Jedna od povrtarskih biljnih vrsta koja se svake godine gaji u Sremu su i krastavci. Paori ga podjednako gaje i u zatvorenom, ali i na otvorenom prostoru. Na gazdinstvu Rajačić u Grabovcima u opštini Ruma, već 10 godina proizvodi se krastavac. Dobro znaju kompletnu tehnologiju proizvodnje, a nakon dobro odgojenog rasada usledilo je iznošenje na njivu i pokrivanje folijom i agrilom. Trenutno je pod tunelima 3.000 biljaka.

"Već više od 10 godina porodično bavimo se proizvodnjom krastavca salatara, ove godine nam je krastavac na površini od oko 20 ari, sto je nekih 3000 biljaka. U pitanju je sorta ajaks, kojom smo zadovoljni, do sada se najbolje pokazala i što se tiče prinosa a i kvaliteta. Krastavac je tek rasađen pa je rano za neke ozbiljnije prognoze, mada smo trenutno zadovoljni kako izgleda i kako napreduje", kaže Ivan Rajačić i dodaje da s obzirom da sve sami odrađuju, nemaju rashode na plaćanje radnika, pa je samim tim i sve isplativije.Trenutna situacija u vezi sa koronom nas nije mnogo poremetila, jer nemamo sada proizvod za prodaju, a nadamo se da će to biti gotovo dok naš krastavac stigne. Obično prodajemo stalnim kupcima, koji dolaze kod nas kući i već godinama uspešno sarađujemo." Najbolje uspeva posle strnih žita, mahunarki, luka, paprike i višegodišnjih trava, ranog kupusa i drugog ranog povrća. Na istom mestu ne treba ga gajiti najmanje četiri godine, kaže Ivan i dodaje da uz primenu pune agrotehnike rod može biti dobar i kvalitetan.Krastavci su interesantni za proizvodnju, jer brzo rastu i mogu početi da rađaju 60 do 70 dana nakon setve. Što se salatara tiče njihova masa varira od 200 do 300 grama, a prinos se kreće od 10 do 30 kilograma po kvadratnom metru, što zavisi od vremena uzgoja i trajanja berbe.Pojedini poljoprivrednici godinama gaje i luk na svojim njivama i kažu da ta vrsta proizvodnje nije nimalo jeftina, ali zna da donese i dobru zaradu. Luk je biljna vrsta koja traži često zalivanje, pravovremenu i adekvatnu zaštitu. U porodici Radić ove godine luk je na površini od tri jutra. Zasejan je jesenas, a kako sada stvari stoje obećava i dobar rod.

"Od kada znam za sebe, porodično se bavimo proizvodnjom crnog luka, nekada smo sami proizvodili seme, odnosno arpadžik. Međutim poslednjih petnaestak godina, sejemo luk iz baruta. Ne odustajem od te proizvodnje, jer koliko god da je naporno i potrebno dosta truda i ulaganja, ipak to budu, takoreći, prve pare, koje uvek dobro dođu za nastavak cele poljoprivredne sezone", kaže Ružica Radić, koja je zadužena za proizvodnju i prodaju luka i dodaje da nekada bude loša godina, ali dobra godina nadoknadi sve one loše.Ove, kao i svake prethodne godine, posejali smo više sorti, zbog toga što neka stiže ranije, a neka kasnije što nam odgovara zbog plasmana. Svakako da ne očekujem da ove godine bude dobro kao i prošle, jedino što mogu da se nadam jeste da će ove godine biti bar približno tako, a bila bih zadovoljna i sa cenom od oko 30 dinara. Što se tiče plasmana, uglavnom prodajemo dugogodišnjim kupcima, koji dolaze do nas, a verujemo i da će se pregovori oko saradnje sa nekim marketima uspešno završiti, pa će to biti još jedan prodajni kanal." Vađenje luka na njivama Radića počeće krajem maja. Sada se, zbog nedostatka padavina usev svakodnevno zaliva, ali bez bilo kakve zaštite, zbog karence.

Izvor:https://www.agroklub.rs/povrtarstvo/ceka-se-rod-luka-i-krastavca-proizvodaci-se-nadaju-dobrom-kvalitetu/59685/

Od proizvodnje lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja može se obezbediti zavidna ekonomska egzistencija članova poljoprivrednog gazdinstva. Za gajenje jednogodišnje biljke neven na jednom hektaru neophodno je ulaganje od oko 800 evra, a može se ostvariti prihod od 5.000 evra. Za proizvodnju belog sleza, ulaganje iznosi oko 1.200 evra po hektaru, a prihod može da dostigne čak 9.000 evra.Ulaganja u obradu zemljišta, pripreme za sadnju i berbu za gajenje sedmogodišnje biljke matičnjaka na jednom hektaru iznose oko 1.200 evra i to samo u prvoj godini, dok su prihodi od druge do sedme godine oko 6.000 evra godišnje, što je ukupno čak 36.000 evra, navodi se u saopštenju ministra Milana Krkobabića. Pored neophodnih agronomskih znanja koja se stiču na stručnim kursevima, poljoprivredno gazdinstvo koje počne proizvodnju lekovitog bilja trebalo bi da uloži još oko 4.000 evra za nabavku sušare kapaciteta dve tone, a destilator čija je cena oko 15.000 evra može lakše da se nabavi ako se poljoprivredna gazdinstva udruže.

Sakupljanjem lekovitog bilja u Srbiji se bavi i od toga živi 4.000-5.000 građana, dok se otkupom bavi 30 do 40 manjih i većih firmi. Najviše se obezbeđuje: kleka, lipa, zova, hajdučka trava, kantarion, beli slez i majčina dušica.

Procenjuje se da površine pod lekovitim, aromatičnim i začinjskim biljem u Srbiji mogu biti i dva-tri puta veće. Da to može biti isplativa proizvodnja, svedoči podatak da je u prvih šest meseci 2014 godine Srbija izvezla 1.800 tona lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u vrednosti 7,6 miliona dolara, dok je istovremeno uvezeno 1.184 tone u vrednosti od 4,4 miliona dolara.

Uvozimo eterična ulja, kozmetičke i druge prerađene proizvode od lekovitog bilja. Izvoz se povećava iz godine u godinu. U 2017. godini iz Srbije je izvezeno lekovitog bilja u vrednosti od 16 miliona dolara. Šanse za veću proizvodnju su u povećanju izvoza, ali i supstituciji uvoza.Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava neophodnost udruživanja i viši stepen prerade.

"Činjenicu da se potrošnja lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, kao i šumskih plodova u svetu svake godine povećava za oko pet procenata, Srbija bi trebalo da iskoristi i višestruko poveća svoju proizvodnju i istovremeno primeni visoke tehnologije i inostranim kupcima prodaje poluproizvode ili proizvode višeg stepena prerade - biljne ekstrakte, etarska ulja za kozmetičku i farmaceutsku industriju, spakovane čajeve i fitopreparate, što je do sada primenjivano u manjem broju slučajeva", naglašava Krkobabić.

Preporuka stručnjaka je da se lekovito bilje u Srbiji u plantažnoj proizvodnji može uspešno gajiti na celoj teritoriji republike, uz obaveznu primenu dobre poljoprivredne prakse i principa organske poljoprivrede.

Sakupljanje u prirodi, uz kombinovanje sa plantažnom proizvodnjom, preporučuje se u brdskoplaninskim regionima Stare planine, Tare, Deliblatske peščare, Fruške gore, Maljena, Prokletija, Suvobora, Medvednika, Sićevačke klisure, Sokobanje...

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike iz inostranstva i sve druge zainteresovane da ulože lična sredstva, započnu proizvodnju lekovitog, aromatičnog i začinjskog bilja, da se udruže u specijalizovane zadruge i očekuju dobru zaradu.

Izvor: https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3945217/lekovito-bilje-zarada.html

Tek u epidemiji, kada smo ostali zarobljeni u stanovima na visokim spratovima, mnogi od nas su shvatili da je život na selu, u prirodi, privilegija. To odavno zna glumac koji se proslavio zahvaljujući ulozi Živojina Džakovića u seriji „Vojna akademija“ – Branko Janković i ide čak korak dalje, pa kaže da je život na selu vrhunac aristokratskog života.Dane provodi sa porodicom u Gunjacima kod Osečine i samo kada ima poslovne obaveze ide za Beograd.„Moja porodica, komšije, uopšte ljudi na selu nisu toliko osetili vanredno stanje i epidemiju. Na kraju krajeva, ne traži se tako puno od nas, a šta god da je pozadina cele ove priče, čovek i ovako i onako treba malo da se smiri“, kaže za Jutarnji program Branko.

Prema njegovim rečima, situacija u kojoj smo se našli utiče na povećano interesovanje za placeve na planini Rožanj jer mnogi hoće da prave mesto gde mogu da pobegnu iz grada.

„Mi u ovakvoj situaciji dovozimo kupcima sir na kućnu adresu, jednom nedeljno vozimo u Beograd, a ko prolazi uvek svrati u naša dva etno-sela“, priča Janković i naglašava da će posle svega što je doneo koronavirus ljudi ipak doći do zaključka i da ćemo se osvestiti šta je kvalitetniji život. Nažalost, zbog situacije, proizvodi koji ostaju na imanju Branka Jankovića nisu mogli preko granice prethodnih nedelja. Uskoro će se normalizovati promet pa će Brankovi proizvodi od kozjeg mleka ponovo stizati do potrošača i u udaljene krajeve.

„Zanimljivo je da na kraju da će koze spasiti svet. Posledica koronavirusa je pneumonija, a kozja surutka i kozji sir regenerišu disajne organe, jetru, jačaju krv… kozji program je dušu dao za sve to“, objašnjava Janković.

Glumački zadaci zbog epidemije uglavnom su odloženi.

„Ulazimo u snimanje serije Tate, pokušavaju da se usklade termini. Imamo 500 epizoda da snimimo, a snimili smo oko 70. Mislim da će pozorište sačekati jesen“, otkriva glumac i poručuje svima da rade na zdravlju i, osim kozjih proizvoda, preporučuje sremuš.

Izvor:https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/471/svet-poznatih/3941660/branko-jankovic-koze-zdravlje-virusi.html

Kamilica, nana, žalfija, beli slez, ali i bosiljak, vranilovka, valerijana i lincura, samo je deo lekovitih i aromatičnih biljaka koji se mogu uzgajati u valjevskom kraju. Relejf, klima i zemljište i nadmorska visina pogoduju ovim biljnim vrstama, nisu zahtevne za gajenje, a sa druge strane imaju svoje tržište.

Da je u ovim krajevima moguće gajiti lekovito bilje pokazala je i studija "Mogućnosti gajenja lekovitog i aromatičnog bilja na području grada Valjeva", koju je Poljoprivredna stručna i savetodavna služba Valjevo uradila u saradnji sa JP Agrorazvoj - valjevske doline. Prema dobijenim podacima u valjevskom kraju postoje odlični uslovi za gajenje skoro svih vrsta lekovitog bilja koje postoji u Srbiji.

- S obzirom na to da su u ovim krajevima najzastupljenija mala gazdinstva, lekovito bilje moglo bi da se gaji i da donese dodatnu zaradu domaćinima, jer ne zahteva dodatnu radnu snagu ni mehanizaciju. Za one koji se odluče da gaje lekovito bilje trebalo bi da se organizuju obuke i predavanja, jer za ovu vrstu uzgoja ne postoji tradicija i mnogo je nepoznanica - kaže Svetlana Jerinić, jedna od autora Studije i stručni saradnik za ratarstvo u PSSS Valjevo.Ono što treba znati i što pokazuju istraživanja i iskustva drugih je da je isplativije uzgajati lekovito bilje nego neke druge poljoprivredne kulture, a prihod može biti i do tri puta veći od onoga što se uloži.

- Matičnjak je, na primer, biljka koja može doneti dobru zaradu, jer raste i razvija se desetak godina. Svake godine ova biljka daje određeni prihod, a ulaganja su minimalna. Da bi se podigao zasad matičnjaka na jednom hektaru površine, za seme, đubrivo, radnu snagu, zaštitu u prvoj godini treba uložiti oko 1.200 EUR. Prosečan prinos je oko 1,5 tona i od toga je prihod oko 1.500 EUR, što znači dobit od oko 300 EUR - objašnjava Svetlana i dodaje da su već naredne godine, ulaganja manja, ali se dobija mnogo veći prinos, čak i do tri tone, pa je prihod, ako se računaju i subvencije od oko 3.000, domaćinu ostaje zarada od oko 2.100 EUR.Predrag Savić iz sela Donje Leskovice, pre nepune dve godine počeo je da gaji lincuru.

- Počelo je tako što sam u saradnj sa Institutom Josif Pančić napravio rasadnik, da vidimo da li se na ovim prostorima lincura može gajiti. Ovde je nadmorska visina viša od 600 metara i ispostavilo se da može. Seme smo posejali i ono je bilo u rasadniku godinu dana. Onda se jednogodišnje biljke rasađuju. Potrebno je otprilike oko pet godina da koren biljke dostigne težinu od oko kilogram i tada se može vaditi - objašnjava Savić i dodaje da biljka ne traži neke posebne uslove, samo je potrebno u prvoj godini uklanjati travu i korov dok biljka ne ojača.

Biljku ne napadaju štetočine, pa nije potrebna nikakva hemijska zaštita niti neke posebne agrotehničke mere, zbog čega nema mnogo posla. Jedino je potrebno čekati četiri do pet godina da koren dobije svoju težinu i zrelost. Tržište za ovu biljku postoji, nešto se i izvozi, a cena je 300 dinara za kilogram svežeg korena.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2864879/lekovito-bilje-mogu-da-uzgajaju-i-mala-gazdinstva-zarada-i-do-tri

Jedna veoma interesantna i specifična proizvodnja, čak možemo da kažemo netipična za naše podneblje. Andrija Nikolić je marljivo skupljao semena retkih
sorti najljućih paprika, i tako započeo svoju proizvodnju. Čime se on bavi, šta proizvodi, kakve proizvode ima, pročitaće te u tekstu koji sledi!
„Živim u Nišu, tačnije u okolini, bavim se proizvodnjom ljutih paprika, naime, imam preko 160 sorti najljućih paprika. Podeljene u nekoliko rodova, a najbrojniji
je Chinese. Ljute papričice spadaju u grupu najzdravijih namirnica na svetu, zbog kapsaicina koji daje ne samo ukus, nego i posebna lekovita svojstva.“
Koje sorte ljute paprika gajite?
„Ove sorte nisu tipične za naše podneblje, dugo sam skupljao semena i trudio se da ih sačuvam. Neke od sorti koje gajim su: Karolina reaper, Bhut Jolokia, Jays Schorpion Red, Jigsaw Fatali Gourmet, Pimenta Leopard, Pimenta Jaguar F2. Izuzetno su lekovite, deluju antiupalno, sprečavaju čir na želudcu, podstiču mršavljenje i snižavaju šećer u krvi.“
Kakve uslove gajenja zahtevaju ove sorte?
„Uslovi gajenja nisu toliko specifični, ali zahtevaju stalnu negu i pažnju. Moram da napomenem da je u pitanju integralna proizvodnja sa što manje, ili bez upotrebe hemijske zaštite, retko koristim preparate na bazi bakra. Ono što je posebno interesantno za čitaoce je to što prilikom tretiranja koristim lekovite biljke.“

Možeš li da nam otkriti koje su to lekovite biljke koje koristite?
„U početnoj fazi vršim tretiranje koprivom, koja je jako dobar izvor gvožđa, što je veoma značajno. U fazi cvetanja vršim tretiranje biljkom gavez u kombinaciji sa koprivom, a u toku plodonošenja tretiram gavezom u solo varijanti. Beli slez dodajem po potrebi u fazi sazrevanja.“
Da li vršišite preradu paprika?
„Naravno, izdvajam ulje, pravim ljute soseve, pored toga proizvodim ljutu papriku i tinkture koje takođe samostalno pravim. Ovi proizvodi se mogu koristiti kao dodaci spremljenim jelima, a najčešće se upotrebljavaju u Italijanskoj kuhinji.“
„Proizvodnjom se bavim pretežno iz hobija. Za sada nema neke velike zarade, ali planiram u budućnosti da se više posvetim promociji, marketingu i upoznavanju
ljudi sa ovim sortama i njihovim lekovitim svojstvima.“

Izvor: Agrobiznis magazin 

Lekovito i aromatično bilje već u drugoj godini gajenja donosi profit tri puta veći od investiranog novca, pokazuju stručna istraživanja o mogućnosti tog biznisa u poljoprivredi, koji je nedovoljno zastupljen na području Srbije.Bosiljak, matičnjak, vranilovka, valerijana, kamilica, žalfija, nana ili beli slez lekovita su i aromatična bilja koja se bez većih napora, zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima i raznolikosti reljefa, uspešno mogu gajiti na većini zemljišta u Srbiji.

Ipak, podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je prošle godine lekovito i aromatično bilje gajeno na tek nešto više od 1.750 hektara u celoj zemlji.S druge strane, u Poljoprivrednoj stručnoj i savetodavnoj službi navode da su istraživanja pokazala da je uzgajanje lekovitog bilja isplativije od drugih poljoprivrednih kultura i ostvareni prihod može biti čak tri puta veći od uložene investicije.

- Najveći prihod se može ostvariti prilikom uzgoja matičnjaka, koji raste i razvija se oko deset godina i svake godine donosi prihod uz minimalna ulaganja. Računica pokazuje da su ulaganja u zasad matičnjaka na jednom hektaru, koja uključuju seme, đubrenje, naftu, radnu snagu i zaštitu useva, u prvoj godini 1.205 evra. S druge strane, uz prinos od 1,5 tone matičnjaka, prihod je 1.535 evra, što znači da je čista zarada 330 evra. Već u drugoj godini troškovi ulaganja su manji i iznose 868 evra, ali je prinos veći i ide do tri tone, pa je i prihod uz subvencije 3.035 evra, a sama zarada 2.167 evra – objašnjava Svetlana Jerinić, savetodavac za ratarstvo u Poljoprivrednoj stručnoj i savetodavnoj službi.

Kako kaže, slična pozitivna računica važi i za gajenje začinskog bilja kao što su slez i žalfija, koji takođe postižu visok prinos i profit po hektaru.Svetlana Jerinić, koja je jedna od autorki studije o mogućnostima gajenja lekovitog i aromatičnog bilja na primeru valjevskog kraja, kaže da bi taj biznis koji poljoprivredna gazdinstva mogu raditi i kao dodatni posao, svakako doprineo njihovoj održivosti i unapređenju ruralnog razvoja.

- Preporuka je da to budu mala i srednja porodična poljoprivredna gazdinstva u brdskim i brdsko–planinskim područjima, sa usitnjenim parcelama koja sa sopstvenom radnom snagom i raspoloživom mehanizacijom mogu uspešno gajiti lekovite biljne vrste. Uvođenje profitabilnijih lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta u strukturu setve omogućilo bi dodatnu zaradu na gazdinstvu, povećalo neto dobit i ekonomsku efikasnost. Međutim, ono što je neophodno za proizvođače jeste da treba unapred obezbediti kupce i tržište, jer je reč o robi koja ne može da bude skladištena i da čeka – objašnjava Jerinićeva.

U studiji se navodi i da je za unapređenje gajenja lekovitog i aromatičnog bilja veoma važna podrška lokalnih samouprava pri formiranju zadruga ili udruženja proizvođača, dok bi u okviru Programa podrške za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja trebalo jedan deo sredstava usmeriti za nabavku sušara i opreme za doradu lekovitog i aromatičnog bilja.

Izvor:https://www.srbijadanas.com/biz/posao/ako-uzgajate-ovo-lekovito-bilje-mozete-da-se-dobro-i-brzo-obogatite-2020-03-11

U Turskoj ima blizu 80 miliona stanovnika. Njih tri miliona su poljoprivrednici koji između ostalog proizvode povrće u 75.000 hektara plastenika staklenika, od toga su 15 hiljada njih moderni plastenic. Turska je naznačajniji izvoznik povrća u Irak. Vrednost izvoza voća i povrća u ovu zemlju je 6,5 milijardi evra što je za 50 % više nego celokupan izvoz poljoprivrede Srbije u sve zemlje sveta!

Tokom boravka srpskih novinara u Tirskoj u novembru prvo stajalište novinara bili su voćnjaci i proizvodno postrojenje poljoprivrednog preduzeća Oragro koje je osnovano na poljoprivrednoj površini od 350 hektara gde se bave uglavnom gajenjem trešanja i borovnica. Mehmet Čiček, vlasnik kompanije Oragro Agriculture objasnio je za Agrobiznis magazin da je on inženjer mašinstva ali da se bavi voćarskom proizvodnjom i da zna dosta o stanju u Srbiji.

„Imamo 150 hektra trešnje, a takođe imamo sopstveno postrojenje za pakovanje trešnje i hladnjaču. Odnosno, proizvode sakupljamo iz voćnjaka, pakujemo i utovaramo ih direktno u kamione kako bismo ih spremili za izvoz. Danas kao Oragro izvozimo oko 7.000 tona godišnje u celu Evropu, na Bliski i Daleki Istok. Osim ovoga, uprkos tome što smo ove godine prvi put imali niže prinose trešnje smo izvezli u 4 grada Kine, ali sigurni smo da će se povećati izvoz sledeće godine. To je bila simbolična brojka prošle godine, ali poenta je bila da uđemo na ta tržišta, što smo i uspeli“ zaključuje naš domaćin. Kako nam je Mehmet objasnio pored Kine radi se na tome da naredne godine počnu izvoz u Južnu Koreju.
Kada je reč o borovnicama Simsek je dodao: „Za uzgoj borovnica smo radili istraživanje i razvoj tokom 3 godine i prvi put smo postigli proizvodnju od 100 tona ove godine. Izvezli smo 70 tona, a ostatak je potrošen na domaćem tržištu. Postigli smo cenu 8,3 evra na Bliskom istoku i nešto više od 6 evra u Evropi. Kako su naša stabla trenutno vrlo mlada očekujemo da našu proizvodnju i broj izvoznih zemalja povećamo u godinama koje dolaze. Izvodimo studije za proizvode sa potencijalnim izvoznim tržištima i dodatnim vrednostima. Već sada vidimo da nema razloga da ne ostvarimo prihod od turske poljoprivrede isto koliko i od turizma.“
Naši domaćini su nam se pohvalili izuzetnom rodnošću borovnica koje su već u prvoj godini imale prinos 3 kg po žbunu. Zasad je očigledno visoke bujnosti, biljke se nalaze u saksijama jer je pH vrednost zemljišta neutralna ili slabo bazna. Sadni materijal su nabavili iz SAD odakle su i preuzeli tehnologiju gajenja.
Plan je da se proizvodnja dalje širi. Kada se pogleda zasad i uporedi sa onim koje imamo u Srbiji nema neke velike razlike sem što su mreže za protivgradnu zaštitu bele boje. Ovde kažu često imaju pojavu grada i nevremena tako da se osiguranje ne isplati već je neophodno imati mreže. Kada je u pitanju investicija kao i u Srbiji država finansira 50% bez pdv-a opremu i sadni materijal.
Da bi se kupilo zemljište u regionu Antalije potrebno je čak 30.000 evra jer se vlasnici retko odlučuju da prodaju. Posedi su veoma usitnjeni, a najam godišnje po hektaru iznosi 200 do 300 evra. Osvajanje kineskog tržišta trešanja je bilo olakšano zbog sankcija koje je Kina uvela proizvođačima iz SAD u okviru mera
koje se sprovode u trgovinskom ratu koji uveliko traje. Već naredne godine očekuju u Turskoj još veći rast, a tokom 2019. godine taj rast izvoza iznosio je 10%.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Crna Trava je opština Jablaničkog okruga na jugoistoku Srbije koja se na istoku graniči sa Bugarskom. Okolna sela razmeštena su na obroncima Čemernika, Ostrozuba, Tumbe, Plane i Vlasinske visoravni, dok je sama Crna Trava pritešnjena planinama sa svih strana i danas ima samo 800 stanovnika.
Jedno od Crnotravskih sela je Pročolovci u kome danas živi samo četvoro meštana. Jedna od njih je Biljana Babić, inženjer poljoprivrede i tehnolog po zanimanju koja sa suprugom uzgaja mangulice. Rodom je iz Sarajeva i u Crnu Travu je došla kao izbeglica devedesetih godina. Jedno vreme je živela i radila u Vršcu, Beogradu, Golupcu, ali se vratila i ostala sa mužem u Crnoj Travi.
- U selu je ostalo samo nas četvoro. Pored supruga i mene živi još dvoje ljudi majka i sin. Šta da vam kažem, da je lako nije. Najbliže komšije udaljene su od nas čitav kilometar u susednom selu, nemamo infrastrukturu, imamo signal za mobilne telefone ali je loš, dok internet nemamo uopšte. U potraži za boljim uslovima života svi osim nas su otišli iz sela i teško da će se iko vratiti posebno mladi ljudi – kaže Biljana i slikovito opisuje kako izgleda život u jednom gotovo napuštenom srpskom selu.
- Crna Trava je udaljena sedam kilometara od našeg sela, nemamo asfaltni drum, a sve što nam je potrebno od namirnica moramo da kupujemo u Vlasotincu, Surdulici ili Leskovcu. Do Surdulice nam, recimo, treba 30 kilometara u jednom pravcu dok je Leskovac udaljen 70 kilometara. Potrebno je obezbediti novac za
benzin i odvojiti ceo jedan dana da odete u nabavku osnovnih životnih potrepština – objašnjava naša sagovornica i dodaje:
- Obično u kupovinu idemo dva puta mesečno, a pred zimu moramo da kupimo zalihe brašna, šećera, ulja i ostalih namirnica i za mesec dana. Kada padne sneg i zaveje ionako loše puteve faktički smo odsečeni od ostalih. Jedini prozor u svet nam je televizija, ali i tu imamo ograničen broj kanala.
Uzgoj mangulica
Međutim, uprkos svemu Biljana i njen suprug za sada nemaju nameru da se sele iz Pročolovaca. Pre deset godina rešili su da iskoriste blagodeti nestvarno lepe i čiste prirode u Crnoj Travi i započeli uzgoj mangulica. U pitanju je autohtona i gotovo zaboravljena rasa svinja koja faktički živi kao poludivlja životinja. Poslednjih godina svet je poludeo za mesom magulice, jer je mnogo zdravije od uobičajenih rasa svinja koje se gaje u Srbiji.
- Pre desetak godina počeli smo sa jednim muško – ženskim parom, postepeno smo ulagali i sada smo stigli do 80 komada uključujući krmače sa prasićima. U
pitanju je slobodan uzgoj, što znači da noću, ako žele, mogu da spavaju u štali ili obližnjoj šumi. Ujutru im damo kukuruz, a preko dana slobodno lutaju okolo i hrane se travom, žirom, korenjem raznih biljaka. Čim ih pozovem one dolaze, jer znaju da će dobiti kukuruz.
Kako objašnjava Biljana, mangulice nisu zahtevne za uzgoj posebno na ovaj način na koji to rade njen suprug i ona.
- Uopšte nisu zahtevne nekako su navikle da se snalaze same. Leti kad se prasi krmača sama nađe neko mesto u paprati, oprasi se i nakon desetak- petnaest dana dovede kući prasiće. Nemamo mi tu nekih posebnih obaveza oko njih – kaže naša sagovornica.
Za 80 komada mangulice ujutru potroše između pet i šest kilograma kukuruza.
- Kukuruz im dajemo da se naviknu dolaze kući, jer znaju da će dobiti hranu. Dajemo im kukuruz u zrnu i u klipu, jer vole da glođu. Stvaraju nered oko kuće jer prekopaju zemlju verovatno kad osete neke pečurke koje vole. Jedu dosta bukovog žira koga imamo u izobilju, koren od paprati, maslačak, koprivu, pasu travu…
Nisu zahtevne ni kada dođe zima, jednostavno se prilagođavaju vremenu. Inače, hladno vreme lakše podnose od vrućine zato što imaju dužu dlaku koja podseća pomalo i na krzno. Jedini problem koji imaju, kako objašnjava Biljana je nabavka kukuruza koji se ne gaji u Crnoj Travi, pa ga kupuju u Leskovcu.
Prodaju sušeno meso
Meso mangulice uglavnom suše i prodaju po porudžbenici. Nemaju problem sa plasmanom robe, jer su njihovi proizvodi izuzetno traženi zbog zdravog mesa ove svinje.
- Mnogo više kupuju ljudi iz većih gradova valjda zato što su bolje informisani, pa znaju koliko je meso od mangulice zdravo. Svake nedelje pošaljemo po jedan ili dva paketa suvog mesa najčešće za Beograd. Od ovog posla pristojno zaradimo i želela bih da sopstvenim primerom pokažem, posebno mladim ljudima, da je od poljoprivrede u Crnoj Travi moguće lepo živeti – zaključuje Biljana Babić.

Izvor: Agrobiznis magazin

Miloš Milutinović je mladi voćar iz Ratkova, koji se opredelio za uzgoj maline. Ovim poslom bavi se od 2009. godine, a da se porodično opredele za jagodičasto i bobičasto voće, njegova je ideja.

- Imao sam sreću, pa me je porodica podržala. Ideja im se dopala i zajedno smo ušli u posao. U vreme kada sam ja počeo da radim malinu ona nije bila toliko aktuelna u mom selu i privukla su me tuđa, uglavnom pozitivna iskustva i priče - kaže za eKapiju Miloš.

Njegov malinjak prostire se na 40 ari, a uzgaja sorte himbo top, polana i polka.

- Prinos po aru od druge rodne godine ide od 900 kg do 1.200 do 1.300kg. To je neki prosek, ali sve zavisi od tretiranja maline, vremena, a veliku ulogu igra i vreme koje posvećujete radu u malinjaku pre i posle sezone branja - ističe ovaj malinar.

Dodaje da je plasman šarolik, kao i da maline uglavnom prodaju sveže, jer su takve i u sezoni najtraženije.

- Himbo top je sorta budućnosti, konzumnog je tipa i pogodna za zamrzavanje. Radi se na špaliru, što olakšava branje. Kupci su uglavom velike hladnjače, piljarnice kao i svako zainteresovan - kaže Miloš Milutinović.Voćari, a posebno malinari, poslednjih godina sreću se sa mnogobrojnim problemima. Ipak, Miloš smatra da kvalitetna sorta i kvalitetna malina nema konkurenciju:

- Ukoliko se u malinjaku predano i vredno radi, a na vreme se odrađuju predviđeni poslovi (zalivanje, košenje trave, zaštita od nepogoda) šanse da malinu pogodi neka bolest je minimalna.

Pitali smo ga i u čemu se odlega razlika između uzgoja maline u severnom delu Srbije i one u zapadnom, koji je po ovoj proizvodnji veoma poznat.

- Razlika se zasniva na razlici u sortama. U područjima južno od Vojvodine zastupljen je vilamet, američka sorta maline, dok su u severnom delu zastupljeni himbo top, polka i polana - odgovara Milutinović.Kada je reč o isplativosti ovog posla, Miloš kaže da je isplativ svaki posao koji se radi pedantno, strpljivo i stručno:

- Ne postoji grana poljoprivrede gde novac "pada sa neba". Cene su promenjiv faktor, nikada ne znamo do početka sezone šta nas čeka, a u skladu sa tim svi malinari prave planove rada.

Napominje i da ulaganja za malinjak od 10-15 ari, kao i za prvi korak proizvodnje i upoznavanje sa poslom, iznose u proseku 50.000 din.

Miloš je i predsednik udruženja "Malina Ratkovo 2018". Ovi proizvođači imaju jasan cilj za budućnost.

- Planiramo da budemo broj jedan u proizvodnji maline u severnom delu Srbije po kvalitetu i prinosima. Svako ko se bavi ovim poslom želi da napreduje i da njegova malina bude zdrava, kvalitetna, ukusna i, naravno, isplativa - poručuje Milutinović.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2725827/himbo-top-malina-buducnosti-iskustva-mladog-vocara-milosa-milutinovica-iz-ratkova

Voćarstvo je kroz istoriju igralo važnu ulogu, a danas se ponovo vraća i zauzima mesto koje zaslužuje. Pojedine voćne kulture, kao borovnica i orah su trenutno najisplativije za uzgoj, a kod nekih voćnih vrsta postoje problemi koji mogu da se reše savremenom tehnologijom i udruživanjem.

- U Srbiji postoji veliko interesovanje za podizanje zasada voća. Kod nekih voćnih vrsta gde nismo očekivali da će biti interesovanje pre 3-4 godine, a to je borovnica, ovo je dokaz da, kada se uvedu savremene tehnologije koje su praćene fertirigacijom, dobar sortiment, znači da se može uspeti - rekao je dr Zoran Keserović, profesor na Poljoprivrednom fakultetu.

Prema njegovim rečima, sve je više interesovanja za ovu voćnu vrstu, koja je perspektivna u Srbiji. On se nada da će proizvođači borovnice shvatiti da treba da se udruže, da imaju svoje hladnjače gde će čuvati robu dok se ne proda.

Prema njegovim rečima, veliko je interesovanje i za podizanjem zasada oraha. Kako sam kaže, orah je deficitaran u Evropi, a kod nas još uvek nije dovoljno urađeno na savremenoj tehnologiji proizvodnje oraha, to jest, na inteziviranju proizvodnje, na gustoj sadnji 7 x 5m, odnosno, 8 x 4m, i uvođenju sorti koje imaju lateralnu rodnost, kao što je Čendler, Pedro Ferned i ostale sorte.

- Čak i naša sorta Rasna je jako dobra - istakao je profesor Keserović.

Takođe, veliko je interesovanje za podizanje zasada kajsije i jagode.

Međutim, kod nekih voćnih kultura postoje evidentni problemi.

- Tamo gde nismo nismo uradili dovoljno, gde postoji, zapravo, jaz između proizvođača i prerađivača - to je kod proizvodnje maline i kod proizvodnje višnje. Da nateramo male proizvođače i višnje i maline, da oni imaju svoje hladnjače i svoje prerađivačke kapacitete - ukazao nam je naš sagovornik.

Što se tiče šljive, profesor ističe da je veliki problem bio sa cenom šljive, da je bila izuzetno niska u centralnoj Srbiji, i to ne samo za šljivu već i za višnju.

- Ja sam rekao proizvođaču u centralnoj Srbiji, da bi bili konkurentni moraju povećati proizvodnju po jedinici površine i moraju smanjiti troškove proizvodnje. Ni jedan veći zasada u Vojvodini nije bez savremenih tresača za mehanizovanu berbu, čak postoje i kombajni, a oni dole pojedinačno ne mogu to uraditi, nego se moraju udružiti i nabaviti savremene tresače, koji smanjuju troškove proizvodnje - zaključio je profesor Keserović.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2707663/borovnica-i-orah-najprofitabilnije-kulture-u-srbiji

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Октобар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31