Teoretska i praktična obuka te studijsko putovanje trebalo bi da budu dovoljni da 20 stočara ubuduće proizvodi jedinstveni blatnički sir, čiji recept se uz poneku tajnu ljubomorno čuva.

"Zagrijavamo mlijeko i zasiravamo vlašićkom majom i onda kada to usirimo i posolimo može taj sir da odstoji po dva mjeseca i više, a može u salamuri trajati i godinu", otkriva Radojka Gavrić iz Bijelog Bučja.

Blatnički sir je specifičan po tome što se pravi od mješavine 40 odsto ovčjeg i 60 odsto kravljeg mlijeka.

"Ja imam oko 220 grla i proizvedem godišnje šest-sedam tona sira. Pored blatničkog kriška sira, radim i polutvrdi sir, mladi sir, a pakujem i jogurt i surutku", priča Miroslav Klječanin iz Očauša.

Boravak ovaca i krava na planinskim pašnjacima daje kvalitetno mlijeko, sirovinu za blatnički sir, čije geografsko porijeklo struka i lokalna uprava žele zaštititi i njegovu proizvodnju učiniti ekonomski isplativom.

"Cilj nam je da sitni proizvođači proizvode sir na vlastitom imanju. Za projekat se prijavilo 20, a ima ih zainteresovanih više od 50, koji već proizvode za lokalno tržište. Sada taj sir ima cijenu od osam do devet KM. Njegova tržišna cijena kada sva procedura prođe i bude upakovan kako treba ne bi trebalo da bude ispod 15-20 KM, opet zavisno od individualnog kvaliteta", rekao je Njegomir Klječanin, šef Odsjeka za poljoprivredu.

"Analize mlijeka, analize sira, da bude sličan na svim tim gazdinstvima, jedinstveno pakovanje, jedinstven logotip... Krajnji cilj je zaštita geografskog porijekla i imena blatničkog sira", poručila je Radmila Cvijić iz dobojske Područne jedinice Resora za pružanje stručnih usluga u poljoprivredi.

Teslićki kraj nekada je bio poznat po proizvodnji ovog sira, a stazama stare slave kreću preostali stočari.

"Osamdesetih godina prošlog vijeka na ovim prostorima je proizvedeno više od 700 tona blatničkog sira. Ovo područje je bilo prepoznatljivo po tom proizvodu i činilo je veliki ekonomski potencijal za razvoj kraja. Međutim, zbog dešavanja devedesetih godina ovo područje je ostalo bez stočara i mi pokušavamo da preostale stočare dovedemo uslovno rečeno u red, da svi proizvode otprilike isti proizvod", naveo je Dragiša Marković, rukovodilac dobojske Područne jedinice Resora za pružanje stručnih usluga u poljoprivredi.

Izvor:https://www.nezavisne.com/ekonomija/privreda/Teslicki-stocari-ozivljavaju-blatnicki-sir/585545

Na nedavno održanom Ukus festu u Beogradu sreli smo mnoštvo zanimljivih ljudi i njihovih proizvoda. Ono što je opšti utisak je da stručnjaci iz IT sektora sve češće zalaze u sektor poljoprivrede, ali ne da bi je digitalizovali, već da bi radili na njoj kao proizvođači. Tako smo upoznali dvojicu mladih ljudi koji su oživeli recept dede jednog od njih. Reč je o sušenoj ćurećoj pršuti koju smo imali prilike da probamo na ovom festivalu hrane. Mirko i Ivan, dva drugara čija energija i veseli pogledi pored prelepog mirisa i ukusa ćureće pršute, privukli su pažnju brojnih posetilaca pa i nas. „Mirkov deka je bio inspiracija za ovu
proizvodnju, iskoristili smo njegov recept i malo ga modernizovali. Reč je o pršuti koja je odimljena na bukovom drvetu, a koja je prethodno začinjena himalajskom solju i lukom“ ističe Ivan.
Uprkos činjenici da je proizvodnja ove pršute u Jagodini, nekadašnjem centru proizvodnje ćurećeg mesa, Ivan objašnjava da danas nije tako lako pronaći
kvalitetno ćureće meso u Srbiji, ali da oni imaju saradnju sa nekoliko proizvođača u Vojvodini. Mirko za Agrobiznis magazin kaže da planiraju da pored domaćeg, nastupaju i na inostranom tržištu, najpre u Mađarskoj, gde je ćureće meso izuzetno popularno.Iz godine u godinu raste tražnja za sušenom ćurećom pršutom koju na naše tržište plasiraju pod nazivom IGRA UKUSA.
„Ovo je treća ozbiljnija godina od kada radimo. Trenutno je proizvodnja na nivou oko 700 kilograma. Radimo sve timski sa suprugama koje nam pomažu i u distribuciji. Proizvode najviše prodaju putem interneta i po preporuci, u komadima od 300 do 500 grama, a cena je 320 dinara za 100 grama. Zadovoljni smo jer lagano rastemo i nismo zainteresovani za neku hiper produkciju“ objašnjava Ivan.
Ovo je bila prilika i da upoznamo Stefana Stojanović, iz sela Malakonje kod Boljevca. On se sa svojom porodicom bavi proizvodnjom kozijeg i ovčijeg sira. Reč
je o najkvalitetnijim proizvodima kozijeg i ovčijeg mleka koji su dozreli ali su napravljeni sa dodatkom rtanjskog čaja i maslinovog ulja, što ovom siru daje prelep ukus, ali i dodatnu hranljivu vrednost, jer je od davnina poznato da rtanjski čaj ima lekovita svojstva kao i maslinovo ulje. „Da bi proizvod bio spreman za prodaju sir stoji u ulju i rtanjskom čaju mesec dana. Nakon njegovog sazrevanja on stoji još nekoliko meseci tako da nastaje zreo tvrdi sir“ objašnjava za naš časopis mladi proizvođač Stefan, koji je inače član poljoprivredne zadruge.
Za proizvode koje imaju na nedavno održanom sajmu hrane i pića u Beogradu predstavnici zadruge iz Boljevca dobitnici su priznanja nagrade u proizvodnji belog sira. Inače, cena za kilogram ovčijeg sira je 1.800 dinara, a 1.500 za koziji sir. Sir se može kupiti na različitim manifestacijama i direktno kod domaćina. Stefan nam je objasnio da za kilogram kvalitetnog ovčijeg sira treba 7 do 8 litara ovčijeg mleka. Tehnološki postupak proizvodnje ovog sira je takav da se on pritisne da bi se što bolje ocedio, a potom stavlja na odležavanje. Za razliku od ovčijeg, za koziji je potrebno 9 do 10 litara kozijeg mleka.
Porodica Stojanović u svom stadu ima 20 svrljiških ovaca i do 10 koza, planiraju da prošire stado i da povećaju proizvodnju jer je interesovanje za sir veliko. Stefan radi na svom imanju u okviru gazdinstva sa porodicom. „Planiram značajno povećanje stada, investiraću tako da imam između 100 i 150 ovaca i oko 50 koza“ najavio nam je ovaj mladi proizvođač, koji kaže da je sve manje mladih na selu, ali da se on ipak odlučio da ostane na selu. „Bože moj, mili moji kud koji, ja sam se odlučio za ostanak na selu i povećanje proizvodnje, zajednički sa još desetak proizvođača radimo na unapređenju proizvodnje kroz
zadrugu i okupljanje što većeg broja ljudi, imamo kvalitetan proizvod - beli tvrdi sir koji želimo što bolje da pozicioniramo na tržištu“ zaključuje ovaj mladi proizvođač.
Pažnju nam je privukla Mirjam, koja je pored džemova pokazala posetiocima svoj kompot od dunja što nismo imali priliku da viđamo na ovakvim manifestacijama.
„Pored kompota imamo i slatko od dunja i svi naši proizvodi su obogaćeni vitaminom C. Njegova uloga je da bude konzervans, ali i kao dodatak za našu hranu. Dodajemo ga na kraju procesa proizvodnje po recepturi koju je prepisao tehnolog. Reč je o starim srpskim proizvodima nastalim po starim recepturama“.
Recepti za ove proizvode datiraju iz 1936. godine, sada su upakovani na moderan način, a naša sagovornica kaže da želi da bude isključivo posvećena
proizvodnji ovih proizvoda, a voće prepušta da proizvode iskusni voćari. Inače, Mirjam je IT stručnjak i sa suprugom je započela ovaj posao uz manji zasad
dunja koji poseduje.
„Sve je počelo tako što su kupci počeli da nam obaraju cenu dunje pa smo mi odlučili da je sami prerađujemo i da na taj način dodamo vrednost našim dunjama. Što se tiče plasmana naših proizvoda krenuli smo od manjih radnji u velikim gradovima, a takođe je moguća kupovina i putem interneta“
kaže Mirjam, koju smo zamolili da nam otkrije kako proizvodi kompot bez kuvanja: „Plodovi se očiste i iseckaju na kocke, a zatim se nalije
vreo sok koji je sladak, zatim se tegla zatvara i pasterizuje.
Na ovaj način očuvane su sve hranljive materije i imamo fantastičan ukus, a posebnu notu daje karanfilić“. Da bi uspešno radili u ovom vidu proizvodnje potrebno je sarađivati sa prehrambenim tehnologom koji će stari recept i vaše želje pretočiti u proizvod koji je u skladu sa zakonskim propisima. Kada
ovome dodate lepo pakovanje i vašu motivaciju put do kupca je mnogo lakši.
„Za sada ne živimo u potpunosti od ovog posla jer ga još uvek razvijamo, ali se nadamo u budućnosti da će to biti naš glavni izvor prihoda, a do tada kombinovaćemo IT i poljoprivredu“ dodaje Mirjam.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Potiče iz jugozapadne Azije i jugoistočne Evrope. U regiji Kaspijskog jezera, odnosno severnog Irana, uzgaja se već oko 3.000 godina. U Grčku je donesena oko 700. godine p. n. e., a u Rim oko 200. godine p. n. e.Voće koje je nepravedno zapostavljeno, a zbog svojih lekovitih svojstava koristi se već hiljadu godina. Uvođenjem pomodnog voća, povrća i začina, zaboravili smo mušmulu.Koriste se listovi, kora, cvetovi, semenke i zreo plod mušmule. Plodovi su odličan laksativ i diuretik, smiruju upalu sluzokože želuca. Pektin koji se nalazi u ovom voću pomaže u snižavanju holesterola, zaustavlja krvarenja, poboljšava vid i blagotvorno deluje na kožu i kosu.

U narodnoj medicini kora mušmule koristi se za lečenje malarije, a ova binjka je rasprostranjena širom sveta. Podnosi temperature i do 36 stepeni ispod nule.Iako relativno dobro podnosi sušu, topla mediteranska klima nije pogodna za uzgajanje ove biljke.

Postoji četrdeset do pedeset vrsta koje se međusobno razlikuju po veličini i obliku ploda i po količini semenki u plodu.

Plodovi su vrlo ukusni, kiselkasto-slatkasti. Sazrevaju od druge polovine oktobra do kraja decembra. Bogati su različitim mineralnim solima, pektinima, organskim kiselinama i vitaminima, koji blagotvorno deluju na ljudski organizam.To je bilo veoma značajno voće tokom vremena rimske imperije i srednjeg veka. Rimljani su raširili mušmulu po Evropi, prvo po Italiji i Grčkoj, gde se jako dobro odomaćila. Otkriveno je da su rimski vojnici sadili mušmulu u svojim vojnim logorima.

Izvor:http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3774917/musmula--voce-misticnih-moci.html

Na obroncima Gledićkih planina nedaleko od sela Rekovac u blizini Trstenika uzdiže se velelepni manastir Kalenić. Ime je dobio po istoimenoj obližnjoj reci koja se uliva u Veliku Moravu. Posvećen je Vavedenju Bogorodice, pripada šumadijskoj eparhiji i proglašen je za nepokretno dobro i spomenik kulture od izuzetnog značaja. Tokom više od 600 godina postojanja u manastiru su se smenjivala bratstva, a početkom 18. veka u njemu je utočište pronašlo bratstvo iz manastira Morača. Danas je Kalenić ženski manastir u kome žive igumanija, dve monahinje i tri iskušenice koje čine sestrinstvo manastira. Prema predanju manastir je kao svoju zadužbinu izgradio velmoža Bogdan koji je službovao na dvoru despota Stefana Lazarevića. Raskošna građevina sagrađena
je između 1407. i 1413. u stilu Moravske škole po ugledu na crkvu Lazaricu. U zvaničnim spisima manastir se prvi put pominje 1476. i to u zapisima turskih osvajača.
Osnova crkve posvećena Vavedenju presvete Bogorodice izgrađena je u obliku sažetog trikonhosa. Centralno kube uzdiže se iznad prostora oivičenog konhama. Nad središnjim delom centralne crkve nalazi se prilično izdužena kupola bez prozora. Oltarska apsida je neobična – polukružnog oblika u unutrašnjem delu, dok je petostrana u spoljašnjem. Na isti način su napravljene i bočne konhame. Za Kalenić se kaže da je najraskošniji manastir moravskog stila koji odlikuje bogata arhitektonska vrednost, jer se sagrađen naizmeničnim ređanjem kamena i opeke koja je korišćena za spoljašnju fasadu.
Reljefna dekoracija u vidu isprepletanih traka je potpuno neuobičajena za srpske srednjovekovne manastire. Naime, iznad prozora su plitko urezani reljefi biljaka i životinja, ali i ljudski likovi. Iako imaju prvenstveno dekorativnu namenu na pojedinim mestima su uklesane scene iz Starog zaveta, ali i brojna mitološka bića. Iako ne postoje zvanični podaci da je manastir ikada opusteo, veruje se da je početkom 17. veka bio opljačkan i napušten, ali su ga ponovo oživeli monasi iz manastira Morača. Prva zvanična obnova bila je sredinom 18. veka, nova priprata je dozidana 1806. a u vreme vladavine Miloša Obrenovića obnovljen je manastirski konak, zvonik i zidovi glavne crkve, a dograđena je trpezarija. Tada je urađen i prelepi ikonostas sačinjen od 37 ikona
koje su razmeštene na četiri nivoa, a svaku ikonu je radio drugi umetnik. Potpuna obnova Kalenića urađena je u periodu od 1928. do 1930. dok su konzervatorski radovi rađeni dva puta između 1968. i 1970. i krajem prošlog veka.Mnogi posetioci ostaju zadivljeni prelepim i izuzetno očuvanim freskama
iz prve polovine 15. veka koje predstavljaju vrhunsko slikarsko delo tog doba.
Primetan je jak uticaj vizantijske umetnosti, a posebno se izdvajaju dve kompozicije „Svadba u Kani“ i „Sveti ratnici“. Naslikani su i uobičajeni hrišćanski motivi kao što su verski praznici, zemaljski život Hristov i njegova Čuda, kao i ciklus apokrifnog žitija Bogorodice u priprati, u kojoj se nalazi i ktitorska kompozicija - protovestijar Bogdan zajedno sa ženom Milicom i bratom Petrom prilazi despotu Stefanu.Kalenić prati i misterija kako su ove freske sačuvane u tako dobrom stanju do današnjih dana, posebno živopis iz 15. veka.
Tajna je razotkrivena 1877. kada su ispod sloja kreča otkrivene freske raskošne lepote. Naime, turski osvajači su tokom svojih brojnih pohoda kroz Srbiju uništavali sve pred sobom i kopali oči svetaca u srpskim crkvama i manastirima. U to doba neko se u Kaleniću dosetio, pa je zidove prekrečio i od Turaka ispod tankog sloja kreča sakrio srednjovekovne freske i tako sačuvao ovo blago do današnjih dana. Za manastir Kalenić vezuje se brojne legende i čuda. Jedno vreme u manastiru su se čuvale mošti srpskog kralja Stefana Prvovenčanog pre nego što su prenete u Studenicu. U ovom manastiru je pred
početak Prvog svetskog rata kratko živeo vladika Nikolaj Velimirović. Manastirom je bio opčinjen i čuveni pesnik Vasko Popa koji mu je posvetio i pesmu „Kalenić“. U manastiru se čuva čudotvorna ikona Bogorodice Gerondise koja je doneta sa Svete Gore i smeštena je između oltara i južne pevnice. Pored ove svetinje, čuva se i deo sveštene odežde Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Naime, Kalenić kao zavetnu slavu praznuje 12. maj posvećen
Svetom Vasiliju Čudotvorcu i tog dana se u manastiru na liturgiji okupi više od desetak hiljada ljudi na liturgiji. U manastiru Kalenić se tradicionalno već pet decenija svake godine održava Sabor „Prođoh Levač, prođoh Šumadiju”. Cilj je očuvanje tradicionalne nošnje, običaja i izvorne muzike za buduća pokoljenja da ne zaborave ko su i odakle potiču.

Izvor: Agrobiznis magazin

Festival grožđa i vina Oplenačka berba biće održan u Topoli po 56. put od 11. do 13. oktobra 2019. godine. Ova manifestacija ujedno je i sabor izvornog narodnog stvaralaštva.

Oplenačka berba odvija se u centru Topole, duž glavnih ulica, od Vinskog trga preko Vinske ulice do Кarađorđevog grada do Oplenca, navodi se na sajtu manifestacije.

Program počinje već u sredu, 9. oktobra, kada se ocenjuju vina i rakije. U petak 11. oktobra program počinje dečijim maskenbalom i predstavom za decu, a otvaranje je zakazano za 14 sati. Sajam vina otvara se u 16 sati, a od 18 je muzički program.

U subotu 12. oktobra biće održana izložba pasa i grožđa, kao i svečana dodela nagrada sa Međunarodnog ocenjivanja vina i rakija. U večernjim satima posetioce ponovo očekuje koncert.

Nedelja, 13. oktobar, namenjena je muzici.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2652773/oplenacka-berba-po-56-put-u-topoli

Jedna od prvih zadruga u Srbiji koja živi i danas, te stoga ima titulu kao najstarije u našoj zemlji, nastala je u mestu Azanja nedaleko od Smederevske Palanke. Nekada je brojala više od 1000 kooperanata i 250 zaposlenih i bila je jedna od najuspešnijih u tom kraju. Sada, 125 godina kasnije, možemo reći da Zadruga opstaje isključivo zahvaljujući borbi preostalih kooperanata i direktora. Sve vreme zadruga radi bez prekida, što je već veliki uspeh,
a odnedavno ima i nove mlađe članove.
Rodoljub Stanimirović, direktor zemljoradničke zadruge Azanja: „Posebno smo gledali i vodili računa da to budu mlađi poljoprivredni proizvođači, mlađi ljudi
koji ostaju da žive ovde na selu i kojima je prosto zadruga neophodna za sve ono što oni rade, a posebno oni koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, bilo toratarstvo, stočarstvo ili voćarstvo.“
Zadrugu je zadesio jedan težak period devedesetih godina kada je preko 600 hektara zadružne zemlje vraćeno na osnovu državne odluke podseća Rodoljub Stanimirović, direktor zemljoradničke zadruge Azanja: „Ono što je najgore tada bilo kad se vraćalo zemljište, zemlja kad se vraćala svojevremeno, ovaj država je čak uzela od zadruge i ono što je zadruga u međuvremenu otkupila svoj deo zemlje, znači ne samo ono što je konfiskovano što je dobila
zadruga posle ’45. da radi nego i ono što je zadruga svojevremeno kupila i nikad država to nije zadruzi namirila i isplatila, zbog toga je taj problem bio. Vi sami znate šta znači preko 600 hektara kad Vam neko uzme veliki broj radnika je ostao bez posla, velika mehanizacija, sve su to neke obaveze na mesečnom nivou. Zadruga je imala svoju živinarsku farmu, proizvodila je oko 600 vagona, šećerne repe i bila prepoznatljiva po proizvodnji jabuka na više od 150 hektara pod zalivnim sistemima. Od kooperanata je otkupljivala dva miliona tona mleka godišnje što je sve u tom trenutku činilo jednim velikim poljoprivrednim gigantom.“
Ni period posle 2000. nije doneo rešenje za zadrugu. Ono što je najvažnije svojina zadruge je tokom godina raskrčena, proneverena i sve što je mukom stvarano propalo je.
„Vidite posle 30 godina je donet zakon o zadrugama i sad to nama daje neku nadu i mogućnost da mi možemo da funkcionišemo. Mi smo do pre nekoliko godina bili samo korisnici onoga što smo mi stvarali i što su naši zadrugari svojevremeno gradili i pravili i sve ovo što smo naveli šta sve zadruga poseduje imali to je bila državna svojina. Sada zakonom, ovim zakonom o zadrugama imamo drugačije mogućnosti. Mi nismo mogli recimo da napravimo
nikakav dogovor za mlekare gde su bili zainteresovani ljudi za finalnu ovaj preradu za proizvodnju sireva, pavlake, jogurta i svega ostalog, jer je to prosto, morali smo da dobijemo svojevremeno saglasnost od Direkcije za imovinu, tada Direkcija za imovnu prosto nije htela ni da nas primi“
kaže Rodoljub.
Zemljoradnička zadruga Azanja nalazi se u jednoj veoma kompleksnoj situaciji s’obzirom na to da su morali da urade novi plan i program reorganizacije. Uz to
postoji potraživanja države kako poreske službe tako i Elektroprivrede Srbije. „To je unapred pripremljen plan reorganizacije gde država daje mogućnost još jednom da ne dođe do stečaja, da prema svim dobavljačima i dobavljači prema nama gde pravimo bilans stanja, da bude na kako mi to
kažemo na nuli i gde pokušavamo da sve one velike obaveze reprogramiramo na 5 godina i da možemo na mesečnom nivou. Mi nemamo problem sa dobavljačima, mi imamo najveći problem iz tog perioda od 2004. ’06. do 2011. sa Poreskom i sa EPSom i mi nikada nismo naišli tada na nikakvo razumevanje da objasnimo recimo da od 3 miliona duga EPS-u za struju došlo do 9 miliona duga. Poreskoj upravi, ne mogu sad tačno da se setim od 2 ipo miliona došlo je isto takođe do 9,10 miliona zbog kamate“ ističe Stanimirović.
Zadrugari i direktori trudili su se i dalje se trude da spasu zadrugu od stečaja na sve moguće načine, u zavisnosti od institucija do institucija, razumevanja ima ili ga uopšte nema. Teško je nekom ko sedi u glavnom gradu i pritom se nikad nije bavio poljoprivredom da razume značaj zadruge za selo. Čini se kao da se lakše oprašta dugovanje u slučajevima kada postoji očigledna namera da se izigra država, nego poštenim ljudima kojim zadruga bukvalno znači opstanak.
„Treba se naći neka forma i neki modul, kako na koji način pokušati da se spasu stare zadruge zato što, evo najprostiji primer najstarija zadruga u Srbiji, koja
ne opslužuje samo poljoprivredne proizvođače iz Azanje, ovde su poljoprivredni proizvođači vezani za zadrugu i Vlaški i Grčec i Dobrido i Golubok i deo Selevca i deo Bačinca i Kusatka, znači to je širok spektar kad je u pitanju zadruga Azanja“ dodaje na kraju Rodoljub.
Problemi verovatno neće biti brzo rešeni, uprkos obećanju koje je dao lično i predsednik države kada je u martu posetio ovu zadrugu. Međutim dobra stvar je što ima mladih stručnih ljudi, voljnih da ostanu u Azanji i da pokušaju da obnove slavu najstarije zadruge.

Izvor: Agrobiznis magazin

U pitomoj Šumadiji na Oplencu nedaleko od Topole ušuškao se Kraljevski kompleks, koga zovu i srpski Versaj. Na vrhu brda je crkva – mauzolej
kralja Petra I Karađorđevića „Sveti Đorđe“ u čijoj kripti je sahranjeno 28 članova kraljevske porodice. U okviru kompleksa nalazi se muzej, vile kralja
Aleksandra (Kraljeva vila) i kraljice Marije, kraljevska vinarija, vinogradi, Karađorđev konak i kasarna, hotel…
Kompleks se prostire na 142 hektara, a kao svoju zadužbinu kralj Petar I Karađorđević je testamentom ostavio srpskom narodu. Deo kompleksa je
otvoren za javnost i godišnje ga poseti više od 80.000 turista mahom iz Rusije i Kine.
U Petrovoj kući pet godina je živeo kralj Petar I Karađorđević lično nadgledajući gradnju crkve Svetog Đorđa. Građena je po projektu arhitekte Koste J. Jovanovića koji je projektovao i crkvu, a sagrađena je u šumadijskom stilu. Iako je građena kao privremeni objekat vremenom je pretvorena je u Muzej venaca i relikvija u kome se čuva deo blaga kraljevske porodice. Tokom svoje vladavine Karađorđevići su dobijali vredne poklone iz Jerusalima,
sa Svete Gore, iz carske Rusije, ali je malo toga sačuvano.
Svetogorske ikone, zlatna dijadema, Zlatni Faberžeov ram sa fotografijom kraljice Marije sa sinovima Tomislavom i Andrejom, sablja dimiskija od srebra i zlata
izrađena u Beču, maršalska palica, kao i mnoge druge crkvene i lične relikvije kraljevske porodice samo su neki od izuzetno vrednih eksponata koji se čuvaju u ovom muzeju. O blagu Karađorđevića decenijama su se ispredale legende i mitovi. Nakon aprilskog sloma 1941. jedva punoletni kralj Petar II Karađorđević sklonio se u Veliku Britaniju. Legenda kaže da je sa sobom odneo ogromno blago iz kraljevskog trezora. Međutim, istorija je pokazala da je istina ipak bila nešto drugačija.
Naime, od 204 vreća sa zlatom, srebrom i neprocenjivim umetničkim delima samo 16 je stiglo u London. Najveći deo su zaplenili Nemci, nešto Italijani, a deo je završio u rukama ustaša. Najvrednije crkvene relikvije čuvane su u manastiru Ostrog gde su sedam godina posle Drugog svetskog rata pored zlata nađene
neprocenjive relikvije koje su Malteški vitezovi poverili na čuvanje kralju Aleksandru posle propasti Romanovih. To su tri najveće hrišćanske relikvije - ruka Jovana Krstitelja, ikona svetog Luke i krst optočen dragim kamenjem koji je napravljen od časnog krsta na kome je razapet Isus Hrist. Ove relikvije se danas čuvaju u manastiru Rođenja Presvete Bogorodice na Cetinju.
Ikona u sedefu
Najdragoceni eksponat u muzeju na Oplencu je ikona „Tajna večera” izrađena u sedefu po motivima istoimenog čuvenog Mikelanđelovog dela. Ovu ikonu
je jerusalimski patrijarh poklonio kralju Aleksandru 1924. godine u znak zahvalnosti za pomoć Jevrejima. Posle atentata u Marseju na sahranu kralja Aleksandra kao Hitlerov izaslanik došao je Herman Gering. On je bio opčinjen ikonom u sedefu koju je video na Oplencu, pa je nakon okupacije završila u njegovim rukama. Sve do kraja rata zauzimala je počasno mesto u njegovoj spavaćoj sobi. Vraćena je u Srbiju, preko Međunarodnog suda pravde
1947. godine. Zasluge pripadaju i tadašnjoj tajnoj službi Ozna, a posebno jednom čoveku - Slobodanu Krstiću Uči rodom iz okoline Topole. Obučen za specijalne operacije on je uspeo da uđe u trag ovoj dragocenosti i omogući njen povratak u zemlju. Osim ikone u sedefu na Oplencu se čuva još nekoliko vrednih svetogorskih ikona od kojih je najpoznatija ona sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona. Nju je kralj Petar I dobio od svetogorskog bratstva kao poklon povodom stupanja na presto 1904. Veruje se da je čudotvorna, jer je blago koje se u najdramatičnijim trenucima nalazilo u njenoj blizini ostalo je sačuvano do današnjih dana.
Pažnju posetilaca muzeja privlači i duborez u maslinovom drvetu grčkog monaha Grigorija koja je rađena 60 godina, tu je i ikonostas, poklon ruskog cara Nikolaja koji je kralj Petar nosio kroz Albaniju kao priručni oltar, dijadema kraljice Marije sa pramenom kose, venčani prsten kralja Aleksandra i kraljice Marije sa grbovima dve kraljevske kuće, sablja poklon od kozaka, naočari po kojima je Aleksandar Karađorđević bio poznat, ratne beleške, dnevnik kralja Petra Prvog, pisma, fotografije kraljice Marije... Mnogi smatraju da u kolekciji oplenačkog blaga nedostaje kruna kralja Petra I Karađorđevića, jedina
sačuvana kruna nekog srpskog vladara. Izlivena je od bronze sa ručke Karađorđevog topa zaplenjenog od Turaka u Prvom srpskom ustanku. Osim bronze, kruna ima pozlatu, emajl i sintetičko drago kamenje.
Tokom povlačenja ka Albaniji za vreme Prvog svetskog rata kralj je odlučio da ovu relikviju ostavi u Srbiji. U gluvo doba noći uklonjene su podne daske u zgradi Prizrenske bogoslovije, iskopana je rupa i nju položena kraljevska kruna. Tokom Drugog svetskog rata čuvana je u manastiru Žiča, potom se selila od muzeja do muzeja da bi 2005. završila u Istorijskom muzeju Srbije iako bi bilo prirodno da se nalazi u muzeju na Oplencu.

Izvor: Agrobiznis magazin

Nezvaničnom himnom manifestacije “Znaš li draga onu šljivu ranku”, koja već 17-tu godinu slavi šljivu, u Blacu je sinoć počeo programski deo četvorodnevne, najveće privredno – turističke manifestacije u ovom regionu Srbije, „Dani šljive“ – Blace 2019.

Prvog dana, posetioci kojih je bilo u velikom broju , uz orkestar Miše Mijatovića uživali su u pesmama Miroslava Ilića, Bobana Zdravkovića, Izvorinke Milošević, Nataše Đorđević, Nenada Milevskog, Dunje Vujadinović i naše blačanke Katarine Maksić – Kozić.Predsednik Opštine Blace Milan Ćurčić zahvalio se RTS-u i Karavanu 60 najlepših narodnih pesama koji je večeras ovde da isprati priču o našem brendu, našoj šljivi.

Među učesnicima bila je i naša blačanka Katarina Maksić Kozić. -Svim srcem se uvek rado odazivam svojim ljuudima. Čast mi je što me je opština Blace prepoznala kao svoju. Nadam se da će večeras RTS-ov karavan dati divan uvod manifestaciji koja traje do nedelje, ističe Katarina Maksić Kozić koja je trenutno poslovno posvećena školi pevanja koja se zove Vojska, jer kako nam reče, stvara se vojska novih pevača…-Slatko vam je Blace, divan narod, radujem se što smo došli , istakla je Izvorinka Milošević.

Voditelj Srđan Manojlović – Cojle istakao je da je Karavan najlepših pesama prvi put u Blacu .

Ali Blace nas je već uzelo pod svoje. Ovo je 8 grad koji je Karavan posetio a Blace je već u samom vrhu, istakao je Cojle.

Miroslav Ilić koji je često u Blacu istakao je da obožava sve što u Topličkom kraju uspeva…višnju…šljivu…

-Fenomenalno je, drago mi je da smo u Blacu, atmosfera, publika…sve je divno, istakla je Nataša Đorđević.

-Potrebno je što više ovakvih okupljanja kao u našem i mom Blacu, ističe Nenad Milevski koji je naš komšija iz obližnjeg Kruševca.Organizatori manifestacije su TO Blace i Opština Blace a Dani šljive u Blacu traju do nedelje 25. avgusta.

Izvor:https://toplickevesti.com/pesmom-znas-li-draga-onu-sljivu-ranku-poceli-dani-sljive-u-blacu.html

Tradicionalna smotra poljoprivrede, industrije i trgovine - SPIT koju organizuje Udruženje poljoprivrednika “Klub 100P plus” održana je u Kaću, na parceli porodičnog gazdinstva Vojislava Maleševa.Jubilarni, petnaesti put, prikazane su mašine, kao i brojana oprema neophodna poljoprivrednicima. Bila je to prilika da paori pogledaju i sami isprobaju mašine brojnih proizvođača, ali i na licu mesta dobiju brojne stručne savete i preporuke.

Prema rečima organizatora na manifestaciji su predstavljene nove tehnologije i dostignuća u poljoprivrednoj mehanizaciji, struka i nauka, teorija i praksa. Poljoprivredni proizvođači iz cele Vojvodine su mogli da čuju najaktuelnija dešavanja u agrobiznisu, a najzanimljiviji deo je bio prikaz mašina u radu. Ovom tradicionalnom manifestacijom, na svečani način je obeležen kraj žetve.– Drago mi je što se jedna ovakva manifestacija održava na teritoriji Novog Sada – rekao je na otvaranju smotre član Gradskog veća za privredu Milorad Radojević. – Činjenica da traje 15 godina i da se broj izlagača i posetilaca svake godine povećava dokazuje da ona dobija sve veći značaj i to ne samo na lokalnom nivou. Grad Novi Sad je prepoznao važnost ove manifestacije i podržava njeno održavanje. Ove godine buyet Grada za poljoprivredu i ruralni razvoj iznosi oko 50 miliona, što je daleko više u odnosu na prethodnu, kada je bio 16 miliona dinara. Pored svega što je u prethodnom periodu rađeno, ove godine imamo i dve nove mere, a to su podrška mladim poljoprivredenicima, za koju smo izdvojili 20 miliona i podrška udruženjima iz oblasti poljoprivrede, za koje je izdvojeno 10 miliona dinara. To jasno ukazuje na opredeljenost Grada da ulaže i u prigradska naselja, a sve u cilju ostanka mladih ljudi na selu i ravnomernog razvoja Grada.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/novi-sad/uz-nove-masine-obelezen-kraj-zetve-21-07-2019

Pokraj hladne reke Studenice „gde beše pusto lovište zverova” krajem 12. veka podignut je biser srpske duhovnosti. Manastir Studenica bio je i ostao svetionik vere, ponosni svedok bogate srpske istorije. Naziva se još i „sveta carska lavra“ jer tu počivaju srpski vladari Stefan Nemanja, njegova žena Ana, Stefan Prvovenčani, njegov brat Veliki knez Vukan, čuvaju se mošti kralja Radoslava, pa ne čudi što Studenicu zovu i Kraljevski manastir.
Studenica se nalazi 57 km od Kraljeva, posvećena je Uspenju presvete Bogorodice, kao zadužbinu podigao je 1190. Stefan Nemanja rodonačelnik dinastije
Nemanjića koji su Srbijom vladali dva veka. Dali su 11 vladara i prvog srpskog arhiepiskopa – Svetog Savu utemeljivača Srpske pravoslavne crkve. Doba vladavine Stefana Nemanje smatra se prelomnim trenutkom u istoriji i kulturi Srba. Smatra se osnivačem srpske srednjovekovne države. Pred kraj ovozemaljskog života se zamonašio, dobio ime Simeon i sa sinom Savom radio na obnovi Hilandara. Umro je 1199. na Svetoj Gori i, prema predanju, u trenutku njegove smrti prostoriju je obasjala svetlost. Već sledeće godine Svetogorski sabor ga je kanonizovao u sveca, a poznat je kao sveti Simeon Mirotočivi, jer su njegove mošti „točile miro“. Sava je njegove mošti preneo 1208. u Rašku kako bi pomirio zavađenu braću Stefana i Vukana koji su se borili oko prestola, položio ih u Studenicu gde se i danas nalaze.
Studenica je građena kao monumentalna zadužbina, a pod Savinim starateljstvom postala je politički, kulturni i duhovni centar srednjovekovne Srbije. Utrđeni zidovi manastira okružuju četiri crkve: Bogorodičnu crkvu i Kraljevu crkvu (crkvu svetih Joakima i Ane), obe izgrađene od belog mermera, crkvu Nikoljaču
(Posvećenu Svetom Nikoli) i crkvu Jovana Krstitelja očuvanu u temeljima. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13.
veka u manastirskom kompleksu, mada se veruje da je ovde nekada bilo čak 14 crkava. Studenica pripada Eparhiji žičkoj SPC i predstavlja kulturno dobro od neprocenjivog značaja, pa je Unesko 1986. uvrstio na listu Svetske baštine.
Remek delo graditeljstva
Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom i građena je oko desetak godina. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera, a iznutra je obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil, koji je poznat kao raška škola. Uz južni portal Bogorodične crkve nalazi se najstariji srpski časovnik. U pitanju je sunčanik koji se sastoji od pokazivača senke i polukružnog časovnog polja. Na njemu senka, umesto na brojke pada na
slova, jer u staroslovenskom jeziku nije bilo cifara za obeležavanje brojeva, a smatra se da je vizantijsku tradiciju pravljenja sunčanika u Srbiju doneo Sveti Sava. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Sagrađena 1314. od kamena i tufa u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Manstirski kompleks obuhvata i crkvu posvećenu Svetom Nikoli jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogorodičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut
u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića.
Manastirska trpezarija monumentalna je građevina nastala u doba Nemanje i Svetog Save, a obnovio je kralj Milutin koji je napravio zidane stolove i mermerni trem. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka u kojima se danas nalazi muzej.

Šta su jeli monasi?
Studenica je oduvek intrigirala istoričare, pa su polovinom prošlog veka počela arheološka iskopavanja. Na osnovu pronađenih ostataka došlo se do saznanja kako se živelo u Studenici kroz vekove. Ne zna se koliko je tačno monaha živelo u manastiru, ali su pretpostavke da ih je bilo oko šezdesetak. Studenica je bila kraljevski manastir pa je u srednjem veku imao posebno mesto. Na osnovu iskopanih delova posuđa stručnjaci su zaključili da su se hrana i piće služili u dekorisanim posudama, krčazima, vrčevima za vino, bilo je i keramičkih pehara i uvoznih čaša od murano stakla. Ipak je ovo bila vladarska zadužbina, pa je obedima u manastiru ponekad prisustvovao i sam vladar. Na osnovu iskopanih kostiju životinja saznalo se i šta su jeli monasi. U srednjovekovnoj Srbiji najviše su korišćeni raž i pšenica od koji se pravio hleb. Nisu znali za krompir, ali su zato jeli razne vrste repa. Posebno je bila popularna ljuta repa, koja je ličila na današnje rotkvice, samo nešto veća. Nje ima i na ikonama. Mlečni proizvodi su bili često na stolu, meso retko. Pronađene su kosti uglavnom ovaca i
koza, kao i mnoštvo kostiju rečne ribe. Tokom vekova Studenica je često bila na meti osvajača. Prvo razarenje doživela u vreme Kosovske bitke, kada su crkve opustošene. Prva značajna restauracija je izvršena 1569. kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni zauvek.
Studenička plaštanica
Najvrednija sačuvana relikvija je Studenička plaštanica. U pitanju je plaštanica Antonija Iraklijskog koju je u Srbiju donela despotica Jelena, odnosno monahinja Jefimija prva srpska pesnikinja. Studenička plaštanica je remek-delo vizantijske veziljske veštine iz druge polovine 14. veka. Vezena je zlatnom i srebrnom žicom i raznobojnim koncem na purpurnoj svili. Na njoj je prikazano Hristovo telo koje okružuju četiri anđela koji nose ripide dok
peti anđeo leti iznad Hrista. U donjem delu je izvezen natpis na grčkom u kome se Antonije moli za spas svoje duše: „Ko razbojnik ispovedam ti „pomeni me Gospode u carstvu svome“ zaista ti kažem, danas ćeš sa mnom biti u raju“ ( Jevanđelje po Luki 23, 42–3). U uglovima je natpis:
„Pomeni Gospode dušu raba svoga Antonija Iraklijskog“. Plaštanica je po muzejskim kriterijumima predmet nulte kategorije odnosno najveće vrednosti.
Pored plaštanice sačuvan je prsten kralja Stefana Prvovenčanog. Prsten je zlatan, vizantijski rad u filigranu. Ipak, ono što Studenicu čini jedinstvenom je reprezentativna zbirka fresaka iz 13. i 14. veka. Originalan živopis delom je sačuvan u oltaru Bogorodične crkve u potkupolnom prostoru, na zapadnom zidu i u donjim zonama naosa. Centralno mesto u oltaru zauzima kompozicija Bogorodice sa anđelima, ispod nje je predstava na kojoj Hristos pričešćuje apostole. Starom slikarstvu pripadaju i predstave Blagovesti i Sretenje na zapadnom delu oltarske pregrade. Najmonumentalnija je kompozicija Raspeće Hristovo, u naosu. U Studenici se prvi put pojavljuju napisi na srpskom, tu je pisano i prvo književno delo, a manastir je kroz vekove bio duhovno stecište, uzor potonjim manastirima, nemi svedok prohujalih vekova i bogate srpske istorije koju često i sami nažalost zaboravljamo. A, ne bi trebalo.

Izvor:Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Април 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30