Nedavno je na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu odbranjen master rad koji je za cilj imao da objasni proizvodnju Angelike, lekovite biljke o kojoj smo ne tako davno pisali ali nismo imali dovoljno informacija o tome kako se ona plantažno gaji. Zbog toga vam jedan deo rada Jovana Lazarevića, sada mastera poljoprivrede prenosimo u celosti kako bi vam otkrili zanimljivosti iz proizvodnje i dali ideju šta bi to mogao biti vaš agrobiznis.
Botanički, angelika je dvogodišnja i trogodišnja biljka, ali se kao gajena kultura proizvodi isključivo kao jednogodišnja, osim u situaciji kada se gaji radi semena, pa se proizvodi kao dvogodišnja. Može se proizvoditi direktnom setvom na stalno mesto gajenja, što se ne preporučuje zbog slabe klijavosti semena ili iz rasada, koji je najpogodniji način razmnožavanja (Stepanović i Radanović, 2011; Kišgeci i Adamović, 1994). Rasad angelike se zasniva sredinom jula meseca, setvom semena u hladne leje ili u stiroporske kontejnere  kako bi biljke dostigle optimalnu razvijenost za rasađivanje u jesen (kraj oktobra, novembar mesec, u zavisnosti od vremenskih prilika). Zemljište, gde se zasniva rasad u hladne leje, potrebno je dobro pripremiti, usitniti.
Dužina leje se određuje proizvoljno, po potrebi, dok je širina 1 – 1,2 m. Nakon pripreme zemljišta, seme se seje „omaške“, a potom se prekriva tankim slojem zemljišta, supstrata ili dobro zgorelog stajnjaka. Da bi se što duže čuvala vlaga u zemljištu, zasejanu površinu je moguće prekriti agrotekstilnom folijom ili nekim drugim prirodnim malčem (slamom, npr.), do nicanja biljaka, kada se prostirka sklanja.
Potrebno je i zasenčiti zasejanu površinu (mrežama za zasenu), redovno navodnjavati (najčešće mikroorošivačima) i po potrebi pleviti, kako bi se obezbedili što optimalniji uslovi za klijanje, nicanje i razvoj biljaka. Za setvu 1m² potrebno je 10 – 12 g semena, čime se, uz prosečnu klijavost od 40 – 50%, dobija oko 900 sadnica po 1m² (Stepanović i Radanović, 2011).
Da bi se postigao što veći prinos ali i izbeglo formiranje cvetonosnog stabla u prvoj godini proizvodnje, prečnik korenove glave sadnica igra presudnu ulogu. Naime, biljke kod kojih je prečnik korenove glave veći od 40 mm će u prvoj godini cvetati i plodonositi i na taj način će se značajno smanjiti prinos korena. Sadnice sa prečnikom korenove glave do 20 mm će u prvoj godini obrazovati lisnu rozetu i omogućiti korenu da se što bolje razvije. Postoje i prelazni slučajevi, kada je prečnik korenove glave između 20 mm i 40 mm. U tom slučaju, jedan deo biljaka će cvetati, a jedan deo će formirati lisnu rozetu, u
zavisnosti od količine padavina (Kišgeci, 2002).
Priprema zemljišta i sadnja angelike Priprema zemljišta se sastoji iz: osnovne obrade (kraj leta), đubrenja uz osnovnu obradu, predsetvene pripreme (neposredno pred sadnju). Osnovna obrada podrazumeva oranje na dubinu od oko 30 – 40 cm, kako bi se stvorio što dublji i rastresitiji sloj zemljišta povoljnih fizičkih karakteristika. Uz osnovnu obradu, poželjno je dodati 40 – 50 t dobro zgorelog stajnjaka. Predsetvena priprema se izvodi neposredno pred sadnju, u jesen, Ukoliko se sadnja ostavlja za proleće, i predsetvena priprema zemljišta se obavlja tada, kako bi se što više sačuvala tzv. „zimska vlaga“
(Stepanović i Radanović, 2011).
Sadnja angelike se obavlja u jesen ili u proleće naredne godine. U ravničarskim područijima, sadnja se obavlja na međurednom rastojanju od 60 – 70 cm i na
rastojanju između biljaka unutar reda koje iznosi 30 – 40 cm. Primenom ovakvog načina sadnje, postiže se 41000 – 48000 biljaka / 1ha. U brdsko – planinskim predelima, primenjuje se nešto gušća sadnja i to na međurednom rastojanju 40 – 50 cm i rastojanju u redu 20 – 25 cm. Na ovaj način se dostiže brojnost od 80.000 biljaka/ha. S obzirom da je masa korena u ovim područijima nešto manja, većim brojem biljaka po jedinici površine se obezbeđuje i veći ukupan prinos. U zavisnosti od veličine parcele, sadnja se može izvoditi ručno (slika 6) ili mašinski (Stepanović i Radanović, 2011; Kišgeci, 2002).
Nega i zaštita useva angelike Nega useva angelike obuhvata navodnjavanje, međuredno kultiviranje i prihranjivanje. U periodu suše i visokih
temperatura, potrebno je obaviti navodnjavanje u nekoliko navrata, čime se povećava otpornost biljaka prema bolestima ali i obezbeđuje veći prinos. Međuredno kultiviranje se vrši u proleće, najčešće dva puta, dok ne dođe do zaklapanja redova, a u cilju razbijanja pokorice i suzbijanja korova. Uz kultiviranje vrši se i prihrana azotnim đubrivima u količini od 200 kg / ha (Stepanović i Radanović, 2011).
Kada se govori o zaštiti angelike, najveći izazov je suzbijanje korova. Hemijsko suzbijanje nije dovoljno istraženo, tako da se korovi najčešće suzbijaju agrotehničkim, mehaničkim i fizičkim metodama. Od fitopatogenih mikroorganizama, moguća je pojava prouzrokovača rđe, pepelnice i pegavosti listova. U cilju suzbijanja ovih patogena, moguća je primena fungicida na bazi ditianona, mankozeba, difenokonazola. Insekti su redovna pojava, ali ne pričinjavaju ekonomski značajne štete.
Najčešće se sreću različite vrste stenica, biljne vaši i buvači (Kišgeci, 2002).
Angelika se gaji radi korena, u kome je koncentrisano najviše etarskog ulja. Neposredno pre vađenja korena, vrši se siliranje nadzemne mase silokombajnima, iz koje se, takođe, dobija etarsko ulje. Nakon siliranja nadzemne mase sledi izoravanje korena koje se vrši pomoću plugova ili specijalizovanih vadilica. Koren se sa njive transportuje do destilerije, gde nakon pranja, sušenja i usitnjavanja sledi destilacija etarskog ulja. Prosečan prinos svežeg korena po jedinici površine, u uslovima tzv. „suvog ratarenja“ iznosi oko 10000 kg. U uslovima intezivnog navodnjavanja, prinos se može čak i duplirati. Sa 1
ha može se prosečno dobiti oko 15 kg etarskog ulja (Stepanović i Radanović, 2011).
Ukoliko se radi o semenskoj proizvodnji, seme se ubira tek u drugoj godini proizvodnje, početkom juna meseca. Obično se obavlja ručno, odsecanjem štitastih
cvasti koje nose seme. Tako ubrano seme se transportuje u odgovarajuća skladišta na sušenje i dozrevanje. Nakon 4 - 5 dana, seme je spremno za setvu, odnosno preradu, u zavisnosti od cilja proizvodnje (Stepanović i Radanović, 2011).

Izvor: Agrobiznis magazin 

Najveća plantaža divljih ruža u Srbiji i okruženju već se prostire na 30 hektara u Novom Kneževcu, a radi proizvodnje šipuraka, ili šipaka, diplomirani inženjer agronomije Karolj Fekete podiže još veću. On će u ataru ovog severnobanatskog mesta ove jeseni zasad povećati za još 20 hektara, jer je zacrtao da proizvodnju šipuraka ima na 50 hektara.

Za razliku od malog broja gazdinstava koja uzgajaju šipurak i beru ga ručno, prvu berbu šipuraka, na 10 hektara pod divljom ružom ove jeseni već obavlja na svom gazdinstvu mašinski. Karolj Fekete se do sada bavio semenskom proizvodnjom, lekovitim i začinskim biljem, što je uvek davalo veće efekte od klasičnog ratarenja.

Fekete je odlučan da sve raspoložive površine zasadi divljim ružama i ubira šipke, jer smatra da je to lepa i isplativa proizvodnja, ne iziskuje puno radne snage, nego jedan čovek sa neophodnom mehanizacijom može komotno da opsluži svih 50 hektara. Sav ulog za stare dane Fekete je stavio na šipurke, uveren da pravi dobar posao.

– Trećina do sada podignutih zasada zasada je ove godina došla na rod, jer šipurak rodi treću godinu od podizanja plantaže. Imena tri tipa šipurka koje uzgajam su "laksa", "šmit ideal" i "inermis". Nazivi su im fantomski da bi se mogli razlikovati po osnovnim karakteristikama. Prva dva su počela da rađaju, a berbu trećeg imaću prvi put iduće sezone. Upravo pripremam zemljište za sadnju, da zaokružim plantaže na planiranoj površini – priča Fekete, koji pored proizvodnje šipaka, ulazi i u proizvodnju sadnog materijala divlje ruže, očekujući da će njegovim stopama krenuti i druga gazdinstva u našoj zemlji.

Fekete je uveren da je proizvodnja šipuraka vrlo zahvalna, jer nisu potrebna velika ulaganja u odnosu na ostale kulture, međutim, u našoj sredini to nije tradiconalna kultura, nego predstavlja novost i retko ko ima zasade.

Do sada se, dok je bilo više vrednih ruku, šipurak uglavnom ubirao kao divlji plod, međutim, kako je onih koji šipke beru sve manje, a ima potražnje na inostranom tržištu, Fekete odlučio da na severu Banata podigne veliku plantažu šipurka.

– Bio sam u Budimpešti na stručnom skupu o organskoj proizvodnji gde su partneri insistirali da uđem u organsku proizvodnju šipurka. Šipurak sam, dok se nisam posvetio proizvodnji, znao kao divlju biljku koja raste samoniklo. Prihvatio sam da uđem u ovu proizvodnju jer su partneri obezbedili tržište, sve ide za izvoz u obliku voćne kaše, za Austriju i Nemačku – otkriva naš sagovornik.

Tehnologija uzgoja divlje ruže je vrlo jednostavna, jer se na plantaži ponaša baš kao divlja, a u organskoj proizvodnji ne sme se prihranjivati veštačkim đubrivom, nema tretiranja pesticidima, ali i nema posebnih štetočina i bolesti koje je odviše napadaju. Lisna rđa i pepelnica ako se i pojave ne utiču toliko na rod, jer se pojavljuju u kasnijoj fazi vegetacije kada je plod formiran.

– Vrlo je jednostavna proizvodnja, ali se ulazak u proizvodnju teško prihvata, jer posle zasnivanja plantaže na prvi rod treba čekati tri godine, mada ljudi ulaze u podizanje zasada na kojima plodove berbe treba čekati i duže. Ulaganje u podizanje zasada prve godine je oko 1.000 EUR, naredne dve za negu je potrebno po 500 EUR, međutim, nakon toga sve ide sa minimalnim troškovima za negu. Najvažniji posao je rezidba, jer se njome utiče na biljku da se regeneriše novim izdancima i više rađa. Nije reč o klasičnoj rezidbi kao kod drugog voća, nego treba odstraniti sve izdanke deblje od dva centimetra, jer se berba obavlja mašinski pa deblji izdanci jako utiču na kvalitet berbe – objašnjava Fekete.

Ima velike potražnje za šipurkom na evropskoj i svetskoj pijaci, jer plodovi šipurka su veoma bogati vitaminom C i drugim sastojcima, pa je izuzetne vrednosti kao antioksidans, tako da ima široku primenu. Šipurak, recimo, čak deset puta ima više vitamina C nego limun.

– Svetsko tržište upravo traži šipurak sa ovog podneblja iz Srbije i okruženja jer ovde imamo pogodne zemljišne i klimatske uslove koji utiču na kvalitet i unutrašnju vrednost plodova. Može šipurak da se uzgaja i na kvalitetnijem zemljištu, ali vrlo dobro uspeva i na nekvalitetnim, što nije slučaj sa durgim kulturama. Najbolje uspeva na blago kisleim zemljištima PH vrednosti 5,5 do 6,5, a takvog zemljišta je puno u Srbiji. Međutim, ljudi se teško odlučuju da podižu zasade šipurka jer ne poznaju proizvodnju i zbog toga što treba duže čekati da se dođe do finansijskih efekata. U Srbiji je mali broj gazdinstava koja se bave proizvodnjom šipurka, uglavnom na manjim površinama, gde se berba obavlja ručno, ali berbu šipurka na velikim površinama nemoguće je obaviti ručno. Dosta sam putovao i obilazio proizvođače u inostranstvu, da se upoznam kako to ljudi rade u Poljskoj i Bugarskoj gde ima proizvodnje na većim površinama. Ušao sam u ovu proizvodnju zato što sam odmah u startu računao na mehanizovanu berbu za koju ima izuzetno dobrih rešenja, ali to zahteva dosta ulaganja. Nadam se dok svi zasadi dospeju na rod, da ću uspeti da nabavim francuske mašine koje su pogodne i za berbu grožđa, koje sam bio da vidim kako rade – pojašnjava Fekete.

Za početak on je nabavio polurednu mašinu, iz kategorije vučenih mašina, ali za plantažu kakvu je zasnovao ima izuzetno mali učinak pošto za dan rod može da ubere sa svega hektar i po, a u poslu kojeg se latio treba voditi računa i o daljoj manipulaciji rodom.

Fekete napominje da ima još dosta stvari koje treba da reši, ali veruje da dok svi zasadi na 50 hektara stignu na pun rod, da će opravdano biti ulaganje u veće mašine za berbu. Prerada u kašu koja ide u izvoz, radi se u specijalizovanim pogonima za preradu voća, registrovanim za organsku proizvodnju, pa isporuka ide u kamionskim cisternama do krajnjeg kupca za dalju preradu.

Fekete se odlučio za podizanje plantaža divlje ruže po uspostavljanju saradnje sa partnerom iz Nemačke koji je u vreme bivše Jugoslavije , sa područja Srbije uvozio 5.000 do 10.000 tona plodova divljeg šipurka godišnje. Oni se sada bave šipurkom iz Čilea, jer šipurak iz ove južnoameričke zemlje je dominantan na svetskom tržištu, ali kvalitet nije takav kao što je šipurak sa ovih prostora, pa su zainteresovani za plantažnu proizvodnju u Srbiji.

Divlje ruže cvetaju krajem maja tako da izbegava mrazeve i uvek rađa. Fekete veli da nikada se žbun divlje ruže kraj puta ili na pašnjacima ne vidi bez roda, rađa u svim vremenskim prilikama, čak i u sušnim sezonama. Na plantaži se obavlja međuredna obrada, da ne bi preovladao korov, ali pošto je u pitanju divlja biljka nije zahtevna, pa joj ne treba puno nege.

Najveći problem, napominje Fekete, je divljač, jer zečevi i srne rado jedu mladice, nove izdanke divlje ruže, pa bilje kada ih obrste zastaju u razvoju, zbog toga je i zasad na plantaži dosta neujednačen. Ipak, Karolj smatra da ga to ne sputava da proizvodnju zaokruži na planiranoj površini. Bilo bi bolje da je zasad ograđen, ali pošto nije u jednoj parceli, nego na više mesta, na manjim parcelama kod naselja Filić, na Krsturskom putu i drugim lokacijama u ataru.

– Jako sam zadovoljan prvom berbom šipurka. Po hektaru imam zasađeno 2.500 biljaka, sa međurednim razmakom od četiri metra, a u redovima razmak između biljaka je metar. U prvoj berbi ubrao sam u proseku oko 800 grama plodova po biljci, što je oko dve tone po hektaru. Kada dospeju na pun rod svaka biljka daje u proseku oko tri kilograma šipuraka, a znaju da rode i do pet kilograma. Kilogram šipuraka može se prodati za 1 EUR, ali je isplativije prodati bar poluproizvod u vidu kaše za koju mi kupci plaćaju 1,3 EUR za kilogram. U preradi u poluproizvod se obezbeđuje veća rentabilnost. Kod kaše masu povećava voda koja se koristi u preradi, u postupku pretkuvanja do 40 stepeni Celzijusa, odnosno blanširanja, u kome posle ide u specijalnu pasirku gde se odvajaju peteljke, koža, seme i vlakna tako da se dobije kaša od čistog mesa šipurka, koji ima 12% suve materije – objasnio je Fekete.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2669608/u-novom-knezevcu-nice-najveca-plantaza-sipka-sa-50-hektara-sve-ce

Bilo je potrebno mnogo vremena od ideje i pripremnih radnji do otvaranja najveće plantaže organskih jabuka u Srbiji. Poslednje dve godine intenzivno radimo na ovom projektu, a imali smo odličnu saradnju i sa lokalnom samoupravom u Vladičinom Hanu. Koliko je posla bilo možda najbolje govori činjenica da je na mestu starog voćnjaka, koji smo uspešno revitalizovali, bilo čak i šakala. Trebalo je sve to srediti, priča za "Blic Biznis" Mihailo Janković, generalni direktor Nektar grupe.

On je prilikom obilaska plantaže koju je ova kompanija otvorila u Vladičinom Hanu na površini od 45 hektara, uz plan da u naredne četiri godine bude zasađeno i svih 114 hektara, rekao da već u prvoj godini očekuje prinos od 500 tona najboljih sorti organskih jabuka.U opremu i sadnice uloženo je 200.000 evra, a u narednom periodu biće investirano ukupno pola miliona evra. Ove organske jabuke Nektar će koristiti za proizvodnju organske dečije hrane i sokova, kao i za organske ceđene sokove, prve na tržištu.

"Radili smo nekoliko meseci kako bismo stari zasad doveli u stanje u kome je sada i koji ćemo nastaviti da održavamo. On čini oko 35 hektara i tu su uglavnom sorte ajdared, greni smit, zlatni delišes koje su pomalo osetljive na bolesti, ali se trudimo da ih zaštitom dovedemo u red. Što se tiče mladog zasada, tu su sorte otporne na čađavu krastavost i pepelnicu i kod njih će biti potrebna znatno manja zaštita", objašnjava Nenad Stojković, rukovodilac sektora organske proizvodnje u Nektaru.

U razgovoru za "Blic Biznis" on naglašava da je revitalizacija starog zasada, u kome ništa nije rađeno petnaestak godina i koji je bio u jako lošem stanju, počela 2018. godine. U planu je njegovo postepeno obnavljanje i sadnja novih sorti koje su tolerantne prema bolestimStojković dodaje i da je lokacija plantaže odlična, sa južnom ekspozicijom, dobrom osunčanošću i stalnim strujanjem vazduha, što su uslovi u kojima se biljke jako dobro razvijaju.

Slobodan Milenković, profesor zaštite bilja i biološkog voćarstva, stručnjak za organsku proizvodnju, rekao je tokom obilaska plantaže u Vladičinom Hanu da je veoma važno to što je Nektar ovde uspeo da zatvori sistem organske poljoprivredne proizvodnje.

"Veliki uspeh bio je revitalizovati stari voćnjak u koji niko nije ušao od 2000. godine. Ono što je jako važno je da je Nektar uspeo da zatvori sistem proizvodnje tako što se deo organskog otpada koji nastaje u preradi voća prerađuje u kompost i onda se koristi u zasnivanju novih zasada. Upravo zato je ovako dobar novi zasad, prvi u Srbiji u kome se nalaze sorte jabuke otporne prema bolestima, koje su kreirane na Institutu za primenjenu botaniku u Češkoj. Reč je o sortama luna, sirius, orion i kop 38, namenjenim baš za organsku proizvodnju", ističe Milenković.Dodaje da je automatska meteorološka stanica koja je instalirana u voćnjaku značajna prednost, jer se preko nje prate parametri poput količine padavina, vlažnosti, temperature...Kada je reč o potencijalu organske proizvodnje u Srbiji, profesor Milenković kaže da se ona uglavnom razvija oko kompanija koje su tržišno orijentisane ka izvozu tih proizvoda. On misli da bi moralo da se poradi i na domaćoj tražnji, gde trenutno dominiraju tržišta Beograda i Novog Sada.

"Ipak, tražnja u Evropi, posebno za organskim voćem, je veoma velika, a i globalnim proizvođačima je najteže da se bave organskom proizvodnjom voća, tako da je tu naša šansa", ističe sagovornik "Blic Biznisa".

Generalni direktor Nectar grupe Mihailo Janković takođe smatra da je organska proizvodnja u Srbiji još u povoju i da ima veliki potencijal, kako za male proizvođače u kooperaciji, tako i za velike kompanije poput Nektara. On kaže da je plantaža u Hanu bila prioritet, sa idejom da više ne uvoze organske jabuke.

"Takođe, radimo na geosertifikaciji određenih sorti. Već smo to uradili sa ariljskom malinom, planiramo da nastavimo sa oblačinskom višnjom, što su sorte koje su i šire poznate. Želimo da doprinesemo i promociji tog voća i tih lokaliteta", najavio je Janković.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/vesti/nove-sorte-organskih-jabuka-u-vladicinom-hanu-velika-sansa-za-male-proizvodace/hxj88bh

U Vladičinom Hanu danas je otvorena najveća plantaža organske jabuke u Srbiji na 45 hektara zemljišta u koju je kompanija Nektar uložila više od 200 hiljada evra. Otvaranju plantaže organskih jabuka prisustvovali su predsednik Privredne komore Srbije (PKS) Marko Čadež i državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Velimir Stanojević, koji su s direktorom Nektara Mihailom Jankovićem poručili da je organska proizvodnja velika šansa za poljoprivredu Srbije.

Predsednik PKS je istakao da je za ceo kraj ova plantaža značajna i podsetio da je kompanija Nektar do sada uložila više od 15 miliona evra u svoju proizvodnju u Vladičinom Hanu.

Ocenio je da su potencijali ovog kraja odlični za ulaganja i pozvao poljoprivrednike iz cele Srbije da krenu da se bave i organskom proizvodnjom jer je ona, ističe, budućnost poljoprivrede."U Srbiji ima sedam odsto zaštićenog zemljišta koje sutra može da bude sertifikovano u organsko, a koristimo samo 0,4 odsto, praktično, ni pola procenta", naveo je Čadež.

Organska proizvodnja je, kaže, zahtevna, ali kako je istakao, velike kompanije ali i PKS mogu da pomognu budućim proizvođačima, kako savetima tako i pronalaženjem parnera i klijenata.

"Sa nemačkom vladom uspeli smo Srbiju da stavimo i na takozvanu 'import listu za organske prehrambene proizvode', a malo zemalja je na ovoj listi", primetio je Čadež.Direktor kompanije Nektar Mihailo Janković objasnio je da je 45 hektara organske jabuke samo prva faza, a da će posle proširenja, pod organskom jabukom biti 114 hektara, što je ukupno ulaganje veće od pola miliona evra.

"Ovim projektom samo nastavljamo, u skladu sa našom filozofijom 'Nije svejedno', da investiramo u našu zemlju, da budemo pioniri novih trendova i da potrošačima nudimo najkvalitetnije i zdrave proizvode", rekao je Janković.

Nova plantaža, kaže, doprineće zapošljavaju još 100 radnika u sezoni berbe, a taj će broj rasti u skladu sa razvojem plantaže, rekao je direktor ove kompanije.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/vesti/otvorena-najveca-plantaza-organskih-jabuka-u-srbiji/3bgl73r

Borovnica je nakon maline najpopularniji srpski brend poslednjih godina, kada je jagodičasto voće u pitanju. Gajenje borovnica ima ogromnu perspektivu i njena proizvodnja odlikuje se visokim stepenom robnosti. Oko 95% od ubranih plodova, plasira se na svetsko i domaće tržište, u prerađenom i svežem stanju. U 2016. godini izvezeno je 1.173 tona borovnice, odnosno za 39,5% manje, u odnosu na prethodnu godinu (1.938 t). Od ove količine svega 11,4% je izvezeno sveže tj. rashlađene borovnice, dok je najveći deo, 1.039 tona, odnosno 88,6% izvezeno kao zamrznuta borovnica.

Vrednosti izvoza borovnice, prošle godine bila je oko 4 miliona dolara, odnosno za 18% manje u odnosu na vrednost izvoza prethodne godine. Borovnica se prošle godine najviše izvozila u Francusku, Nemačku i Belgiju, a znatno manje u druge evropske zemlje. Dominantna cena borovnice na zelenoj pijaci tokom 2016. godine, kretala se od 800 do 1.000 dinara za kilogram po mesecima, dok je godišnja dominantna cena bila 800 din/kg, dok je na kvantaškoj pijaci cena bila od 550 dinara do 800 dinara po mesecima. Očekuje se da će narednih 5 godina otkupna cena biti stabilna, kao i izvoz.

Više o pomenutoj temi možete pročitati u novom izdanju Agrobiznis magazina za mesec jul. 

Gde može da se gaji borovnica? Da li se može gajiti i u saksiji? Pogledajte školski primer iz prakse! Plantaža visoko-žbunaste borovnice, u Brestoviku nadomak Beograda, na linku ispod:

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/vocarstvo-i-vinogradarstvo/item/2705-gde-moze-da-se-gaji-borovnica

 

Borovnica uspeva na nadmorskoj visini između 300 m i 800 m, a u južnijim lokalitetima i do 1000 m. Borovnici odgovaraju laka, strukturna, dobro drenirana i dobro aerirana kisela zemljišta bogata humusom (7% - 10%). To su pre svega, šumska zemljišta, gajnjače, deluvijalna zemljišta sa puno humusa u podnožju planinskih visova, višegodišnji pašnjaci i sl. Kiselost zemljišta (pH), treba da bude između 4,2 i 4,8, odnosno zahteva izrazito kiselo zemljište, sa vrlo malim odstupanjima. Borovnica podnosi temperature do -30°C. Ovo voće se uglavnom gaji u opštinama Arilje, Užice, Bajina Bašta i Čajetina, a podignute su i nove površine na jugu Srbije (Crna Trava), koja se nalazi na nadmorskoj visini od 970 m i odlična je lokacija za uzgoj borovnice.

Više o pomenutoj temi možete pročitati u novom izadnju Agrobiznis magazina za jul mesec. 

Školski primer iz prakse! Plantaža visoko-žbunaste borovnice, u Brestoviku nadomak Beograda, izgleda ovako:

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/vocarstvo-i-vinogradarstvo/item/2659-ovo-je-skolski-primer-kako-se-bavi-poljoprivredom

Borovnice možete gajiti i u saksiji! Pogledajte kako:

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/vocarstvo-i-vinogradarstvo/item/2668-borovnice-iz-saksije

 

 

Masline i loza? Ma kakvi, novi hit je - avokado! Džon je došao iz Kalifornije i na ostrvu posadio najveću plantažu u Hrvatskoj.

Džon Repanić, farmer iz SAD-a viških korena, sa suprugom Patrišom, Amerikankom koja je u međuvremenu dobila i hrvatsko državljanstvo, od 1999. provodi svoje penzionerske dane u uvali Brgujac na južnoj strani ostrva Visa.

Na pitanje zašto su se odlučili za život na škoju na kojem pre nikad nisu bili, Repanići kažu: “Mir, životni stil "polako", čist zrak, dobri ljudi, moja dobra porodica Repanić iz Dračevog polja, pogled, more… Odlično je ovde, najbolje na svetu”.



Nakon što je uz pomoć supruge pre sedam godina zasadio dvadesetak stabala avokada, i time podigao najveću plantažu tog tropskog voća u Hrvatskoj, ohrabren dobrim rezultatima, Džhn je ovih dana, u svojoj 77. godini, iznad kuće u Brgujcu posadio još 150 sadnica. Zbog novog nasada Višanin je morao da otputuje do italijanske Sicilije, jer ih u Hrvatskoj nije bilo moguće kupiti.

Repanići su razmišljali i o dopremanju sadnica iz SAD-a, ali su zbog dugotrajnog transporta, mogućeg propadanja mladica i carinskih troškova odustali od te ideje.

“Uzgajamo avokado za našu zabavu, užitak i profit. Bili smo poljoprivrednici u Kaliforniji oko 40 godina, i tamo imali plantažu oraha”, ističe Džon i dodaje:



“Sada smo u penziji i hteli smo neku dobru, zanimljivu aktivnost koja bi nas držala u dobroj kondiciji na Visu. Naša najstarija stabla avokada imaju sedam godina, daju obilan plod i dokaz su da avokado može rasti na jadranskom ostrvu. Osim juga, ove zime je bilo i malo problema s niskim temperaturama, zato smo vodili računa da nove sadnice budu otpornije na vetar i na hladnoću. One bi trebale godišnje rasti oko metar u visinu i ako se ne obrezuju, mogli bi doseći visinu između šest i osam metara. Takođe, očekuje se da će početi davati prve plodove već sledeće godine”, kaže on.


Džon i Patriša ne skrivaju da će uskoro morati da rešavaju još jedan problem, a to je izgradnja dobre marketinške mreže, ali to su već slatke brige.

Izvor: www.b92.net

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Децембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31