Kako bi se pčelarsko gazdinstvo (pčelinjak) organizovao, potrebno je znati koji broj pčelinjih zajednica je moguće držati u datim uslovima ili kakvu medonosnu bazu je potrebno stvoriti za određeni broj pčelinjih zajednica. Da bi se ova računica dobro izvela, takođe je neophodno znati koje su godišnje potrebe pčelinjih zajednica za hranom koju one utroše na odgajanje legla, za lučenje voska, za rad pčela izletnica i za održavanje života odraslih pčela. Kako bi rečunica bila kompletna i kako bi se odredila ukupna potreba pčelinje zajednice za medom, pri računanju treba da se doda količina meda, koju pčelar uzima kao višak.

S. A. Rozov, sa Instituta za pčelarstvo, je pomoću ogleda u kome je košnice s pčelama smestio u staklenu baštu, gde pčele nisu mogle da unose hranu s polja, pokazao sledeće : zajednica koja je u proleće imala masu 1,5 kg, izgradivši 14-15 satova na satnoj osnovi, potrošila za godinu dana 75-80 kg meda i 15-20 kg perge. Kasnije je pod rukovodstvom saradnika Instituta za pčelarstvo A. N. Garejeva organizovano istraživanje ukupnog utroška hrane pčelinjih zajednica, koje su radile u običnim uslovima na pčelinjaku.

Za svrhe ovog ogleda je izdvojeno 8 jednakih pčelinjih zajednica (4 ogledne i 4 kontrolne) koje su postavljene na vage i zaštićene nastrešnicom od dejstva atmosferskih taloga. Ako pčele u toku dana nisu izletale, merenje košnica davalo je utrošak hrane zajednica za sve oblike njihovog rada i potrebe u košnici. Ukoliko su pčele izletale u toku dana, one su unosile određenu količinu hrane, pomoću koje su delom ili u celosti pokrivale svoju dnevnu potrošnju hrane. Da bi svakodnevno dobili podatke o utrošku hrane pčelinjih zajednica, postupali su ovako : od svakog para podjednakih zajednica jednu su unosili tamnu prostoriju (zimovnik) s temperaturom 10-12oC, a drugu ostavljali na svom mestu. Sutradan košnica je iznošena napolje, a druga unešena u prostoriju i ovakva premeštanja su se događala tokom aktivne sezone. Za svaki par zajednica utvrđivali su se utrošci hrane neophodne za život pčela i razmnožavanje (zajednice u prostoriji, pčele nisu mogle da lete) i unos hrane u košnicu (zajednice koje su bile napolju). U jesen, zimi, i delom leti, utošak hrane su utvrđivali direktnim merenjem svih košnica. Kontrolne zajednice su sve vreme stajale napolju sa slobodnim izletom pčela. Pokazano je da su zajednice koje su letele svaki drugi dan odnegovale toliko legla i dale toliko voska, koliko i kontrolne zajednice koje su sve vreme bile napolju, ali su unele upola manje meda. Ogledne zajednice u početku glavne paše su zauzimale 23-24 ulice u košnicama pološkama i sakupile po 34 kg meda.

Najveća količina hrane utrošena je u junu i julu, kada  je odnegovana najveća količina legla. Za godinu dana, pčele su utrošile 48-52 kg od količine unesene u košnicu. U ovu količinu ne ulazi deo hrane, koju su pčele sakupile sa cvetova i koju su utrošile u toku letenja, ne donoseći je u košnicu.

A.N. Garajev je posmatranjem obeleženih pčela ustanovio da je prosečan izlet u maju 51-53 minuta, u junu 50-59, u julu 41-52, i u avgustu 63-82 minuta. U toku čitavog leta, periodično je evidentirao broj pčela koje su izletele iz košnice u toku 15 minuta svakog sata i na osnovnu tih podataka je izračunao broj izletanja u toku jednog sata, ustanovio je broj dana neletenja i broj dana s jakim, srednjim i slabim izletanjem pčela što mu je dalje omogućilo da izračuna broj izletanja pčela u toku svakog meseca, pa i čitave proletnje i letnje sezone.

Utrošak hrane za izletničke poslove je izračunao na sledeči način. Pčele su bile primorane da naleću na prozor laboratorije. Davao im je hranu (1 kg šećera – 1 l vode), izmerio ih, pustio da izlete i posle 10 minuta ih ponovo izmerio. Razlika u težini pčele odgovarala je količini hrane, utrošene za vreme letenja. U proseku, od ukupno 200 pčela, 10 minuta letenja jedna je bez tereta trošila 1,89 mg hrane, a s teretom 2,18 mg. U toku jednog sata letenja bez tereta pčela je u proseku utrošila 5,69 mg, a pčela s teretom od 28 mg je utrošila 6,55 mg (preračunato u šećer). Ovim su ustanovili da je na izletničke poslove u toku sezone (104 izletnička dana) utrošeno u proseku 26 kg šećera (30,4 kg meda).

Radi određivanja opšte potrebe pčelinje zajednice u medonosnoj bazi treba utrošku hrane unesene u košnicu (48-52 kg) dodati utrošak hrane na letenje (26 kg) i 13 kg za kompenzaciju mase izlučenih ekskremenata što sve zajedno čini oko 90 kg. Ukoliko se na ovo doda masa koju pčelar treba da izvrca (35 kg), ukupno iznosi 125 kg od kojih 20 kg odlazi na polen.

Opšta potreba u nektaronosnom bilju preračunato u med iznosi oko 105 kg za normalnu pčelinju zajednicu.

 

Ukoliko o ovim temama želite da budete redovno informisani, pretplatite se na AgroBiznis magazin. Godišnja pretplata je samo 1800,00 dinara i uključuje 12 izdanja i sve poštanske troškove. Prijavite se putem telefona 011/4052-117, 060/0712-350 ili na imejl Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.. U toku je akcija, svaki novi pretplatnik dobija poklon iznenađenja. Za više informacija o našim posebnim izdanjima PČELARSKI PODSETNIK, kao i LEKOVITO BILJE posetite www.agrobiznis.rs 

Desetak dana nakon prestanka paše, med je dovoljno zreo za oduzimanje iz košnica. Najmanje dve trećine saća sa medom treba da su zatvorene voštanim poklopcima. Takav med sadrži 18 do 20 % vode. Nezreo med nije dobro oduzimati, jer će sa njim pčelar imati mnogo problema, a na kraju, on se može i ukiseliti. Zreo med se pakuje u odgovarajuću ambalažu, koju treba hermetički zatvoriti, kako bi se eliminisala mogućnost upijanja vlage. Posude sa medom se skladište u suvoj i čistoj prostoriji, u kojoj temperatura ne prelazi +15 °C. To je veoma važno, jer sa rastom temperature u skladištu, ubrzano se povećava količina HMF-a (hidroksimetil-furfurol) u medu, što utiče na njegov kvalitet.

Nakon oduzimanja meda, pčelari pristupaju povećanju broja pčelinjih društava, jer treba nadoknaditi zimske gubitke, eventualno povećati pčelinjak i pripremiti rojeve za tržište. Rojevi, kao i med, predstavljaju prihod pčelinjaka. Načina umnožavanja pčelinjih zajednica ima mnogo. Svaki pčelar se opredeljuje za one, koji njemu, u datim uslovima, najviše odgovaraju. Seleći pčelari, koji po oduzimanju meda odmah premeštaju košnice na drugu pašu, paketne rojeve formiraju radije nego klasične. Ako se ipak odluče za klasične rojeve, to rade tako što od proizvodnih zajednica oduzimaju poneki ram sa leglom (da ih što manje oslabe), pa od materijala iz više košnica, naprave novo društvo.

Stacionarni pčelari imaju mogućnost da od svake proizvodne zajednice formiraju roj. Oni najčešće iz plodišta oduzmu tri rama legla i dva sa hranom, zajedno sa pripadajućim pčelama koje smeste u novu košnicu i na taj način dobiju roj, u koji uvode mladu, sparenu maticu. Umesto oduzetih ramova, staroj zajednici dodaju ramove sa satnim osnovama ili već izgrađenim, nezaleganim saćem iz medišta. Time je obnovljeno plodišno saće starog društva, smanjena njegova brojčana snaga, a rojevski nagon potisnut za duže vreme.

Ovako formirane rojeve treba negovati. Prvih dana po formiranju, potrebna im je voda, jer oni nemaju pčele izletnice, koje bi je donele. Hranu za tekuću potrošnju najjednostavnije je obezbediti postavljanjem ramske hranilice sa oplemenjenom pogačom. Prostor u njima se širi postepenim dodavanjem ramova sa satnim osnovama. Povremeno se vrši i procena kvaliteta matice u roju, na osnovu količine i stanja legla. Ako se oceni da je matica nekvalitetna, treba je odmah zameniti drugom.

Izvestan broj pčelara se opredeljuje za neki od načina formiranja roja u staroj zajednici, bez slabljenja njene snage. To se vrši uvođenjem još jedne, mlade matice, odnosno pretvaranjem jednomatične zajednice u privremeni, dvomatični sistem. Ovi postupci, u literaturi opisani kao „Peletov način“, zasnova-ni su na ideji formiranja drugog odgajivačkog centra u istoj košnici.

Iz plodišta se u jedan medišni nastavak prenese deo ramova sa leglom, hranom i pripadajućim pčelama. Taj nastavak se privremeno odvoji od stare zajednice pregradom (poklopna daska, pregradna daska sa mrežom…), na kojoj se otvara leto. Ovako formiranom roju dodaje se kavez sa mladom, već sparenom maticom ili zreo matičnjak. Kad se mlada matica stabilizuje i pčele počnu poklapati njeno leglo, vreme je da se pregrada (ispod nastavka sa rojem) zameni matičnom rešetkom. Tako su formirana dva odgajivačka centra u istoj košnici, odno-sno jednomatična zajednica prerasta u dvomatično društvo koje se veoma brzo razvija, bez pomoći pčelara, a mogućnost pojave rojevog nagona u takvoj zajednici je u potpunosti eliminisana. Nakon petnaestak dana, pčelar zameni mesta plodištima, tako što nastavak sa rojem postavi na po-njaču, a plodište sa starom maticom iznad medišta. Ovim zahvatom u osnovnoj zajednici je promenjena matica (bez potrebe da se traži) i obnovljeno plodišno saće.

Veliki broj pčelara koristio je do sada letnje paše u Vojvodini. Sada, sa uvođenjem prakse tretiranja se-mena suncokreta, kukuruza i drugih biljaka insekticidima koji uništavaju pčele, a med čine štetnim za zdravlje ljudi, pčelari su u velikoj nedoumici što se tiče opravdanosti selidbe. Na sreću, paša lipe na Fruškoj Gori još nije ugrožena, jer na ovoj planini se ne koriste štetni insekticidi.

Mogućnost pojave rojevog nagona na letnjim pašama, naročito lipovoj, je velika. Ali, vredan pčelar ima efikasan način da je potpuno isključi, tako što će u zajednice koje seli uvesti mlade, ovogodišnje matice. Na kraju, ne treba zaboraviti da se suzbijanje varoe u julu mora obaviti blagovremeno, jer, ko tretman započne  kasno, ostaje  bez pčela.

 

SAVETI: Zimsko tretiranje oksalnom kiselinom

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/stocarstvo/pcelarstvo/item/3400-saveti-zimsko-tretiranje-oksalnom-kiselinom

 

O aktuelnim temama iz domena pčelarstva, uzimljavanju pčelinjih zajednica i savetima za predstojeći zimski period, razgovarali smo sa Željkom Pavlovićem, iskusnim pčelarom iz Lazarevca. U novom izdanju Agrobiznis magazina za mesec oktobar, možete pročitati opširnije. 

Kada sam davne 1995. godine, iz radoznalosti rado provodio vreme sa pčelarima, pomagao im prilikom seljenja društva na bagremove i suncokretove paše, izrade košnica i ceđenja meda, nisam ni sanjao da će mi to jednog dana biti hobi, i uz to dodatni vid zarade.

Neko davno reče, kada čovek nešto stvarno i iskreno želi, pre ili kasnije to i ostvari. Tako sam i ja, 2011. godine, kupio tri nove DB12 košnice. Nedavno nakon toga, na poklon sam dobio još osam, takođe DB12 košnica u odličnom stanju.

Danas u pčelinjaku imam oko 70 košnica. Uspešno proizvodim med i ostale pčelinje proizvode.

Suncokretova paša važna kako za pčele, tako i za pčelare.

 

Kojim tipom košnica pčelariti? 

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/stocarstvo/pcelarstvo/item/3129-kojim-tipom-kosnica-pcelariti

 

Prvi poslovi početkom juna vezani su za oduzimanje meda, njegovo vrcanje i pravilno skladištenje. Desetak dana nakon prestanka paše, med je dovoljno zreo za oduzimanje iz košnica. Najmanje dve trećine saća sa medom treba da su zatvorene voštanim poklopcima. Takav med sadrži 18 do 20 % vode. Nezreo med nije dobro oduzimati, jer će sa njim pčelar imati mnogo problema, a na kraju, on se može i ukiseliti. Zreo med se pakuje u odgovarajuću ambalažu, koju treba hermetički zatvoriti, kako bi se eli-minisala mogućnost upijanja vlage.
Posude sa medom se skladište u suvoj i čistoj prostoriji, u kojoj temperatura ne prelazi +15°C. To je ve-oma važno, jer sa rastom temperature u skladištu, ubrzano se povećava količina HMF-a (hidroksimetil-furfurol) u medu, što utiče na njegov kvalitet.

Nakon oduzimanja meda, pčelari pristupaju povećanju broja pčelinjih društava, jer treba nadoknaditi zimske gubitke, eventualno povećati pčelinjak i pripremiti rojeve za tržište. Rojevi, kao i med, predstavljaju prihod pčelinjaka.
Načina umnožavanja pčelinjih zajednica ima mnogo. Svaki pčelar se opredeljuje za one, koji njemu, u datim uslovima, najviše odgovaraju. Seleći pčelari, koji po oduzimanju meda odmah premeštaju košnice na drugu pašu, paketne rojeve formiraju radije nego klasične. Ako se ipak odluče za klasične rojeve, to rade tako što od proizvodnih zajednica oduzimaju poneki ram sa leglom (da ih što manje oslabe), pa od materijala iz više košnica, naprave novo društvo.


Stacionarni pčelari imaju mogućnost da od svake proizvodne zajednice formiraju roj. Oni najčešće iz plodišta oduzmu tri rama legla i dva sa hranom, zajedno sa pripadajućim pčelama koje smeste u novu košnicu i na taj način dobiju roj, u koji uvode mladu, sparenu maticu. Umesto oduzetih ramova, staroj zajednici dodaju ramove sa satnim osnovama ili već izgrađenim, nezaleganim saćem iz medišta. Time je obnovljeno plodišno saće starog društva, smanjena njegova brojčana snaga, a rojevski nagon potisnut za duže vreme.
Ovako formirane rojeve treba negovati. Prvih dana po formiranju, potrebna im je voda, jer oni nemaju pčele izletnice, koje bi je donele. Hranu za tekuću potrošnju najjednostavnije je obezbediti postavljanjem ramske hranilice sa oplemenjenom pogačom. Prostor u njima se širi postepenim dodavanjem ramova sa satnim osnovama. Povremeno se vrši i procena kvaliteta matice u roju, na osnovu količine i stanja legla. Ako se oceni da je matica nekvalitetna, treba je odmah zameniti drugom.
Izvestan broj pčelara se opredeljuje za neki od načina formiranja roja u staroj zajednici, bez slabljenja njene snage. To se vrši uvođenjem još jedne, mlade matice, odnosno pretvaranjem jednomatične zajednice u privremeni, dvomatični sistem. Ovi postupci, u literaturi opisani kao „Peletov način“, zasnova-ni su na ideji formiranja drugog odgajivačkog centra u istoj košnici.


Iz plodišta se u jedan medišni nastavak prenese deo ramova sa leglom, hranom i pripadajućim pčelama. Taj nastavak se privremeno odvoji od stare zajednice pregradom (poklopna daska, pregradna daska sa mrežom…), na kojoj se otvara leto.
Ovako formiranom roju dodaje se kavez sa mladom, već sparenom maticom ili zreo matičnjak. Kad se mlada matica stabilizuje i pčele počnu poklapati njeno leglo, vreme je da se pregrada (ispod nastavka sa rojem) zameni matičnom rešetkom. Tako su formirana dva odgajivačka centra u istoj košnici, odno-sno jednomatična zajednica prerasta u dvomatično društvo koje se veoma brzo razvija, bez pomoći pčelara, a mogućnost pojave rojevog nagona u takvoj zajednici je u potpunosti eliminisana.
Nakon petnaestak dana, pčelar zameni mesta plodištima, tako što nastavak sa rojem postavi na po-njaču, a plodište sa starom maticom iznad medišta. Ovim zahvatom u osnovnoj zajednici je promenjena matica (bez potrebe da se traži) i obnovljeno plodišno saće.

Veliki broj pčelara koristio je do sada letnje paše u Vojvodini. Sada, sa uvođenjem prakse tretiranja se-mena suncokreta, kukuruza i drugih biljaka insekticidima koji uništavaju pčele, a med čine štetnim za zdravlje ljudi, pčelari su u velikoj nedoumici što se tiče opravdanosti selidbe. Na sreću, paša lipe na Fruškoj Gori još nije ugrožena, jer na ovoj planini se ne koriste štetni insekticidi.
Mogućnost pojave rojevog nagona na letnjim pašama, naročito lipovoj, je velika. Ali, vredan pčelar ima efikasan način da je potpuno isključi, tako što će u zajednice koje seli uvesti mlade, ovogodišnje matice.
Na kraju, ne treba zaboraviti da se suzbijanje varoe u julu mora obaviti blagovremeno, jer, ko tretman započne  kasno, ostaje  bez pčela.

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Август 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31