Danas se na većini farmi sa intenzivnom proizvodnjom vrši veštačko osemenjavanje (VO) krmača i nazimica. U nekim zemljama se veštački osemenjava i preko tri četvrtine od ukupnog broja plotkinja. Međutim, uspeh veštačkog osemenjavanja, meren vrednošću (%) postignutog prašenja i veličinom legla, značajno varira. Opšti je zaključak da je ovo posledica, pre svega, nepravilno izvedene tehnologije VO.

Prednosti primene veštačkog osemenjavanja:

Brže razmnožavanje (dobijanje većeg broja potomaka) jednog genetski superiornog priplodnjaka

Sprečavanje širenja zaraznih bolesti

Mogućnost dugotrajnog čuvanja semena određenog priplodnjaka

Jednostavniji i jeftiniji transport semena na veće udaljenosti

Isključen rizik transporta, adaptacije, aklimatizacije i karantiniranja priplodnjaka

Znatno bolja evidencija porekla potomaka

Ekonomske uštede u proizvodnji, zbog potrebe znatno manjeg broja priplodnjaka

Mogućnost prodaje doza semena i ekonomske koristi od toga

Mogućnost definisanja pola potomaka, putem seksinga (sexing) spermatozoida

Postizanjem puberteta, nazimica uspostavlja estrusni ciklus, koji se karakteriše specifičnim morfološkim i funkcionalnim promenama na svim polnim organima. Ove promene se događaju precizno određenim redosledom, a kontrolisane su delovanjem ženskim polnim hormonima.

Estrusni ciklus je period između pojave dva estrusa, tj. polnog žara. Prosečno kod svinja traje 21 dan sa granicama između 18 i 24 dana.

Ceo estrusni ciklus deli se na četiri faze:

-proestrus

-estrus

-metestrus

-diestrus

Estrus je period estrusnog ciklusa u kome ženka ispoljava vrlo markantne spoljašnje znake, koji su relativno lako uočljivi. Spoljašnji polni organi su, usled pojačane cirkulacije i dejstva polnih hormona, otečeni i crveni. Životinja ispoljava karakterističan refleks stajanja, što je jedini siguran znak da je životinja spremna za osemenjavanje. Plotkinja u ovom periodu skače na druge životinje i dozvoljava da bude zaskočena, nemirna je i ima izrazito smanjen apetit. U ovom stadijumu dozvoljava celokupni akt kopulacije i samo u ovom periodu je sposobna za uspešnu oplodnju, tj. fertilnu oplodnju.

Pravovremena identifikacija estrusa kod priplodnih ženki, jedna je od ključnih tačaka za profitabilnost svinjarske proizvodnje. Identifikacijom prvog estrusa nakon zalučenja, značajno se smanjuje broj „praznih” dana na farmi, a ujedno se povećava indeks prašenja, tj. povećava se broj odgajenih prasadi po krmači godišnje, samim tim i veći broj tovljenika. To, ujedno, podrazumeva i manje troškove po krmači i, konačno, veći profit.

Naime, period bremenitosti je konstantan i (uz dozvoljena odstupanja) traje 114 dana, laktacija je takođe konstantna (oko 28 dana) i zavisi od primenjene tehnologije na farmi, i ostaje period između zalučenja i novog estrusa. Treba težiti da ovaj period IZE bude što kraći.

Na osnovo svega navedenog uviđa se veliki značaj pravovremenog zapažanja estrusa. Prostije, ako se propusti prvi estrus nakon zalučenja, proći će još 21 dan do pojave narednog estrusa. Znači, plotkinja će trošiti hranu više od 25 dana, a neće ničemu doprinositi. Kada se 25 dana pomnoži sa količinom hrane koju dnevno pojede, a svaki kilogram hrane sa cenom koštanja, pa sve to sa brojem krmača, uviđaju se veliki troškovi koji su posledica neblagovremenog otkrivanja estrusa. Uz to, smanjuje se i indeks prašenja, što iziskuje povećanje broja krmača, a samim tim i povećanje troškova smeštaja i ishrane, kako bi se ostvario željeni broj tovljenika na farmi u jednoj godini.

Veštačko osemenjavanje ima veliki broj prednosti u odnosu na prirodni pripust, pa se zbog toga, na velikim industrijskim farmama, proizvodnja svinja ne može zamisliti bez primene veštačkog osemenjavanja. Ovo je veoma važno i za male farme, gde je krajnje nerantabilno držati neraste za mali broj krmača i gde nije moguće raditi ozbiljnu selekciju. Upravo, prirodni pripust sa nerastima sumnjivog kvaliteta i doveo je proizvodnju u svinjarstvu na ovaj nivo, sa blagom tendencijom pada.

Ako se sve navedeno uzme u obzir, mog u se ostvariti dobri rezultati u domenu reprodukcije svinja: visoka koncepcija, visoki procenat prašenja, veliki broj vitalnih prasadi u leglu, visoki indeksi prašenja, veliki broj tovljenika po krmači godišnje, favorizovanje superiornih krmača, mogućnost dobre selekcije. Sveobuhvatno, uz ispunjenje i ostalih grana proizvodnje (ishrane, smeštaja, nege i menadžmenta) izvesno je dobro poslovanje i dobar priliv profita.

 

Aleksandar Repček

PSSS Vrbas

 

Koliko hrane je potrebno za jednu svinju?

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/stocarstvo/svinjarstvo/item/3172-koliko-hrane-je-potrebno-za-jednu-svinju

 

Troškovi ishrane životinja i obezbeđivanja prasadi (sopstvene proizvodnje ili kupovine sa strane), čine najmanje 80 % svih troškova u proizvodnji svinjskog mesa. Od cene ishrane u najvećoj meri zavisi ekonomičnost držanja svinja. Ovi troškovi zavise od više faktora. Pre svega kako se obezbeđuju hraniva i, naročito, kako se ona iskorišćavaju. U najpovoljnijim slučajevima, na ishranu životinja ide oko trećine ukupnih troškova, ali nekada i više od 50 odsto!

U savremenom svinjarstvu, veoma važan zahtev u ishrani je najveći stepen higijene: hrana mora da bude apsolutno čista i zdrava. O tome se mora voditi računa već od žetve (ubiranja), zatim tokom lagerovanja i konzervisanja, sve do pripreme i podele hrane

Svinje troše mnogo hrane. Kod nekih kategorija, hrana se daje po volji, dok se kod nekih mora ograničavati i racionalno davati. Cilj je da se svakom grlu daje tačno onoliko hrane koliko mu u tom trenutku treba. Kod krmača se ta strogo kontrolisana pojedinačna ishrana u velikoj meri već postiže, jer su kod njih razlike u dnevnim potrebama za hranom najveće: od samo 1 kg dnevno do 8 kg/dan  (npr. kada doje 12 prasadi).

Prasad još u toku dojenja dobijaju odgovarajuću hranu. U odgoju, na primer, počev od četvrte nedelje života, prasad brzo poveća masu (težinu) čak za četiri puta: od oko 7 kg na oko 28 kg. U tom periodu, prase dnevno dobija u težini od 250 g (u početku) do 500 g (na kraju odgoja). Prasad troši bar 15%  ukupne količine hrane na farmi zatvorenog tipa.

Najveće količine hrane, ipak, troše svinje u tovu. U slučaju najboljeg iskorišćavanja hrane i rezultata prirasta, tovljenici dnevno pojedu oko 1,5 do 2,8 kg. Na zatvorenim farmama oni koriste bar 2/3 ukupne hrane koja se potroši na farmi.

Uspeh u ishrani svinja u najvećoj meri zavisi od tehnologije, odnosno tehničkih rešenja za ishranu. Svinje su, po pravilu, najraspoloženije za ishranu dva puta dnevno: obično od 6 do 9 i od 15 do 18 časova. Kada je toplo, to vreme se pomera: ujutro na ranije, a po podne na kasnije (tada čak i noću više jedu).

Na količinu hrane, koju svinje uzimaju, utiče više faktora:

- konzistencija hrane na prvom mestu (suvo – tečno),

- starost svinja,

- veličina grupe,

- temperatura okoline itd.

U proseku, svinje na ishranu troše vrlo malo vremena. Najmanje kada dobijaju tečnu hranu. Tada samo 10-15 minuta dnevno. Ali, za uzimanje suve hrane, pre svega brašnaste, troše čak tri puta više.

Uz suvu hranu svinje troše i više vode, čak i za 25 % više nego kada jedu vlažnu ili tečnu hranu.

Sa bržim uzimanjem hrane, svinjama ostaje više „slobodnog“ vremena i tada im treba pružiti što više „zanimacija“ (da čupkaju slamu, ili nešto za igru – kraći balvani). U svakom slučaju treba nastojati da što manje grizu repove!

Veoma je važno da se hrane na miru, bez međusobnog uznemiravanja. Kod tzv. obročne ishrane treba obezbediti odnos 1:1, tj. da svaka svinja ima svoje mesto za ishranu. Ako je „ishrana po volji“, onda ovaj odnos može biti i 1 : 4.

 

Ima li stočarstvo perspektivu?

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/stocarstvo/item/3044-ima-li-stocarstvo-perspektivu

 

Srbija ima odlične uslove za uzgajanje najskupljih gljiva, čiji kilogram košta od 2.000 do 8.000 evra, ali ovog ali ovog posla se, iz nekog razloga, niko ne prihvata. Oni malobrojni znaju bez čega u lov na tartufe ne treba kretati.

U okolini Loznice, rodnom mestu Vuka Karadžića - Tršiću, u potragu za tartufima se ne kreće bez svinje. Ali, ne zbog društva, već zato što su se ove životinje dokazale kao najbolji detektori za traženje najskupljih gljiva. Svinje imaju odličan njuh i mogu da nanjuše dobru gljivu, čak i ako je ona 3 metra ispod zemlje. Što je najbitnije, sposobne su da odvoje otrovne od neotrovnih tartufa.

Jedini problem je što vole i da ih jedu, pa da vlasniku ne bi smazale 8.000 evra, stalno moraju da nose korpu preko njuške. Tartufe, inače, zovu "hranom bogova" i "jelom aristokrata", jer mogu da ih priušte samo bogataši.Tako je sada, tako je bilo i u dalekoj prošlosti.

Plod raste isključivo pod zemljom, a tražen je zbog više od 400 mirisnih nota koje pojačavaju aromu svakom specijalitetu. Iako se verovalo da ove pečurke ne uspevaju u našoj zemlji, u protekle dve decenije ustanovljeno je da Srbija leži na tartufima, jer su pronađene desetine vrsta na 250 lokacija. Takođe, imamo idealne geografske uslove za uzgajanje jer se nalazimo na 45. paraleli, na potezu na kom su Portugalija, Španija, Italija - zemlje poznate po brojnim plantažama tartufa.

Na svetskom tržištu potražnja za ovim specijalitetima je mnogo veća nego ponuda jer su, gastronomski, to najcenjeniji dodaci jelu. U kockarnicama, recimo u Los Anđelesu, hamburger srednje veličine sa tartufima premašuje 5.000 dolara. U Americi su napravili čokoladu sa mrvicama tartufa i vanile, a kilogram košta 6.000 dolara.

Izvor: www.telegraf.rs

 

Rakija od suvih šljiva - tehnologija proizvodnje i saveti 

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/tehnologija-prerade/item/3161-rakija-od-suvih-sljiva-tehnologija-proizvodnje-i-saveti

 

Posle povlačenja Turaka, sa prostora Panonske nizije, ostalo je veoma malo svinja. Turci nisu koristili meso ove životinje iz religijskih razloga. Odgajanje ove vrste je bilo prepušteno severnim delovima Mađarske i Erdelju. Krajem 18. veka, severni deo Mađarske kraljevine i Austrija, su imale razvijene trgovinske odnose, među kojima se isticala trgovina svinjama. Najtraženija u toj razmeni je bila Bakonjska rasa, koja je veoma dobro podnosila putovanja. Trgovina svinjama se širila i stigla je do Hrvatske. Hrvatske rase svinja su bile traženije od Bakonjske, jer su imale više masti, a meso je bilo boljeg ukusa.

U XIX veku je svinja predstavljala jedan od osnovnih izvoznih proizvoda Srbije, a nastanak mangulice se vezuje upravo za taj period. Zabeleženo je da je knjaz Miloš, poklonio mađarskom grofu, Jožefu Arčđuku, određeni broj svinja koje su zvali “Šumadija” odnosno  šumadinka. Ova svinja je ukrštana na imanju Kis Jeno, sa rasama kao bakonyi i szalantor, što je dovelo do formiranja posebne rase svinja, pod nazivom mangulica. Zbog izuzetne skromnosti i otpornosti, bila je jako popularna u Vojvodini (naročito Sremu), i Mađarskoj u preiodu od XIX veka do 1950-tih.

Tadašnje evropsko tržište je sem mesa, tražilo pogotovo masti i slanine. Uglavnom je naseljavala područja šuma, pašnjaka, ritova ali i močvara gde su uspešno podnosile vremenske uslove oštre kontinentalne klime. Poludivlja stada mangulica su šetala šumama, stepama i pašnjacima tokom cele godine, a krmače su se prasile u brlozima koje su same prorivale u tršćacima i duboko u žbunju.

Danas u Evropi, od ukupno 126 rasa svinja, samo 44% ima stabilan status, 18% rasa su u potencijalnoj opasnosti, a 21% su u kritičnoj opasnosti od nestanka. Jedna od preostale 3 autohtone rase svinja u Srbiji je i mangulica, čiji se status opisuje kao „ugroženo održiva“. Ova rasa nosi u sebi dragocene genske alele koji je čine drugačijom od tzv. plemenitih rasa, nastalih jednostranom selekcijom, na povećanje proizvodnih osobina. Sa prostora Srbije su nepovratno izgubljene dve rase svinja - šiška i šumadinka.

Mangulica je sve  popularnija na Staroj planini, gde su idealni uslovi za njeno čuvanje. Za mesom mangulice, a naročito mesnim prerađevinama, vlada ogromna potražnja na razvijenom i zahtevnom tržištu zapadne Evrope.

S obzirom na to da je Stara planina pravi raj za mangulice, i druge vrste autohtonih domaćih životinja, koje predstavljaju neprocenjive genetske resurse, ovo bi mogao da bude upravo biznis koji bi, ukoliko bi se omasovio, mogao da spase staroplaninska sela od sigurnog nestanka koji im preti.

Za uzgoj mangulica nisu potrebni posebni uslovi. Izuzetno je  jednostavna za držanje. Bukvalno uživa u blatu, i deo prostora na kome se drži treba nameniti za kaljuganje. Kaljuganje im je neophodno zbog termoregulacije, ali i zaštite od ektoparazita. U ekstenzivnom držanju, imaju potrebe za jednostavnim skloništem od kiše i snega, što naročito vazi za bremenite životinje.

Treba voditi računa da se omoguće osnovni uslovi za držanje, jer u protivnom može doći do kanibalizma, odnosno infantofagije od strane drugih grla. Prohtevi za hranom su im skromni, ali ipak traže raznolikost što u slobodnom napasanju nije ograničavajući faktor. Dobro iskorišćavaju to što nađu u prirodi, a sa dodavanjem koncentrovane hrane i ograničavanjem prostora izuzetno su podložne tovljenju i gomilanju masnog tkiva, pri čemu starija grla dostižu masu od 200 i više kilograma. Zbog izuzetno sporog prirasta i visoke konverzije hrane, mangulica može biti ekonomična isključivo ukoliko se primenjuje slobodno napasanje. Bez dodatne prihrane dostižu oko 80 kg za godinu dana, što se adekvatnim prihranjivanjem može uvećati.

U Srbiji je mangulica najzastupljenija u Vojvodini, gaji se uspešno u mačvanskom kraju, a i sela Šumadije su idealna jer ima dosta pašnjaka i šuma. U selima Šumadije, ljudi koji su se bavili svinjarstvom, uglavnom su gajili landras, pijetren i jokšir svinje koje ne potiču iz naših krajeva. Za takvu vrstu svinjarstva, bilo je potrebno obezbediti odlične uslove, tople staje, kvalitetnu hranu i negu uz nadzor veterinara. Zbog toga se svinjski fond smanjivao, jer je proizvodnja svinjetine postala skupa i nerentabilna.

Mangulica je, kažu, daleko isplativija jer je njen uzgoj jednostavniji. Prema najnovijim istraživanjima, stručnjaci tvrde da je meso mangulice zdravo, jer sadrži neuporedivo manje holesterola od drugih svinjskih mesa, junetine, pa čak i piletine. Masnoće mesa mangulice su lakše svarljive, a ljudi koji boluju od visokog krvnog pritiska, bolesti srca i krvnih sudova mogu bez bojazni da jedu meso mangulica. Zbog izvanrednog ukusa mesa, mangulica se izvozi u Španiju, gde se od nje pravi poznata serano šunka (Jamon Iberico).

Vrste


* Bela mangalica (Szőke mangalica): najbrojnija podvrsta mangalice, podjednako dobra za prinos masti i mesa.
* Crvena mangalica (Vörös mangalica): kombinacija bele mangalice i kovrdžavo dlake salontaške, u proseku je teža od bele mangalice.
* Lastavičasta mangalica (Fecskehasú mangalica): nastala ukrštanjem bele i crne mangalice, stomak je beo a leđa crna. Rađa u proseku više mladih od bele mangalice.
* Crna mangalica (Fekete mangalica): najrasprostranjenija je bila na jugu mađarske i u Sremu. Nastala je ukrštanjem sremske crne svinje sa belom mangalicom. Smatra se izumrlom vrstom.
* Divlja mangalica (Vadas mangalica): veoma retka vrsta, rasprostranjena je bila u planinskim predelima i verovatno je rezultat parenja Divlje svinje i bele mangalice.

 

Akt zalučenja predstavlja veliki stres za organizam prasadi, jer se u tom trenutku dešavaju velike promene, na koje prasad treba da se prilagode. Od pripreme prasadi za taj trenutak, u dojnom periodu, umnogome zavisi kako će prase podneti sam akt zalučenja. 

Kako sprečiti bolest prasadi, pročitajte na linku ispod:

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/stocarstvo/svinjarstvo/item/2067-kako-spreciti-bolesti-prasadi

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30