Šumsko pile (Laetiporus Sulphureus) ili, kako se u narodu još zove, žuto pile ili žuti hleb, relativno je česta gljiva. Prvi put sam je probao ne pridržavajući se određenih preporuka pa sam je proglasio nevaljalom (tj. jestivom u slučaju nužde). Kasnije sam eksperimentisao i ustanovio da je reč o jestivoj vrsti, ne baš prvoklasnoj, ali sasvim dobroj i, pre svega, zbog relativno čestog nalaženja i veoma obilnog rasta - interesantnoj gljivi.
Šešir: velik, mesnat, jednostrano spljošten, širok 7-55 cm, težine i do više kilograma. Lepezastog je oblika sa neravnim rubom, gornja površina mu je svetložuta ili crveno do narandžastožuta, u stare gljive izblede. Iz drveta obično raste više gljiva, jedna iznad druge.
Cevčice: sumporastožute, sastavljene od kratkih cevčica sa sitnim rupicama (3-5 komada na 1 mm). Cevčice se ne daju odvojiti od mesa. U mladih gljiva se na njemu skupljaju sitne kapljice. Pore su dobro spakovane i skoro nevidljive kada je biljka mlada. Otrusina je žuta. Gljiva praktično nema stručka (ili je on jedva primetan, veoma kratak, često ga i nema).
Meso: 2-3 cm debljine, u mladih gljiva je meko, sočno, teško, jarkožuto do bledožuto; ukus mu je kiselkasto gorak, miris prijatan; starenjem se
osuši i postaje krto i lomljivo, te previše tvrdo za ishranu.
Stanište: živa stabla lišćara (vrba, topola, bagrem, voćke), u šumama ređe, a u parkovima, vrtovima i voćnjacima uz reke mnogo češće. Javlja se u proleće, međutim može ponovo izbijati sve do septembra. Iz godine u godinu izbija na istom stablu. Drvo napadnuto ovom parazitskom gljivom postaje lomljivo i drobljivo (trulo). Kada se uoče prva plodna tela na stablu drvo je već nepovratno inficirano, te će u sledećih nekoliko godina odumreti.
Jestiva je samo dok je gljiva mlada i dok joj je meso sočno. Treba je više sati držati potopljenu u vodi a zatim prokuvati u drugoj vodi. Potrebno
je odstraniti žutu ivicu gljive koja je bogata sumporom. Šumsko pile jedna je od najvećih i najintezivnije obojenih gljiva.
Po nekim autorima gljiva ima ukus pilećeg belog mesa, a po meni ukus nije izražen i više je gljivlji, mada ukus ima veze, verovatno, sa drvetom
na kome je gljiva rasla. Može da izazove različite alergije. Kada se konzumira sa alkoholom može da izazove probleme (ovo sam neprovereno
preuzeo iz nekih napisa mada moje iskustvo ne potvrđuje ove stavovi.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Divlje vrste orhideja, koje krase mnoge livade i šume u Srbiji, ugrožene su danas, više nego ikad zbog uništavanja njihovih prirodnih staništa.

U junu 2018. godine, pokrenuli smo inicijativu za zaštitu jednog takvog staništa – livade, na kojoj rastu četiri stogo zaštićene vrste orhideja i jedna zaštićena vrsta. Pored njih, na ovoj maloj livadi na teritoriji Lešnice (grad Loznica), između reka Drine i Jadra, raste još mnogo zaštićenih i strogo zaštićenih biljnih vrsta.

Dok nekima od njih treba 13 godina da procvetaju, neke su lekovite i beru se nelegalno u velikim količinama. Pored svega toga, na ovoj livadi se poslednjih nekoliko godina intenzivno iskopava šljunak, bez predhodno izvršene procene uticaja na životnu sredinu, a ove biljke zbog toga nestaju velikom brzinom.

U nastavku predstavljamo pet vrsta divljih orhideja koje rastu na ovom staništu:

1. Dactylorhiza incarnata – uskolisni kaćunak

Jedna od najčešćih vrsta na ovom području. Raste na vlažnim livadama širom Evrope i Azije. Zaštićena je Uredbom o zaštiti prirodnih retkosti, Konvencijom o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje flore i faune CITES. Takodje je uvršćena u prvi tom „Crvene knjige flore Srbije“ kao krajnje ugroženi taksoni u flori Srbije.

2. Orchis militaris – soldatski kaćun

Preferira osunčane livade Evrope i Azije. Cveta u maju. Iako ne poseduje nektar, insekte privlači svojim izgledom i na taj način se oprašuje. Kao i uskolisni kaćunak spada u strogo zaštićene vrste u Srbiji.

3. Ophrys apifera – pčelica

Orhideja koja svojim izgledom oponaša životinje, tačnije ženku pčele, kako bi na ovaj način privukla mužjaka pčele zbog oprašivanja. Pored izgleda, ova biljka ispušta i miris koji je karakterističan za pčelu i tako povećava šansu za oprašivanje. Ipak, i pored svega toga, pčelica poseduje mogućnost samooplodnje. Kao i predhodne orhideje, spada u strogo zaštićene vrste u Srbiji.

4. Spiranthes spiralis – zasučica

Jesenja ohideja koja cveta u septembru. Posebna karakteristika ove vrste je da živi 11 godina pod zemljom, pre nego što oformi prve listove, a prvi put cveta u trinaestoj godini života. Pod zemljom formiraju posebnu zajednicu sa gljivama, na čiji se račun hrane pre nego što izbiju na površinu. Veoma je retka i u Srbiji strogo zaštićena vrsta.

5. Anacamptis morio – mirisni kaćunak

Ova vrsta je nešto češća od ostalih, ali je prema nekim autorima u Vojvodini pred nestajanjem. Cveta od aprila do juna. Zaštićena je vrsta, jer je ugrožena, ne samo zbog gubitka prirodnog staništa, već i zbog svog lekovitog dejsta, zbog čega je mnogi ljudi sakupljaju.

Inicijativa za pokretanje postupka zaštite livade na Pejinoj adi kao značajnog staništa strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta biljaka predata je Ministarstvu zaštite životne sredine i Zavodu za zaštitu prirode Srbije u junu 2018. godine.

Izvor: http://www.orca.rs 

Seči i iznošenju drveta iz šume po težini parira jedino rudarski posao, ali to Vesni Grbović (40), preduzimljivoj i hrabroj ženi iz Mratišića kod Mionice, ne smeta da vodi ovaj biznis i to uz pomoć konja!

Ubitačno težak i spor, posao koji se obavlja na starinski način uz pomoć životinja, ali jedino je na taj način moguće izvući trupce iz vrletnih šuma valjevskih planina. I posao koji, pre svega, donosi profit, pošto Grbovići od njega školuju ćerku Bojanu, studentkinju četvrte godine Defektološkog fakulteta.

- Šumski posao je tradicija u Grbovićima. Suprug se godinama bavio drvima u privatnim šumama, sin mu se pridružio još kao dečak i sad je kao mladić od 19 godina savladao sve tajne ovog posla. Najpre smo imali jednog tovarnog konja, zvao se Riđan, a kako se posao širio rastao je i broj konja, pa sam registrovala radnju koja je prvi posao od “Srbija šuma” dobila pre tri godine, a ovaj aktuelni iznosi skoro 5.000 kubika drveta. Moj deo posla su priprema za tendere, dokumentacija i administracija, kao i priprema hrane za radnike – priča vlasnica “Devet riđana”.

- Svaki od radnika vodi po četiri konja. Zavisno od dužine puta koji grlo treba da pređe, na samar se tovari od 0,3 do 0,5 kubnih metra drva u čekijama. Konji prelaze od 500 metara do dva kilometra pod teretom. Letos su dnevno prenosili i do 100 kubika dnevno. Svako grlo mora da bude dobro uhranjeno - da bi bilo u formi za rad mora da dobije bar pet kilograma kukuruza u toku dana - objašnjava Vesna.

Letos smo dnevno prenosili po 100 kubika. Svako grlo mora da bude dobro uhranjeno, dnevno dobije pet kilograma kukuruza, kaže Vesna
Foto: P. Vujanac / RAS SrbijaLetos smo dnevno prenosili po 100 kubika. Svako grlo mora da bude dobro uhranjeno, dnevno dobije pet kilograma kukuruza, kaže Vesna

Životinja mora biti zdrava i bezbedna

Uz zdravu životinju, da bi posao bio bezbedan, svaki samar koji konj nosi mora biti ispravan, dok se ispod njega, kako bi štitio telo životinje od povreda, postavlja stelja - platneni dušek napunjen zobi.

- Samari i stelje su veoma važni, a što je put koji konj prelazi duži, tovar mora biti lakši. Kada pada kiša, posao obustavljamo, jer bi bilo izuzetno rizično i za ljude i za konje. U ovom periodu radi se samo ako sneg nije predubok. Leti, pak, pored vrućine, vreba opasnost od zmija. Teško je i naporno, ali ukupno gledano, ovo jeste isplativ posao - kaže ona.

Grbovići za izvlačenje drveta koriste 16 konja

Foto: P. Vujanac / RAS SrbijaGrbovići za izvlačenje drveta koriste 16 konja
 
P. Vujanac

Najstarije poznato drvo na svetu nalazi se u Švedskoj, staro je 9.550 godina i nosi naziv “Old Tjikko”, po psu profesora Leifa Kullmana, koji ga je otkrio 2004. godine.

Kullman je profesor geografije na Umeå univerzitetu, a specijalnim metodama utvrdio je preciznu starost ovog drveta.

“Tokom ledenog doba, nivo mora je bio 120 metara niži nego danas i na većini područja koje danas čini Severno more, između Engleske i Norveške, u to je vreme bila šuma. Vetrovi i temperature su od ovog drveta napravili bonsai drvo, zato što veliko drveće ne može da ostari ovoliko”, kaže profesor Kullman.

 

Odličan primer iz prakse kako gajiti paulovniju!

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/sumarstvo/item/2987-odlican-primer-iz-prakse-kako-gajiti-paulovniju

 

Svetska industrija čokolade kriva je za katastrofalno uništavanje prašuma u zapadnoj Africi, gde se šume krče radi proizvodnje kakaa. Trgovci koji prodaju kakao Marsu, Nestleu, Mondelezu i drugim velikim kompanijama kupuju proizvode nelegalno uzgajane u zaštićenim oblastima Obale Slonovače, gde su površine pod prašumama smanjene za više od 80% od 1960. godine.

Nelegalni kakao se u lancu snabdevanja meša s "čistim" zrnima, što znači da bi Mars čokoladice ili Milka čokolade mogle sadržati "prljavi" kakao, pošto više od 40% kakaa u svetu dolazi iz Obale Slonovače, navodi britanski Gardijan.

U tekstu se navodi da su novinari lista putovali Obalom Slonovače i zabeležili račišćavanje prašuma radi plantaža kakaa - sela i poljoprivrednici su zauzeli nacionalne parkove koji bi trebalo da budu zaštićeni, dok zvaničnici zaduženi za očuvanje životne sredine primaju mito da ne kontrolišu snabdevanje kompanija koje ne interesuje poreklo kakaa.

U zahtevu Gardijana za komentar, Mars, Mondelez i Nestle, kao i trgovci Kargil (Cargill) i Beri Kalbo (Barry Callebaut), nisu negirali optužbe da je kakao zasađen sa obešumljenih površina prošao kroz njihov lanac snabdevanja, mada svi navode da rade naporno da u njihovim proizvodima ne bude "prljavog" kakaa.

Oko 70% svetskog kakaa proizvodi oko dva miliona poljoprivrednika u pojasu od Sijera Leonea do Kameruna, ali su Obala Slonovače i Gana dva najveća svetska proizvođača, dok su istovremeno i najveće žrtve deforestacije.

Obala Slonovače najbrže među afričkim zemljama gubi šumske površine - sada je manje od 4% zemlje pod prašumom, dok je nekada bila četvrtina. 

Sve veća potražnja u svetu za čokoladom znači da, ako se ništa ne preduzme, do 2030. više neće biti šume u Obali Slonovače, navela je ekološka organizacija Moćna Zemlja (Mighty Earth) koja je 13. septembra objavila istragu o krčenju šuma zbog čokolade.

Naučnici kažu da je kakao čudovište koje će samo sebe uništiti. Poljoprivrednicima će na kraju nedostajati drveće koje seku i spaljuju, pošto njihova senka štiti biljke kakaa tokom sušnih sezona, koje postaju sve intenzivnije zbog krčenja šuma.

Velike kompanije su navele da su svesne problema deforestacije radi proizvodnje kakaa i kažu da su posvećene rešavanju problema.

Predstavnik Marsa je rekao da ta kompanije želi da "pronađe najbolji načina da se okonča krčenje i uništavanje šuma u globalnom lancu snabdevanja kakaom", ali i dodao da je održivi kakao preveliki izazov za svaku kompaniju pojedinačno, zbog čega se Mars udružuje s ostalima u industriji kako bi se rešio problem.

Nestle je naveo da se "protivi uništavanju prašuma i tresetišta širom sveta", jer smatra da je to jedan od najvećih ekoloških izazova s kojim se svet suočava.

Predstavnica Mondeleza, koji između ostalog pravi Milku, rekla je da ta kompanija aktivno radi na sprečavanju deforestacije.

Kompanija Herši (Harshey) navela je da joj je cilj da do 2020. koristi 100% odsto održivi kakao, dok je trgovačka kompanija Bari Kalbo navele da im je cilj da do 2025. prodaje samo kakao koji nije s obešumljenih površina.

Izvor: The Guardian, http://www.euractiv.rs 

Jedan od malobrojnih uzgajivača mangulice na jugu Srbije Bojan Pavlović (36), dve godine uzgaja tu "poludivlju" rasu svinja na porodičnom imanju.

Imanje se nalazi u blizini svrljiškog sela Radmirovac.
"Opština Svrljig davala je besplatno prasad mangulice i ja sam se prijavio da ih čuvam. Naredne godine treba opštini da vratim isti broj prasadi koji sam dobio da bi još neko počeo da ih uzgaja", rekao je Pavlović za Betu.

Na farmi od 1,3 hektara koja se nalazi usred hrastove šume Pavlović ima tokom godine između 15 i 50 mangulica.

"Tokom leta ih je više jer imam i više hrane za njih. Na jesen velike svinje zakoljem ili prodam. Nedavno sam poklonio deset prasadi Udruženju mladih Kobra kako bi osnovali sopstvenu farmu", kazao je Pavlović.

Prema njegovim rečima meso mangulica je veoma traženo u Srbiji, a kupci su ljudi koji hoće da promene dosadašnji način ishrane i da se zdravo hrane.

"Iz tog razloga sam odlučio da gajim mangulice. Želeo sam da moja porodica jede zdravu hranu, a meso i mast mangulica mnogo su zdraviji nego običnih svinja", rekao je Pavlović.

Kako je istakao, žitelji sela na obroncima Svrljiških planina crnu mangulicu i moravku uzgajali su još od 18. veka u kolibama po hrastovim i bukovim šumama.

Više decenija unazad mangulice niko nije čuvao i tek poslednjenjih godina po neka od ovih svinja može se ponovo videti na imanjima u svrljiškom kraju.

Pavlović je naveo da je verovatno jedan od retkih stočara u tom delu Srbije koji manuglice uzgaja na potpuno prirodan način, bez koncentrata i vitamina.

"Mangulice na mojoj farmi jedu isključivo organski kukuruz, žir, voće, koprive i druge trave. Tokom leta pojedu dnevno po 120 kilograma šljiva ", rekao je Pavlović.

Dodao je da mangulice stalno tragaju za hranom i jedu korenje, crve, gliste i druge insekte.

"Kada imam dovoljno vremena, ali ne u danima kada je lov na divlje svinje, izvodim ih sa farme u šumu i tamo se hrane. One to najviše vole. Dešava se da po neka i ostane u šumi, ali se posle nekog vremena vrati na farmu", rekao je Pavlović.

On je istakao da za dve godine koliko čuva mangulice nijednom nije morao da zove veterinara.

"Mangulice su vrlo pitome, ali po tome što su veoma otporne na bolesti i hladnoću slične su divljim svinjama. Potrebno je da se stalno nalaze na slobodi. Prasići ne napreduju kada su u zatvorenom prostoru", naglasio je Pavlović.

Čuvanje mangulica, kaže Pavlović, ne donosi veliku zaradu jer mangulice ne rastu tako brzo kao "obične" svinje.

"Svinje se prase dva puta godišnje, ali nemaju nikada više od šest prasadi. Da bi mangulica dostigla 150 kilograma potrebne su dve i po godine", rekao je Pavlović.

Pored uzgoja mangulica, Pavlović se bavi voćarstvom, planinarenjem, alpinizmom i trener je u karate klubu "Kobra". U blizini farme manuglica podigao je "Dom prijateljstva".

"Gosti mog skromnog Doma su pre svega ljubitelji prirode i planirani, ali i svi oni koji žele da pobegnu od gradske buke, upoznaju život na selu, vide kako se čuvaju mangulice", istakao je Pavlović.

Svakoga leta "Dom prijateljstva" ugosti volontere iz inostranstva, a do sada ih, je posredstvom Udruženja mladih "Kobra" bilo iz 12 zemalja, između ostalog i iz Južne Koreje, Rusije, Švajcarske i Azerbejdžana.

 

Izvor: http://www.b92.net/

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Август 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31