Koliko je vinogradarstvo u Srbiji u ekspanziji, s obzirom na mogući godišnji prihod od 40.000 evra sa jednog hektara, svedoči primer valjevskog kraja gde su za par godina površine pod vinovom lozom porasle više od šest puta.Od stidljivih 30 hektara, po prvom popisu od pre par godina, u Kolubarskom okrugu sada je više od 200 hektara pod vinogradima. Pored velikih vinarija čija su vina već ovenčana svetskim priznanjima, poput "Jelića" ili "Pusule", kako svedoče podaci Poljoprivredne stručne i savetodavne službe, raste broj i malih proizvođača koji vinograde podižu na 10 do 15 ari dedovine. Motiv je, naravno, zarada.- Zanimljivo je da sve više ima malih proizvođača, koji se vraćaju na porodična imanja i žele da posade vinovu lozu. Mislim da je njima najpotrebnija stručna pomoć, jer su to ljudi koji nemaju nikakva znanja u gajenju vinove loze. Tu je država prepoznala ulogu savetodavne službe koja sprovodi modul "Proizvodnja i prerada grožđa" i naša obaveza je da svakom proizvođaču, koji je zainteresovan da posadi ili već poseduje vinograd, pomognemo da što jednostavnije uz primenu pune agrotehnike i zaštite proizvodi grožđe i vino - kaže savetodavac Jovan Milinković.Početno ulaganje u vinograd, međutim, nije jeftino i u zavisnosti koliko sam proizvođač uloži svoj rad i koliko ima neophodnog materijala, podizanje jednog hektara košta između 10.000 i 16.000 evra. Samo kupovina sadnog materijala i sadnja staju 6.850 evra.- Međutim, prilikom podizanja vinograda mogu se koristiti i podsticaji od strane države pa tako povraćaj uloženog novca za kupovinu sadnog materijala iznosi 50 odsto, pa čak i više ukoliko je nagib terena veći od 10 stepeni, ako se parcela nalazi iznad 200 metara nadmorske visine, a ukoliko ako se gaje autohtone sorte kao što su "prokupac", "morava" ili "tamjanika", država kao stimulans daje još 100.000 dinara. Urađen je i poseban pravilnik koji reguliše podizanje zasada vinove loze i proizvođač u startu može tačno da zna šta može da očekuje od države - objašnjava Milinković.U daljoj investiciji, kada se grožđe pretvara u vino, potrebna je kupovina opreme u kojoj su muljač, pumpa i filter, te prohromski sudovi različite veličine, za šta je potrebno nešto više od 2.300 evra.

S druge strane, kako pričaju sami vinari, prihodi su znatno veći, s obzirom na to da se u dobroj godini sa jednog hektara može dobiti 8.000 kilograma grožđa, a od njega 4.000 buteljki vina. Ako se zna da je najčešća cena domaćih vina od 10 do 15 evra, mada ima i skupljih, lako se dolazi do isplative računice zbog koje površine pod vinogradima ne samo u valjevskom kraju stalno rastu.Naime, po statističkim podacima u Srbiji je 22.000 hektara zemljišta pod vinovom lozom, dok je u vinogradarskom registru popisano 7.000 hektara vinograda čiji su vlasnici registrovani za proizvodnju i promet vina. Na domaćem tržištu udeo srpskih vina je čak 70 odsto, iako je pre samo pet godina bio jedva trećina.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/vinogradarstvo-kao-biznis-od-jednog-hektara-prihod-ide-i-do-40000-evra-godisnje-a-evo/27wlet5

Dalibor Gajić je mladi poljoprivrednik iz Bača, koji se u ovom poslu našao zahvaljujući porodici, u kojoj je bavljenje poljoprivredom tradicija. Ipak, kada su roditelji otišli za poslom u Nemačku, morao je da nastavi sam, piše poslovni portal eKapija.

Bavi se voćarstvom, stočarstvom i proizvodnjom vina. Kupine su, zapravo, odabir njegove majke, kako bi imala za džem, sokove i ostale đakonije. Otac je nabavio 1.600 sadnica i tako su formirali kupinjak."Kvalitetom sam veoma zadovoljan, a prinos je standardan. Naime, kupina je veoma rodna biljka, pa jako retko podbaci u prinosu. Kupinu plasiram po lokalnom tržištu, ali u veoma malim količinama, jer se trudim da sve preradim", kaže Dalibor i dodaje da potražnja za kupinom postoji, kako u svežem stanju, tako i za onom prerađenom.

Ipak, prerada je isplativija, i po nekoliko puta, kaže Gajić.

"Od kupina pravim samo vino, jer nemam mnogo vremena da se tome posvetim. Za sada vino prodajem samo po narudžbini, po preporukama", navodi.Osim voćarstva, odabir ovog poljoprivrednika je i ovčarstvo. Trenutno ima 50 umatičenih ovaca "il de frans" rase.

"To je zahvalna rasa, koja se odlikuje velikom količinom mesa, koje je pritom i veoma ukusno", ističe Dalibor.Za svoju proizvodnju koristi subvencije koje dodeljuje Ministarstvo poljoprivrede i zadovoljan je podrškom.

"Treba se i malo snaći u moru propisa i birokratije, ali ko je malo snalažljiv i kreativan može da iskoristi razne šanse koje se pružaju. Nije idealno, ali može se."Na kraju razgovora za eKapiju savetuje mlade da ne sede skrštenih ruku i da preuzmu stvari u svoje ruke: "Ne čekajte pomoć sa strane. Radite, budite vredni i nagrada će stići. Onaj od gore sve gleda."

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/kupine-vino-i-il-de-frans-ovce-odabir-mladog-poljoprivrednika-iz-baca-budite-vredni-i/17s451n

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić odgovarajući na pitanja povratnika koji žele da ulažu u gajenje gljiva, posle konsultacija sa vrhunskim stručnjakom za tu oblast magistrom Ivankom Milenković, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju da ulaganje u proizvodnju gljiva može da bude isplativ posao.
Gljive su velika grupa raznovrsnih organizama koje čine posebno carstvo živog sveta Mycota, različito od biljaka, ali i od životinja. Određene vrste gljiva ljudi upotrebljavaju kao hranu koristeći njihova plodonosna tela koja sakupljaju u prirodi ili ih uzgajaju. Carstvo gljiva broji milione vrsta i bez njih život bi bio nezamisliv, jer se gajenjem gljiva rešava problem prirodnog otpada: ono što je otpad u jednom procesu proizvodnje, u drugom je sirovina. U svetu se uzgaja svega oko 100 vrsta jestivih gljiva, najviše na Dalekom istoku. Kod nas je ozbiljniji uzgoj samo šampinjona i bukovače i vrlo retko ši takija. Šampinjoni su najpopularnije gajene gljive koje jedino potiču iz Evrope, sve ostale su sa tla Dalekog istoka, pre svega iz Kine.
Prema informaciji Privredne komore Srbije, Republički zavod za statistiku Republike Srbije ne prati proizvodnju pečuraka u zaštićenom prostoru. Na osnovu grube lične procene mr Ivanke Milenković, bazirane na proceni proizvodnje komposta za proizvodnju šampinjona, godišnja proizvodnja u Srbiji, iznosi 3.500-4.000 tona šampinjona. Prema podacima Zavoda za zaštitu prirode Srbije, u 2017. godini je, zahvaljujući dobrim vremenskim uslovima, sakupljeno 9.441 tona pečuraka iz prirode, a 2018. godine 9.203 tone, što je tri puta više u odnosu na 2015. godinu, kada je sakupljeno svega 2.896 tona.
U periodu 2015-2019. godina, Republika Srbija je prosečno godišnje izvozila pečuraka u vrednosti od oko 5,2 miliona evra i to na tržišta: Italije, Nemačke, Švajcarske, Austrije. Najveći udeo u izvozu imaju pečurke koje se sakupljaju iz prirode i to: lisičarke sveže i rashlađene, vrganji sveži, rashlađeni i sušeni. Tokom 2017. godine Srbija je samo u Rusku federaciju izvezla 3.647 tona i inkasirala 4,3 miliona evra, najviše izvozom pečurke roda Agaricus. Uvoz pečuraka je neoporedivo manji: Srbija na godišnjem nivou uveze oko 20 t pečuraka. U 2019. godini za uvoz pečuraka je plaćeno više od 70.000 evra. Pečurke roda Agaricus se najviše uvoze iz Hrvatske, dok se lisičarke uvoze iz Bugarske.
Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da svoju šansu za zasnivanje isplative proizvodnje gljiva, budući i sadašnji proizvođači mogu da uvećaju ako se udruže u zadruge:
„Podaci da je izvoz pečuraka Srbije veći za čak 75 puta od uvoza deluje optimistički. Ali, činjenica da najveći deo našeg izvoza čine gljive sakupljene iz prirode i da količina tih gljiva drastično varira iz godine u godinu u zavisnosti od vremenskih uslova, jasno nas upućuje na zaključak da u Srbiji postoje neiskorišćeni resursi za proizvodnju gljiva u kontrolisanim uslovima. Na putu do konačnog uspeha i dobre zarade naši domaćini bi trebalo da se udruže u specijalizovane pečurkarske zadruge, u kojima će imati istinsku šansu da gljive prerađuju i malim dopadljivim pakovanjima osvajaju evropsko i svetsko tržište. Samo udruženi će moći lakše i brže da kupe dehidrator, koji će im pomoći da produže rok trajanja šampinjona, biraju kupca i ne zavise od nakupaca i prekupaca.“

Dr Boris Ivančević, savetnik u Prirodnjačkom muzeju Srbije podseća na osamdesete godine 20. veka, kada je tadašnja Jugoslavija bila izvoznik br. 1 sušenih vrganja na svetu, a najveći deo je dolazio upravo iz Srbije - najviše iz južnih, ali i iz drugih oblasti, Šumadije i zapadne Srbije. Najvažnije vrste koje se prikupljaju su: vrganj, lisičarka, nekoliko vrsta mlečica, crna truba i začinska vrsta vilinski klinčić. Postoje i podzemne gljive koje se u Srbiji sve više sakupljaju uz pomoć posebno dresiranih pasa. To su nadaleko čuveni tartufi, koji se mogu proizvoditi na poluveštački način na plantažama sa posebnim sadnicama drveta, čiji se rod može očekivati nakon 8-10 godina. Ipak, naglašava dr Ivančević, prikupljanje gljiva iz prirode u komercijalne svrhe ne može obezbediti egzistenciju poljoprivrednog gazdinstva, prvenstveno zbog variranja u količinama koje se mogu sakupiti različitih godina, kao i variranja njihovih cena.
Da proizvodnja jestivih gljiva u kontrolisanim uslovima, koja nije radno zahtevna delatnost, može da bude isplativa za poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji, ilustrije nam mr Ivanka Milenković, visokospecijalizovani stručnjak za gljive, koja je znanje sticala na univerzitetu Vagenigen u Holandiji. Sada je na čelu edukativno-proizvodnog centra „Eko fungi“ u Padinskoj skeli, koji svake godine poseti 30-ak studenata iz celog sveta, najviše iz: Japana, Tajvana, Kanade, Afrike, zemalja EU – Holandije, Belgije, Grčke, Hrvatske... Studenti dolaze da vide skladan spoj niskobudžetnih tehničkih i tehnoloških rešenja uz visoku primenu znanja, koji u zaokruženom procesu proizvodnje, počev od komposta do dehridriranih šampinjona, daje kvalitet i donosi zaradu. O tome svedoči organska proizvodnja oko 100 tona sirovih šampinjona godišnje (na oko 1.700 m2 sa ukupno 12 zaposlenih) i 30 tona bukovače, od čega se proizvede 8-10 t dehidriranih šampinjona i oko 2 t bukovače. I sve se to izveze u Dansku i Belgiju, a očekuje se izvoz u Kuvajt i Veliku Britaniju.
Prema rečima mr Milenković, četvoročlano poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji u postojećem prostoru može da ima održivu proizvodnju šampinjona na površini od najmanje 400 kvadrata (radi obezbeđenja 4 gajne jedinice od po 100 m2) za šta je neophodno uložiti oko 67.000 evra. Od toga oko 16.000 evra je potrebno investirati u sisteme za ventilaciju i klimatizaciju, koji moraju da budu instalirani na jednom mestu, zatim oko 10.000 evra u stalaže (čija visina zavisi od visine objekta, a obično se kreće 3-4 nivoa) i oko 4.000 evra za izolaciju, osvetljenje i sitne građevinske radove – čime ukupna investicija za opremanje objekta iznosi oko 30.000 evra. Na to treba dodati i varijabilne troškove: za obezbeđivanje neophodnih 200 tona komposta godišnje potrebno je uložiti još oko 20.000 evra, čime ulaganja prve godine dostižu oko 50.000 evra. Još 17.000 evra neophodno je za kupovinu 80 m3 pokrivke, električnu energiju, vodu i rad četiri radnika. Na primeru poljoprivrednog gazdinstva članovi gazdinstva umesto za mesečnu plate rade za zajedničku dobit na kraju poslovne godine. Za kupovinu dehidratora neophodno je uložiti još 30.000 evra.
Od 400 m2, u pet turnusa godišnje koji se obnavljaju na 2-2,5 meseca, može se očekivati godišnja proizvodnja oko 40 tona šampinjona. Domaćinstvo svoj optimalni model poslovanja može naći ako šampinjon prodaje samostalno na zelenim pijacama ili maloprodajama, čime može da ostvari cenu od oko 1,8 evra za kilogram (veću cenu za oko 0,5 evra/kg u odnosu na veleprodajne). Prema rečima mr Ivanke Milenković realno je očekivati vraćanje uloženog za oko tri godine.
Prema kalkulaciji Instituta za ekonomiku poljoprivrede (IEP) koju nam je dostavio direktor te ustanove prof. dr Jonel Subić, varijabilni troškovi u proizvodnji šampinjona iznose 19,79 evra/m2, dok su ukupni prihodi 41,38 evra/m2. Bruto zarada je 21,59 evra/m2, što na površini od 400 m2 iznosi 8.636 evra. Za podrumsko gajenje šampinjona na 250 m2 gde je angažovan rad dva člana gazdinstva, potrebno je uložiti 19.780 evra, godišnja bruto dobit iznosi 21.827 evra (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala je 1,10 evra), a rok vraćanja kapitala: 1 godina i dva meseca. Prema kalkulaciji IEP, investiciono ulaganje u program uzgajanja bukovače u plasteniku na 100 m2 neophodno je uložiti 2.538 evra, godišnja bruto dobit je 1.269 evra (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala: 0,50 e), a uloženi kapital se vraća za dve godine i jedan mesec.

Akademik Dragan Škorić izražava zadovoljstvo što je edukativno-proizvodni centar „Eko fungi“ uspostavio saradnju sa Fondom UN na univerzitetu u Tokiju i da je to dobar primer spoja nauke i prakse za sadašnje i buduće odgajivače gljiva. Posebno naglašava značaj organske proizvodnje i činjenicu da je isplativo prerađivati gljive, a ne prodavati ih sirove.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u proizvodnju gljiva, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo i da se udruže u specijalizovane zadruge za gajenje gljiva, koje će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta „500 zadruga u 500 sela“. Za sve zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim pečurkarskim proizvodnim centrima, uz savete o tome kako se udružiti u zadrugu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu u prethodne četiri godine u plasteničku proizvodnju uložio je više od pola milijarde dinara, tako da je u Vojvodini pod plastenicima više od 720.000 kvadratnih metara nove proizvodnje. Resorni sekretar obišao je domaćinstva u Čoki i Iđošu kod Kikinde.
Poljoprivredno gazdinstvo Vorgić u opštini Čoka već decenijama proizvodi ruže, a svoje proizvode plasira po celoj Vojvodini, Beogradu i nekim delovima Centralne Srbije. Na svom posedu oko 60 različitih sorti ruža proizvode na oko 3.000 kvadratnih metara pod plastenicima i na oko 5.000 kvadrata na otvorenom. Ulaganja su velika, troškovi svakodnevni, tako da im je subvencionisanje proizvodnje veoma značajno u čemu najveću ulogu ima Pokrajinska Vlada.''Puno se radi, troškovi su ogromni, a ono što je nama najteže su naplate i finansije. Ali, uz subvencije brže i lakše napredujemo. Godinama smo radili i nismo ni konkurisali, napredovali smo, ali sporo. Sada imamo 3.000 kvadrata plastenika'', kaže Igor Vorgić, proizvođač ruža iz Čoke.

Saradnja Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu i porodice Vorgić traje već godinama, tako da je proizvodnja unapređena zahvaljujući kupovini sistema za navodnjavanje, plastenika i ostale opreme, za šta je resorni Sekretarijat obezbedio sredstva.

''Meni je drago što na ovaj način pokazujemo iz Čoke ostalim mladim ljudima koje mogućnosti im stoje na raspolaganju i kako mogu na malom prostoru da organizuju intenzivnu proizvodnju i da pokušaju da ostvare egzistenciju za svoju porodicu. Mi sa porodicom Vorgić sarađujemo četiri godine i ostvarili su oko četiri miliona dinara, a subvencionisali smo ih sa skoro tri miliona'', ističe Vuk Radojević, pokrajinski sekretar za poljoprivredu.

Dobru saradnju sa Pokrajinskom Vladom ima i porodica Lagundžin u Iđošu kod Kikinde koja se bavi proizvodnjom šumskog rastinja. Prodaja ide dobro, imajući u vidu da je pošumljavanje intenzivirano prethodnih godina, ali je neophodna dodatna oprema.''Ono što nama koji se bavimo rasadnicima treba jeste novac za nabavku opreme za proširenje proizvodnje. Mi nismo visoko profitabilna grana da bi mogli da prodajemo na širem tržištu, tako da moramo da konstantno unapređujemo proizvodnju i podrška Vlade Vojvodine dobro dođe'', dodaje Radivoj Lagundžin, vlasnik rasadnika u Iđošu.

Podizanje proizvodnje na viši nivo rezultat je zajedničke saradnje Pokrajine i poljoprivrednika. Zato je važno da se prate konkursi, koji posebno treba da pomognu poljoprivrednicima na severu Banata.

''To su pare koje su namenjene poljoprivrenicima Vojvodine. Ukoliko ih ne iskoriste u sevenom Banatu, iskoristiće ih negde drugde. Dakle, pozivam poljoprivrednike da učestvuju u pozivu, a mi ćemo obezbediti sredstva da unaprede svoju proizvodnju'', nadovezao se Radojević.

Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu u prethodne četiri godine obezbedio je više od pola milijarde dinara preko konkursa za plasteničku proizvodnju, tako da Vojvodina sada ima oko 720.000 kvadratnih metara nove prozvodnje u zaštićenom prostoru.

Izvor:http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/banat/u-vojvodini-pod-plastenicima-vise-od-720.000-kvadratnih-metara_1134084.html

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, odgovarajući na pitanja povratnika zainteresovanih za ulaganje u živinarstvo poručili su da ulaganje u tu granu stočarstva može da bude isplativo, saopšteno je iz Krkobabićevog kabineta.

Osnovna prednost živinarske proizvodnje je u tome što se relativno brzo uspostavlja, sa jednodnevnim grlima ili nabavkom formiranih nosilja, i može se organizovati po potrebi, odnosno mogućnosti.Dodaje se da je držanjem živine u objektima, proizvodnja je moguća tokom cele godine i da su se maksimalnim korišćenjem genetskog potencijala živine, uz učešće minimalnog fizičkog rada, u poslednje dve decenije stekli uslovi za organizovanje manjih i srednjih farmskih gazdinstava koja uz udruživanje predstavljaju ekvivalent industrijskoj farmskoj proizvodnji.

"U poslednjih 20 godina proizvodnja jaja u Srbiji kreće između 1,3 i 1,4 milijardi jaja godišnje sa tendencijom porasta poslednjih godina. U 2019. godini devet miliona koka nosilja proizvelo je 1,8 milijardi komada konzumnih jaja. Iste godine u našoj zemlji je proizvedeno 114.000 tona živinskog mesa. Proizvodnja živinskog mesa predstavlja jedan od najbržih proizvodnih procesa koji traje od 42 do 45 dana", saopšteno je iz Krkobabićevog kabineta.

Krkobabić je, kako se navodi, posebno naglasio da i "u živinarstvu možemo da povećamo proizvodnju i smanjimo uvoz samo ako se proizvođači živinskog mesa i jaja udruže".

"Podatak da je prošle godine uvoz živinskog mesa i jestivih otpadaka od živine bio veći od izvoza za 3,4 miliona evra, a da dugo uvozimo jaja bez ljuske za potrebe konditorske industrije govori da i u živinarstvu možemo da podignemo proizvodnju i smanjimo izdvajanja za uvoz. Moramo povećati kapacitete za preradu jaja i na taj način da podmirimo domaće potrebe i čak izvozimo jaja bez ljuske. Zašto ne bi živinarske zadruge prerađivale jaja i proizvodile jaja bez ljuske za čiji smo uvoz 2019. godine platili 3,189 miliona evra?! Međusobno udruživanje proizvođača u specijalizovane živinarske zadruge, a pogotovo proizvođača i prerađivača daje prave odgovore na sve savremene ekonomske izazove, a tako je i u živinarskoj proizvodnji", kazao je Milan Krkobabić.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije, kako se ističe u saopštenju, poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u živinarstvo, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo, a zatim da se udruže u specijalizovane živinarske zadruge. Za sve zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim živinarskim farmama. Živinarske zadruge će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta obnove zadrugarstva "500 zadruga u 500 sela".

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3966220/zivinarstvo-farma-zivina-povratnici.html

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić odgovarajući na pitanja zainteresovanih za ulaganje u cvećarstvo, a posle konsultacija sa vrhunskim stručnjakom u toj oblasti docentom dr Anom Vujošević, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije i stručnjacima Instituta za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu, koje predvodi dr Jonel Subić, poručuju povratnicima i drugim zainteresovanim građanima da ulaganje u cvećarstvo može da bude isplativo.

Proizvodnja cveća bi mogla da ima značajno mesto u povećanju privredne aktivnosti Srbije, jer naša zemlja raspolaže pogodnim prirodnim uslovima. U prilog tome govori činjenica da Srbija, uz Francusku, ima najkvalitetnije ruže na evropskom tržištu.

Gajenje cveća je visokointezivna proizvodnja, koja ne zahteva velike površine, ali bitan preduslov su znanje i organizacija ukupne proizvodnje i prodaje. Zahvaljujući tražnji tokom cele godine, proizvodnja cvetnog i dekorativnog sadnog materijala poslednjih godina beleži izraziti razvoj. Primetan je sve veći interes pojedinaca za proizvodnju cveća na manjim posedima u okviru svojih porodičnih domaćinstava. Obim godišnje proizvodnje iznosi oko 2.500 tona i ne podmiruje potrebe domaćeg tržišta.

Industrija cveća u svetu je grana u kojoj trgovinska razmena iznosi oko 200 milijardi dolara, sa stopom rasta i do 10 procenata. U 2019. godinu Srbija je izvezla tri hiljade tona cveća i ukrasnog bilja u vrednosti 4,15 miliona evra, a uvezla za 11 miliona evra. Ruže, karanfile i gladiole plaćene su pet miliona dolara, seme i sadni materijal 2,8, ostalo cveće tri miliona dolara i ukrasno granje pola miliona dolara. Najviše cveća uvozi se iz zemalja EU: Holandije, Italije, Belgije, Mađarske, zatim iz Kenije, Turske, Ekvadora i Kolumbije. Istovremeno, inostranim kupcima prodato je seme, sadni materijal cveća i rezano cveće. Najveće učešće u izvozu za 2019. godinu imala je grupa živo cveće, a najznačajniji je bio izvoz ruža.

Ministar Krkobabić posebno naglašava da su povećanje proizvodnje cveća, smanjenje uvoza i udruživanje imperativi i u toj privrednoj grani:

„Činjenica da je Srbija prošle godine platila 7 miliona dolara za uvoz cveća koje mogu da proizvedu udruženi domaćini u Srbiji, uz primenu domaće nauke, veliki je motiv da se bolje organizujemo, podignemo proizvodnju i uštedimo veliki novac koji dajemo za uvoz cveća. Proizvođači cveća, kao i svi drugi poljoprivrednici u Srbiji, će postići povoljniji – željeni rezultat samo ako se udruže. Samo tako će biti uvaženi na pravi način – počev od korišćenja raznih pogodnosti lokalne samouprave do podsticajnih sredstava republičke Vlade. Udruživanje daje istinske odgovore na sve ekonomske i druge izazove i zato preporučujemo i proizvođačima cveća da se udruže u specijalizovane cvećarske zadruge. Samo udruženi, uz ulaganja ličnih sredstava, primene nauke i pomoći države možemo da se približimo Holandiji, svetskom gigantu u proizvodnji i prometu u cvećarstvu.“

Proizvodnja cveća u Srbiji je skoncentrisana oko većih gradova i njom se bavi oko 2.125 gazdinstava na ukupnoj površini od 382,24 ha. Dominira proizvodnja rasada sezonskog cveća, kao i proizvodnja nekih vrsta pogodnih za rezani cvet: ruže, hrizanteme, ljiljani, gladiole, kale. Proizvodnja cveća se organizuje i na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru. U 2016. godini, površine otvorenog prostora na kojima se uzgajalo cveće iznosile su 263 ha, a zaštićenog prostora 119 ha, što čini nešto više od 5 odsto ukupnih površina pod zaštićenim prostorom u Srbiji (2.083 ha). Proizvodnja cveća obavlja se u nekoliko većih oblasti. Glavni proizvodni centri su: Beogradski region sa 40,76 ha, Mačvanska oblast - Šabac (19,44 ha), Moravička oblast - Čačak (9,88 ha), Rasinska oblast - Varvarin (18,96 ha), Kruševac (12,45 ha) i Šumadijska oblast - Kragujevac (11,58 ha).

U zaštićenom prostoru dominira proizvodnja rasada sezonskog cveća. Na otvorenom polju, najzastupljenija je proizvodnja ruža, gladiola, hrizantema, kala i ljiljana. Površine pod ovim kulturama iz godine u godine variraju. Najveće površine zauzimaju ruže, dok su ostale kulture zastupljene u mnogo manjem procentu.

Najviše sadnog materijala uvozimo za: lale, narcise, zumbule i orhideje, a od rezanog cveća najviše uvozimo ruže, orhideje, hrizanteme i ljiljane. Najviše izvozimo rezano cveće, pre svega ruže.

Stručnjak za cveće docent Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu dr Ana Vujošević ističe da u zavisnosti za koju vrstu cveća se proizvođač opredeljuje, vraćanje investicije bi moglo da se očekuje za 3-5 godina. U zavisnosti od odabranih vrsta, razlikuju se i proizvodni objekti, pa su time i ulaganja različita! U objektima zaštićenog prostora, proizvodnja cveća obavlja se u malim serijama, jer se radi o objektima malih površina (najčešće od 200-400 i retko do 1000m2). Cena plastenika zavisno od tipa kreće se od 10 do 20 evra/m2, zatim 30-40 evra, pa sve do 70 evra/m2 uz obezbeđeno grejanje! Cena repromaterijala zavisno od izabranih vrsta iznose minimalno 2000 evra (u proizvodnji sezonskog rasada), dok bi neke saksijske kulture, koje se ubrajaju u sezonski rasad, bile i skuplje!

Prema proračunu Instituta za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu, na čelu s dr Jonelom Subićem, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, moderan holandski staklenik na jednom hektaru može da se izgradi ulaganjem 1,3 miliona evra. Na osnovu analitičke kalkulacije na bazi varijabilnih troškova u proizvodnji ruže u modernom stakleniku na hektaru se može očekivati 1,8 miliona cvetova i prihod od 576.000 evra, dok su troškovi 375.000 evra i još 175.000 evra prve godine za supstrat i sadnju. Može se očekivati bruto zarada od 201.000 evra. U gajenju gerbera sa očekivanih 1,3 miliona cvetova na hektaru, očekivani prihod iznosi 559.000 evra, dok su troškovi (ne računajući sadni materijal) 375.000 evra. Očekivana bruto zarada iznosi 184.000 evra godišnje. U proizvodnji kale sa očekivanih 1,1 miliona cvetova na hektaru, očekivani prihod je 286.000 evra, a ukupni troškovi iznose 239.400 evra (uz 55.000 evra za sadni materijal prve godine).

Programi edukacije proizvođača predstavljaju veoma važan segment unapređenja proizvodnje cveća u Srbiji. Akademik Dragan Škorić predlaže veću zaštitu domaćih proizvođača cveća i osnivanje Naučnog instituta za proizvodnju cveća, koji bi bio snažan podsticaj povezivanja nauke i prakse, povećanju proizvodnje i smanjivanju uvoza. Mladi stručnjaci za cveće u okviru tog instituta bili bi upućivani na specijalizaciju u Holandiju i druge zemlje, kako bi se povećali naučnoistraživački potencijali Srbije i podigao kvalitet u oblasti cvećarstva. Docent dr Vujošević ističe da je korisno organizovati berzu za promet cveća, čime bi se obezbedila stalnost ponude, prometa i tražnje.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i druge zainteresovane građane da ulažu u cvećarstvo, osnuju poljoprivredno gazdinstvo, a zatim se udruže u specijalizovane cvećarske zadruge i konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta obnove zadrugarstva „500 zadruga u 500 sela“. Za zainteresovane nacionalni tim će organizovati stručne posete uspešnim gazdinstvima koje gaje cveće.

Izvor:https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3465737/krkobabic-povratnicima-dok-vas-muci-realna-neizvesnost-sta-dalje-vredi-ostati-u-srbiji

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poručio je povratnicima iz inostranstva u Srbiju usled pandemije korona virusa da ulaganje u ribarstvo može da bude veoma isplativo.

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar za regionalni razvoj Milan Кrkobabić i akademik Dragan Škorić su, odgovarajući na pitanja zainteresovanih za ulaganje u ribarstvo, konsultovali vrhunskog stručnjaka u toj oblasti Zorana Markovića, člana Nacionalnog tima.

Oni su ukazali da je na prostorima današnje Srbije ribarstvo bilo značajan način dolaska do hrane još iz perioda praistorijskih ljudi.

- Riba je namirnica budućnosti, kako zbog svojih nutritivnih i preventivnih vrednosti (za kardiovaskularne, kancerogene i druge bolesti), tako i zbog činjenice da Srbija raspolaže ogromnim resursima za gajenje slatkovodnih vrsta riba - naveo je Nacionalni tim u saopštenju.

Podsetio je da se ribarstvo u Srbiji odvija kroz akvakulturu - gajenje riba, ribarstvo otvorenih voda i preradu riba. Akvakultura se realizuje u toplovodnim (šaranskim), hladnovodnim (pastrmskim) ribnjacima i RAS sistemima (recirkularni sistemi za proizvodnju ribe).


Ribarstvo u brojkama

Proizvodnja ribe u Srbiji poslednjoj deceniji varira izmedju 7.278 tona 2017. godine i 13.013 tona u 2011. godini. Prema količini proizvodene ribe Srbija je negde u sredini u poređenju sa članicama EU, a manju proizvodnju od Srbije ima 12 članica EU.

Prosečna potrošnja ribe u Srbiji po glavi stanovnika je pet od šest kilograma po zvaničnim (odnosno sedam kg po nezvaničnim) podacima, što je tri do četiri puta manje od evropskog i svetskog proseka.

Ukupna potrošnja ribe u Srbiji poslednjih godina kreće se izmedju 35.000 i 50.000 tona godišnje, a uvoz te namirnice beleži stalni rast.

U poslednjoj deceniji uvoz se kretao od 23.336 tona (2008. godine) u vrednosti od 69 miliona dolara, do 36.089 tona (2018. godine) u vrednosti od 102 miliona dolara.

Izvoz ribe iz Srbije uglavnom je baziran na ribljim preradjevinama (i to na preradi uvezene morske ribe) i poslednjih godina beleži značajan rast, od 697 tona u vrednosti od 4,1 milion dolara 2012. godine, do 2.095 tona, izvezene 2018. godine u vrednosti od 17,5 miliona dolara.


Neophodne specijalizovane ribarske zadruge

Krkobabić je uakzao na neophodnost povećanja proizvodnje riba i udruživanja u specijalizovane ribarske zadruge.

- Srbija bi ponovo mogla da bude veliki izvoznik kavijara kao pre više decenija, kada je u SAD i druge zemlje godišnje izvozila dve do tri tone tog specijaliteta po ceni od 900 dolara za kilogram i ostvarivala prihod veći od 2,5 miliona dolara. Kladovski kavijar se vekovima služio i na evropskim dvorovima. Zbog izgradnje dve đerdapske hidroeletrane, šansu danas ima negotinski kavijar - rekao je Krakobabić.

Dodao je da riba i riblji specijaliteti u većoj meri mogu da budu zanimljiva i isplativa ponuda i u jelovniku poljoprivrednih gazdinstava koja se bave seoskim turizmom.

- Činjenica da se tri četvrtine ribe koju konzumiraju građani Srbije uveze i za to država izdvaja ogromna finansijska sredstva ukazuje na neophodnost povećanja proizvodnje, čime bi se izdvajanja za uvoz slatkovodne ribe smanjila za oko 10 mil USD godišnje! Resursi su veliki: samo u Vojvodini je više od 100.000 hektara koje se ne mogu koristiti za druge namene, a pogodne su za izgradnju šaranskih ribnjaka - istakao je ministar.

Kako je podsetio, proizvodnja ribe u Srbiji, prema stručnim procenama, može da se poveća za 100%, uz dobro osmišljen izvoz preradjevina od slatkovodne ribe.

Krkobabić je rekao i da treba podsticati udruživanje, jer Srbija danas ima svega tri specijalizovane ribarske zadruge.

Zoran Marković je istakao da u Evropi postoji ogroman deficit od više od 1,5 miliona tona ribe i da stalno raste njena konzumacija u Evropi i svetu.

- U Srbiji postoje veliki neiskorišćeni raspoloživi vodeni resursi (reke, potoci, jezera, kanali, podzemne vode), a posedujemo i sirovine: pšenicu, kukuruz, ječam, soju za proizvodnju hrane za ribe. Veliki su kapaciteti i za proizvodnju ekstrudirane hrane za ribu - rekao je Marković

Egzistencija sa proizvodnjom najmanje 10 tona ribe

Po proceni nacionalnog tima za preporod sela, poljoprivredno ribarsko gazdinstvo svoju egzistenciju moglo bi da obezbedi proizvodnjom najmanje 10 tona ribe, što se u uslovima pastrmske proizvodnje može ostvariti na površini od 250 m2, odnosno pet hektara šaranskog ribnjaka (u poluintenzivnoj proizvodnji), ili 1,5 hektara u intenzivnoj proizvodnji.

Ulaganja u ribnjake zavise od konfiguracije terena, kvaliteta zemlje, blizine izvora za vodosnabdevanje, blizine puta i mogućnosti "kačenja" na elektro mrežu, vrste materijala od kojih se gradi. Uložena sredstva u izgradnju ribnjaka se mogu vratiti za četiri do šest godina, smatraju stručnjaci Nacionalnog tima.

U Srbiji ima 149 registrovanih ribnjaka, od čega 77 šaranskih, 68 pastrmskih i četiri ribnjaka (RAS sistema) za gajenje kečiga. Registrovanih poljoprivrednih gazdinstava za proizvodnju riba ima 518, od kojih samo ribe gaji 126 gazdinstava, dok se 392, pored ribarstvom, bave i ratarstvom, voćarstvom, stočarstvom.


Koje se ribe gaje u Srbiji?

U proizvodnji riba sa više od 90% dominiraju šaran i kalifornijska pastrmka. Pored te dve vrste, gaji se: som, smuđ, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, babuška i linjak na šaranskim ribnjacima i potočna pastrmka, mladica i lipljan na pastrmskim ribnjacima, kao i kečiga i sibirska jesetra u RAS sistemima.

U izlovu iz otvorenih voda od 50-tak vrsta koje se izlovljavaju dominiraju: šaran, som, smuđ, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, deverika i babuška.

Ukupne površine pod šaranskim ribnjacima u poslednjoj deceniji variraju između 6.492 i 8.940 hektara (nezvanično oko 14.000 hektara), a pod pastrmskim ribnjacima izmedju 33.255 i 81.411 m2 (nezvanično oko 14 hektara).

U Vojovodini je locirano čak 98% šaranskih ribnjaka, a pastrmski su u brdsko planinskim područijima centralne Srbije, pre svega u zapadnoj, istočnoj i južnoj Srbiji. Privredni izlov ribe iz otvorenih voda (velikih reka: Dunava, Save i Tise) obavljaju privredni ribari, kojih ima između 295 i 388.

Kako je rekao Dragan Škorić, prema raspoloživim resursima, uz dobru organizaciju i podršku države, Srbija u šaranskom ribarstvu vrlo brzo, za dve decenije, može postati ono što je Norveška u salmonidnom (pastrmskom) ribarstvu. Norveška proizvodi više ribe nego sve zemlje EU zajedno.


Poseta ribnjacima

Za sve zainteresovane, uz savete kako se mogu udružiti, Nacionalni tim za preporod sela Srbije organizovaće stručne posete uspešnim ribnjacima kao što su: Ribnjak u Rogačici kod Bajine Bašte, u Skržutima - obodi Zlatibora, Riboteks u Gornjoj Trešnjici, Kapetanski rit Kanjiža, BioFiš - ribnjaci u Somboru i Baču, DTD Ribarstvo - Jazovo, Centar za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju Mali Dunav Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu - Grocka, u okviru koga je i Naselje praistorijskog ribara, čiji je tvorac i rukovodilac Zoran Marković.

Inicijativa za osnivanje ribarske zadruge stigla je od alasa iz Golupca, a sve specijalizovane ribarske zadruge će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta "500 zadruga u 500 sela".

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2878370/nacionalni-tim-za-preporod-sela-srbije-predlaze-povratnicima-iz-inostranstva-ulaganje-u

Jedna od povrtarskih biljnih vrsta koja se svake godine gaji u Sremu su i krastavci. Paori ga podjednako gaje i u zatvorenom, ali i na otvorenom prostoru. Na gazdinstvu Rajačić u Grabovcima u opštini Ruma, već 10 godina proizvodi se krastavac. Dobro znaju kompletnu tehnologiju proizvodnje, a nakon dobro odgojenog rasada usledilo je iznošenje na njivu i pokrivanje folijom i agrilom. Trenutno je pod tunelima 3.000 biljaka.

"Već više od 10 godina porodično bavimo se proizvodnjom krastavca salatara, ove godine nam je krastavac na površini od oko 20 ari, sto je nekih 3000 biljaka. U pitanju je sorta ajaks, kojom smo zadovoljni, do sada se najbolje pokazala i što se tiče prinosa a i kvaliteta. Krastavac je tek rasađen pa je rano za neke ozbiljnije prognoze, mada smo trenutno zadovoljni kako izgleda i kako napreduje", kaže Ivan Rajačić i dodaje da s obzirom da sve sami odrađuju, nemaju rashode na plaćanje radnika, pa je samim tim i sve isplativije.Trenutna situacija u vezi sa koronom nas nije mnogo poremetila, jer nemamo sada proizvod za prodaju, a nadamo se da će to biti gotovo dok naš krastavac stigne. Obično prodajemo stalnim kupcima, koji dolaze kod nas kući i već godinama uspešno sarađujemo." Najbolje uspeva posle strnih žita, mahunarki, luka, paprike i višegodišnjih trava, ranog kupusa i drugog ranog povrća. Na istom mestu ne treba ga gajiti najmanje četiri godine, kaže Ivan i dodaje da uz primenu pune agrotehnike rod može biti dobar i kvalitetan.Krastavci su interesantni za proizvodnju, jer brzo rastu i mogu početi da rađaju 60 do 70 dana nakon setve. Što se salatara tiče njihova masa varira od 200 do 300 grama, a prinos se kreće od 10 do 30 kilograma po kvadratnom metru, što zavisi od vremena uzgoja i trajanja berbe.Pojedini poljoprivrednici godinama gaje i luk na svojim njivama i kažu da ta vrsta proizvodnje nije nimalo jeftina, ali zna da donese i dobru zaradu. Luk je biljna vrsta koja traži često zalivanje, pravovremenu i adekvatnu zaštitu. U porodici Radić ove godine luk je na površini od tri jutra. Zasejan je jesenas, a kako sada stvari stoje obećava i dobar rod.

"Od kada znam za sebe, porodično se bavimo proizvodnjom crnog luka, nekada smo sami proizvodili seme, odnosno arpadžik. Međutim poslednjih petnaestak godina, sejemo luk iz baruta. Ne odustajem od te proizvodnje, jer koliko god da je naporno i potrebno dosta truda i ulaganja, ipak to budu, takoreći, prve pare, koje uvek dobro dođu za nastavak cele poljoprivredne sezone", kaže Ružica Radić, koja je zadužena za proizvodnju i prodaju luka i dodaje da nekada bude loša godina, ali dobra godina nadoknadi sve one loše.Ove, kao i svake prethodne godine, posejali smo više sorti, zbog toga što neka stiže ranije, a neka kasnije što nam odgovara zbog plasmana. Svakako da ne očekujem da ove godine bude dobro kao i prošle, jedino što mogu da se nadam jeste da će ove godine biti bar približno tako, a bila bih zadovoljna i sa cenom od oko 30 dinara. Što se tiče plasmana, uglavnom prodajemo dugogodišnjim kupcima, koji dolaze do nas, a verujemo i da će se pregovori oko saradnje sa nekim marketima uspešno završiti, pa će to biti još jedan prodajni kanal." Vađenje luka na njivama Radića počeće krajem maja. Sada se, zbog nedostatka padavina usev svakodnevno zaliva, ali bez bilo kakve zaštite, zbog karence.

Izvor:https://www.agroklub.rs/povrtarstvo/ceka-se-rod-luka-i-krastavca-proizvodaci-se-nadaju-dobrom-kvalitetu/59685/

Na nedavni poziv Nacionalnog tima za preporod sela povratnicima iz inostranstva da ostanu u Srbiji i ulažu u poljoprivredu javio se veliki broj zainteresovanih sa pitanjima o ulaganju u stočarstvo.Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić ističu da je održivi farmski razvoj stočarstva najbrži, najsigurniji i najjeftiniji način da sela ožive i da se razvijaju, a da se gazdinstva nasleđuju i mladi ostanu na selu.

Uz prof. Ratka Lazarevića, stručnjaka za stočarstvo i člana Nacionalnog tima, kopredsednici tima su podvukli da će se zalagati za veće subvencije stočarima, pogotovu u brdsko-planinskim i pograničnim nerazvijenim područjima, kao i za očuvanje stočnog podmlatka.

Kabinet za regionalni razvoj nastaviće dodelu podsticajnih sredstava za nabavku osnovnog stada i opreme za stočarstvo, a uz stručnu pomoć nauke i lična ulaganja, povratnici u takvim uslovima imaju realne šanse za uspeh i održivu stočarsku proizvodnju, dodaje se u saopštenju iz Kabineta ministra Krkobabića.

Krkobabić naglašava ogroman značaj udruživanja, kako u proizvodnji, tako i u plasmanu utovljenih grla u zemlji i inostranstvu i dodaje da će se razvojem stočarstva stvoriti uslovi da se njegov udeo u poljoprivrednoj proizvodnji sa trenutnih 30 odsto popne na 60-70 odsto, koliko je u razvijenim zemljama.

Krkobabić, Škorić i Lazarević ističu da razvijena stočarska proizvodnja pored jačanja ekonomije, zbog proizvodnje stajnjaka, utiče i na dugoročno očuvanje plodnosti zemljišta i očuvanje agro-eko sistema.

Pozivajući povratnike da ulažu u stočarstvo, napominju da je u Srbiji od ukupno 1,3 miliona hektara livada i pašnjaka neiskorišćeno čak oko 500.000 hektara.

Kako dodaju, na toj površini može da se gaji 2,5 miliona ovaca i 250.000 grla goveda.

Projekat obnove zadrugarstva "500 zadruga u 500 sela"ima za cilj snažnu podršku stočarima u svim krajevima Srbije i stvaranje črvrste zadružne ekonomije sa složenim stočarskim zadrugama.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije na zahtev povratnika i svih zainteresovanih za ulaganje u stočarstvo, organizovaće stručne posete najuspešnijim stočarskim zadrugama, uz savete o tome kako da organizuju novu ili se priključe nekoj od tih postojećih zadruga.

Stočarstvom se u Srbiji bavi 444.000 poljoprivrednih gazdinstava, što je 76,4 odsto od ukupnog broja gazdinstava.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/povratnici-zainteresovani-za-ulagana-u-stocarstvo-u-srbiji-29-04-2020

Povodom nedavno upućenog poziva povratnicima iz inostranstva da ostanu u zemlji, zasnuju novo ili obnove poljoprivredno gazdinstvo na imanju svojih predaka, Nacionalni tim za preporod sela Srbije nastavlja da daje preporuke i odgovara na pitanja sunarodnika koji se ovog puta interesuju za ulaganje u povrtarstvo.Kopredsednici tima ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, posle konsultacije sa stručnjakom za povrtarstvo Žarkom Ilinom, redovnim profesorom Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, ističu da vredi ulagati u proizvodnju povrća, koja je ozbiljan, dugoročan i profitabilan porodični komercijalni posao.Nacionalni tim za preporod sela Srbije ističe da u povrtarstvu postoje veliki neiskorišćeni potencijali, o čemu svedoče sledeći podaci.

U Srbiji povrće proizvodi 14.000 specijalizovanih poljoprivrednih gazdinstava na oko 150.000 hektara.

Vrednost proizvedenog povrća prošle godine bila je 43,7 milijardi dinara, što je 8,7 odsto ukupne poljoprivredne proizvodnje.

Beležimo suficit u spoljnotrgovinskom bilansu, prošlogodišnji izvoz povrtarskih kultura od 116 miliona evra veći je od uvoza iste godine za 18 miliona evra.

To je dokaz da Srbija može da bude još veći izvoznik povrća. U tome je i šansa budućih povrtara.

Neiskorišćene mogućnosti za veću proizvodnju i veći izvoz su velike, o čemu govore podaci da uvozimo: paradajz, crni i beli luk, pasulj, boraniju i krompir.

U Registru poljoprivrednog bilja je 41 vrsta povrća, s tim da veći ekonomski i privredni značaj ima oko 30 vrsta. Poštujući principe smene useva u vremenu i prostoru, uz održavanje plodnosti zemljišta i uvođenje novih tehnologija gajenja, povrće se proizvodi cele godine u bašti, na njivi i u različitim oblicima i tipovima privremenog i stalnog zaštićenog prostora.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije saopštava povratnicima iz inostranstva i drugim zainteresovanim građanima da četvoročlana porodica svoju egzistenciju može da obezbedi proizvodnjom povrća na otvorenom na površini 3-5 hektara zemljišta prve ili druge klase sa dostupnim izvorom vode za navodnjavanje prve do eventualno treće klase.

Takođe, četvoročlana porodica može pristojno da živi i od 3000-5000 kvadratnih metara (30-50 ari) plastenika gajeći prvenstveno: papriku, paradajz, krastavce i dinje sa dodatnim sistemom grejanja.

U predzimskom i zimskom periodu se gaji povrće sa malim zahtevima za uslovima uspevanja kao što su: salata, spanać, rukola, praziluk...

Tri povrtarska regiona
Sa 1.300 hektara plastenika leskovački kraj je najveći povrtarski centar u Srbiji. Uvažavajući različite geografske, klimatske i druge uslove u tri povrtarska regiona Srbije preporučuju se sledeće kulture.

U ravničarskom regionu između reka Dunava, Save i Tise uspevaju: paprika, paradajz, krastavac, dinje, lubenice, kupus, karfiol, brokoli, kineski i pekinški kupus, mrkva, peršun, paštrnak, celer, grašak, boranija, kukuruz šećerac.

U Moravskom regionu u oblasti reke Morava sa svim pritokama uspevaju: paprika, paradajz, kupusnjače - srpski melez, zatim mrkva, peršun, celer, crna i bela rotkva...

U brdskoplaninskom regionu gaje se povrtarske vrste sa manjim zahtevima za uslovima uspevanja: salate, spanać, peršun, paštrnak, beli i crni luk, praziluk. U planinskim predelima se gaji krompir, pogotovu semenski, čiji je kvalitet neuporedivo bolji u odnosu na krompir u ostalim regionima.

Obnova zadrugarstva značajna za razvoj poljoprivrede
Nacionalni tim za preporod sela Srbije preporučuje povratnicima da formiraju poljoprivredno povrtarsko gazdinstvo, zatim da se udruže u specijalizovane povrtarske, a kasnije i u složene zadruge, čime višestruko povećavaju šanse za uspešno poslovanje.

Obaveštavaju zainteresovane da će, u saradnji sa zadružnim savezima Srbije i Vojvodine, organizovati posetu najuspešnijim povrtarskim zadrugama, u kojima će prirediti stručna savetovanja i male praktične škole zadrugarstva.

Da su poljoprivredni proizvođači prepoznali značaj projekta obnove zadrugarstva „500 zadruga u 500 sela", potvrđuje i činjenica da je 2017. godine pre početka obnove zadrugarstva u Srbiji je bilo oko 1100 aktivnih zadruga.

Za poslednje tri godine taj broj je povećan za 701 novoosnovanu zadrugu, što je u istoriji zadrugarstva Srbije neviđeni procvat.

Za opširnije informacije zainteresovani građani se mogu javiti zadružnim savezima Srbije i Vojvodine i Nacionalnom timu za preporod sela Srbije.

 

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3934941/povrtarstvo-ulaganje-povratnici.html

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Октобар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31