U šljivarstvu naše zemlje dominiraju sorte stvorene u Institutu za voćarstvo u Čačku. Prvenstveno čačanska lepotica, čačanska rodna, ali je i sve veće interesovanje za novije sorte - nadu, petru i divnu.

- Njih nemamo još u ponudi, ali u skladu sa zakonskom regulativom za proizvodnju sadnog materijala imaćemo ih tokom 2021. godine, tako da mogu da zaključim da je šljiva vodeća vrsta voćaka u našoj zemlji. Ne treba ni zanemariti malinu koja je veoma dominantna i značajna ne samo po proizvodnji već i deviznom prilivu koju naša zemlja ostvaruje izvozom plodova - rekao je Milan Lukić, direktor Instituta za voćarstvo iz Čačka.

Dodaje da u Srbiji ne postoji dovoljna količina kvalitetnog sadnog materijala. Proizvođači su se dovijali na različite načine, presađivanjem sadnica iz rodnih zasada, što doprinosi značajnom smanjenju prinosa i kvaliteta maline.

- Ukoliko su zvanični i statistički podaci tačni, prinos od pet do sedam tona po hektaru je prinos koji je apsolutno neprimeren i gde nikakva cena ploda maline ne može nadoknaditi troškove uložene u proizvodnju. Prosečni prinosi bi trebalo da budu minimum 12 do 15 tona po hektaru - ističe Lukić.

Smatra da će rejonizacijom mnogi problemi u voćarskoj proizvodnji biti rešeni:

- Ministarstvo je pre dve godine prepoznalo potrebu da se uradi rejonizacija. Ja bih rekao da je to jedna makrorejonizacija, imajući u vidu da radimo 17 vrsta voćaka, zajedno sa Poljoprivrednim fakultetom u Novom Sadu, i Zemunu, na području cele Srbije. Cilj je da se upravo prema agrotehnološkim uslovima, klimatskim i zemljišnim činiocima i karakteristikama pojedinim biljnih vrsta pozicioniramo tamo gde bi trebalo, i gde postoje najbolji uslovi za gajenje, pri čemu treba istaći da svaka vrsta voćke ima svoje zahteve kada je u pitanju klima i zemljište, poput kajsije, breskve i maline, koje se ne mogu gajiti svuda kao šljiva.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2689998/sljiva-moze-da-se-gaji-sirom-srbije-rejonizacija-ce-pozicionirati-druge-biljne

Zbog zastarelog sortimenta i sistema uzgoja, mnoge voćne kulture u Srbiji daju veoma male prinose i lošiji kvalitet ploda, što je ograničavajući faktor za izvoz, a samim tim i za profit. Stručnjaci preporučuju da se pored tradicionalnih voćki, podižu zasadi voća koje je deficitarno na evropskom tržištu.

Voćke je najbolje saditi u jesen kada je zemljište još toplo i vlažno, pa odmah počinje rast korena. Ako neko želi da se upusti u proizvodnju voća, stručnjaci preporučuju da to učine sa kruškama i trešnjama.

Sorte koje se trenutno gaje u većini domaćinstava koriste se za industrijsku proizvodnju i prodaju se po niskim cenama, dok savremeno voćarstvo zahteva noviji sortiment.

- Sorte krušaka koje se uzgajaju u Srbiji prodaju se po ceni od 30 do 50 dinara, a sorte koje se sada šire u Evropi su od 70 do 100 dinara. Druga prednost jeste to što ove sorte rano stižu i daju velike prinose - objašnjava Miloš Pavlović iz Centra za rasadničarstvo Šabac.

Uz to, podrška stručnih službi i finansijski benefiti ohrabruju poljoprivrednike.

- Reč je o italijanskim sortama karmen i turandot kod kojih se ostvaruje dva ili tri puta veći profit od krušaka koje se gaje u Srbiji. Kruške na branje stižu oko 10. jula, baš u vreme kada na tržištu nema tog voća. Plodovi su krupni i kvalitetni, postižu visoku cenu te je izbor sorte najznačajniji element sa aspekta rentabilnosti - objašnjava Miloš Pavlović, diplomirani inženjer poljoprivrede.- Za hektar krušaka potrebno je oko 3.000 sadnica. Cena jedne sadnice je od 1,5 do 2 evra. Za sadni materijal potrebno je 6.000 evra. Sistem za navodnjavanje je oko 600 evra, plus troškovi sadnje. Nega u prvoj godini oko 1.000 evra, a u sledećoj oko 1.500. Do komercijalnog roda treba uložiti oko 10.000 evra. Očekivani prvi rod u trećoj godini kreće se oko 10 tona. Po prosečnoj prodajnoj ceni od 0,5 do 1 evro, skoro da se može vratiti ulaganje, dok se u četvrtoj godini, uz primenu agrotehnike postiže 30 tona roda i tada se vraća ulaganje i duplira zarada. Kako biljka raste, povećavaju se i ulaganja - napominje Pavlović.

Druga voćna kultura koja može biti dobar biznis u Srbiji je trešnja. Ulaganja po hektaru su slična troškovima za podizanje zasada kruške, ali je reč ogromnom potencijalu koji je neiskorišćen jer je trešnja deficitarna na evropskom i svetskom tržistu. Broj sadnica po hektaru je od 800 do 1.200. Prinos se povećava tri do četiri puta u odnosu na trešnju koja se sad gaji.- Trešnje koje se kod nas gaje imaju 4-6 grama, a novije sorte su težine 10-14 grama i to je ogromna razlika. U novim sistemima uzgoja, sa novim podlogama iz serije Gizela, cena sadnica je 7-8 evra, tako da u startu treba uložiti minimum 6.000 evra. Optimalni prinos je 20 tona po hektaru, a cena ide od 1,8 do 2 evra. Prvi komercijalni rod se može očekivati u trećoj godini, a pun rod od četvrte do pete godine uz primenu svih agro i pomotehničkih mera. Od četvrte godine uložena sredstva se vraćaju i ostvaruje se dobit - objašnjava Miloš Pavlović koji ima zasade kruške i trešnje na desetak hektara.

Još jedna od prednosti je što država subvencioniše 50 odsto troškova bez PDV-a za sadni materijal, sisteme za navodnjavanje i mehanizaciju.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/koje-voce-donosi-najvecu-zaradu-strucnjaci-glasaju-za-tradicionalne-sorte-ali-imaju-i/q6jbgr4

Na sajmu u Kragujevcu sreli smo i predstavnike Gruže AGRAR-a koji su nam rekli da nema značajnije manifestacije, sajma ili savetovanja na kojima oni nisu prisutni. Trude se da prenesu znanja sa svih meridijana pa tako u često i u Rusiji, Italiji, Belorusiji, zemljama Evropske unije.

 

GRUŽA AGRAR pored sprovođenja različitih projekata ima i spostvene zasade. Nedavno smo bili na njihovom savetovanju voćara, jedan o dva događaja koji organizuju na sopstvenim imanjima. Uveliko je završena berba borovinica i nekatrine, a u toku je berba jabuka. Kakvi su rezultati?

“Što se tiče jabuke i nkctarine godina je bila dobra, imali smo manje oštećenje na nektarini. Nije bila loša cena za nektarine. Sa druge strane jabuka je dobro rodila, očekujemo bolju situaciju nego prošle godine jer je bilo mraza u Poljskoj što će uticati na ponudu jabuka na tržištu. Kada je u pitanju Ruska Federacija, poznato je da imamo nešto manje tražnje nego ranijih godina. Kada jeu pitanju borovnica, cena u početku je bila odlična zatim je pala, ali prosečna cena je bila oko 5,5 evra što je po meni idelan prosek.  U narednom period je plan da nparavimo hladnjaču za čuvanje voća i centar za pakovanje. Hlanjača će biti kapaciteta 600 tona. Borovnica je najviše prodata u Hloandiju, ali je dobro išla i u Veliku Britaniju i Rusku Federaciju. Naš sagovornik smatra da treba ići svuda po svetu istraživati tržište i nudity robu. Kako u Gruži kažu, “mora malo da se šnjura”.

Kada je u pitanuj širenje zasada iz Gruže najavljuju proširenja zasada jabuka i borovnice. Razmatra se nova sorta borovnice Aurora a što se tiče jabuka, planira se širenje crvenih sorti.

Sanja i Živorad Varničić iz Male Moštanice počeli su sa malim zasadom trešnje i višnje u Mislođinu, pa su se odlučili za veći zasad na površini od 1,5 hektara. U protekle tri godine zasadili su tri vrste voća.

- Imamo oko 190 stabala šljive, 250 stabala kajsija. Imamo i zasade bugarske sorte dunje, oko 350 stabala. Takođe i u selu Mislođin imamo zasad višnje oko 250 stabala i 50 stabala trešnje - navodi Sanja Varničić.

Sadnji voća prethodila je ozbiljna priprema zemljišta. Teren ima blagi nagib prema jugu, a to predstavlja idealnu poziciju za voćnjak.

- Kajsija je zasađena na 220 metara nadmorske visine, što odlično pogoduje ovoj voćnoj vrsti, kao i dunji i šljivi. Stalno duva povetarac, a nema ni poznog mraza, koji obično voćarima nanosi najveće probleme, odnosno, skida im plodove i cvetove - kaže Živorad Varničić.

Najveći deo posla u voćnjaku domaćini obave sami, pomoću neophodne mehanizacije. Jedino rezidbu ostavljaju stručnjacima.

- Posedujemo traktor, frezu rotos koja je za tešku obradu i može u zemlju ići u dva prohoda, 25 centimetara, kao i frezu koja ide između redova i na taj način olakšava posao koji bi mogao da odradi 30 ljudi za jedan dan. Ona može da samelje samu travu, nađubri i zatvori rupe - dodaje Živorad.

Trenutno nemaju sistem za navodnjavanje, pa ovaj posao obavljaju cisternama, kada je suša.

- Moraćemo da uvedemo sistem kap po kap, jer nije isto kada na ovaj način navodnjavate ili kada voćki dajete 20 ili 30 litara vode odjednom - kaže Sanja Vrančević.

Rezultati rada ovog bračnog para su tu. Trogodišnje šljive već obećavaju dobar rod, a i dvogodišnje kajsije su rodile.

- Imali smo rod ranih kajsija prve godine. To je kajsija koja je kupljena u rasadniku, kao dvogodišnja i to nije standardna sadnica, koja je kalemljena na dženerici, kao što se inače radilo do sada. Kalmljena je preko posrednika, stenlej šljive, da bi izbeglo sušenje voća, jer su neka istraživanja pokazala da kajsija mnogo bolje uspeva na stenlej šljivi nego na dženerici, jer džerenika vrlo rano stupa u vegetaciju. Stenlejka malo uspori, pa je stradanje od mraza mnogo manje. Ovo se u praksi pokazalo kao dobro - otkriva Sanja Varničić.

Nešto od roda voćasi su planirali da ostave za rakiju, nešto za preradu, a nešto na tržište. Domaćini ne brinu o plasmanu jer, kako kažu, njihovo voće je kvalitetno i lako ga je prodati.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2587012/blagi-nagib-prema-jugu-idealna-pozicija-za-vocnjak-varnicici-ne-brinu-za

Stevan i Jovan Mastilović braća su od stričeva. Stevan ima 20, a Jovan 23 godine. Obojica su studenti, a zajedničko im je i da su počeli proizvodnju kajsija. U dva voćnjaka stara dve i pet godina."Hteli smo da probamo nešto novo, nešto za sebe. Naši očevi se bave poljoprivredom i mi sebe isto vidimo u poljoprivredi. Ali da to ne bude samo klasično ratarstvo, već i nešto novo i tako smo odlučili da to bude proizvodnja kajsija", kaže Stevan.Ovogodišnjim rodom više su nego zadovoljni uprkos mrazu u vreme cvetanja kajsije.

"Mi smo prezadovoljni prinosima. Po stablu i do 50 kilograma računamo. Svu kajsiju ubacićemo u proizvodnju rakije", kaže Jovan.

Ovi preduzimljivi mladići ovde ne staju već imaju i planove za širenje voćnjaka i dalju proizvodnju.

"Plan nam je da se širimo i dalje, ali idemo korak po korak, a cilj je, da uz postojeći voćnjak imamo još desetak hektara. Neka gruba računica je da 10 hektara voćnjaka zamenjuje oko 50 hektara u klasičnoj ratarskoj proizvodnji. Naravno ulaganja u voćnjak su velika, jer planiramo protivgradne mreže, bunare za zalivanje, grejače", kaže Jovan.

Ideju da se bave voćarstvom podržali su i njihovi očevi, a da se uvere kako to nije ni malo lak posao u vreme sadnje sami su kopali rupe za sadnju mladih kajsija.

"Držali smo se tradicionalnog načina, a to je podrazumevalo i da kajsije sadimo u ručno ašovom kopane rupe. Nismo i dalje iskusni u toj proizvodnji, pa poštujemo preporuku struke. Savet struke bio je da je zbog rasta stabla i prinosa bolje ručno kopati sa sadnju. Sadnja je kažu najbitnija i mi smo poštovali sve preporuke koje smo dobili", kaže Stevan.

Najveći deo ovogodišnje proizvodnje završiće u komu. Ali rakija koja se proizvede neće odmah ići na tržište, već će odležati nekoliko godina. Stevan i Jovan znaju što je rakija starija to joj je cena bolja.

Izvor:http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/backa/studenti-poceli-proizvodnju-kajsija_1030887.html

Treći Sabor voćara, koji je organizovala „Gruža agrar“ u selu Balosava kod Knića, okupio je preko hiljadu voćara kako iz Srbije tako i iz inostranstva. Veliki broj poljoprivrednih proizvođača došlo je u Gružu da čuju i vide šta to ima novo u voćarstvu i, šta od toga mogu da primene na svojim imanjima. Svako od
njih je želeo da čuje kako se može doći do boljih prinosa, i kvalitetnog roda. Među prisutnima bilo je i profesora sa Poljoprivrednog fakulteta, studenata, stručnjaka iz oblasti voćarstva, novinari.
„Od samog osnivanja „GRUŽA AGRAR“ je kompanija koja pokazuje uspešan put svim voćarima i donosi naučne rezultate, savete stručnjaka, savremenu opremu u naše voćnjake. „GRUŽA AGRAR“ pruža ruku saradnje svim voćarima i osnovni cilj kome teži je osvajanje tržišta EU. Za to je potrebno puno truda, znanja, ali bez tima požrtvovanih ljudi to se ne bi se moglo ostvariti“, istako je Miroslav Nikolić, direktor „Gruža Agrara“. On je jedan od retkih domacina kojise nalaze na čelu neke lokalne samouprave, Nikolić je poljoprivredni proizvođač i predsednik Opštine Knić. Porodica Nikolić, je srdačno dočekala svakog gosta i ponaosob se zahvalila na prisustvu.


„U ovo dvorište svi koji ste ušli ste nama dragi prijatelji, i oni koji su u prethodnom periodu došli kao posetioci, odlazili su i vratili su se kao dragi prijatelji. Zahvaljujem se kompaniji BASF, i najveću zahvalnost za rezultate koje smo postigli dugujemo našim srtučnjacima, prof. dr Draganu Radivojeviću, prof. dr Jasminki Milivojević, prof. dr Novici Miletiću, profesoru Štamparu, i njihovim dragim kolegama. Danas ćete te videti šta smo mi postigli. Duboko verujem da će ovo što je do sada urađeno nastaviti da radi moj sin Nemanja, porodica i tim „Gruže agrara“, na koje sam veoma ponosan“, istako je Miroslav.
„Kao što jedna starina reče: Kada ti dođe loš čovek daj sve da ode što pre, a kada ti dođe dobar čovek daj, sve da ostane što duže“, istakao je na kraju govora Miroslav.
Predavanja su održana u voćnjacima, prof. dr Franci Štampar, sa Biotehničkog fakulteta u Ljubljani, sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu došli su prof. dr Dragana Radivojević, prof. dr Jasminka Milivojević i prof. dr Novica Miletić, dok je BASF imao svoje predavače.

Cena borovnice i kvalitet: https://www.youtube.com/watch?v=50w7PdcqNG4&t=99s 


"Ja polazim od toga da treba da proizvedemo svake godine 65 tona i više jabuke prve klase. Zbog toga sada treba zaustaviti rast u voćnjaku kako bi jednostavno prestali da rastu i kako bi krenula diferencijacija rodnih pupoljaka i na tim dužim letorastima, a ne samo na kratkim. To najlakšepostižemo time što pravimo pauzu od 10 do 15 dana bez vode – objašnjava prof. dr Franci Štampar.


Visokožbunasta borovnica postaje sve značajnija vrsta jagodastih voćaka u našoj zemlji, uzimajući u obzir činjenicu da postoji veliko interesovanje za zasnivanjem novih i proširivanjem već postojećih zasada. Ukupne proizvodne površine pod zasadima borovnice trenutno iznose oko 800 ha i očekuje se dalji trend povećanja. Najveći broj podignutih zasada nalazi se u okolini Arilja, Užica, Bajine Bašte, Ljiga, Mladenovca, Aranđelovca, Topole, Kragujevca, Šapca, Loznice, Knjaževca i Vlasinskog jezera.
Sa ciljem intenziviranja tehnologije gajenja i ujedno prevazilaženja problema vezanih za otežano pronalaženje zemljišta kisele reakcije sa pogodnim mehaničkim sastavom, kao i potrebe za sprečavanjem štetnog dejstva zemljišnih, štetočina introdukovana je tehnologija hidroponskog uzgoja u saksijama i vrećama od agrotekstila.


Profesor dr Dragan Radivojević, posle predavanja odgovarao je na mnogobrojna pitanja voćara, koji su ga pomno slušali. Zanimali su ih saveti o sadnji, rezidbi, a najviše o sortimentu.

Izvor: Agrobiznis magazin

 

 

Selo Zminjak nalazi se u južnom delu pitome Mačve na tromeđi Šapca, Loznice i Bogatića. Prvi zapisi o ovom selu datiraju iz 16. veka a predanje kaže
da je današnje ime selo dobilo po čitluksabahiji (gospodar većeg dela zemlje u tursko vreme) koga su zvali Zmijanik, jer je navodno bio ljut kao zmija. Uprkos
neobičnom imenu stanovnici ovog sela su pitomi ljudi i dobri domaćini, a zahvaljujući umerenokontinentalnoj klimi mahom se bave poljoprivredom.
Poslednjih godina u ovom kraju sve više se razvija voćarstvo, mahom uzgajaju maline na manjim površinama, ali Vojislav Popović se opredelio za nešto drugačiju proizvodnju. On na 15 hektara uzgaja višnje, trešnje i nešto šljive, dok su ostalih 15 hektara oranice na kojima gaji ratarske kulture.
Ovaj mladi čovek, koji se nedavno oženio i ima sina Filipa od godinu dana, zajedno sa ocem, majkom i bratom živi od poljoprivrede. S njima je i baka, znači četiri generacije pod istim krovom i svi se dobro slažu.
„Pod voćem imamo 15 hektara, ali planiramo da se proširimo za još toliko. Voćnjak ima punih 11 godina i sve je u punom rodu. Dominantna je višnja i to ona za industrijska preradu, a imamo i trešnje i šljive“ – kaže Voja i ističe da mu je poljoprivreda u krvi. Nikada nije imao dilemu čime želi da se bavi u životu, niti mu je ikad palo na pamet da napusti rodno selo. Osnovnu školu završio je kao vukovac, potom Srednju ekonomsku takođe sa odličnim uspehom i upisao Ekonomski fakultet na Univerzitetu u Novom Sadu – smer agrarna ekonomija i agrobiznis. Tako je u jednom spojio dve svoje velike ljubavi ekonomiju i poljoprivredu. Još dok je pohađao fakultet redovno je dolazi kući i nijedna setva ili sadnja u voćnjaku nije mogla da prođe bez njega. Jedva je čekao
da završi sa školovanjem kako bi se vratio u rodno selo i stečeno znanje upotrebio na svom imanju.
„Nisam čovek koji može da živi između četiri zida, potrebna mi je veća sloboda kretanja, da budem pod vedrim nebom u mom voćnjaku i uverim se da je sve pod kontrolom. To je moj život, moje sve - iskren je Voja i dodaje da nikada sebe nije video u kancelariji među četiri zida.
Zahvaljujući upornosti, ali i neizmernoj ljubavi prema selu i poljoprivredi uspeo da je da izgradi zavidno imanje od koga sada svi u porodici lepo žive. Nije lako i, kako kaže, zemlja traži mnogo truda, rada, ulaganja, traži da joj se čovek u potpunosti posveti. Ali, kada ubere i pojede prve višnje ili trešnje u svom voćnjaku, to je osećaj koji se ne može ničim meriti.Iako je mlad izazova se ne boji, a ima velika očekivanja pre svega od sebe. U želji da unapredi proizvodnju na svom imanju sarađivao je sa NLB Bankom oko subvencionisanih kredita. Bio je zadovoljan, pa je ih je ponovo kontaktirao i dobio povoljan kredit za izgradnju hladnjače. To je bio logičan sledeći korak u unapređenju posla ovog mladog voćara.
„Hladnjaču gradimo kod samog voćnjaka. Već je iskopano za temelje, čekamo građevinsku dozvolu iz opštine Šabac, pa da započnemo sa gradnjom. Hladnjača će da bude pola - pola, odnosno u dvojakom režimu - 75 tona plusnog i 75 tona režima u minusu. Sve zavisi šta će u kom trenutku na tržištu da bude traženije da li sveže ili smrznuto voće, tako ćemo i mi da balansiramo“ – objašnjava Popović.
Pored višanja i trešanja ima i zasad šljiva sorte stenlej koja je vrlo zahvalna, jer može da se upotrebi i za konzum i za preradu. Deo prodaju u svežem stanju za jelo, a sve što preostane seče se, ide u hladnjače i na dalju preradu. Nije lako baviti se voćarstvom, priznaje Voja, posebno kad dođe vreme berbe, pa
se trudi da sebi i svojoj porodici koja zajedno s njim radi na imanju, ovaj deo posla maksimalno olakša. Sam je osmislio tresač za šljive, dok se ostalo voće bere mašinski.

„Zahvaljujući tome smo i uspeli da proširimo zasad. Hladnjača koju ćemo izgraditi dobro će doći ne samo nama, nego i drugim voćarima. Naime, kod nas dolazi dosta Rusa, kupuju voće za konzum, pa će kod nas moći da prepakuju robu i sačuvaju je dok se ne napune kamioni koji će posle to voće voziti za Rusiju. Smatram da je izgradnja jedne ovakve hladnjače dobar poslovni potez i zahvalan sam ljudima u NLB Banci, koji su uvideli ozbiljnost našeg posla i od srca nam pomogli“ – zaključuje Vojislav Popović iz sela Zminjak kod Šapca.

Izvor: Agrobiznis magazin

Pre svega tri godine na padinama Kosmaja u mestu Ralja kod Beograda započeo je posao podizanja zasada Agrobel Sistema iz Sopota. Od tada do danas uspostavljena je nasavremenij aproizvodnja voća. Za sada na 20 hektara prostiru se zasadi maline, kupine, borvnice i lešnika. U planu je proizvodnja povrća i jagode.

Miloš Kljajić, diplomirani inženjer poljoprivrede vodi proizvodnju sa voća i povrća. Njegov zadatak je da unapredi postojeći nivo rada i uspostavi nove vidove proizvodnje. Zatekli smo ga kraj plastenika čija je instalacija u toku a u njima će se proizvoditi paradjiz.

Kompleks zasada potpuno je opremljen savremenom poljoprivrednom mehanizacijom uz primenu novih tehnologija u svakom pogledu. Miloš je odlučio da vrhove malina poveže tako da savrod koji se nalazi na njima sačuva povijanjem mladara i njegovnim ponovnim vezivanjem za poslednju žicu.

 

Između redova se održava trava, a između zasada su urađeni nasipi koji se održavaju. Za obilazak zasada, zbog veličine, potrebno je koristiti terensko vozilo. Ono što je posebno intereantno je to da se u samom zasadu nalazi manja hladnjača koja je napravljena od 8 kontejnera. Zahvaljujući ovoj investiciji plodovi voća za kratko vreme, ne duže od  30 minuta od berbe, budu smešteni u hladnjaču.

Ana Bošnjak direktorka „Agrobel Sitem-a“ za Agrobiznis magazin kaže da je strateški cilj firme izvoz svežeg voća i povrća koje imaju dobru cenu na tržištu, a da se što manje izvozi zamrznuto. „Naravno izvoz smrznutog voća mora postojati, ali mi osposobljavamo naš sistem proizvodnje da udeo svežeg voća u prodaji bude što veći“

 

„Klubske sorte maline su takđe trend kao i kod jabuke. Mi u zasadima imamo zastupljene sorte Tulamin (Tulameen), Tulamedžik (Tulamagic) , Versaj (Versailles)., Erika, Kwanza su se pokazale kao dobre i nastavićemo da ih širimo. Što se tiče proizvodnje kupine imamo sortu Loch Ness, a od borovnica gajimo Blukrop i Duke.“

Zahvaljujući standardizaciji proizvodnje Agrobel izvozi svoje proizvode a  među sertifikatima poseduje GLOBAL GAP.

 

Zadovoljstvo radnika na plantažama je nešto čemu se takođe teži. Pored kuhinje i prostorije za odmor obezbeđena im je savreman oprema za rad. Ceo kompleks napravljen je tako da bi svako poželeo da njime prošeta. U samom centru imanja nalazi se jezero sa kućom. A pogled koji se pruža sa plantaža ka padinama Kosmaja teško se može uporediti i zaboraviti. To je jedan od razloga zbog čega je ova investicija realizovana baš tu u Ralji. Na mestu gde su sada plantaže bilo je na stotine tona različitog otpada i krša koji je očišćen, a trebalo je i dostav vremena da bi se posed dovoljno ukrupnio da postane ono što je danas. Ipak to nije omelo investitora da u saradnji sa stručnjacima Poljoprivrednog fakulteta uspostave jedan vidi savremene proizvodnje, ali može se slobodno reći i jedan od najlepših zasada u Srbiji i reginu.

 

 

Presednik Asocijacije proizvođača malina i kupina u Srbiji Dobrivoje Radović rekao je da je postignuta saglasnost u razgovoru sa premijerom Anom Brnabić i ministrom poljoprivrede Branislavom Nedimovićem u petak (5. aprila 2019.) o rešavanju problema oko otkupne cene tog voća i da je dijalog pokrenut sa mrtve tačke. Radović je, posle razgovora u Vladi Srbije, rekao za agenciju Beta da su se Brnabić i Nedimović složili da cena koštanja malina bude 139,3 dinara po kilogramu, bez troškova prevoza i marže, a cena kupina od 60 do 80 dinara, zavisno od sorte i da će to predložiti Vladi Srbije. - Tražili smo da država pomogne da se uredi tržište i da se kontroliše ko i odakle uvozi maline i da se srpska malina obeleži kako se bosanska ne bi uvozila i prodavala sa oznakom srpskog porekla - rekao je Radović. Dodao je da su proizvođači malina i kupina zatražili i da se porez na dodatu vrednost (PDV) od 8% vraća njima, a ne vlasnicima hladnjača koji otkupljuju to voće. Radović je rekao i da je sa premijerkom Brnabić i ministrom Nedimovićem dogovoreno da se do kraja sprovede otpis potraživanja na ime pomoći koju su proizvođači tog voća dobili 2013. godine u repromaterijalu, a zbog koga je deo njih tužen. Dogovoreno je i da se formira, kako je rekao, komisija koja će kontrolisati zašto manji otkupljivači malina i kupina često nude više cene za to voće od vlasnika hladnjača koji ga izvoze. - Brnabić i Nedimović su obećali i da će hitno poslati stručnjake da utvrde zašto se malina suši. Ne znamo da li je to posledica mraza ili neke bolesti - rekao je Radović

Izvor: www.ekapija.com 

Proteklih decenija naši zemljaci su odlazili “trbuhom za kruhom” ili kako bi neki rekli “preko bare” kako bi ostvarili svoj američki san. Ređi primer jeste povratak iz Amerike i život u Srbiji kao u američkom snu. Takav život vode dva brata blizanca Marko i Luka Maksimović koji su se odrekli života u Los Anđelesu i nastanili sa svojim ocem Časlavom u Božurnju kod Topole. Na nekoliko lokacija u Božurnji i okolini ovi vredni momci zasnovali su proizvodnju borovnice. Najstariji zasad je u četvrtoj godine a najmlađi tek podižu. Pored proizvodnje Maksimovići se bave i uvozom sadnica i repromaterijala ali i plasmanom borovnica i to uglavnom na holandsko tržište. Za svaki uspešan biznis pa i borovnicu treba imati i ulagati u marketing što će u budućnosti doneti i nova tržišta. Svoj prvi zasad podigli su 2015. godine. Njegova površina je 1,5 h i 3300 sadnica. Sada imaju dva hektara, a podižu noav tri hektara.

Luka Maksimović zajedno sa mladim inženjerima poljoprivrede radi rezidbu na najstarijem zasadu. I sam kaže da je tokom vremena učio i naučio rezidbu borovnice koja nije komplikovana ali zahteva značajno iskustvo: “Mislim da smo prošle godine zasad opteretili sa previše roda tako da sam za ovu godinu odlučio da rezidbom dostignemo prošlogodišnji nivo tako da biljci damo vremena da se lepo formira i da imamo plodove dobre krupnoće”.

Dok smo razgovarali o stanju na tržištu i aktuelnim radovima, Marko Maksimović je koordinirao uvoz repromaterijala a po završetku nastaviće da sa bratom orezuje zasad. On smatra da značajnu ulogu u proizvodnji borovnice ima prihrana i zbog toga je odlučio da prihranu nabavi iz Engleske: “Sistem smo programirali tako da se zasad zaliva četiri puta dnevno po petnaest minuta”.

Više u Agrobiznis magazinu koji izlazi 15. aprila 2019. godine 

Informapcije o pretplati na 0692211049 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30