Prva srpska Banka gena i semena starih sorti voća i povrća za samo šest meseci okupila je čak 77 gazdinstava koja pokušavaju da spasu od nestajanja autohtone vrste našeg podneblja.

Srpske jabuke kolačare, petrovače, slatkače, kruška ječmenica, karamanka, šljiva ranka, kukuruz osmak, krompir mesečar, paradajz jabučar i volovsko srce, bob i druge žitarice kojima su othranjene generacije, iako odavno potisnute novim, unosnijim i manje zdravim sortama — neće nestati.

Spasiće ih Ivana Petrović, doktor biotehničkih nauka, zaposlena na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Ova mlada žena koja je odrasla u selu Paštrić kod Mionice osnovala je Banku gena i semena starih srpskih sorti.Porodica Petrović se oduvek bavila poljoprivredom, gajili su voće i povrće za svoje potrebe, nikada nisu koristili pesticide i veštačka đubriva. I danas žive od poljoprivrede, ali i od seoskog turizma. Ivana je osnovala ekološki pokret „Okvir života“, a u njemu je i Banka semena.

„Nisam bila zadovoljna onim što se nudi na tržištu, u gradu nisam mogla da kupim hranu na koju sam navikla na selu“, kaže ona za Sputnjik.

„Primetila sam da to ljudima uopšte nije dostupno, stare sorte ne mogu da se kupe nigde, a mnogo ljudi priča o njima, sećaju se iz detinjstva kakav je bio ukus, kako divno mirišu. Takođe, pre pet godina sam se upoznala sa radom međunarodnih banaka, bilo mi je jako zanimljivo kako pristupaju očuvanju genetičkih resursa“, kaže.Petrovićeva objašnjava da suština Banke nije u tome da se seme godinama čuva u frižiderima, upravo suprotno — potencira se njegovo gajenje i objašnjavanje ljudima zašto su te sorte važne, u vremenu gajenja GMO hrane. Pored toga što su slađe, stare sorte su i mnogo zdravije od većine novih.

„Seme se svake godine čuva onako kako se oduvek tradicionalno čuvalo, tako što se tokom jeseni prosuši, onda do proleća miruje, pa se posadi. Sve se gaji na gazdinstvu, ali ne može na jednom, pa je projekat vezan za lokalnu zajednicu, veliki broj ljudi mora da učestvuje. Ako se gaje dve sorte, jako je bitno da se razdvoje, da ne bi došlo do ukrštanja. Zato ih gaje dva udaljena gazdinstva“, objašnjava Petrovićeva.

Bila je zabrinuta da li će uspeti da motiviše poljoprivrednike, ali se već na prvoj izložbi starih sorti u Beogradu okupilo 120 ljudi koji su došli da pokažu svoje autohtone vrste voća i povrća. U bazi ove Banke sada je već 77 domaćinstava koja ih gaje na imanjima valjevskog kraja.

„Plan je da u narednih 5 godina imamo Banku semena na još 20 lokacija, da regionalno pokrijemo sve delove Srbije“, kaže Petrovićeva.„Sada smo formirali jedan centar na Staroj planini, on je vezan za uzgajanje krompira, planinskih vrsta koje vole više nadmorske visine. Ljudi su izuzetno zainteresovani, kako poljoprivredni proizvođači, tako i potrošači, koji neprestano pitaju gde mogu da nabave te plodove i proizvode od starih sorti, tako da je to šansa i za lokalno stanovništvo“, objašnjava Petrovićeva.Suština uspeha je u tome da se sade stare sorte koje su na tom mestu rasle vekovima i tako se najbolje prilagodile uslovima, zemljištu i klimi. Većina uključenih u Banku semena voće i povrće gaji uglavnom za svoje potrebe. Problem je u tome što još uvek nema dovoljno materijala za sadnju da bi se posadio hektar ili dva.„Nadamo se da će neko u budućnosti videti svoju šansu upravo u komercijalnoj proizvodnji — za ostanak ljudi na selu bitan je socio-ekonomski faktor, a stare sorte mogu biti ključ kako jedno malo gazdinstvo može da opstane, zahvaljujući nečemu što je autohtono“, ističe sagovornica Sputnjika.

Ova zdrava hrana po istom patentu već se godinama gaji u Južnoj Americi, u Aziji, najviše u Indiji, ali i u Austriji, Francuskoj, Italiji i Španiji. To su zemlje koje imaju najbolje organizovane banke.

Mlada naučnica, koja se pokazala i kao sjajan menadžer, kaže da su, pored poljoprivrednika, za sadnju zainteresovani i stručnjaci, njene kolege sa fakulteta, ali i Prirodnjački muzej, koji se takođe bavi izučavanjem starih sorti.„Ključna za ovu priču je činjenica da jedino energija lokalne zajednice može da očuva te sorte, a država bi mogla da pomogne zakonskim regulativama i podsticajnim sredstvima za gajenje, jer — zašto prednost na tržištu ne bi imao neko čija jabuka nije uopšte prskana, u odnosu na onog koji ima 17 puta prskane jabuke“, ističe.

Dodaje da su stare sorte veoma važne za organsku proizvodnju, koju je teško ostvariti sa novim. Slast i kvalitet samo naših dunja ranki ili krušaka, jagodnjače, lubeničarke, šećernice, ječnjače, lončare, kaluđerke, vodenjake i takuše — ne može da zameni ni jedna kupljena u supermarketu.Ostalo je još samo da država pokaže interesovanje, kako bismo i našoj deci omogućili da jedu zdravo i rađaju zdravu decu, a to je jako teško sa ukrštenim, genetski modifikovanim sortama. A od svake domaće pravi se i sjajan kompot, džem, pekmez i slatko.

Ivana Petrović poziva Ministarstvo poljoprivrede i ekonomije da pošalju stručnjake na neko od gazdinstava koje gaji stare sorte. Dobar povod može biti prolećna škola kalemarstva, koju takođe organizuje, ali i sadnja novog voćnjaka na imanju Petrovića, koja počinje na proleće.

Izvor:https://rs-lat.sputniknews.com/zivot/202001181121552651-stare-srpske-sorte-voca-i-povrca-u-borbi-protiv-gmo-/

U Beogradu je krajem novembra održana radionica na temu GLOBALG.A.P. standarda, u organizaciji sertifikacionih kuća Bioagricert i Ecocert. Radionici su prisustvovali zainteresovani poljoprivredni proizvođači – nosioci individualnih poljoprivrednih gazdinstava i predstavnici firmi koje se bave otkupom i trgovinom
voća i povrća iz Beograda i okoline a predavač je bio Nikola Damljanović, zvanični GLOBALG.A.P. ocenjivač. Ujedno, ovo je bila i prilika da se iz prve ruke nešto bliže upoznamo sa ovim standardom, sa njegovim istorijatom, značajem, zahtevima…
Šta je zapravo GLOBALG.A.P. standard i zašto je on bitan za proizvođače u Srbiji?
GLOBALG.A.P. je privatni standard koji je napravljen za potrebe maloprodajnih lanaca širom sveta. Priča o ovom standardu počinje ne tako daleke 1997.
godine sa inicijativom 17 evropskih maloprodajnih lanaca (Lidl, Metro, Tesco, Sainsbury’s, Marks&Spencer, Conad, Coop, Spar i dr.) za iznalaženjem efikasnog rešenja kontrole proizvođača - dobavljača svežeg voća i povrća. Naime, u to vreme javnosti su već bili poznati skandali na tržištu hrane u vezi sa pojavom patogenih bakterija (Ešerihija, Listerija i sl.), kao i prekomernih ostataka teških metala i pesticida na voću i povrću, nedeklarisane genetički modifikovane hrane i dr. i osnovni cilj ovog standarda je bio sprečavanje ovakvih i sličnih skandala u objektima maloprodajnih lanaca. Sa tim u vezi, te godine je nevladinoj
i neprofitnoj organizaciji „Food Plus“ iz Kelna, Nemačka, poveren zadatak definisanja standarda dobre poljoprivredne prakse („Good Agriculture Practice –
G.A.P.“), a par godina kasnije tj. 2000. godine u Barseloni je javnosti predstavljena prva verzija ovog standarda, koji je tada dobio naziv EUREPG.A.P.
Vremenom, ovu inicijativu su podržali i brojni drugi lanci maloprodajnih objekata širom sveta kroz svoje članstvo u ovom standardu, tako da je danas njihov
broj između 40 i 50 (fotografija 1 pokazuje trgovačke lance koji su trenutni članovi GLOBALG.A.P. standarda). Pored evropskih lanaca, 2007. godine članovi ove grupacije postaju i neki američki trgovački maloprodajni lanci, od kojih je svakako najvažniji Walmart (tada, ali i trenutno najveći lanac maloprodajnih objekata u svetu), čiji je ulazak inicirao promenu naziva standarda. 2007. godine naziv EUREPG.A.P. se menja u GLOBALG.A.P, u ime koje standard nosi i danas. Značaj GLOBALG.A.P.-a se ogleda prvenstveno u tome što veliki broj proizvođača voća i povrća iz Srbije plasira svoje proizvode na tržište EU – direktno ili preko posrednika, upravo kroz objekte maloprodajnih lanaca, koji, kao osnovni preduslov za saradnju postavljaju upravo validan GLOBALG.A.P. sertifikat, odnosno sertifikovanu proizvodnju. Pored toga, neki od ovih trgovaca (Ahold Delhaize, Lidl, Metro…) posluju i u Srbiji i u velikoj meri su već svojim dobavljačima nametnuli proizvodnju u skladu sa određenim standardima, od kojih je GLOBALG.A.P. najčešći kada je reč o svežem voću i povrću.
Koje zahteve GLOBALG.A.P. standard postavlja pred poljoprivredne proizvođače?
U suštini, standard čini ček-lista tj. lista provere koja se sastoji od 222 zahteva (222 kontrolne tačke), dakle reč je o veoma obimnom i zahtevnom standardu. U praksi, nikada nisu svi ovi zahtevi primenjivi, tako da je njihov realan broj prilikom kontrole nešto manji. Na primer, jedan od zahteva kod proizvodnje povrća jeste primena plodoreda, ali kada je proizvodnja voća tj višegodišnjih vrsta u pitanju, ovaj zahtev nije primenjiv. Dalje, 5 kontrolnih tačaka se odnosi na proizvodnju Genetički Modifikovanih Organizama (GMO), no obzirom da je proizvodnja GMO u Srbiji zakonski zabranjena, ovi zahtevi su takođe neprimenjivi. Slično tome, proizvođači koji nemaju navodnjavanje ne moraju da odgovaraju na zahteve koji se odnose na navodnjavanje itd.
Od 222 kontrolnih tačaka, najveći broj se odnosi na samu zdravstvenu bezbednost proizvoda. Na primer, dosta kontrolnih tačaka se bavi higijenom proizvodnje, bilo da je reč o berbi, transportu, prebiranju ili pakovanju proizvoda. Pa tako, zahteva se blizina toaleta i oprema za pranje
ruku na polju gde se vrši berba i u objektu u kojem se proizvod dalje pere / prebira / skladišti / pakuje, kao I čista ambalaža u koju se proizvodi beru, čisto transportno vozilo, zdravi berači tj. berači bez vidljivih simptoma zaraznih i prenosivih bolesti i sl.
Takođe, dosta kontrolnih tačaka se odnosi na upotrebu sredstava za zaštitu bilja koji bitno utiču na bezbednost hrane: potrebno je da se vode zapisi o svim tretmanima, da se prilikom upotrebe poštuju uputstva sa deklaracije, konzumna i radna karenca, da se radi analiza na prisustvo ostataka pesticida i sl.
Pored zahteva za bezbednost proizvoda, veliki broj kontrolnih tačaka se odnosi na zdravlje i bezbednost radnika na radu.
Na primer, između ostalog, vodi se računa da svi radnici koji rukuju sa opasnim materijama (pesticidima, koncentrovanim kiselinama i sl.) imaju na raspolaganju i koriste odgovarajuću zaštitnu odeću (maske za lice, gumene rukavice, nepromočive mantile, čizme i sl.). Osim toga, na
gazdinstvu je u svakom trenutno potrebno imati pribor za prvu pomoć u blizini mesta na kojem se radi i najmanje jednu osobu obučenu za pružanje prve pomoći. Treća oblast (pored bezbednosti hrane i bezbednosti radnika) kojoj se pridaje velika pažnja jeste zaštita životne sredine. Jedan od primera je upravljanje praznom ambalažom od pesticida. Naime, GLOBALG.A.P. zahteva od poljoprivrednih proizvođača da se ova ambalaža nakon upotrebe dobro opere tj. da bude čista, da se skladišti pod ključem odnosno u uslovima sa ograničenim pristupom, i najzad da se uklanja putem registrovanih sistema za
ukljanjanje ove vrste otpada (zabranjeno je spaljivanje ove ambalaže, njeno zakopavanje, bacanje u šumu, reku, upotreba na gazdinstvu za druge svrhe i sl.).
Kako funkcioniše proces sertifikacije i koliko često se vrši kontrola sa ciljem obnove sertifikata?
Proces sertifikacije je relativno jednostavan i nema prevelikih razlika u odnosu na neki drugi standard. Najpre, proizvođač se prijavljuje sertifikacionom telu za sertifikaciju popunjavanjem prijavnog formulara u kojem navodi osnovne podake o sebi i o svojoj proizvodnji koju prijavljuje za sertifikaciju. Na osnovu popunjene prijave sertifikaciono telo izdaje finansijsku ponudu za sertifikaciju. Ukoliko proizvođač prihvati ponudu sertifikacionog tela, zaključuje se ugovor o sertifikaciji, nakon čega proizvođač biva registrovan u GLOBALG.A.P. bazu podataka koja se nalazi na internet stranici https://www.
globalgap.org/uk_en/. Tom prilikom mu se dodeljuje jedinstveni GLOBALG.A.P. broj (GGN – GLOBALG.A.P. number, sastavljen od 13 cifara), putem kojeg on
i njegovi kupci mogu uvek pratiti aktuelno stanje sertifikata (da li je validan ili je istekao/suspendovan/ukinut; za koje proizvode je izdat i sl.).
Nakon ovog, administrativnog dela, sledi praktičan deo sertifikacije a to je kontrola proizvodnje na licu mesta kojom prilikom se proverava primenjivost
i ispunjenost zahteva definisanih u listi provere (222 kontrolne tačke). Kontrola se mora obaviti tokom berbe, što je pravilo samog standarda. Ukoliko tokom kontrole budu uočene neke neusaglašenosti (nedostaci), proizvođaču se daje rok (28 dana) za uklanjanje tih nedostataka. U slučaju da se eventualni nedostaci uklone, stiču se uslovi za izdavanje sertifikata, koji se izdaje na tačno godinu dana tj. 365 dana od datuma izdavanja. Proces re-sertifikacije tj. obnove sertifikata se sprovodi svake godine i svake godine se vrši kontrola ispunjenosti zahteva na terenu pre izdavanja / obnove sertifikata.
Za kraj, na radionici je bilo reči i o poljoprivrednoj proizvodnji bez ostataka pesticida. Možete li nam reći nešto više o tome?
Da, proizvodnja bez ostataka pesticida („Pesticide residues free“ ili „Zero residues“), je relativno novi koncept tj. globalno novi standard u sertifikaciji poljoprivrednih proizvoda. Reč je o proizvodnji kojom se dobijaju poljoprivredni proizvoda koji na sebi i u sebi ne sadrže ostatke pesticida. Pratično, ovo se potvrđuje analizom odgovarajuće laboratorije kao i sertifikatom izdatim nakon tih analiza. Uzorkovanje proizvoda vrši srtifikaciono telo, a ono može biti na polju, tokom berbe, ali i iz skladišta gotovih proizvoda, iz prometa (iz prodavnice) i sl, jednom ili više puta godišnje, a sve u zavisnosti od analize rizika samog proizvođača, njegove proizvodnje i njegovog proizvoda. Na primer, jagoda ili jabuka su mnogo rizičniji proizvodi od pšenice ili ovsa kada je u pitanju upotreba pesticida, dalje proizvodnja od 10ha pod jagodom, na 10- ak različitih parcela je svakako rizičnija od proizvodnje na jednom mestu i na površini od 1ha i sl.
Granica detekcije na koju laboratorije danas rade ispitivanje širom sveta kao i granica izveštavanja je 0,01mg/kg, tako da izdati sertifikat, kao i logo o odsustvu pesticida na proizvodu garantuju potrošaču da taj proizvod ne sadrži nijedan pesticid iznad ove granice.
Napominjem da ovde nije reč o organskoj proizvodnji, u kojoj je upotreba sintetičkih pesticida i sintetičkih đubriva zabranjena. Ovde je više reč o integralnoj
proizvodnji, u kojoj su dopušteni sintetički inputi, ali na takav način, da se kao krajnji rezultat ove proizvodnje dobija „čist“ proizvod tj. proizvod bez ostataka pesticida.

U slučaju da je neko od naših čitalaca zainteresovan za sertifikaciju po nekom od ovih standarda ili za dodatne informacije u vezi sa ovom temom, na koji
način se mogu informisati?
Za sve dodatne informacije, čitaoci i svi zainteresovani nam se mogu obratiti putem telefona: 060/3158905 ili e-mail adresu: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. tj. nikola.
Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Izvoz voća na osnovu desetomesečnih podataka u ovoj godini veći je za 5 odsto u odnosu na isti period prošle godine, kaže Zoran Keserović, predsednik društva voćara Vojvodine i dodaje da je dobro to što je jabuke izvezeno za 16 odsto više nego 2018. godine.

Takođe, najveći pomak u izvozu je ostvaren kod sveže maline i kajsije.Na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu održano je savetovanje o savremenoj proizvodnji voća, a predsednik društva voćara Vojvodine rekao je da je ova godina za voćarsku proizvodnju zbog nepovoljnih vremenskih prilika bila teška, ali da je bez obzira na sve to ostvaren dobar rezultat u izvozu voćnih vrsta.

Zoran Keserović kaže da je u ovoj godini ostvaren izvoz voćnih vrsta u vrednosti od preko 600 miliona dolara.

Iz zemljoradničke zadruge Voćar iz Slankamena kažu da je godina bila dobra za jabuku i da su ostvareni dobri prinosi.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/izvoz-voca-veci-za-5-odsto-najvise-izvezeno-jabuka-malina-i-kajsija/krnfjbt

Tijana Dapčević priznala je da nije posvećena muzici kao ranije, iako i dalje svoje fanove obraduje pesmama.

Pevačica iza sebe ima pet studijskih albuma, mnoštvo hit singlova, uspeha postignutim na festivalima, kao i učešće na Evroviziji.

Ipak, Dapčevićeva vredno nastupa, a od sviranja čela je, kako sama priznaje, odustala, barem kada je reč o ozbiljnoj karijeri reč, jer je za to potrebno "u potpunosti se posvetiti instrumentu", za šta ona sada "nema ambicije"."Sad se bavim i poljoprivrednom u međuvremenu", otkrila je pevačica, dodajući da ima plantažu oraha.

Izvor:https://www.alo.rs/vip/estrada/tijana-dapcevic-odustala-od-muzike-bavi-se-poljoprivredom-evo-sta-je-zasadila/268480/vest

 

AgroNET – Centar za obrazovanje i istraživanja” sa Univerziteta u Beogradu Poljoprivrednog fakulteta, u saradnji sa Univerzitetom Kalifornija (UC) - Davis „Postharvest Technology Center“ (SAD) kreirali su prvi specijalistički kurs „Savremene tehnologije čuvanja voća i povrća posle berbe” prema potrebama industrije u sektoru voća i povrća, uz podršku USAID-ovog Projekta za konkurentnu privredu.

 Kurs se sastoji iz dva dela:

- Prvi, teorijski deo kursa biće održan u Naučno tehnološkom parku, u Beogradu, ulica Veljka Dugoševića 54, od 2. do 5. decembra 2019. godine.

Cilj Kursa je da kompanijama omogući da na osnovu stečenih znanja formulišu sopstvene strategije za očuvanje kvaliteta proizvoda i marketing.

Polaznicima će se preneti najsavremenija znanja u oblasti očuvanja kvaliteta, procesa zrenja i propadanja svežih hortikulturnih proizvoda, GAP-a i sistema za rukovanje proizvodima posle berbe. Polaznici će se upoznati sa tehnologijama za skladištenje, pakovanje i rukovanje svežim voćem i povrćem. Steći će znanja o značaju bezbednosti hrane, upoznaće se sa standardima i propisima, sa higijenskim dizajnom, kao i savremenim praksama marketing-menadžmenta.

- Drugi deo kursa su posete industriji, planirane za 6. i 7. decembar 2019. Tokom obilazaka industrije, polaznicima će biti prikazane različite operacije i tehnologije rukovanja voćem i povrćem nakon berbe. Objekti planirani za posetu su skladišta za pakovanje, rashladni i skladišni sistemi i distributivni centri na različitim lokacijama u Srbiji.

 Ovo je prvi Kurs u Srbiji, sertifikovan od strane UC Davis Postharvest Centra i Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. 

Za dodatne informacije, možete nas kontaktirati na email: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. ili Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. ili telefonom na broj 062/871-6958 ili 069/344-9949.

Izvor: Agrobizni magazin

Kalendarski, vreme je za jesenju sadnju voća, iako se po vremenskim prilikama ne bi tako reklo. Ipak, temperature iznad proseka za ovo doba godine, i sušni period koji još uvek traje, ne moraju da odlože ove radove. Savete smo potražili od stručnjaka – inžinjera poljoprivrede za voćarstvo i vinogradarstvo zaposlenih u Poljoprivrednoj školi, koja ima i svoje zasade voća.
Ekonomija vršačke Poljoprivredne škole poseduje oko 100 hektara obradivog zemljišta gde je zastupljena ratarska i voćarska proizvodnja, a školski voćnjak i vinograd obuhvataju oko 2 hektara. Zbog produženog miholjskog leta nisu još sprovedene ni sve uobičajene agrotehničke mere, kao što je npr rezidba, jer se čeka mraz da bi biljke počele da odbacuju lišće i uđu u zimsko mirovanje."Faktički, biljke su u stanju kao da je kraj septembra – početak oktobra, lišće je tek počelo da gubi hlorofil i da žuti, i još nije opalo, a rezidbu možemo da vršimo sve do kretanja vegetacije, s tim što moramo da je prekinemo kada temperature padnu na -7 / -8, a posle toga možemo da je nastavimo. Za rezidbu, znači, još nije nikakav problem i imamo dosta vremena, a sadnja bi kalendarski već mogla da se vrši, međutim temperature su takve da mi jednostavno ne možemo još to da radimo", objašnjava profesor Ivan Stanić, diplomirani inženjer poljoprivrede za voćarstvo i vinogradarstvo.

S obzirom na sušni period koji još uvek traje, potrebno je dobro pripremiti i zemljište, ali ako su ti poslovi već obavljeni, a spremne su i sadnice, može se bez problema početi sa sadnjom jabučastog i koštičavog voća.

"Može se saditi ako su pripremljene i sadnice, što podrazumeva da je izvršena defolijacija nekim preparatima na bazi bakra, tako da je list otpao. U tom slučaju biljke su ušle u taj neki period biološkog zimskog mirovanja, i može početi sadnja", navodi direktor škole Srđan Kliska, takođe diplomirani inženjer poljoprivrede za voćarstvo i vinogradarstvo.

Mraz bi ipak trebalo sačekati ukoliko se planira sadnja jezgrastog voća – lešnika, oraha i slično.

"Ako se mora – može da se počne, a ako ljudi imaju vremena i mogu da se organizuju, onda mogu slobodno još malo da sačekaju, jer, kažem, ovo ipak nije baš potpuno normalno vreme za novembar mesec, da su ovako visoke temperature", dodaje Kliska.

U svakom slučaju, buduće višegodišnje zasade bolje je podizati u jesenjem nego u prolećnom roku, a proleće bi možda trebalo da sačekaju oni koji planiraju velike zasade, zbog drugačije pripreme zemljišta.

Izvor: http://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/da-li-je-vreme-za-jesenju-sadnju-voca_1068331.html

Iako je pirotski kraj poznat kao stočarski, poljoprivrednici se sve više okreću povrtarstvu i voćarstvu. Tome umnogome doprinose i gradske subvencije Fonda za poljoprivredu, a broj korisnika je, kažu, u poslednjih sedam-osam godina desetak puta veći.Saša Antonović u šali kaže da je jedan od najvećih uzgajivača paprika u pirotskom kraju postao zahvaljujući tranziciji, kada je posle 25 godina ostao bez posla u "Prvom maju".Saši Antonoviću su otpremnina iz bivše firme i subvencije gradskog fonda za poljoprivredu, odredile dalji životni put i pomogle mu da započne plasteničku proizvodnju. Sada na 32 ara ima osam plastenika u kojima je oko 14.000 korena parike.

"Mogu da kažem da sam počeo sa jednim plastenikom koji sam dobio od "Helpa". I za ova ostala tri sam naravno dobio subvencije. Napomenuo bih da sam za ovu godinu ukupno uzeo 600.000", kaže Saša Antonović iz sela Mali Jovanovac.

Porodica Đorđević je, nakon analize tržišta, odlučila da se ozbiljnije posveti voćarstvu. Na nekada zapuštenom dedinom imanju na 700 metara nadmorske visine, trenutno gaje dunje na tri hektara.

"Od subvencija uložili smo u sistem za navodnjavanje,u sadni materijal, mašine za obradu zemljišta, za prskanje", navodi Saša Đorđević, uzgajivač dunja, i objašnjava da je za tri hektara bilo potrebno ulaganje od dvadesetak hiljada evra.

U pirotskom kraju poslednjih nekoliko godina podignuti su veći zasadi voća i povrća. Iako se time bave uglavnom porodice kojima je to dodatni izvor prihoda, ovakva proizvodnja je, a naročito voćarstvo, kažu stručnjaci, investicija za buduće generacije.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/srbija-danas/3698486/u-pirotskom-kraju-voce-i-povrce-dobro-uspeva-uz-subvencije.html

orazum o fitosanitarnoj zaštiti, koji bi domaćim proizvođačima trebalo da olakša izvoz voća i povrća na tržište Rusije, biće potpisan prilikom posete ruskog premijera Dmitrija Medvedeva Srbiji, 20. oktobra, najavio je ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, posle sastanka sa ruskim ministrom poljoprivrede Dmitrijem Patruševim. Kako je istakao, jedna od prednosti sporazuma jeste liberalizacija uslova za hladnjače.

– Biće smanjen kapacitet koji će proizvođači morati da imaju za izvoz. Očekuje se i uvođenje digitalizovanog sistema nadzora pošiljke, koji će smanjiti bezbednosne rizike po kvalitet hrane – rekao je Nedimović.

Olakšice koje najavljuje odnose se na Uredbu o evidenciji izvoznika voća i povrća na rusko tržište iz januara prošle godine, koja je, uz još niz tržišnih faktora, dovela do smanjenja plasmana pojedinih poljoprivrednih proizvoda iz Srbije u Rusiju. Tako je, recimo, izvoz svežih jabuka u odnosu na 2017. pao sa 166.522 tone na 124.371 tonu u prošloj godini. Prema zvaničnim informacijama, zbog sumnji u reeksport ruska strana zahtevala je da Srbija jasnije definiše pravila izvoza i revidira spisak izvoznika.

Recimo, dozvolu za trgovanje voćem sa Ruskom Federacijom mogli su da dobiju samo oni koji u vlasništvu ili zakupu imaju hladnjače kapaciteta 500 tona, što je za naše prilike bio zahtevan uslov. Protiv novih pravila u međuvremenu su protestovali voćari, zahtevajući promenu kriterijuma koji su doveli do toga da se broj izvoznika drastično smanji. Profesor Zoran Keserović, stručnjak za voćarstvo, smatra da je u startu trebalo nešto preduzeti.

– Još od početka smo videli da Uredba nije išla u dobrom pravcu, jer smo izgubili jedan broj manjih izvoznika. Jedan od nekoliko faktora pada izvoza voća sigurno su bili i ovi propisi – rekao je Keserović.

Podsećamo, ovu Uredbu usvojila je Vlada Srbije u januaru 2018. Doneta je uz konsultaciju sa službom za sanitarni nadzor iz Rusije. Njihov zahtev bio je da se broj punktova (hladnjača) za izvoz znatno smanji kako bi se ostvarila bolja kontrola i sprečio reeksport voća. Uslov je bio i da firma ima sopstvenu ili ugovorenu proizvodnju voća i povrća, prostor za klasiranje i pakovanje i fitosanitarni pregled. Svaku pošiljku voća i povrća iz Srbije potrebno je da prate fitosanitarni sertifikat i deklaracija o bezbednosti prehrambenih proizvoda biljnog porekla.

 

Izvor: www.politika.rs 

Trgovci u Srbiji imaju obavezu da na deklaracijama za voće i povrće ističu godinu berbe, zemlju porekla, klasu i naziv proizvođača.To je kompletna informacija koju svaki kupac mora da dobije, rekao je za "Politiku" Branislav Nedimović, ministar poljoprivrede.

On je to izjavio povodom priče koja je uzdrmala region da velike poljoprivredne države na početku berbe prazne skladišta i prodaju voće i povrće velikim trgovinskim lancima po bagatelnim cenama, ugrožavajući domaću proizvodnju.Kako podseća list, hrvatski voćari tražili su upravo zbog toga prošle godine da se na deklaraciji ističe i informacija iz koje je godine berba, najviše zbog poljskih jabuka koje su zatrpale njihovo tržište.

"Mi smo u tom smislu napredniji od njih jer. Po Zakonu o deklarisanju, ta obaveza postoji. Legitimno je da Srbija na ovaj način pokušava da zaštiti domaću proizvodnju i takvu informaciju pruži kupcu da bi mogao da bira", kaže Nedimović.

Prema istraživanju "Politike", u najvećim trgovinskim lancima u Beogradu na deklaracijama zaista postoji takvo obaveštenje. Problem je, međutim, što su one najčešće skrivene cenom ili pričvršćene na nepristupačnim mestima na gajbicama.

Trenutno su u ponudi pretežno domaće jabuke.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=09&dd=30&nav_id=1597615

Zbog zastarelog sortimenta i sistema uzgoja, mnoge voćne kulture u Srbiji daju veoma male prinose i lošiji kvalitet ploda, što je ograničavajući faktor za izvoz, a samim tim i za profit. Stručnjaci preporučuju da se pored tradicionalnih voćki, podižu zasadi voća koje je deficitarno na evropskom tržištu.

Voćke je najbolje saditi u jesen kada je zemljište još toplo i vlažno, pa odmah počinje rast korena. Ako neko želi da se upusti u proizvodnju voća, stručnjaci preporučuju da to učine sa kruškama i trešnjama.

Sorte koje se trenutno gaje u većini domaćinstava koriste se za industrijsku proizvodnju i prodaju se po niskim cenama, dok savremeno voćarstvo zahteva noviji sortiment.

- Sorte krušaka koje se uzgajaju u Srbiji prodaju se po ceni od 30 do 50 dinara, a sorte koje se sada šire u Evropi su od 70 do 100 dinara. Druga prednost jeste to što ove sorte rano stižu i daju velike prinose - objašnjava Miloš Pavlović iz Centra za rasadničarstvo Šabac.

Uz to, podrška stručnih službi i finansijski benefiti ohrabruju poljoprivrednike.

- Reč je o italijanskim sortama karmen i turandot kod kojih se ostvaruje dva ili tri puta veći profit od krušaka koje se gaje u Srbiji. Kruške na branje stižu oko 10. jula, baš u vreme kada na tržištu nema tog voća. Plodovi su krupni i kvalitetni, postižu visoku cenu te je izbor sorte najznačajniji element sa aspekta rentabilnosti - objašnjava Miloš Pavlović, diplomirani inženjer poljoprivrede.- Za hektar krušaka potrebno je oko 3.000 sadnica. Cena jedne sadnice je od 1,5 do 2 evra. Za sadni materijal potrebno je 6.000 evra. Sistem za navodnjavanje je oko 600 evra, plus troškovi sadnje. Nega u prvoj godini oko 1.000 evra, a u sledećoj oko 1.500. Do komercijalnog roda treba uložiti oko 10.000 evra. Očekivani prvi rod u trećoj godini kreće se oko 10 tona. Po prosečnoj prodajnoj ceni od 0,5 do 1 evro, skoro da se može vratiti ulaganje, dok se u četvrtoj godini, uz primenu agrotehnike postiže 30 tona roda i tada se vraća ulaganje i duplira zarada. Kako biljka raste, povećavaju se i ulaganja - napominje Pavlović.

Druga voćna kultura koja može biti dobar biznis u Srbiji je trešnja. Ulaganja po hektaru su slična troškovima za podizanje zasada kruške, ali je reč ogromnom potencijalu koji je neiskorišćen jer je trešnja deficitarna na evropskom i svetskom tržistu. Broj sadnica po hektaru je od 800 do 1.200. Prinos se povećava tri do četiri puta u odnosu na trešnju koja se sad gaji.- Trešnje koje se kod nas gaje imaju 4-6 grama, a novije sorte su težine 10-14 grama i to je ogromna razlika. U novim sistemima uzgoja, sa novim podlogama iz serije Gizela, cena sadnica je 7-8 evra, tako da u startu treba uložiti minimum 6.000 evra. Optimalni prinos je 20 tona po hektaru, a cena ide od 1,8 do 2 evra. Prvi komercijalni rod se može očekivati u trećoj godini, a pun rod od četvrte do pete godine uz primenu svih agro i pomotehničkih mera. Od četvrte godine uložena sredstva se vraćaju i ostvaruje se dobit - objašnjava Miloš Pavlović koji ima zasade kruške i trešnje na desetak hektara.

Još jedna od prednosti je što država subvencioniše 50 odsto troškova bez PDV-a za sadni materijal, sisteme za navodnjavanje i mehanizaciju.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/koje-voce-donosi-najvecu-zaradu-strucnjaci-glasaju-za-tradicionalne-sorte-ali-imaju-i/q6jbgr4

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31