Kao i kod svih drugih virusnih infekcija uvek postoji poremećaj opšteg zdravstvenog stanja, sa manje ili više povišenom temperaturom, apatijom, smanjenim ili potpuni izostanak apetita. Od specifičnih simptoma, veoma zavisi koje su vrste koronavirusa i koji su sojevi virusa izazvali infekciju. Kod mlađih životinja (telad, prasad, jagnjad…), kako navode na sajtu http://www.vet.minpolj.gov.rs/ se najčešće i to u prvim danima života javlja enterična (crevna- digestivna) forma bolesti koja uzrokuje intenzivne prolive koji mogu dovesti do teške kliničke slike, dehidratacije, iscrpljivanja i uginuća tako mladih jedinki. Neki od sojeva koronavirusa mogu uzrokovati ovakve simptome i kod starijih starosnih kategorija životinja (recimo PEDV – porcine epidemic diarrhea virus – virus epidemičnog proliva kod svinja). Respiratorne forme bolesti uzrokovane koronavirusima se javljaju najčešće kod nešto starijih i odraslih kategorija životinja uzrokujući poremećaje respiratornog sistema životinja i posledično slabije proizvodnih performanse istih.

Kod korona virusnih infekcija životinja nema specifične terapije, odnosno ne postoji lek koji „leči“ od koronavirusa. Terapija se stoga zasniva na ne specifičnoj i potpornoj terapiji u zavisnosti od prisutne kliničke manifestacije bolesti. Svakako da postoji i mogućnost imunoprofilakse, odnosno vakcinacije, kao mera preventive pojave korona virusne infekcije. Vakcine su razvijene za veliki broj domaćih životinja i u manjoj ili većoj meri su u upotrebi i u našoj zemlji.

Koje su mere prevencije koje stočari treba da sprovode kada su u pitanju higijena, provetrenost prostorija u
kojima se nalaze životinje itd.?

Održavanje higijene, provetrenosti prostorija, a zatim upotreba i svih drugih biosigurnosnih mera ko što su dezinfekcione barijere i na ulazima i izlazima iz objekata gde se drže životinje, zatim onemogućavanje ulaska i kretanja stranim licima koji nisu deo tima koji opslužuje životinje u objektima gde se drže životinje, upotreba stočne hrane od proverenih proizvođača, zabranjen ili smanjen ulazak vozila za dostavu hrane i odnošenje proizvoda i nusprodukata sa područja farmi, neškodljivo uništavanje leševa i mnoge druge mere su opšte mere koje su uvek dobro došle i po pravilu služe da zaštite uzgoje životinja od patogena koji se nalaze u okruženju, a istovremeno sprečavaju i postojeće patogene u pojedinim zapatima da se rašire na druge zapate životinja i područja.
Unos novonabavljenih životinja u gazdinstvo mora biti kontrolisan u smislu jasne identifikacije, porekla i uz svu propratnu dokumentaciju koju izdaje ovlašćeni veterinar, navodev na sajtu http://www.vet.minpolj.gov.rs/.

Izvor:https://domacinskakuca.rs/2020/09/01/stocarstvo/kako-se-leci-korona-kod-zivotinja/

 

Pčele su, kao i sve ostale životinje, osetljive na bakterije, viruse i parazite. Kada su optimalnog zdravlja otpornije su i na razne bolesti. Međutim, zagađivanje životne sredine, upotreba raznih pesticida i drugih preparata za zaštitu biljka mogu da utiču i na otpornost pčela koje su tada podložnije bolesti.

 Parazitska bolest

Na spisku Svetske organizacija za zdravlje životinja (OIE) nalazi se šest bolesti od posebnog značaja za zaštitu zdravlja pčela. Prva na listi je akaroza, koja na sreću zbog klimatskih uslova u našoj zemlji nije uzela maha. Pojavljuje se sporadično, ali valja upoznati pčelare sa uzrocima ove bolesti kako bi mogli da je na vreme prepoznaju.

Kako u praktikumu „Bolesti pčela“ pišu dr Nada Plavšić i dr Ivan Pavlović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, akaroza je parazitska bolest koju uzrokuje krpelj Acarapis woodi. Ženka je duga 123-180 mikrona, dok je mužjak nešto manji oko 116 mikrona. Imaju slabo izraženu segmetaciju tela i nemaju oči. Ženke krpelja se nakupljaju unutar traheja pčela radilica tokom 24 časa nakon što pčele izađu iz svojih ćelija. Jedna ženka krpelja u proseku polaže pet do sedam jaja koja se izlegu posle tri do četiri dana, a punu zrelost dostižu posle šest do deset dana. Larve i odrasli oblici krpelja se hrane hemolimfom domaćina probijajući trahealne zidove svojim rilom. Osim u Evropi i Americi, ovaj krpelj je nađen u Kongu, Egiptu i na indijskom podkontinentu. Verovatno zbog klimatskih uslova nije primećen u Australiji i Novom Zelandu, ali ni u skandinavskim zemljama.

Na ovu bolest najosetljivije su pčele stare oko devet nakon čega se njihova osetljivost smanjuje. Zanimljivo je da su matice potpuno imune na ovu bolest, dok broj inficiranih pčela u jednom pčelinjem društvu često varira. Kada pčela ugine krpelj se hvata i penje na novog domaćina i jedino tako prelaze sa jedne na drugu pčelu. Nisu u stanju da nađu novog domaćina preko saća ili cvetova. Bolest se povećava kada u društvu ima relativno malo mladih pčela, jer tada ima mnogo migrirajućih krpelja, kao i u vreme najveće sakupljačke aktivnosti  starijih pčela, jer je tada veća šansa za kontakt između inficiranih i mladih pčela. Broj ove vrste krpelja naglo opada tokom zime kada ima malo ili nimalo mladih pčela.

 Simptomi bolesti

Simptomi bolesti kod pčela inficiranih woodi krpeljom lako su uočljivi. Pčela ne može da poleti, brza pada na zemlju, bespomoćno se kreće u krug sa nepravilno raširenim krilima koja podrhtavaju. Kako objašnjavaju dr Nada Plavšić i dr Ivan Pavlović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu ukoliko je pčelinje društvo zaraženo većina odraslih pčela ugine ranije nego što je to uobičajeno tako da može doći do disbalansa jer ne može da se proizvede dovoljno mladih pčela. A, nedostatak pčela je lako uočljiv u košnici, a opada i prinos meda. Pregledom je utvrđeno da infestirane pčele imaju daleko više bakterija nego zdrave, jer bakterije dospevaju u hemolimfu kroz rane koje načine krpelji u traheji. Dijagnoza se postavlja na osnovu mikroskopskog pregleda isečaka prvog para traheja u čijem lumenu se vide ovi paraziti, ili pregledom korena krila. Pregled se obavlja u periodu od novembra do aprila, a za pregled se uzimaju uzorci pčela sa kliničkim znacima oboljenja ili uginule pčele ispred košnice. Uzorak čini 300 pčela u staklenoj flaši iz pčelinjaka sa sumnjom na woodi krpelje.

Prema Pravilniku za suzbijanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti kod pčela ukoliko se utvrdi akaroza, u zaraženom pčelinjaku sprovode se sledeće mere:

* Zabrana premeštanja svih pčelinjih zajednica u poluprečniku od tri kilometra oko zaraženog pčelinjaka

* Lečenje svih pčelinjih zajednica unutar zaraženog kruga, odgovarajućim lekom

* Zatvaranje zaraženog pčelinjaka do završetka postupka lečenja i obavezna kontrola i dijagnostičko ispitivanje koje se sprovodi narednog proleća

Lečenje

Za suzbijanje akaroze koristi se širok spektar hemijskih sredstava najčešće na bazi sumpora koji  uništava ovog krpelja i bezopasni su za pčele do izvesne granice. Gotovo svi proizvodi za suzbijanje krpelja  primenjuju u vidu dima pomoću zapaljivih papirnih traka sa odgovarajućom količinom aktivne supstance, koja polako sagoreva i otpušta dim u košnicu. Osim ovih postoje i preparati koji se u košnicu ubacuju kao vodeni rastvori ili u vidu sirupa. Veoma važno je, kako napominju dr Nada Plavšić i dr Ivan Pavlović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, vršiti preventivne pregleda košnica pre seobe na pašu, ili kupoprodaje matica i rojeva. Kontrola se vrši istim dimnim preparatima koji se koriste i u terapiji, suzbijanju i širenju akaroze.

Izvor: Agrobiznis magazin 

 

Nema dana a da se neko od pčelara ne požali na pomor pčela. Prema podacima Saveza pčelarskih organizacija Srbije (SPOS) godišnje se prijavi između 2.000 i 3.000 košnica koje su uništene ili oštećene zbog trovanja pčela. Pčelari najčešće krive voćare zbog upotrebe insekticida prilikom prskanja voća i apeluju da se voće prska isključivo u kasnim večernjim satima kada se pčele vrate u košnice. Kao jedan od načina da se pčele zaštite od trovanja je obuka voćara o upotrebi insekticida i saradnja sa komšijama pčelarima. Na taj način svi bi bili na dobitku – pčelari koji bi zaštitili svoje košnice i voćari koji bi imali mnogo veći prinos zahvaljujući pčelama koje su nezamenljive u oprašivanju voća.

 Simptomi trovanja

Kako ističu stručnjaci, za pčele su najopasniji insekticidi koji se koriste u zaštiti bilja od raznih štetočina u vreme cvetanja. Iako su ovi preparati prvenstveno namenjeni borbi protiv štetočina, stradaju i pčele kao kolateralna šteta.

Otrovanu pčelu, kažu pčelari, nije teško prepoznati, ali nije lako utvrditi koji je preparat prouzrokovao trovanje. Većina pesticida otrovnih za pčele deluje na njihov nervni sistem. U zavisnosti od upotrebljenog preparata koje pčele pokupe tokom oprašivanja dovodi do paralize vitalnih organa. Prvo stradaju pipci, noge i krila, a zatim usni aparat i ostali delovi tela. Neki preparati izazivaju grčenje i povijanje tela.

Simptomi da je pčela otrovana su vrlo jasni - pčela prvo postaje aktivnija, zatim se telo grči, noge počinju nekontrolisano da se kreću, prevrne se na leđa i ubrzo ugine. Ponekad je trovanje toliko jako da pčele ne stignu da se vrate u košnicu. Tada je šteta manja, jer kako ističu stručnjaci, jedna otrovana pčela može da prouzrokuje smrt stotine zdravih na koje prenosi otrov. Otrovanu pčelu zdrave jedinke najčešće nastoje da izbace iz košnice.

Da bi se izbeglo trovanje potrebno je da košnice budu na najmanje 60 metara od voćnjaka koji se prska, pri čemu treba voditi računa da na svojoj putanji ka paši ne prolaze kroz oblak pesticida. Zato se i preporučuje voćarima da voće prskaju isključivo u kasnim večernjim satima kada se pčele vrate u košnicu.

Ali nisu samo voćari krivi za pomor pčela. Do trovanja može doći i tokom masovne akcije zaprašivanja protiv komaraca, pa je preporuka pčelarima da košnice izmeste iz regiona koji se zaprašuje. Posebno je opasno zaprašivanje komaraca iz vazduha, jer otrovi lete na sve strane. Da bi se ovo izbeglo poslednjih godina se pribegava uništavanju komaraca sa zemlje. Ovakva vrsta zaprašivanja je i mnogo efikasnija, lakše se kontrolišu preparati koji se raspršuju, pa je i mogućnost trovanja manja. I treći, najčešći način trovanja pčela je na pojilima. Naime, one se mogu otrovati kada piju vodu na mestima gde su pripremani rastvori za prskanje ili su oprani  uređaji koji se koriste za prskanje voća. Na pčelarima je da obezbede svojim društvima dovoljno pojila, čiste i nezagađene vode, a na voćarima da povedu računa gde i s kakvom vodom  peru prskalice posle upotrebe.

Kako otkriti sredstvo trovanja?

Na našim njivama godišnje se utroši oko osam kilograma štetnih preparata po hektaru obradive površine. Ako se preračuna u aktivnu materiju to je oko tri i po kilograma po hektaru. Da bi pčelar tačno znao koji je preparat prouzrokovao trovanje, može sakupiti stotinak otrovanih pčela (oko 50 grama ) koje stavi na led. Uz to potrebno je oko 200 grama biljaka u cvetu koje su prskane i sve to odneti u laboratoriji Veterinarskog fakulteta u Beogradu gde se može tačno utvrditi kojim preparatom su otrovane pčele. Zakon o sredstvima za zaštitu bilja apsolutno zabranjuje prskanje bilja tokom cvetanja sredstvima otrovnim za pčele. U slučaju kršenja ovog zakona i trovanja pčela, poljoprivrednik je dužan da naknadi totalnu štetu pčelaru i do 30.000 dinara po košnici. Međutim, to nije rešenje. Edukacija poljoprivrednika, posebno voćara i njihova saradnja sa pčelarima bila bi višestruko korisna i za jedne i za druge.

Istraživanja su pokazala da samo jedno pčelinje društvo u Srbiji godišnje podigne prinose oprašenog voća, povrća i industrijskih biljaka za 370 evra. Osim toga, značajno se poboljšava kvalitet i veličina plodova kod voća ili randman ulja kod suncokreta. Bez oprašivanja pčelama, prinos jabuka bio bio i za 30 procenata manji, višanja za 40, šljiva za 42, a malina za čak 45 odsto. Zato i ne čudi što se pčelarima u mnogim zapadnim zemljama plaća da donesu svoje košnice kako bi pčele oprašile biljke ili voćnjake. A, dok to ne zaživi kod nas dovoljno je unaprediti saradnju pčelara i poljoprivrednika, te sačuvaju pčelinja društva za dobrobit svih.

Izvor: Agrobiznis magazin

Zoran Aritonović, proizvođač jabuke iz Vranja i ove godine se nadao berićetnom rodu teškom od 30 do 40 tona po hektaru u svom voćnjaku koji se prostire na 80 ari u obližnjem selu Dubnica. Ta nadanja je, međutim, pokopao gradonosni oblak koji je 20. maja protutnjao vranjskim krajem i sručio grad koji je oštetio stabla i smlatio gotovo svo lišće sa grana u njegovom voćnjaku.

"Dejan Mujakić, savetodavac za zaštitu bilja vranjske Poljoprivredno savetodavne i stručne službe savetovao mi je da u roku od 12 do 24 časa od vremenske nepogode zaštitim voćnjak od pojave čađave krastavosti i drugih patogenih mikroorganizama kojima je omogućen slobodan prodor unutar oštećenog tkiva. Međutim, zbog obilnih padavina nisam mogao traktorom i atomizerom da zađem među stabla i obavim neophodno tretiranje", kaže Zoran i dodaje da je to učinio posle četiri odnosno pet dana kada se zemlja prosušila.Iako sam od tada primenio tri tretiranja protiv čađave krastavosti i pepelnice, moj trud nije dao rezultate. Oni plodovi koje je grad oštetio su propali, a ono što je ostalo zaraženo je čađavom krastavošću i to će da otpadne. Sada uz pomoć savetodavca pokušavam da voćnjaku zacelim rane i oporavim ga za sledeću godinu."Savetodavac za zaštitu bilja ističe da čađava pegavost lista i krastavost ploda jabuke, čiji je prouzrokovač Venturia inaeyualis, predstavlja ekonomski najznačajnije oboljenje u zasadima jabuke. Ovaj patogen može da izazove veliku štetu u kvalitetu i količini prinosa, koja u odsustvu hemijske zaštite može biti potpuna, odnosno 100 odsto. Njegova štetnost ogleda se u poremećaju formiranja rodnih pupoljaka za narednu godinu, pa se tako štete odražavaju i na prinos u sledećoj vegetciji.U cilju uspešnog i racionalnog suzbijanja ovog oboljenja, neophodno je kontinuirano i dosledno praćenje faza razvoja i načina i uslova za širenje patogena. To predstavlja osnovu uspešne prognoze čađave pegavosti lista i krastavosti polodova jabuke, a prema metodama rada u laboratoriji i jabučnjaku, prate se uslovi za pojavu i širenje bolesti i prema tome određuju rokovi primene mera suzbijanja. Osnovni koncept u prognoziranju i suzbijanju zaraza treba da se zasniva na nastojanjima da se onemogući ostvarenje primarnih zaraza tokom celog perioda emitovanja askospora s posebnim akcentom na sprečavanje najranijih zaraza", podvlači savetodavac.Naš sagovornik tvrdi da se realizacijom takvih nastojanja eliminišu svi problemi koji bi se javili pojavom i širenjem sekundarnih zaraza. Samo u slučaju neuspeha takve orijentacije, program suzbijanja čađave pegavosti lista i krastavosti ploda treba da bude nastavljen primenom mera zaštite u cilju suzbijanja zaraza konidijama - sekundarne zaraze.

U tom smislu se izvode sledeće aktivnosti: prati se proces razvoja gljive Venturia anaeyvalis u saprofitskoj fazi, što praktično znači praćenje dozrevanja pseudotecija."Početak vegetacije jabuke vezan je za agroekološke uslove lokaliteta u kome se ona gaji. Kako se ovi uslovi razlikuju ne samo iz godine u godinu, nego i među lokalitetima može se očekivati da i sama vegetacija jabuke počne u različitim vremenskim periodima shodno pomenutim razlikama. Pored ovoga, početak vegetacije i dinamika fenološkog razvoja biljke, naročito tokom rane vegetacije, u vezi su sa sortom jabuke", naglašava savetodavac.

S druge strane, jabuka je prema prouzrokovaču čađave krastavosti najosetljivija u svojim ranim fenološkim fazama razvoja. Zato je praćenje početka i toka fenološkog razvoja biljaka tokom ovog perioda izuzetno značajno. Od izuzetne praktične vrednosti za uspešnost.

Izvor:https://www.agroklub.rs/vocarstvo/cadava-krastavost-proizvodacu-jabuke-iz-vranja-obrala-rod/60948/

Pčele su jedan od najkorisnijih insekata na planeti i, verovali ili ne, i najpametnijih. Iako je njihov mozak veličine zrna susama sposobne su za brojne kompleksne radnje. Međutim, i one su podložne brojnim bolestima, njihova legla napadaju gljivice, bakterije, paraziti i virusi. Da bi pčelar moga bolje da zaštiti
svoje košnice neophodno je da se upozna sa bolestima medonosnih pčela i tako sačuva zdravlje svojih pčelinjih društava. A zdrave pčele imaju povećan prinos meda, polena, mleča i propolisa.

Jedna od najčešćih bolesti pčela je gljivično oboljenje nozemoza (Nosemosis apium). U pitanju je oboljenje odraslih pčela koje izaziva parazitska gljivica koja nastanjuje srednje crevo pčela. Kako su Praktikumu iz pčelarstva objasnili dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, spore nozeme su ovoidnog oblika dužine 4,6-6,4, a široke 2,9 mikrometra. Otporne su u spoljnoj sredini gde mogu da opstanu pet do šest nedelja, dok u vodi prežive čak 100 dana. U lešu uginule pčele žive šest dana, a ubija ih direktna sunčeva svetlost za 15-30 sati. Na visokim temperatura raspadaju se u roku od deset minuta, zato se retko pojavljuju u vrelim delovima Afrike, Bliskog Istoka i Malajskog arhipelaga. Na žalost, kod nas su ove gljivice vrlo rasprostranjene i mogu da izazovu ogromnu štetu u pčelinjaku.
Razvoj nozeme se odvija unutar ćelija epitela srednjeg creva odraslih pčela koje ih u organizam unesu preko hrane. Za kratko vreme dospevaju u srednje crevo preko voljke gde isklijavaju. Kako bolest napreduje veliki broj ćelija srednjeg creva budu zaražene, a potom dospevaju u rektum i bivaju izbačene izmetom u spoljnu sredinu. Zanimljivo je da larve ne mogu da se inficiraju i novorođene pčele nikad nisu zaražene.
Spore se šire izmetom odraslih pčela, tako što ih mlade jedinke pojedu prilikom čišćenja zaraženog saća. Kada su pčele u mogućnosti da slobodno lete i izmet ostavljaju izvan društva, saća postaju čistija, a šanse da pčele dospeju u kontakt sa sporama se smanjuju. Tada inficirane pčele uginu, a da pri tom ne šire
infekciju, koja jenjava. Iz istog razloga spore nozeme se retko nađu u medu ili polenu koje pčele sakupe iz prirodnih izvora.
Matice ne čiste saće, pa se one retko inficiraju u prirodnim uslovima. Trutovi se inficiraju kada ih hrane radilice koje su takođe angažovane i u čišćenju saća. Prateći prirodne uslove u kojima pčele rade, stručnjaci su ustanovili da postoji veza između hladnih, maglovitih, kišnih leta i infekcije društva nozemom sledećeg proleća, mada bi uzrok tome delimično mogao biti i usporeniji rast društava tokom kišnijih godina, kao i nepotpuno čišćenje saća.
Kako su u Praktikumu iz pčelarstva objasnili dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu inficirane pčele ne ispoljavaju simptome bolesti, ali dožive samo polovinu života nezaraženih jedinki u društvima u proleće ili leto. Do bolesti uglavnom dolazi usled nakupljanja vode, pošto je ukupni sadržaj vode kod zaraženih pčela viši nego obično. Inficirana društva zimi gube oko 1.500 pčela više nego zdrava legla, a više su pogođena manja pčelinja društva jer teže nadoknade gubitak pčela.
Da bi se ustanovilo da pčele boluju od nozemoze za pregled se uzimaju leševi pčela sakupljenih sa poda košnice i žive bolesne pčele koje ne mogu da polete, pa najčešće puze ispred košnice. Potrebno je najmanje 60 pčela iz jedne košnice kao uzorak za ispitivanje. U slučaju infekcije za pregled se uzimaju i žive pčele izletnice sa poletaljke, uginule pčele ispred košnica, dok se u akutnom obliku, koje je najčešće u rano proleće, za pregled može uzeti i sastrugani izmet pčela sa ramova. Izmet se uzima pomoću mikroskopske pločice koja se stavi blizu ulaza u košnicu, a isti se od matica uzima kada se one drže iznad pločice pokrivena staklenom čašom. Preventiva Preventiva je najbolji način za sprečavanje ove bolesti. To pre svega podrazumeva držanje jakih pčelinjih zajednica sa povoljnom strukturom svih kasta pčela, odnosno prisustvo sanitarnih pčela sa izraženim higijenskim ponašanjem koje su sposobne su da prepoznaju i otklone uzročnike bolesti. Kao jedna od mera zaštite je i preporuka da društvo ima mladu i zdravu maticu, da se pčelinjoj zajednici obezbedi dovoljna količina kvalitetne i zdrave hrane, pre svega perge i meda tokom zime, odnosno da se izbegava preterana upotreba šećera. Kako bi zaštitio društvo pčelar treba da obezbedi dobre higijensko- sanitarne uslova u pčelinjaku. Podsećamo, spore opstaju u prljavoj vodi i do 100 dana pa je neophodno pčelama obezbediti dovoljne količine čiste i protočne vode za napajanje tokom cele godine. Stručnjaci kažu da je dobro izvaditi medljiku iz košnice pre zime i zameniti je kvalitetnim medom.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Dok Ministarstvo poljoprivrede čeka rezultate analize o potencijalnim slučajevima afričke svinjske kuge, Crna Gora i Bosna i Hercegovina zabranile su uvoz živih svinja i svinjskog mesa iz Srbije. Četiri svinje iz Srbije možda su zaražene afričkom svinjskom kugom - virusom kome leka nema, a za koji ne postoji vakcina. Svetska zdravstvena organizacija za zdravlje životinja zabeležila je četiri slučaja u okolini Beograda.

Dok u susednoj Bugarskoj i Rumuniji vlada epidemija afričke svinjske kuge, Srbija čeka rezultate iz referente laboratorije u Madridu, kažu u Ministarstvu zdravlja za BBC na srpskom.
"Pre dvadeset godina se na Veterinarskom fakultetu o afričkoj svinjskoj kugi učilo u svega dva pasusa, epidemije su bile nezamislive", kaže sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije Nenad Budimović.

Danas, pojava afričke kuge mogla bi da odnese stotine hiljada grla domaćih i divljih svinja, upozorava Budimović.
Za razliku od klasične svinjske kuge koja se može sprečiti i iskoreniti vakcinisanjem životinja, afrička svinjska kuga još uvek je neizlečiva bolest.

"Pre dvadesetak godina nije bila poznata u Evropi, ali klimatske promene donele su virus iz Afrike na ostale kontinente. Epidemije su počele najpre u Kini i Rusiji", objašnjava Budimović.

Nigde na svetu još uvek ne postoji vakcina koja bi sprečila širenje virusa.

"Jedini način sprečavanja širenja virusa je ubijanje živih životinja i uklanjanje leševa takozvanim neškodljivim spaljivanjem", kaže.

Kako prepoznati afričku kugu svinja:

* Iznenadno uginuće jedne ili više svinja
* Gubitak apetita
* Povišena telesna temperatura
* Krvava stolica
* Pobačaji
* Nesigurnost u hodu
* Otežano disanje
* Kašljanje, povraćanje
Budimović naglašava da eutanaziju i uklanjanje mogu da vrše samo ovlašćena lica.

"Nema zakopavanja, bacanja u reku, to je strogo zabranjeno i farmeri ne smeju sami da ubiju obolelo grlo", kaže.

U Bugarskoj i Rumuniji, uklonjeno je nekoliko stotina komada svinja kako bi se sprečila dalja zaraza, dodaje."Zaštita, nažalost, ne znači da se bolest neće desiti", kaže Budimović.

Upoznao je mnoštvo farmera širom Srbije držeći predavanja i obuke o tome šta je potrebno preduzeti kako bi se sprečila zaraza.

Ovo su neke od stvari koje farmeri ili privatna lica koja uzgajajau svinje mogu da preduzmu:
* Svinje ne treba hraniti pomijama
* Transport svinja mora biti strogo kontrolisan - vozila koja se kreću sa farme na farmu trebalo bi da se kreću samo označenim stazama, ukoliko to nije slučaj, vozila bi trebalo da se dezinfikuju nakon izlaska sa farme
* Smanjiti kontakt sa drugim životinjama
* Sprečiti direktan kontakt sa divljim svinjama
* Obavezno prijaviti svaku bolesnu ili preminulu svinju veterinaru"Ne daj bože da se dijagnostikuje afrička kuga, saniranje bi se vršilo prema međunarodnim standardima, objašnjava Budimović i ističe da je važno da se farmeri ili privatna lica koja gaje svinje jave veterinarima.

Osim eutanazije, nadležna lica će vršiti i:

Čišćenje, pranje i dezinfekciju prostora prema utvrđenim pravilima
Neškodljivo uklanjanje otpada

Pravila i informacije se mogu nađi na sajtu Uprave za veterinu Ministarstva za poljoprivredu.

"Vrlo je važna i svest naših farmera - treba razumeti da su pravila tu kako bismo se zaštitili", kaže.

U Srbiji se godišnje zakolje oko pet miliona svinja, a trenutno se uzgaja oko tri miliona.

Najveći probemi sa afričkom svinjskom kugom zabeleženi su u Aziji.

Samo je Kina dom polovine svetske populacije svinja.

Prema podacima Ujedinjenih nacija, iz jula 2019. godine, milioni svinja ubijnjeni su u Aziji kako bi se sprečilo dalje širenje virusa.

Izvor:https://www.b92.net/bbc/index.php?yyyy=2019&mm=08&dd=12&nav_id=1576869

Tokom uzgoja tovne jagnjadi stočari se sreću sa brojnim izazovima, a probleme im posebno stvaraju bolesti ovaca. Jedna od njih je Ulceri abomazuma i duodenuma. 

Ulceri abomazuma često predstavlja sekundarne komplikacije akutnih bolesti kao što su plav jezik, salmoneloza i acidova mlečne kiseline. Uzrok pojave ulcera kod tovne jagnjadi nije poznat, ali se smatra da je to hipersekrecija želuca, odnosno kada želudačni sokokovi postepeno vare i oštećuju ćelije epitela. Kada dođe do gubitka tkiva koje pokriva rumen dolazi do poremećaja, a ovaj degenerativni proces uvećanja ulcere može da se prošiti i na okolna tkiva, mišiće ili eroziju i otvaranje stomačne arterije. Mnogi od ulcera ne dovode do hemoragije i ne peroforiraju. Obolela ovca ima bolove u abdomenu, a u uznapredovaloj fazi dolazi do nadutosti stomaka zbog nakupljanja gasova u trbušnoj šupljini. Komplikovani smrti slučajevi mogu dostići četiri odsto životinja.

Ulceri se javljaju kod svih rasa ovaca bez obzira na pol jagnjeta u tovu, a najčešće oboljevaju životinje starosti od tri do 16 meseci. Ova bolest najčešće se javlja krajem leta i početkom jeseni, u toku nekoliko prvih nedelja tova. 

Opštirnije o bolestima abdomena tvnih jagnjadi možete pročitati u novom narednom broju Agrobiznis magazina.

IZVOR:Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Септембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30