Nezvaničnom himnom manifestacije “Znaš li draga onu šljivu ranku”, koja već 17-tu godinu slavi šljivu, u Blacu je sinoć počeo programski deo četvorodnevne, najveće privredno – turističke manifestacije u ovom regionu Srbije, „Dani šljive“ – Blace 2019.

Prvog dana, posetioci kojih je bilo u velikom broju , uz orkestar Miše Mijatovića uživali su u pesmama Miroslava Ilića, Bobana Zdravkovića, Izvorinke Milošević, Nataše Đorđević, Nenada Milevskog, Dunje Vujadinović i naše blačanke Katarine Maksić – Kozić.Predsednik Opštine Blace Milan Ćurčić zahvalio se RTS-u i Karavanu 60 najlepših narodnih pesama koji je večeras ovde da isprati priču o našem brendu, našoj šljivi.

Među učesnicima bila je i naša blačanka Katarina Maksić Kozić. -Svim srcem se uvek rado odazivam svojim ljuudima. Čast mi je što me je opština Blace prepoznala kao svoju. Nadam se da će večeras RTS-ov karavan dati divan uvod manifestaciji koja traje do nedelje, ističe Katarina Maksić Kozić koja je trenutno poslovno posvećena školi pevanja koja se zove Vojska, jer kako nam reče, stvara se vojska novih pevača…-Slatko vam je Blace, divan narod, radujem se što smo došli , istakla je Izvorinka Milošević.

Voditelj Srđan Manojlović – Cojle istakao je da je Karavan najlepših pesama prvi put u Blacu .

Ali Blace nas je već uzelo pod svoje. Ovo je 8 grad koji je Karavan posetio a Blace je već u samom vrhu, istakao je Cojle.

Miroslav Ilić koji je često u Blacu istakao je da obožava sve što u Topličkom kraju uspeva…višnju…šljivu…

-Fenomenalno je, drago mi je da smo u Blacu, atmosfera, publika…sve je divno, istakla je Nataša Đorđević.

-Potrebno je što više ovakvih okupljanja kao u našem i mom Blacu, ističe Nenad Milevski koji je naš komšija iz obližnjeg Kruševca.Organizatori manifestacije su TO Blace i Opština Blace a Dani šljive u Blacu traju do nedelje 25. avgusta.

Izvor:https://toplickevesti.com/pesmom-znas-li-draga-onu-sljivu-ranku-poceli-dani-sljive-u-blacu.html

Tradicionalna smotra poljoprivrede, industrije i trgovine - SPIT koju organizuje Udruženje poljoprivrednika “Klub 100P plus” održana je u Kaću, na parceli porodičnog gazdinstva Vojislava Maleševa.Jubilarni, petnaesti put, prikazane su mašine, kao i brojana oprema neophodna poljoprivrednicima. Bila je to prilika da paori pogledaju i sami isprobaju mašine brojnih proizvođača, ali i na licu mesta dobiju brojne stručne savete i preporuke.

Prema rečima organizatora na manifestaciji su predstavljene nove tehnologije i dostignuća u poljoprivrednoj mehanizaciji, struka i nauka, teorija i praksa. Poljoprivredni proizvođači iz cele Vojvodine su mogli da čuju najaktuelnija dešavanja u agrobiznisu, a najzanimljiviji deo je bio prikaz mašina u radu. Ovom tradicionalnom manifestacijom, na svečani način je obeležen kraj žetve.– Drago mi je što se jedna ovakva manifestacija održava na teritoriji Novog Sada – rekao je na otvaranju smotre član Gradskog veća za privredu Milorad Radojević. – Činjenica da traje 15 godina i da se broj izlagača i posetilaca svake godine povećava dokazuje da ona dobija sve veći značaj i to ne samo na lokalnom nivou. Grad Novi Sad je prepoznao važnost ove manifestacije i podržava njeno održavanje. Ove godine buyet Grada za poljoprivredu i ruralni razvoj iznosi oko 50 miliona, što je daleko više u odnosu na prethodnu, kada je bio 16 miliona dinara. Pored svega što je u prethodnom periodu rađeno, ove godine imamo i dve nove mere, a to su podrška mladim poljoprivredenicima, za koju smo izdvojili 20 miliona i podrška udruženjima iz oblasti poljoprivrede, za koje je izdvojeno 10 miliona dinara. To jasno ukazuje na opredeljenost Grada da ulaže i u prigradska naselja, a sve u cilju ostanka mladih ljudi na selu i ravnomernog razvoja Grada.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/novi-sad/uz-nove-masine-obelezen-kraj-zetve-21-07-2019

Pokraj hladne reke Studenice „gde beše pusto lovište zverova” krajem 12. veka podignut je biser srpske duhovnosti. Manastir Studenica bio je i ostao svetionik vere, ponosni svedok bogate srpske istorije. Naziva se još i „sveta carska lavra“ jer tu počivaju srpski vladari Stefan Nemanja, njegova žena Ana, Stefan Prvovenčani, njegov brat Veliki knez Vukan, čuvaju se mošti kralja Radoslava, pa ne čudi što Studenicu zovu i Kraljevski manastir.
Studenica se nalazi 57 km od Kraljeva, posvećena je Uspenju presvete Bogorodice, kao zadužbinu podigao je 1190. Stefan Nemanja rodonačelnik dinastije
Nemanjića koji su Srbijom vladali dva veka. Dali su 11 vladara i prvog srpskog arhiepiskopa – Svetog Savu utemeljivača Srpske pravoslavne crkve. Doba vladavine Stefana Nemanje smatra se prelomnim trenutkom u istoriji i kulturi Srba. Smatra se osnivačem srpske srednjovekovne države. Pred kraj ovozemaljskog života se zamonašio, dobio ime Simeon i sa sinom Savom radio na obnovi Hilandara. Umro je 1199. na Svetoj Gori i, prema predanju, u trenutku njegove smrti prostoriju je obasjala svetlost. Već sledeće godine Svetogorski sabor ga je kanonizovao u sveca, a poznat je kao sveti Simeon Mirotočivi, jer su njegove mošti „točile miro“. Sava je njegove mošti preneo 1208. u Rašku kako bi pomirio zavađenu braću Stefana i Vukana koji su se borili oko prestola, položio ih u Studenicu gde se i danas nalaze.
Studenica je građena kao monumentalna zadužbina, a pod Savinim starateljstvom postala je politički, kulturni i duhovni centar srednjovekovne Srbije. Utrđeni zidovi manastira okružuju četiri crkve: Bogorodičnu crkvu i Kraljevu crkvu (crkvu svetih Joakima i Ane), obe izgrađene od belog mermera, crkvu Nikoljaču
(Posvećenu Svetom Nikoli) i crkvu Jovana Krstitelja očuvanu u temeljima. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13.
veka u manastirskom kompleksu, mada se veruje da je ovde nekada bilo čak 14 crkava. Studenica pripada Eparhiji žičkoj SPC i predstavlja kulturno dobro od neprocenjivog značaja, pa je Unesko 1986. uvrstio na listu Svetske baštine.
Remek delo graditeljstva
Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom i građena je oko desetak godina. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera, a iznutra je obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil, koji je poznat kao raška škola. Uz južni portal Bogorodične crkve nalazi se najstariji srpski časovnik. U pitanju je sunčanik koji se sastoji od pokazivača senke i polukružnog časovnog polja. Na njemu senka, umesto na brojke pada na
slova, jer u staroslovenskom jeziku nije bilo cifara za obeležavanje brojeva, a smatra se da je vizantijsku tradiciju pravljenja sunčanika u Srbiju doneo Sveti Sava. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Sagrađena 1314. od kamena i tufa u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Manstirski kompleks obuhvata i crkvu posvećenu Svetom Nikoli jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogorodičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut
u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića.
Manastirska trpezarija monumentalna je građevina nastala u doba Nemanje i Svetog Save, a obnovio je kralj Milutin koji je napravio zidane stolove i mermerni trem. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka u kojima se danas nalazi muzej.

Šta su jeli monasi?
Studenica je oduvek intrigirala istoričare, pa su polovinom prošlog veka počela arheološka iskopavanja. Na osnovu pronađenih ostataka došlo se do saznanja kako se živelo u Studenici kroz vekove. Ne zna se koliko je tačno monaha živelo u manastiru, ali su pretpostavke da ih je bilo oko šezdesetak. Studenica je bila kraljevski manastir pa je u srednjem veku imao posebno mesto. Na osnovu iskopanih delova posuđa stručnjaci su zaključili da su se hrana i piće služili u dekorisanim posudama, krčazima, vrčevima za vino, bilo je i keramičkih pehara i uvoznih čaša od murano stakla. Ipak je ovo bila vladarska zadužbina, pa je obedima u manastiru ponekad prisustvovao i sam vladar. Na osnovu iskopanih kostiju životinja saznalo se i šta su jeli monasi. U srednjovekovnoj Srbiji najviše su korišćeni raž i pšenica od koji se pravio hleb. Nisu znali za krompir, ali su zato jeli razne vrste repa. Posebno je bila popularna ljuta repa, koja je ličila na današnje rotkvice, samo nešto veća. Nje ima i na ikonama. Mlečni proizvodi su bili često na stolu, meso retko. Pronađene su kosti uglavnom ovaca i
koza, kao i mnoštvo kostiju rečne ribe. Tokom vekova Studenica je često bila na meti osvajača. Prvo razarenje doživela u vreme Kosovske bitke, kada su crkve opustošene. Prva značajna restauracija je izvršena 1569. kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni zauvek.
Studenička plaštanica
Najvrednija sačuvana relikvija je Studenička plaštanica. U pitanju je plaštanica Antonija Iraklijskog koju je u Srbiju donela despotica Jelena, odnosno monahinja Jefimija prva srpska pesnikinja. Studenička plaštanica je remek-delo vizantijske veziljske veštine iz druge polovine 14. veka. Vezena je zlatnom i srebrnom žicom i raznobojnim koncem na purpurnoj svili. Na njoj je prikazano Hristovo telo koje okružuju četiri anđela koji nose ripide dok
peti anđeo leti iznad Hrista. U donjem delu je izvezen natpis na grčkom u kome se Antonije moli za spas svoje duše: „Ko razbojnik ispovedam ti „pomeni me Gospode u carstvu svome“ zaista ti kažem, danas ćeš sa mnom biti u raju“ ( Jevanđelje po Luki 23, 42–3). U uglovima je natpis:
„Pomeni Gospode dušu raba svoga Antonija Iraklijskog“. Plaštanica je po muzejskim kriterijumima predmet nulte kategorije odnosno najveće vrednosti.
Pored plaštanice sačuvan je prsten kralja Stefana Prvovenčanog. Prsten je zlatan, vizantijski rad u filigranu. Ipak, ono što Studenicu čini jedinstvenom je reprezentativna zbirka fresaka iz 13. i 14. veka. Originalan živopis delom je sačuvan u oltaru Bogorodične crkve u potkupolnom prostoru, na zapadnom zidu i u donjim zonama naosa. Centralno mesto u oltaru zauzima kompozicija Bogorodice sa anđelima, ispod nje je predstava na kojoj Hristos pričešćuje apostole. Starom slikarstvu pripadaju i predstave Blagovesti i Sretenje na zapadnom delu oltarske pregrade. Najmonumentalnija je kompozicija Raspeće Hristovo, u naosu. U Studenici se prvi put pojavljuju napisi na srpskom, tu je pisano i prvo književno delo, a manastir je kroz vekove bio duhovno stecište, uzor potonjim manastirima, nemi svedok prohujalih vekova i bogate srpske istorije koju često i sami nažalost zaboravljamo. A, ne bi trebalo.

Izvor:Agrobiznis magazin

U želji da vam predstavimo tradiciju našeg podneblja, put nas je odveo do Grčke, gde smo sreli jednog od najpoznatijih ikonopisaca ove zemlje, ali i širom sveta. Njegova dela nalaze se širom Grčke, Poljske, Francuske, Italije, Finske, Španije i Portugalije. Za sada ništa njegovo nemamo u Srbiji, sem jednog portreta monaha svetogorca koji se nalazi u privatnom vlasništvu. Reč je o profesoru Kostantinosu Ksenopulosu, predavaču na Teološkom fakultetu u Solunu i brojnim drugim univerzitetima. Lopta koja je našem sagovorniku donela nesvakidašnje iskustvo i poznanstvo duboko je urezana u sećanje našeg sagovornika
„Sa četrnaest godina iz sirotišta sam došao na Svetu Goru da učim i sa namerom da se zamonašim. Ni slutio nisam da moj plan neće biti ostvaren. Nakon deset godina provedenih na Svetoj Gori, gde
sam bio iskušenik i predavač, po nagovoru Svetog Pajsija, vratio sam se svetovnom životu i osnovao porodicu“. Profesor Kostantinos sa sjajem u očima nam je ispričao dogodovštinu iz detinjstva
na Svetoj Gori: „Igrali smo loptom koja je u jednom trenutku odletela prema monaškoj ćeliji, tada Oca Pajsija koga nisam poznavao. On je izašao i rekao: „Kostice, molim te, pazi da lopta ne upadne
u ruzmarin“. Ni tada, a ni danas nisam siguran kako je mogao da zna moje ime, jer se do tada nismo poznavali. Kasnije sam saznao da se ispod ruzmarina nalazi grobno mesto jednog ruskog monaha,
čija je želja bila da se to mesto ne obeležava drugačije“. kaže nam profesor Ksenopulos.
Nakon više susreta sa profesorom saznao sam da je sa starcem Pajsijem izlivao matricu, odnosno otisak koje su utiskivane u drvo i imali su na sebi motive Svete Gore i pravoslavlja. Moj zadatak je bio da nacr-tam, a otac Pajsije je pravio kalup. Neki od njih su i danas u kabinetu profesora zajedno sa literaturom iz celog sveta. Cela jedna polica popunjena je knjigama, mahom na srpskom jeziku, a tiče se ikonopisa našeg podneblja. U njegovom domu se nalaze kopije ikona iz naših manastira. Kao dečak maštao je o tome da jednog dana bude vladika. Međutim, još tada Sveti Pajsije na jednom od časova u razgovoru sa ostalom decom rekao je ne, Kosta će biti poznat širom sveta, biće profesor. I tako danas profesor Ksenopulos ima porodicu, četvoro dece i predaje ikonopis. Širom sveta radi njegovih četiri hiljade učenika. Za svoj rad nagrađen je medaljom UNESCO i brojnim odlikovanjima, među kojima su svakako najznačajnija ona koja je dobio od patrijaraha Aleksandrijskog
Teodoros III i konstantinopoljskog Vartolomeja. Zajedno sa sinom radi i mozaike i ikonopis, a u svojoj radionici u Katarini koja se nalazi na sat i po od Soluna, ikonopiše za manastire širom sveta. Među brojnim radovima dominiraju portreti svetogorskih otaca, a među njima je i nekadašnji iguman manastira Hilandar, otac Mitrofan.
„Na moj rad, pored Svetog Pajsija, veliki uticaj imali su i drugi monasi Svete Gore, starci koje sam naslikao i sa kojima sam razgovarao. Da bih preuzeo neke radove sa Svete Gore koje sam uradio tokom
mladosti morao sam da uradim nove kojisu tamo ostali“ kaze za Agrobiznis magazin profesor Ksenopulos.
U radionici profesora Kostantinos zatekli smo Dveri koje će biti postavljene na Svetoj Gori a radi ih po narudžbini jednog monaha svetogorca u akrilnoj tehnici. Inače, on radi i jajčanom tehnikom, olovkom i drugim bojama. U Katarini gde se nalazi radionica profesor nema mnogo učenika, ali kaže da su talentovani. Međutim, drago mu je da dosta studenata Teološkog fakulteta kojima predaje nakon završenog fakultetapostanu ikonopisci. Pošto je znao da dolazimo iz Srbije za Njegovu Svetost Patrijarha srpskog gospodina Irineja naslikao je čestitku za Božić koju smo predali našem Patrijarhu.
Rečima sa ne može opisati sa kojom energijom ovaj umetnik pravoslavlja podučava svoje učenike. Imali smo prilike da prisustvujemo i času ikonopisa, gde je njih sedam slikalo sedam različitih dela,
ikona i portreta a on je svakom od njih na svokom različitom delu pokazao kako treba da urade. Da bi uprostili šta želimo reći to bi bilo nešto slično kao da pišete sedam tekstova u isto vreme na različitu temu.
Posebno nam je bilo drago jer nas je profesor ugostio u svojoj kući, u koju kada uđete odmah sa vrata ugledate portret Svetog Pajsija, za kojeg nam je rekao da ga je naslikao mesec dana nakon upokojenja, bez gledanja u fotografije. Naspram ovog portreta naslikao je na zidu Bogorodicu Isusa Hrista, a kao detalj pokazao nam i predstavu njegovog sina kako čuva koze. U osnovi ovog dela nalazi se ugrađeno kamenje sa Sinajske Gore. Mogli bi sati i sati da se sede kako bi gledali u ovo delo profesora Ksenopulosa velikog umetnika, ali i divnog čoveka koji sa radošću govori o pravoslavlju, ljubavi i monasima Svete Gore.

Izvor: Agrobiznis magazin

 Pravoslavni hrišćani se pripremaju za proslavu najradosnijeg praznika – Božića. Za hrišćane koji koriste julijanski kalendar – Srbe, Ruse, pripadnike Jerusalimske patrijaršije, monahe na Svetoj gori atoskoj na severu Grčke, Eskime i Indijance pravoslavce na Aljasci, božićno slavlje počinje između 6. i 7. januara po aktuelnom gregorijanskom kalendaru oglašavanjem crkvenih zvona, pojanjem božićnih pesama i prvim bogosluženjem. U pravoslavnom svetu julijanskog kalendara još se drže i koptska, sirijska i palestinska pravoslavna crkva kod Arapa, jermenska crkva, etiopska među crncima i indijska pravoslavna crkva kod Indusa.
Božiću prethodi šestonedeljni post, ispovest i pokajanje, a neodvojiv od Božića je prethodni Badnji dan - najsvečaniji od svih predbožićnih praznika. Već u svitanje Badnjeg dana započinju pripreme kako bi se uz posnu trpezu i badnjak započelo pretpraznično bdenije. Na selu je običaj da se u cik zore pucnjem iz prangija objavi polazak u šumu po badnjak, najvažniji ritual pred Božić. Po badnjak u šumu ide domaćin, odnosno glava kuće, a prati ga najstariji sin. Kad odabere odgovarajuće drvo domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti i mora drvo da iseče iz tri zamaha sekire. Badnjak je kod pravoslavaca mlado hrastovo ili cerovo drvo, koje se zajedno sa slamom unosi u kuću. Badnjak predstavlja grane kojima je založena vatra nakon Isusovog rođenja. Slama je simbol jasli u Vitlejemskoj pećini u koju je položen novorođeni Bogomladenac. U slamu se stavljaju novčici simbol zlata kojim je darivan Isus. Na Badnji dan se peče „Božićnjar“, odnosno božićna pečenica koja simboliše jagnje koje su pastiri poklonili Isusu. U Srbiji se najčešće peče prase, ali ima i krajeva u kojima se peče jagnje ili mlada ovca i naziva se „veselica“. Pečenica bi trebalo da bude bez belega i telesnih nedostataka.
Badnjak i slama se u kuću unosi na Badnje veče. Pre toga domaćica je u sito stavila malo pšenice, ali i ostalih žitarica i orahe. Sito stoji ili na stolu ili pored ognjišta. Prilikom unošenja badnjaka domaćin se posipa žitom, što simbolizuje žito kojim je Bogorodica nahranila životinje u štali da stoka ne grizla slamu u kojoj je Hrist ležao. Noseći badnjak domaćin u kuću ulazi kročeći desnom nogom i kvocajući, dok domaćica i deca pijuču za njim kao pilići. Sa malo slame domaćin baca po jedan orah u svaki ćošak sobe što simboliše vladavinu Boga na sve četiri strane sveta. Umesto posipanja žitom danas kao deo ukrašavanja badnje trpeze na stolu stoji posuda sa mladim, tek izniklim žitom.
Običaj „nalaganja badnjaka“ na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru u ognjištu uz pregršt varnica i uz iskre izgovaraju:“ Koliko varnica toliko parica, pilića, košnica...“ U nemogućnosti paljenja badnjka, mnogi vernici svoje badnjake danas nose u crkvu gde se kolektivno spaljuju uz crkveni badnjak u porti. Većina običaja vezanih za Badnji dan su veoma stari i potiču još iz paganskih vremena, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje.
Nakon što se obave svi ovi rituali, domaćin okadi kuću kao simbol smirne i tamnjana kojim je darivan Bogomladenac i porodica seda za posnu trpezu, pali se sveća od čistog voska. Ona svojom svetlošću simbolično predstavlja Božanstvo koje je bez početka i kraja. Sam Gospod Isus Hrist za sebe kaže:“ Ja sam svetlost svetu... Dok imate svetlosti, verujte u svetlost da budete sinovi svetlosti...“
Badnje veče proslavlja se u krugu porodice. Tradicionalna, posna srpska trpeza ne može da prođe bez pasulja - prebranca. Uz njega se služi satala od rotkve ili kiselog kupsa. Nakon posnog pasulja dolazi riba i najčešće se priprema šaran, oslić, skuša... Badnja trpeza ne može da se zamisli bez voća, a tradicionalno koriste se suve šljive, smokve, te koštunjavo voće orasi i lešnici. Kada je reč o desertu mnoge domaćice prave baklavu, jedan od najpopularnijih posnih kolača. U pojednim krajevima Srbije običaj je da se konzumira beli luk i med, koji su imali amajlijsko značenje. Od pića konzumira se crveno vino, koje predstavlja krv Spasiteljevu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, čoveka pomirio sa Bogom i spasao ga večne osude i smrti duhovne.
Iznad pećine u kojoj je rođen Isus, u četvrtom veku car Konstantnin i carica Jelena podigli su crkvu – Bazilka rođenja Gospoda Isusa Hrista koja je jedno od najvažnijih hrišćanskih svetilišta. Iz središneg oltarskog dela crkve s leve i desne strane kroz uzak prolaz iznad koga su stalno upaljena kandila ulazi se u kriptu – pećinu rođenja Gospoda Isusa Hrista. Pećina je površine 36 kvadrata, a samo mesto Hristovog rođenja obeleženo je belom, mermernom pločom u čijoj je sredini je četrnaestokraka srebrna zvezda na kojoj na latinskom ispisan tekst:“Ovde je Deva Marija rodila Isusa Hrista“. Ovaj deo pećine pripada rimokatolicima, a drugi deo pravoslavcima. Nekoliko koraka dalje niz tri stepenika silazi se u deo pećine poznat kao Jasle Isusove. To je omanji prostor u kome je kameno korito u kome su se nalazile drvene jasle u koje je Presveta Bogorodica položila novorođenče. Tu su se Bogomladencu poklonili pastiri, mudraci sa istoka: Malihor koji ga je darivao zlatom (kao cara) Gaspar – tamnjanom (kao Boga) i Valtazar – izmirom ili smirnom (kao čoveka i mesiju).
Bazilika rođenja Gospoda Isusa Hrista je za hrišćane najznačajnije svetilište u Vitlejemu koje je dvadesetak kilometara udaljeno od Jerusalima.

Izvor:Agrobiznis magazin

Ukus fest predstavio nove i poznate proizvode Srbije: Pored brojnih događaja koje smo za vas posetili bili smo i u Kombank dvorani gde se održavala manifestacija UKUS FEST, koju su podržali Ministarstvo poljoprivrede Srbije, Sekretarijat za privredu Grada Beograda i Privredna komora Srbije. Član Gradskog veća Dragomir Petronijević podsetio je da se mnogo puta do sada čulo da Srbija ima kvalitetnu hranu, ali da nema gotove proizvode. "Danas ih ovde ima hiljadu, što je pokazatelj da ne izvozimo više samo sirovine. Ovo je primer da je to moguće. Grad će nastaviti da subvencioniše poljoprivrednike, pa je tako za narednu godinu planirano 200 miliona dinara", rekao je Petronijević. On je, kako prenosi Beoinfo, izlagačima poručio da je sva suština u njima i u njihovom radu, i pozvao proizvođače da koriste subvencije,  da se udružuju, ali i da se bore za tržište i veću proizvodnju.

Pomoćnik ministra poljoprivrede Aleksandar Bogićević posebno je istakao da Srbija ima mnogo vrednih domaćina koji čuvaju tradiciju. UKUS FEST promoviše najbolje iz naše zemlje", dodao je Bogićević i najavio da će se naredne godine poljoprivrednicima kroz mere Ministarstva poljoprivrede omogućiti da se što lakše bave preradom jer je ona budućnost, a i proizvodi koji se dobijaju su znatno skuplji. U ime izlagača, obratila se Jelisaveta Joksimović iz Vinarije "Ohrid", a u ime organizatora, autorka festivala Kristina Trmanović, koja je izrazila zahvalnost svima što su "prepoznali i podržali ovu energiju i inicijativu". Među izlagačima videli smo i domaći kajmak iz Valjeva, sireve iz tog kraja, jaja od prepelice od kojih se prave i sapuni, posetioci su degustirali i vina “Romansa”, rakije “Gružanska nit”, a posebnu pažnju posetila privukli su sokovi iz Šumadije pod imenom GREENY.

Ovi sokovi su karakteristični po tome što se prave isključivo od domaćih sirovina koje se proizvode u voćanjacima u okolini Aranađelovca, a dostupni su u malim pakovanjima ali i onim većim od 3 litra. Mi smo probali jabuku i mešavinu jabuke i cvekle što će predstavljati prave “vitaminske bombe” za vaš organizam, naročito u zimskom period kada unosimo manje voća i povrća.

Autor: Nemanja Popović

Pojam jabuka sadržan je u jezičkom saznanju nosilaca srpskog jezika, gde odražava nacionalne, specifične i univerzalne karakteristike iz sfere emocija ljubavi, mržnje i razdora. Na materijalu Rečnika SANU pokazaćemo simboliku jabuke u srpskoj nacionalnoj kulturi. Simbolička funkcija jabuke kao rodnog drveta (voćke) pripada svetu kulture, a ne prirode, a to je slika stvarnosti zasnovana i na naivnim predstavama i na intuitivnoj spoznaji. Pozitivno polje organizuje se oko darivanja u situacijama porodičnih obreda i ceremonija kao što su: prstenovanje devojke – veridba, svadba i rođenje deteta, a negativno polje oko svađe, sukoba, razdora u situacijama dvoboja, megdana i bojnog polja, koje najbolje ilustruje izraz mitskog porekla jabuka razdora. Ceremonijalno darivanje u srpskom tradicionalnom društvu nije se moglo zamisliti bez jabuke. Darivanje jabuke najčešće se realizuje u ceremoniji veridbe uz prstenovanje devojke, gde imamo konkretne radnje: „dati jabuku“, „primiti jabuku“, „poslati jabuku“: Momkova mati daje devojci pozlaćenu jabuku s ruzmarinom, a njen pristanak označava se izrazom da je devojka primila jabuku. Materijalno darivanje je u novcu koji devojka prima od momka kao znak prihvatanja njegove prosidbe, a jabuka je obavezan pratilac te ceremonije: Domaćin se obraća svojoj kćeri, pa ako od nje dobije potvrdan odgovor, uzima se jabuka. Momak vadi novac i polaže ga – „meće jabuku na siniju“ kao deo završenog ceremonijala veridbe. U toku obreda svadbe „gađa se kroz prsten jabuka“; jabuka na svadbarskom barjaku predstavlja simbol plodnosti, a u ceremonijalu „svadbarske sofre“ pominju se deverska, kumovska i starojkova jabuka. U jabuku položenu na sofru zabada se novac kao dar nevesti, i to najpre dever ili kum ili starojko, pa tek onda ostali svatovi na svadbenom ručku. Davanje i primanje jabuke po tradiciji se vrednuje pozitivno, kao normalan i poželjan čin pri veridbi, ali se događa i narušavanje tih vrednosti, što se ocenjuje kao loš, nepoželjan postupak, pa baciti jabuku znači raskinuti veridbu. Devojka udavača je zrela/nezrela jabuka, što simbolizuje spremnost/nespremnost devojke za udaju. Izraz zelena jabuka označava nedorasle, nezrele momaka ili devojku za ženidbu/udadbu, a zlatna jabuka u primeru: Pala mi zlatna jabuka u krilo znači „oženio sam se dobrom devojkom“. Simbolika jabuke sa etičke ravni prenela se na emotivnu ravan, pa jabuka simbolizuje ljubav uopšte: isprva se davala a i danas se daje jabuka voljenoj osobi kao izraz ljubavi i nežnosti, a jabukom se imenuje i sama voljena, draga, mila osoba, kao u primerima iz Rečnika SANU: „Snaho moja, od zlata jabuko“; „Oj Stojane, jabuko od zlata“; „Nidžo, jabuko moja.“ U situaciji rastanka i gubitka jabuke u izrazu od zlata jabuka simbolizuje voljenu, dragu osobu, u značenju „osoba od neprocenjive vrednosti, izuzetna osoba“: „Imao sam od zlata jabuku, pa mi danas pade u Bojanu.“ Izrazom gorka jabuka označava se neuzvraćena ljubav. Slavlje povodom rođenja i darivanje deteta prati kićenje jabuke, tako što se u jabuku zabada novac, sa željom za zdravljem i materijalnim blagostanjem deteta. Tako jabuka u srpskoj kulturi simbolizuje „zdravlje“ i „mladost“: „I rodila ka jabuku sina.“ U konceptu jabuka emocija polne ljubavi realizuje se kao spoj duhovnog i telesnog, što asocira na idealan spoj dveju polovina rasečene jabuke, a što pokazuje raskošna poetska slika ljubavnog čina u Njegoševim stihovima: „Snježana joj prsa krugla, a strecaju svetim plamom, / dv’je slonove jabučice na nji dube slatkim mamom“; / Igram joj se jabukama – dva svijeta srećna važe. U ovom činu čulne ljubavne igre, jabuka svojom simbolika dočarava sreću spajanja duhovnog i telesnog u emociji prave, istinske ljubavi, koja se odlikuje uzajamnošću i recipročnošću davanja i primanja. Izraz jabuka razdora u značenju „ono što izaziva neslogu, predmet svađe, spora, razdora“ povezuje se sa grčkim mitom: Zlatna jabuka sa natpisom „najlepšoj“, koju je, prema grčkoj mitologiji, boginja svađe Erida bacila među boginje Heru, Atinu i Afroditu i time među njima izazvala spor. Uloga jabuke u situaciji dvoboja, megdana realizuje se u izrazima: poslati jabuku i dobiti jabuku koji znače „izazvati, odnosno biti izazvan na dvoboj, megdan“ kao u primerima: „A da moj Stanoje neće da im se svrši na tome, no veli, hoće da pošalje jabuku nekome od tvojih.“ „Viđi đavola – prijeti megdanom“; „Pero ostario, pa je ipak dobio jabuku.“ Gradacija negativne simbolike u konceptualnom polju jabuke realizovana je u situaciji bojnog polja izrazom ubrati krvave jabuke kojim se intenzivira značenje: „pretrpeti poraz, biti poražen u borbi“. Dominantno obeležje u ovom delu koncepta jeste želja da se onome kome je upućena jabuka učini nešto loše, kao u izrazu dati jabuku za jabuku u značenju: „uzvratiti udarac, vratiti milo za drago“, čime se naglašava čin osvete: Ako generali ne obuzdaju svoje čete, dat ću im jabuku za jabuku. Negativna simbolika jabuke se konkretizuje i u vidu materijalne nadoknade, odštete za ubijenog, kao „krvnina“ u činu rešavanja konflikta krvne osvete, kao u primeru: „Kad se pogode koliko će se dati za jabuku a koliko za ukop, opredijele i dan kada će ... doći na mirenje.“ Na pragmatičkom, poslovnom planu svakodnevnog života jabuka je simbol rizičnosti u nekom poslu, pa izraz kisela jabuka znači rizik, a zagristi (u) (kiselu) jabuku znači „upustiti se u neki težak, obiman, rizičan posao, prihvatiti se takvog posla, rizikovati“: „Nemaš pojma koliko me raduje tvoj smisao za poslove ... ti ćeš oterati dalje od Ignjata. On nije imao hrabrosti da zagrize u takvu jabuku.” *Urednik Rečnika SANU, Institut za srpski jezik www.politika.rs

Agrobiznis magazin u saradnji sa Zemun parkom, a uz podršku Agropress-a, Udruženja novinara za poljoprivredu organizovao je ,, Sajam hrane, pića i domaćih proizvoda. Na jednom mestu našli su se slobodno možemo reći, proizvodi vrhunskog kvaliteta. Pršuta, suvi vrat, pečenica, rakija, med, ajvar, likeri, vina.... Osim poljoprivrednih proizvođača koji su stalno sa nama, na sajmu su se po prvi put pojavili:Poljoprivredno gazdinstvo Milošević iz Medveđe, gazdinstvo Živanović, iz Golubinaca, mladi i vredni momci Nikola Lazić i Dušan Živanović, koji na svom gazdinstvu proizvode paradajz na 2 ha, od kog prave kuvani paradajz, sušeni paradajz. Imaju u planu da prave i sušeni paradajz sa tartufima, koji ce biti jedinstven u svetu. Najviše proizvode italijanske sorte paradajza. Sa nama je bila i firma BSF Produkt plus, iz Golubinaca, koji proizvode razne proizvode od crnog i belog tartufa, koje pronalaze  na teritoriji Srema. Imaju različite vrste ulja, i testenine sa tartufima, koji je jedinstven proizvod u svetu. Kao nam je istako, Mane Babić, na ideju je došao jer je Srem pun tartufa, i to treba iskoristiti. U proizvodnji koriste maslinovo ulje iz Istre, jer je po njegovim rečima najkvalitetnije. Poljoprivredno gazdinstvo,, Draganov iz Zrenjanina, sa rakijom od kajsije, dunje, medovaču. Na sajmu su izlagači i sa juga Srbije, sa izvrsnom zimnicom, ljuti ajvar, trljanica, pinđur... Veliku pažnju su privukle Udruženje žena,, Mimoza iz Novih Banovaca, sa predivnim proizvodima. Posetioce sajma su privukle daske od kuvanog kvalitetnog drveta, premazane maslinovim uljem, ekološke, rađene u tehnici drvenog pačvorka. Ivana i Gordana Sjeverac prave te predivne daske. Sajam je ulepšao i nastup KUD-a PKB iz Padinske skele.

Jelke na pijacama i ulicama već su zamenili badnjaci. Za sve one koji nemaju šumu u blizini, badnjaci stižu iz svih delova Srbije. Kažu prodavci, seku se i nude po običajima.

Milorad Rakić iz Ražane kod Kosjerića već pet godina nedaleko od svoje kuće, pored magistrale prodaje badnjake. Bez obzira na to koliko poseče, za svaki je ista procedura u skladu sa tradicijom.

"Badnjak se seče prema istoku i treba ga iseći iz tri puta i prema istoku se obara, znači prema izlasku sunca. Cene se razlikuju, u Kosjeriću idu i do dvesta dinara, zavisi kako koji. Ja ih prodajem po sto dinara. Kod mene nije bitna cena, bitna je tradicija", navodi Milorad.

Sve je jeftinije od jelki, kaže Milorad, pa čak i maštovite dekoracije kod uličnih prodavaca.

"Svaki badnjak izuzev ove malo manje grančice, se odseče makazama, pa se okiti automobil. Kitio sam i autobuse. Kad naiđu ljudi, nisam gledao da li će dati deset dinara, dvadeset dinara ili neće ništa. Uglavnom od mene je na magistrali svako otišao okićen, ko god je stao", rekao je Milorad.

Nada se da će badnjaci štititi sve one koji se spremaju da praznuju božićne praznike i savetuje da ne žure, jer uvek se stigne gde god da se krene. Treba poštovati brzinu i čuvati tradiciju.

Izvor: www.rts.rs

 

Kako se neguje Božićni kaktus?

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/hortikultura/item/3414-kako-se-neguje-bozicni-kaktus

 

 

Selo Velika Hoča, koje je udaljeno nekoliko kilometara od Orahovca, danas pokušava da oživi tradiciju vinarstva.

Vinarstvo se ovde negovalo vekovima. To im dovodi turiste iz različitih krajeva, pa ovo srpsko selo živi posebno preko leta.

Hočanske vinice, iako orunule, i danas čuvaju najbolje matohijska vina. Vreme im je nešto dodalo, a nešto oduzelo, ali svi pokušavaju ono nesretno da zaborave i vrate se normalnom životu. 

Neki od tih objekata su očuvani, a neki prepušteni vremenu, koje ih nije štedelo. Uvek sa istim pitanjem – ostati ili napustiti, ni meštani nisu imali volje da u njih ulažu, već su se borili i još uvek bore da prežive. 

U kuću Spasića, gde je sniman film Stršljen, turisti rado dolaze. Posebnu pažnju privlači ikonostras koji je donet sa pokloničkog putovanja iz Jerusalima, 1865. godine. 

Nije samo dečansko vino ovde posebno, već i ono iz vinarije Ljubiše Đuričića koje se pije i u Francuskoj. 

Jedno od najstarijih srpskih naselja u Metohiji, poznato još od 12. veka kada ga je Stefan Nemanja priložio manastiru Hilandar, u srednjem veku bilo je privredni i duhovni centar sa 24 crkve i dva, tri manastira. 

To što je ostalo živi u slozi, nadajući se i ovoj berbi grožđa u svojoj zemlji.

Izvor: www.b92.net

 

Stručnjaci savetuju kako da odaberete pravu sortu dunje:

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/vocarstvo-i-vinogradarstvo/item/2906-strucnjaci-savetuju-kako-da-odaberete-pravu-sortu

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Август 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31