Muhara (Amanita Muscaria) je svakako najlepša vrsta gljiva, vrsta koja se sreće na dečjijim crtežima ili na ilustracijama bajki. Neka vas ne zavede njen prelep izgled - reč je o otrovnoj vrsti koju prati mnogo interesantnih, bajkovitih priča. Ova gljiva je veoma često sastavni deo mističnih obreda pojedinih sekti i smatra se da je deo obreda pojedinih šamana sa severa Rusije i Sibira. U svakom slučaju uživajte u njenom izgledu, ali nemojte eksperimentisati
sa svojim zdravljem!
Opis vrste:
Šešir: prečnika 5-20 cm u početku zvonast, kasnije konveksan i na kraju sasvim otvoren ili plitko udubljen. Boja je crvena, karmin crvena, ponekad sa
narandžastim primesama. Kožica šešire prekrivena je belim bradavicama koje mogu da se otru (posebno kada je vreme kišno). Ivica šešira je blago narebrena.
Listići: gusti, široki, različite dužine, skoro da ne dodiruju stručak. Boja listića je bela. Spore su bele. O ovome posebno povesti računa.
Stručak: 5-15 cm visok, na dnu je gomoljsto zadebljan, pri dnu sa bradavičastim ostatcima ovoja.
Meso: belo, srednje debelo, miris i ukus nisu osobito izraženi. Ispod kožice šešira meso može biti žućkasto narandžasto.
Vreme i mesto rasta: raste od leta do jeseni, mada sam je, na jugu Srbije, nalazio uglavnom u jesen pa i veoma kasno, skoro do prvih snegova. Raste uz belogoricu (ja sam je nalazio uz brezu dok autori navode da raste uz bukvu i hrast) i crnogoricu, uglavnom bor. Nije retka vrsta, štaviše retke
su godine u kojima nisam na nju nailazio.

Upotrebljivost: OTROVNA!

Sadrži muskarin (koji je i po njoj nazvan), ali i još nekoliko drugih otrova (ibotenična kiselina, muscimol, muskazon). Postoje podaci da je jedu u nekim delovima Italije i Rusije uz vrlo komplikovanu pripremu koja se sastoji u guljenju kožice (ona i sadrži najveću količinu otrova), te kuvanju, ispiranju, pa nakon toga soljenju. S obzirom na to da u isto vreme raste veliki broj jestivih, pa i veoma kvalitetnih gljiva, ne preporučujem eksperimente ove vrste.
Zamena bi, eventualno, bila moguća sa jajčarom (blagvom, A. Cesarea) ukoliko se ne vodi računa o mestu i vremenu rasta, te boji listića, koji su kod jestive jajčare žućkasti. Na jugu Srbije zamena je praktično nemoguća jer se jajčara javlja samo uz hrast i kesten, leti, veoma retko rano u jesen i nikad iznad 1.000 metara nadmorske visine, dok se muhara uz hrast ne javlja (ili je bar ja nikada nisam uz hrast našao) i nikada ispod 1.000 m nadmorske visine.

Izvor: Agrobiznis magazin

Obična ili osetljiva uvijača (Paxillus involutus) je otrovna gljiva! Moguća je njena zamena sa pojedinim vrstama mlečnica, ali ni sa jednom gljivom interesantnom za konzumiranje. Inače, ova vrsta je česta i obilno rađa pa je šteta što nije za upotrebu.
Opis gljive:
Šešir: 5-20 (30) cm širok, u mladosti ravan sa podvijenom ivicom, kasnije levkast i izrazito levkast (uglavnom nepravilno). Boja je bledo okeržuta do boje rđe. Površine je veluraste, za kišna vremena klizav, dok je ivica jasno rebrasta.
Listići: krem ili bledožuti do boje smeđe rđe (malo tamniji od šešira), uglavnom račvasti sa jarkom se spuštaju niz stručak.
Stručak: do 6 cm visok i do 3 cm debeo. Prljavožute do smeđecrvenkaste boje, valjkastog oblika, kratka, puna, jaka, ponekad sužene osnove.
Meso: na prerezu žuto, kasnije menja boju u smeđu. Kiselkastog mirisa i ukusa (nisu posebno jako izraženi).
Stanište i vreme rasta: lišćarske i četinarske šume od leta do jeseni (snimljeni primerci su nađeni maja, ali veoma kišnog).
Upotreba: gljiva je otrovna!
Mogućnost zamene: sa pojedinim vrstama mlečnica, ali ni sa jednom interesantnom za konzumiranje.
Kuriozitet vezan za ovu gljivu je taj da se ona u Rusiji upotrebljava (mada je i ruska literatura ne preporučuje, odnosno smatra je za otrovnu); štaviše i sam sam je jednom, kod prijatelja u Moskvi, jeo. Verovatno da sporadična upotreba ne izaziva probleme, dok se dugotrajnijom i češćom upotrebom akumuliraju hemikalije (reč je o posebnim vrstama antigena) koje štetno deluju na krv. Inače vrsta je česta i obilno rađa, pa je šteta što nije za upotrebu.

Izvor: Agrobiznis

Šumsko pile (Laetiporus Sulphureus) ili, kako se u narodu još zove, žuto pile ili žuti hleb, relativno je česta gljiva. Prvi put sam je probao ne pridržavajući se određenih preporuka pa sam je proglasio nevaljalom (tj. jestivom u slučaju nužde). Kasnije sam eksperimentisao i ustanovio da je reč o jestivoj vrsti, ne baš prvoklasnoj, ali sasvim dobroj i, pre svega, zbog relativno čestog nalaženja i veoma obilnog rasta - interesantnoj gljivi.
Šešir: velik, mesnat, jednostrano spljošten, širok 7-55 cm, težine i do više kilograma. Lepezastog je oblika sa neravnim rubom, gornja površina mu je svetložuta ili crveno do narandžastožuta, u stare gljive izblede. Iz drveta obično raste više gljiva, jedna iznad druge.
Cevčice: sumporastožute, sastavljene od kratkih cevčica sa sitnim rupicama (3-5 komada na 1 mm). Cevčice se ne daju odvojiti od mesa. U mladih gljiva se na njemu skupljaju sitne kapljice. Pore su dobro spakovane i skoro nevidljive kada je biljka mlada. Otrusina je žuta. Gljiva praktično nema stručka (ili je on jedva primetan, veoma kratak, često ga i nema).
Meso: 2-3 cm debljine, u mladih gljiva je meko, sočno, teško, jarkožuto do bledožuto; ukus mu je kiselkasto gorak, miris prijatan; starenjem se
osuši i postaje krto i lomljivo, te previše tvrdo za ishranu.
Stanište: živa stabla lišćara (vrba, topola, bagrem, voćke), u šumama ređe, a u parkovima, vrtovima i voćnjacima uz reke mnogo češće. Javlja se u proleće, međutim može ponovo izbijati sve do septembra. Iz godine u godinu izbija na istom stablu. Drvo napadnuto ovom parazitskom gljivom postaje lomljivo i drobljivo (trulo). Kada se uoče prva plodna tela na stablu drvo je već nepovratno inficirano, te će u sledećih nekoliko godina odumreti.
Jestiva je samo dok je gljiva mlada i dok joj je meso sočno. Treba je više sati držati potopljenu u vodi a zatim prokuvati u drugoj vodi. Potrebno
je odstraniti žutu ivicu gljive koja je bogata sumporom. Šumsko pile jedna je od najvećih i najintezivnije obojenih gljiva.
Po nekim autorima gljiva ima ukus pilećeg belog mesa, a po meni ukus nije izražen i više je gljivlji, mada ukus ima veze, verovatno, sa drvetom
na kome je gljiva rasla. Može da izazove različite alergije. Kada se konzumira sa alkoholom može da izazove probleme (ovo sam neprovereno
preuzeo iz nekih napisa mada moje iskustvo ne potvrđuje ove stavovi.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Beograd, 24. januar 2018 – Ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović posetio je danas kompaniju „Ekofungi“ u Beogradu i tom prilikom najavio raspisivanje konkursa u vrednosti od sto miliona dinara za razvoj ženskog inovacionog preduzetništva.

„Želimo da ohrabrimo žene, kao što je Ivanka Milenković, vlasnica kompanije „Ekofungi“, da se odvaže i pokrenu svoje inovacione i tehnološke startapove. To donosi nova radna mesta, rast ekonomije, a time i veće plate i veće penzije za sve naše penzionere", istakao je Popović.

On je naveo da je Ivanka Milenković, koja je uspešan biolog i preduzetnik, izvanredan primer uspešnog ženskog inovacionog preduzetnika koji zapošljava deset radnika.

„Ona je razvila inovaciju, zajedno sa istraživačima Poljoprivrednog fakulteta i Instituta za biloška istraživanja u Beogradu, zahvaljujući kojoj je omogućen uzgoj jestivih i medicinskih pečuraka uz pomoć recikliranog organskog i neorganskog celuloznog materijala, pa čak i od soca od kafe“, rekao je Popović.



Kako je naglasio, preduzeće Ekofungi izvozi 95 odsto svojih organskih proizvoda u premijum klasi u zemlje Evropske unije.

"Obećao sam Ivanki da ću joj pomoći da svoje proizvode izveze na tržište Rusije. Mogu da budu konkurentni sa kvalitetom i cenom, posebno zbog činjenice da se srpski proizvodi izvoze u Rusiju bez carina", objasnio je Popović.

On je naveo i da kompanija Ekofungi gotovo svakog meseca organizuje edukaciju za proizvođače pečuraka iz inostranstva, od Španije, Irske, Francuske, Engleske, Holandije, Belgije do Australije, Indije, Tajvana, na kojima oni od inženjera iz Ekofungija dobijaju transfer znanja i tehnologija koje zatim koriste u svojim zemljama.

„To je dokaz da dobre ideje, znanje i inovacije proizvedene u Srbiji ne poznaju granice“, rekao je ministar Popović.

 

Srbija ima odlične uslove za uzgajanje najskupljih gljiva, čiji kilogram košta od 2.000 do 8.000 evra, ali ovog ali ovog posla se, iz nekog razloga, niko ne prihvata. Oni malobrojni znaju bez čega u lov na tartufe ne treba kretati.

U okolini Loznice, rodnom mestu Vuka Karadžića - Tršiću, u potragu za tartufima se ne kreće bez svinje. Ali, ne zbog društva, već zato što su se ove životinje dokazale kao najbolji detektori za traženje najskupljih gljiva. Svinje imaju odličan njuh i mogu da nanjuše dobru gljivu, čak i ako je ona 3 metra ispod zemlje. Što je najbitnije, sposobne su da odvoje otrovne od neotrovnih tartufa.

Jedini problem je što vole i da ih jedu, pa da vlasniku ne bi smazale 8.000 evra, stalno moraju da nose korpu preko njuške. Tartufe, inače, zovu "hranom bogova" i "jelom aristokrata", jer mogu da ih priušte samo bogataši.Tako je sada, tako je bilo i u dalekoj prošlosti.

Plod raste isključivo pod zemljom, a tražen je zbog više od 400 mirisnih nota koje pojačavaju aromu svakom specijalitetu. Iako se verovalo da ove pečurke ne uspevaju u našoj zemlji, u protekle dve decenije ustanovljeno je da Srbija leži na tartufima, jer su pronađene desetine vrsta na 250 lokacija. Takođe, imamo idealne geografske uslove za uzgajanje jer se nalazimo na 45. paraleli, na potezu na kom su Portugalija, Španija, Italija - zemlje poznate po brojnim plantažama tartufa.

Na svetskom tržištu potražnja za ovim specijalitetima je mnogo veća nego ponuda jer su, gastronomski, to najcenjeniji dodaci jelu. U kockarnicama, recimo u Los Anđelesu, hamburger srednje veličine sa tartufima premašuje 5.000 dolara. U Americi su napravili čokoladu sa mrvicama tartufa i vanile, a kilogram košta 6.000 dolara.

Izvor: www.telegraf.rs

 

Rakija od suvih šljiva - tehnologija proizvodnje i saveti 

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/tehnologija-prerade/item/3161-rakija-od-suvih-sljiva-tehnologija-proizvodnje-i-saveti

 

Kako bi se napravio kvalitetan kompost, za proizvodnju šampinjona, đubretu se moraju dodati: urea 3-5 kilograma po toni đubreta, ili toliko amonijum-sulfata. Zatim sladne klice, koje se dobijaju u pivarama, gde se proizvodi ječmeni slad, i stavlja se 125 kilograma na tonu đubreta. Pored sladnih klica, dodaje se gips, u količini od 25 kilograma na tonu đubreta. Dodatak protiv insekata (basudin), dodaje se kada se dovozi đubrivo, kada se slaže niska ili visoka gomila, i kada se gomila prevrće.

Više o pomenutoj temi možete pročitati u novom izdanju Agrobiznis magazina, koji će biti u prodaji od 15. oktobra. 

 

Vreme je za sadnju lukovica

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/hortikultura/item/3120-vreme-je-za-sadnju-lukovica

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30