3 miliona evra, najviše izvozom pečurke roda Agaricus. Uvoz pečuraka je neoporedivo manji: Srbija na godišnjem nivou uveze oko 20 t pečuraka. U 2019. godini za uvoz pečuraka je plaćeno više od 70.000 evra. Pečurke roda Agaricus se najviše uvoze iz Hrvatske, dok se lisičarke uvoze iz Bugarske.
Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da svoju šansu za zasnivanje isplative proizvodnje gljiva, budući i sadašnji proizvođači mogu da uvećaju ako se udruže u zadruge:
„Podaci da je izvoz pečuraka Srbije veći za čak 75 puta od uvoza deluje optimistički. Ali, činjenica da najveći deo našeg izvoza čine gljive sakupljene iz prirode i da količina tih gljiva drastično varira iz godine u godinu u zavisnosti od vremenskih uslova, jasno nas upućuje na zaključak da u Srbiji postoje neiskorišćeni resursi za proizvodnju gljiva u kontrolisanim uslovima. Na putu do konačnog uspeha i dobre zarade naši domaćini bi trebalo da se udruže u specijalizovane pečurkarske zadruge, u kojima će imati istinsku šansu da gljive prerađuju i malim dopadljivim pakovanjima osvajaju evropsko i svetsko tržište. Samo udruženi će moći lakše i brže da kupe dehidrator, koji će im pomoći da produže rok trajanja šampinjona, biraju kupca i ne zavise od nakupaca i prekupaca.“

Dr Boris Ivančević, savetnik u Prirodnjačkom muzeju Srbije podseća na osamdesete godine 20. veka, kada je tadašnja Jugoslavija bila izvoznik br. 1 sušenih vrganja na svetu, a najveći deo je dolazio upravo iz Srbije - najviše iz južnih, ali i iz drugih oblasti, Šumadije i zapadne Srbije. Najvažnije vrste koje se prikupljaju su: vrganj, lisičarka, nekoliko vrsta mlečica, crna truba i začinska vrsta vilinski klinčić. Postoje i podzemne gljive koje se u Srbiji sve više sakupljaju uz pomoć posebno dresiranih pasa. To su nadaleko čuveni tartufi, koji se mogu proizvoditi na poluveštački način na plantažama sa posebnim sadnicama drveta, čiji se rod može očekivati nakon 8-10 godina. Ipak, naglašava dr Ivančević, prikupljanje gljiva iz prirode u komercijalne svrhe ne može obezbediti egzistenciju poljoprivrednog gazdinstva, prvenstveno zbog variranja u količinama koje se mogu sakupiti različitih godina, kao i variranja njihovih cena.
Da proizvodnja jestivih gljiva u kontrolisanim uslovima, koja nije radno zahtevna delatnost, može da bude isplativa za poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji, ilustrije nam mr Ivanka Milenković, visokospecijalizovani stručnjak za gljive, koja je znanje sticala na univerzitetu Vagenigen u Holandiji. Sada je na čelu edukativno-proizvodnog centra „Eko fungi“ u Padinskoj skeli, koji svake godine poseti 30-ak studenata iz celog sveta, najviše iz: Japana, Tajvana, Kanade, Afrike, zemalja EU – Holandije, Belgije, Grčke, Hrvatske... Studenti dolaze da vide skladan spoj niskobudžetnih tehničkih i tehnoloških rešenja uz visoku primenu znanja, koji u zaokruženom procesu proizvodnje, počev od komposta do dehridriranih šampinjona, daje kvalitet i donosi zaradu. O tome svedoči organska proizvodnja oko 100 tona sirovih šampinjona godišnje (na oko 1.700 m2 sa ukupno 12 zaposlenih) i 30 tona bukovače, od čega se proizvede 8-10 t dehidriranih šampinjona i oko 2 t bukovače. I sve se to izveze u Dansku i Belgiju, a očekuje se izvoz u Kuvajt i Veliku Britaniju.
Prema rečima mr Milenković, četvoročlano poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji u postojećem prostoru može da ima održivu proizvodnju šampinjona na površini od najmanje 400 kvadrata (radi obezbeđenja 4 gajne jedinice od po 100 m2) za šta je neophodno uložiti oko 67.000 evra. Od toga oko 16.000 evra je potrebno investirati u sisteme za ventilaciju i klimatizaciju, koji moraju da budu instalirani na jednom mestu, zatim oko 10.000 evra u stalaže (čija visina zavisi od visine objekta, a obično se kreće 3-4 nivoa) i oko 4.000 evra za izolaciju, osvetljenje i sitne građevinske radove – čime ukupna investicija za opremanje objekta iznosi oko 30.000 evra. Na to treba dodati i varijabilne troškove: za obezbeđivanje neophodnih 200 tona komposta godišnje potrebno je uložiti još oko 20.000 evra, čime ulaganja prve godine dostižu oko 50.000 evra. Još 17.000 evra neophodno je za kupovinu 80 m3 pokrivke, električnu energiju, vodu i rad četiri radnika. Na primeru poljoprivrednog gazdinstva članovi gazdinstva umesto za mesečnu plate rade za zajedničku dobit na kraju poslovne godine. Za kupovinu dehidratora neophodno je uložiti još 30.000 evra.
Od 400 m2, u pet turnusa godišnje koji se obnavljaju na 2-2,5 meseca, može se očekivati godišnja proizvodnja oko 40 tona šampinjona. Domaćinstvo svoj optimalni model poslovanja može naći ako šampinjon prodaje samostalno na zelenim pijacama ili maloprodajama, čime može da ostvari cenu od oko 1,8 evra za kilogram (veću cenu za oko 0,5 evra/kg u odnosu na veleprodajne). Prema rečima mr Ivanke Milenković realno je očekivati vraćanje uloženog za oko tri godine.
Prema kalkulaciji Instituta za ekonomiku poljoprivrede (IEP) koju nam je dostavio direktor te ustanove prof. dr Jonel Subić, varijabilni troškovi u proizvodnji šampinjona iznose 19,79 evra/m2, dok su ukupni prihodi 41,38 evra/m2. Bruto zarada je 21,59 evra/m2, što na površini od 400 m2 iznosi 8.636 evra. Za podrumsko gajenje šampinjona na 250 m2 gde je angažovan rad dva člana gazdinstva, potrebno je uložiti 19.780 evra, godišnja bruto dobit iznosi 21.827 evra (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala je 1,10 evra), a rok vraćanja kapitala: 1 godina i dva meseca. Prema kalkulaciji IEP, investiciono ulaganje u program uzgajanja bukovače u plasteniku na 100 m2 neophodno je uložiti 2.538 evra, godišnja bruto dobit je 1.269 evra (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala: 0,50 e), a uloženi kapital se vraća za dve godine i jedan mesec.

Akademik Dragan Škorić izražava zadovoljstvo što je edukativno-proizvodni centar „Eko fungi“ uspostavio saradnju sa Fondom UN na univerzitetu u Tokiju i da je to dobar primer spoja nauke i prakse za sadašnje i buduće odgajivače gljiva. Posebno naglašava značaj organske proizvodnje i činjenicu da je isplativo prerađivati gljive, a ne prodavati ih sirove.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u proizvodnju gljiva, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo i da se udruže u specijalizovane zadruge za gajenje gljiva, koje će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta „500 zadruga u 500 sela“. Za sve zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim pečurkarskim proizvodnim centrima, uz savete o tome kako se udružiti u zadrugu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, odgovarajući na pitanja povratnika zainteresovanih za ulaganje u živinarstvo poručili su da ulaganje u tu granu stočarstva može da bude isplativo, saopšteno je iz Krkobabićevog kabineta.

Osnovna prednost živinarske proizvodnje je u tome što se relativno brzo uspostavlja, sa jednodnevnim grlima ili nabavkom formiranih nosilja, i može se organizovati po potrebi, odnosno mogućnosti.Dodaje se da je držanjem živine u objektima, proizvodnja je moguća tokom cele godine i da su se maksimalnim korišćenjem genetskog potencijala živine, uz učešće minimalnog fizičkog rada, u poslednje dve decenije stekli uslovi za organizovanje manjih i srednjih farmskih gazdinstava koja uz udruživanje predstavljaju ekvivalent industrijskoj farmskoj proizvodnji.

"U poslednjih 20 godina proizvodnja jaja u Srbiji kreće između 1,3 i 1,4 milijardi jaja godišnje sa tendencijom porasta poslednjih godina. U 2019. godini devet miliona koka nosilja proizvelo je 1,8 milijardi komada konzumnih jaja. Iste godine u našoj zemlji je proizvedeno 114.000 tona živinskog mesa. Proizvodnja živinskog mesa predstavlja jedan od najbržih proizvodnih procesa koji traje od 42 do 45 dana", saopšteno je iz Krkobabićevog kabineta.

Krkobabić je, kako se navodi, posebno naglasio da i "u živinarstvu možemo da povećamo proizvodnju i smanjimo uvoz samo ako se proizvođači živinskog mesa i jaja udruže".

"Podatak da je prošle godine uvoz živinskog mesa i jestivih otpadaka od živine bio veći od izvoza za 3,4 miliona evra, a da dugo uvozimo jaja bez ljuske za potrebe konditorske industrije govori da i u živinarstvu možemo da podignemo proizvodnju i smanjimo izdvajanja za uvoz. Moramo povećati kapacitete za preradu jaja i na taj način da podmirimo domaće potrebe i čak izvozimo jaja bez ljuske. Zašto ne bi živinarske zadruge prerađivale jaja i proizvodile jaja bez ljuske za čiji smo uvoz 2019. godine platili 3,189 miliona evra?! Međusobno udruživanje proizvođača u specijalizovane živinarske zadruge, a pogotovo proizvođača i prerađivača daje prave odgovore na sve savremene ekonomske izazove, a tako je i u živinarskoj proizvodnji", kazao je Milan Krkobabić.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije, kako se ističe u saopštenju, poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u živinarstvo, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo, a zatim da se udruže u specijalizovane živinarske zadruge. Za sve zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim živinarskim farmama. Živinarske zadruge će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta obnove zadrugarstva "500 zadruga u 500 sela".

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3966220/zivinarstvo-farma-zivina-povratnici.html

Kada je krenula cela situacija sa korona virusom, bili smo prilično zabrinuti i niko se nije nadao dobrom ishodu. Mnogi cvećari su uložili velike pare u svoj posao, a početak aprila je nama vreme za početak sezone i najveću prodaju. Ipak, ispostavilo se da smo dobili kontra efekat i da je prodaja u protekla dva meseca bila čak i tri puta veća nego prošle godine u ovom periodu, kaže za "Blic Biznis" Radoslav Petrović iz sela Jabučje kod Lajkovca.

On se već više od 15 godina bavi cvećarstvom i kaže da ga je uvođenje vanrednog stanja i početak cele krize zbog pandemije u početku prilično uplašio. Sa kolegama uzgajivačima cveća je redovno pratio vesti i nije im bilo nimalo prijatno da gledaju kako Holanđani uništavaju velike količine raznog cveća."Kod nas je vanredno stanje uvedeno taman kad smo se spremali da pokrenemo sezonu i počnemo prodaju. Naš glavni strah je zapravo bio da ne bude uveden 24-časovni karantin, jer onda nikako ne bismo mogli da plasiramo svoje proizvode, ali ovako su kupci ipak dolazili", podseća Petrović i napominje da se, kako je vreme prolazilo, situacija potpuno preokrenula.

"Ljudi su se navikli na nove okolnosti, a ispostavilo se da zbog svih uvedenih mera mnogi imaju i nešto manje troškove. Ne putuje se, deca ne idu u školu, ne ide se u tržne centre... Ostao im je neki novac viška, a nije bilo druge zanimacije osim sedenja kod kuće. Zato su mnogi krenuli da sade cveće i bašte, sređuju svoja dvorišta, čak i oni koji nikada ranije to nisu radili", objašnjava naš sagovornik.

Kako kaže, nije to bio slučaj samo sa cvećem, mnogi su sadili i povrće, računavši da tako mogu pametno da utroše vreme, a da im nešto i ostane iz bašte, ako bude bilo kakvih problema sa snabdevanjem."Nama je prodaja išla mnogo jačim tempom nego prošlih godina. Imali smo čak tri puta veću prodaju u proteklih mesec i po-dva, u odnosu na isti period lani. Sada se na tržištu oseća čak i mala nestašica cveća, jer je većina cvećara prodala prvu turu, a mnogi su odustali od druge pošto nisu smeli da ulažu dok ne vide kako će se razvijati cela situacija sa epidemijom", objašnjava Petrović.

On kaže da situaciju u protekla dva meseca možda najbolje opisuje izjava jednog kolege uzgajivača koji je na pitanje kako ide posao odgovorio - "ovakvu sezonu čekam 20 godina".

Inače, da podsetimo, uzgajivači cveća u Holandiji, gde su lale nacionalni simbol, nalaze se u veoma nezavidnoj situaciji. Zbog pandemije korona virusa koja je smanjila potražnju bili su prinuđeni da uništavaju ogromne količine cvetova dnevno, a prema nekim procenama, u ovoj zemlji će ove godine biti uništeno oko 80 odsto proizvodnje cveća.Кopredsednik Nacionalnog tima za preporod sela Srbije Milan Кrkobabić poručio je nedavno povratnicima i drugim zainteresovanim građanima da ulaganje u cvećarstvo može da bude isplativo, pogotovo što Srbija ima pogodne prirodne uslove.Krkobabić je rekao da je primetan sve veći interes pojedinaca za proizvodnju cveća na manjim posedima u okviru porodičnih domaćinstava, kao i da obim godišnje proizvodnje iznosi oko 2.500 tona i ne podmiruje potrebe domaćeg tržišta.

"U 2019. godini Srbija je izvezla tri hiljade tona cveća i ukrasnog bilja u vrednosti 4,15 miliona evra, a uvezla za 11 miliona evra", naveo je Krkobabić i doda da je industrija cveća u svetu grana u kojoj trgovinska razmena iznosi oko 200 milijardi dolara, sa stopom rasta i do 10 procenata.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/ovakvu-sezonu-cekam-20-godina-holandani-zbog-korone-unistavaju-lale-a-srpski-cvecari/6k753jc

Od proizvodnje lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja može se obezbediti zavidna ekonomska egzistencija članova poljoprivrednog gazdinstva. Za gajenje jednogodišnje biljke neven na jednom hektaru neophodno je ulaganje od oko 800 evra, a može se ostvariti prihod od 5.000 evra. Za proizvodnju belog sleza, ulaganje iznosi oko 1.200 evra po hektaru, a prihod može da dostigne čak 9.000 evra.Ulaganja u obradu zemljišta, pripreme za sadnju i berbu za gajenje sedmogodišnje biljke matičnjaka na jednom hektaru iznose oko 1.200 evra i to samo u prvoj godini, dok su prihodi od druge do sedme godine oko 6.000 evra godišnje, što je ukupno čak 36.000 evra, navodi se u saopštenju ministra Milana Krkobabića. Pored neophodnih agronomskih znanja koja se stiču na stručnim kursevima, poljoprivredno gazdinstvo koje počne proizvodnju lekovitog bilja trebalo bi da uloži još oko 4.000 evra za nabavku sušare kapaciteta dve tone, a destilator čija je cena oko 15.000 evra može lakše da se nabavi ako se poljoprivredna gazdinstva udruže.

Sakupljanjem lekovitog bilja u Srbiji se bavi i od toga živi 4.000-5.000 građana, dok se otkupom bavi 30 do 40 manjih i većih firmi. Najviše se obezbeđuje: kleka, lipa, zova, hajdučka trava, kantarion, beli slez i majčina dušica.

Procenjuje se da površine pod lekovitim, aromatičnim i začinjskim biljem u Srbiji mogu biti i dva-tri puta veće. Da to može biti isplativa proizvodnja, svedoči podatak da je u prvih šest meseci 2014 godine Srbija izvezla 1.800 tona lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u vrednosti 7,6 miliona dolara, dok je istovremeno uvezeno 1.184 tone u vrednosti od 4,4 miliona dolara.

Uvozimo eterična ulja, kozmetičke i druge prerađene proizvode od lekovitog bilja. Izvoz se povećava iz godine u godinu. U 2017. godini iz Srbije je izvezeno lekovitog bilja u vrednosti od 16 miliona dolara. Šanse za veću proizvodnju su u povećanju izvoza, ali i supstituciji uvoza.Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava neophodnost udruživanja i viši stepen prerade.

"Činjenicu da se potrošnja lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, kao i šumskih plodova u svetu svake godine povećava za oko pet procenata, Srbija bi trebalo da iskoristi i višestruko poveća svoju proizvodnju i istovremeno primeni visoke tehnologije i inostranim kupcima prodaje poluproizvode ili proizvode višeg stepena prerade - biljne ekstrakte, etarska ulja za kozmetičku i farmaceutsku industriju, spakovane čajeve i fitopreparate, što je do sada primenjivano u manjem broju slučajeva", naglašava Krkobabić.

Preporuka stručnjaka je da se lekovito bilje u Srbiji u plantažnoj proizvodnji može uspešno gajiti na celoj teritoriji republike, uz obaveznu primenu dobre poljoprivredne prakse i principa organske poljoprivrede.

Sakupljanje u prirodi, uz kombinovanje sa plantažnom proizvodnjom, preporučuje se u brdskoplaninskim regionima Stare planine, Tare, Deliblatske peščare, Fruške gore, Maljena, Prokletija, Suvobora, Medvednika, Sićevačke klisure, Sokobanje...

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike iz inostranstva i sve druge zainteresovane da ulože lična sredstva, započnu proizvodnju lekovitog, aromatičnog i začinjskog bilja, da se udruže u specijalizovane zadruge i očekuju dobru zaradu.

Izvor: https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3945217/lekovito-bilje-zarada.html

Kamilica, nana, žalfija, beli slez, ali i bosiljak, vranilovka, valerijana i lincura, samo je deo lekovitih i aromatičnih biljaka koji se mogu uzgajati u valjevskom kraju. Relejf, klima i zemljište i nadmorska visina pogoduju ovim biljnim vrstama, nisu zahtevne za gajenje, a sa druge strane imaju svoje tržište.

Da je u ovim krajevima moguće gajiti lekovito bilje pokazala je i studija "Mogućnosti gajenja lekovitog i aromatičnog bilja na području grada Valjeva", koju je Poljoprivredna stručna i savetodavna služba Valjevo uradila u saradnji sa JP Agrorazvoj - valjevske doline. Prema dobijenim podacima u valjevskom kraju postoje odlični uslovi za gajenje skoro svih vrsta lekovitog bilja koje postoji u Srbiji.

- S obzirom na to da su u ovim krajevima najzastupljenija mala gazdinstva, lekovito bilje moglo bi da se gaji i da donese dodatnu zaradu domaćinima, jer ne zahteva dodatnu radnu snagu ni mehanizaciju. Za one koji se odluče da gaje lekovito bilje trebalo bi da se organizuju obuke i predavanja, jer za ovu vrstu uzgoja ne postoji tradicija i mnogo je nepoznanica - kaže Svetlana Jerinić, jedna od autora Studije i stručni saradnik za ratarstvo u PSSS Valjevo.Ono što treba znati i što pokazuju istraživanja i iskustva drugih je da je isplativije uzgajati lekovito bilje nego neke druge poljoprivredne kulture, a prihod može biti i do tri puta veći od onoga što se uloži.

- Matičnjak je, na primer, biljka koja može doneti dobru zaradu, jer raste i razvija se desetak godina. Svake godine ova biljka daje određeni prihod, a ulaganja su minimalna. Da bi se podigao zasad matičnjaka na jednom hektaru površine, za seme, đubrivo, radnu snagu, zaštitu u prvoj godini treba uložiti oko 1.200 EUR. Prosečan prinos je oko 1,5 tona i od toga je prihod oko 1.500 EUR, što znači dobit od oko 300 EUR - objašnjava Svetlana i dodaje da su već naredne godine, ulaganja manja, ali se dobija mnogo veći prinos, čak i do tri tone, pa je prihod, ako se računaju i subvencije od oko 3.000, domaćinu ostaje zarada od oko 2.100 EUR.Predrag Savić iz sela Donje Leskovice, pre nepune dve godine počeo je da gaji lincuru.

- Počelo je tako što sam u saradnj sa Institutom Josif Pančić napravio rasadnik, da vidimo da li se na ovim prostorima lincura može gajiti. Ovde je nadmorska visina viša od 600 metara i ispostavilo se da može. Seme smo posejali i ono je bilo u rasadniku godinu dana. Onda se jednogodišnje biljke rasađuju. Potrebno je otprilike oko pet godina da koren biljke dostigne težinu od oko kilogram i tada se može vaditi - objašnjava Savić i dodaje da biljka ne traži neke posebne uslove, samo je potrebno u prvoj godini uklanjati travu i korov dok biljka ne ojača.

Biljku ne napadaju štetočine, pa nije potrebna nikakva hemijska zaštita niti neke posebne agrotehničke mere, zbog čega nema mnogo posla. Jedino je potrebno čekati četiri do pet godina da koren dobije svoju težinu i zrelost. Tržište za ovu biljku postoji, nešto se i izvozi, a cena je 300 dinara za kilogram svežeg korena.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2864879/lekovito-bilje-mogu-da-uzgajaju-i-mala-gazdinstva-zarada-i-do-tri

Slobodan Bekrić i Marko Ćulibrk u junu 2017. godine kupili su 10 košnica, danas pčelare sa 37. Iznajmili su vikednicu u selu Jazak, a pozicija pčelinjaka je takva da za sad ne moraju da selimo pčele, jer u okruženju imaju sve što im treba.

- Okruženi smo voćnjacima, imamo i tu prvu voćnu pašu, potom sledi bagrem, lipa i na kraju livada. Imamo tri odlične paše, voćnu ne skidamo, kupcima nije interesantan taj med, ali je paša odlična za razvoj legla - započinje svoju priču Slobodan.

Pčelare sa LR košnicama ali će se oprobati i sa košnicama tipa Farar, jer je sa njima mnogo lakše raditi.

Pčelinjak je ušuškan u šumi, a put do njega vodi krivudavim sokakom i upravo taj put naveo ih je da svoj proizvod nazovu Medino sokače.

Od početka med pakuju u staklene tegle, a nakog dugog uklapanja boje poklopaca sa bojom meda ispostavilo se da crno-žuta kombinacije najviše privlači kupce.

Slodoban smatra da je šteta sakupljati samo med, jer su pčele nepresušni izvor mogućnosti i navodi podatak da proizvodnjom samo jedne litre propolisa možete biti na dobitku 10.000 dinara, a za taj posao vam treba 20 dana. Propolis pakuju u staklenu ambalažu sa pumpicom i njegova upotreba na taj način mnogo je olakšana.

Vrcani med čuvaju u prohromskim sudovima jer plastiku zaobilaze u širokom luku, a trude se da na svom pčelinjaku rade sa prirodnim materijalima i zbog toga su od ove godine promenili taktiku održavanja košnica.

Košnice ne farabaju, jer to zahteva mnogo vremena i novca, a da bi uštedeli, odlučili su da ih potapaju u prehrambeni parafin, koji izvuče svu vodu iz drveta, a nastavak izgleda kao da je voskiran, zadržava svoju boju drveta i tako pripremljen, može da izdrži tri do četiri godine - što je najbitnije, pčelama ne škodi.

Sa varoom uspešno se bore takođe na prirodan način, koriste isključivo oksalnu kiselinu i to metodom zadimljavanja, ne nakapavanja.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2817134/ne-donosi-samo-med-zaradu-litar-propolisa-10000-dinara

Igor Stanković, iz Mladenovca, inače apsolvent Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, pčelarstvom je krenuo da se bavi 2005. godine.

„Pčelarstvom smo počeli da se bavimo iz čistog hobija i ljubavi prema pčelama. Kako je vreme odmicalo shvatili smo da smo se našli u ovom poslu i da je naš mali hobi poprilično napredovao“, ističe naš sagovornik i dodaje:
„Zajedno sa našim pčelama delili smo sve i dobro i loše. Bilo je dobrih trenutaka, ali i neuspeha i loših godina u kojima nismo mogli da podmirimo ni rashode na pčelinjaku. Međutim nismo odustajali svesni da nas sreća čeka možda već sutra“.
Krenuo je od jednog roja, koji je uhvatio na drvetu u blizini kuće, a danas ima 400 košnica. Ima tri pčelinjaka, od toga dva koja se nalaze u Kovačevcu, i jedan
u naselju Banja Selters. Ima nameru da proširi i da napravi i četvrti pčelinjak.
„Bez ljubavi prema pčelama nema ni uspešnog pčelar“ – ističe Igor i dodaje: Zalud vam i sva literatura i praksa, ako se tome ne posvetite stopostotno srcem jer, kako napominje, pčelarstvo nije industrijska grana.
Put do pčelarskog uspeha nije ni malo kratak, ali je zato sladak. Svako ko se odluči da postane pčelar treba imati na umu, da je pčelarstvo poljoprivredna grana. Pa, kao što je uspeh bilo koje poljoprivredne grane na prvom mestu uslovljen prirodnim prilikama i neprilikama, tako je tim istim prilikama i neprilikama podvrgnuto i pčelarstvo, rekao nam je Igor.
„U radu veliku podršku pružaju mi članovi porodice, koji obavljaju najrazličitije poslove vezane za rad na pčelinjaku i oko njega. U pčelarstvu sam video spas od nekog potencijalnog kancelarijskog posla. Boravak u prirodi, dinamičan posao u kome nikada nije dosadno, jer svaka košnica ima neku svoju priču. I još jedna veoma važna stvar je da volim to što radim i to što radim, radim sa lakoćom, ističe naš sagovornik, i dodaje:
„Pčele su me opredelile za povratak na staro dedino imanje. Staru dedinu kuću koja je već bila za rušenje sam uz mnogo truda i sa velikim entuzijazmom obnovio, vratio je u prvobitno stanje i udahnuo joj nov život.
U svom radu koristim ekološke proizvode u zaštiti pčela kako bi moji proizvodi bili zdravi, ukusni kako za mene tako i za potrošače mojih proizvoda. Bez obzira
na loše pčelarske godine, kao što su bile 2014. i 2016. Uspeo je da održi pčelinjak i da ga proširi. Igor osim meda, proizvodi i pergu, polen, propolis, vosak, pčelinji otrov, kvalitetne matice, rojeve…
„Naša misija je da sa pčelama učestvujemo u proizvodnji ukusnih, kvalitetnih proizvoda, stalno se usavršavajući u poslu uz poštovanje tradicije i prakse“.
U veku veštačke hrane mali slatki zdravi ukusi iz prirode treba da nas vrate u zagrljaj sa prirodom iz koje smo se otrgli, žureći za poslom i uspehom, ističe naš sagovornik na kraju.

Izvor:Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јул 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31