Domaće vode opterećene su organskim materijama koje završavaju u rekama, razgrađuju se i nastaju toksične materije. Nusprodukti proizvodnje u vinarstvu i vinogradarstvu nisu ništa drugačiji od zagađivača poput, recimo, divljih deponija, samo se manifestuju na specifičan, manje vidljiv način za koji većina građana ni ne zna.

Međutim, pitanje je vremena kad će evropska regulativa u vidu strogih kazni za odlaganje otpada doći i kod nas, a zahvatiće nespremne, male vinare i vinogradare širom Srbije, a naročito u Vojvodini, koja pretenduje da proširi područje pod vinogradima.

Zbog ovih i drugih pitanja koja se javljaju u specifičnoj oblasti proizvodnje vina, aktivirali su se stručnjaci iz Laboratorije za ispitivanje prehrambenih proizvoda Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu. Ova laboratorija broji više od 20 doktora nauka, podeljenih u 10 odeljenja, a koji se bave širokim spektrom oblasti poput mleka i mlečnih proizvoda, mesa, ulja i masti, vina i alkoholnih pića, kvasca, brašna i drugo.

Jednogodišnju analizu postojećeg stanja, uz predstavljanje rešenja za problem odlaganja otpada vodio je projektni tim na čelu sa prof. dr Dragoljubom Cvetkovićem, a u sastavu naših stručnjaka prof. dr Vladimira Puškaša, dr Uroša Mijića i dr Miloša Bjelice.

Profesori Cvetković i Puškaš u razgovoru za 021 otkrivaju koliko je velik problem o kojem govorimo, kako planiraju da zainteresuju vinare i vinogradare za ove buduće obaveze i koliko je Srbija spremna da ulaže ne samo u širenje područja pod vinogradima, već i u zaštitu životne sredine.Godišnje se u voćarsko-vinogradarskoj proizvodnji generiše oko 600.000 tona organskog otpada (biomase, taloga, komine, džibra), zaključak je naših stručnjaka. Za proizvodnju jedne litre vina potrebno je do 1,5 kilograma grožđa, dok je za litar rakije potrebno i više od 15 kilograma voća. To ukazuje na ogromne količine generisanog otpada s kojim se ništa ne preduzima, već ono završava na terenu.

Udeo semenki i koštica koji preostaju nakon prerade nije zanemarljiv. One mogu da se koriste dalje za proizvodnju, na primer, brašna, ali se to retko čini. Takođe, tečnost koja ostaje u kazanu nakon destilacije nema nikakvu vrednost i baca se. Biomasa se u Srbiji i spaljuje, a ima potencijal da se koristi u različite svrhe - kao hrana za životinje, za proizvodnju humusa ili organskog đubriva, za dobijanje alkohola i biogoriva, za proizvodnju papira i ambalaže, različitih predmeta i slično.

Na pitanje 021 zbog čega su naši naučnici radili ovakvu vrstu analize, prof. dr Vladimir Puškaš kaže da je u pitanju namera i želja da se pomogne malim poljoprivrednim gazdinstvima i ukaže na mogućnost korišćenja biomase.

- Manji proizvođači često su "prikačeni" na seosku kanalizaciju, pa se ta biomasa ispušta direktno u vodotok, odnosno u reke. Vode su opterećene organskim materijama i, iako šećer nije toksična materija, produkt njegove razgradnje jeste. Da li je za očekivati da svako poljoprivredno gazdinstvo, stariji samostalni vinar, ima kompletnu opremu? Teško. Potrebno je uhodati proizvođače u sistem i uticati na svest ljudi jer će zbrinjavanje biomase pre ili kasnije postati obaveza u Srbiji - navodi prof. Puškaš.

Kako dodaje, ponovno iskorišćenje biomase predstavlja moguću zaradu za proizvođača i toga treba biti svestan.

Novosadski stručnjaci godinama se bave temom otpadnih voda, a iskorišćenje otpada je velika tema u oblasti nauke, kaže prof. Dragoljub Cvetković. Zato je dobro što je Ministarstvo poljoprivrede i njegova Uprava za agrarna plaćanja prepoznala ovu ideju Tehnološkog fakulteta i njene laboratorije i dodelila joj sredstva za jednogodišnji projekat koji je upravo finalizovan i pred predstavljanjem stručnoj javnosti. Cilj je, kaže Cvetković, da analiza stanja i preporuke stručnih ljudi stignu ne samo do proizvođača, već i do drugih stručnjaka, zaposlenih u službama, donosilaca odluka i svih koji bi zajednički mogli da doprinesu da Srbija ne samo ima dobro razvijeno vinarstvo i vinogradarstvo, već i adekvatnu zaštitu životne sredine.

- U Srbiji postoje veliki sistemi koji imaju kapacitet da se bave biomasom, koji proizvode brašno od semenki grožđa, prave ulje, čak i sapune, imaju vezu sa ugostiteljstvom i zatvorenu priču kad je reč o proizvodnji, zaradi i celom procesu. Nije baš realno očekivati da manji proizvođači to rade, ali cilj projekta je pružiti informacije tim malim proizvođačima i stručnjacima iz poljoprivredne stručne službe. Jedna od tema u Strategiji razvoja poljoprivrede u Srbiji je i biomasa, a najavljuje se ulaganje u opremu i nove vinarije u budućnosti - kaže prof. Cvetković.

Na pitanje 021 koliko je područje pod vinogradima u Vojvodini, prof. Puškaš kaže da se zvanično, u vinogradarskom atlasu, govori o 22.000 hektara, ali da je u realnosti samo 6.000 hektara u Vojvodini pod vinogradima. S obzirom na to da Srbija, nažalost, uvozi veliku količinu grožđa i vina u rinfuziji, a ima područje pogodno za vinograde, za očekivati je da će se u narednih desetak godina puno raditi u razvijanju domaćih vinograda.

- Kada bismo zaista imali tih 22.000 hektara pod vinogradima, bili bismo vrlo ozbiljna vinska zemlja. Epidemija virusa korona jako je pogodila celo ugostiteljstvo, samim tim i vinare, što je dodatna otežavajuća okolnost za razvoj, ali ova priča će biti aktuelnija i treba biti spreman. Zato smo i mi tu - mi nismo samo tehnička laboratorija, već nam je to jedna od delatnosti na fakultetu. Svi naši doktori su u nastavi, ali i u laboratoriji i zato imamo takav povezan odnos sa privredom od samog početka. Uvek smo spremni da pružimo pomoć, uradimo analize, damo mišljenje i ostalo što nam je u delatnosti - kaže Vladimir Puškaš.

I prof. Cvetković je stava da je prošlo vreme kad su laboratorije bile zatvorene sobe. Zato sad stručnjaci izlaze sa svojim nedoumicama i pitanjima u nameri da pomognu svima u lancu privrede, a takav skup održan je na fakultetu, u prisustvu predstavnika ministarstva i drugih stručnjaka koji se bave ovom specifičnom temom.

Prema rezultatima analize na Tehnološkom fakultetu, gazdinstva koja nameravaju da se bave obradom komine nakon presovanja grožđa mogu da se bave izdvajanjem semenki i sopstvenom proizvodnjom ulja, što zahteva malo veća ulaganja u pogone. Mogu te semenke i da prodaju nekoj registrovanoj uljari i da zarade oko 10 EUR po litri ulja.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2943307/otpad-od-proizvodnje-vina-moze-da-bude-sirovina-za-novu-proizvodnju-umesto

Trend rasta količine otpada koja se spaljuje potkopava napore Evrope usmerene na recikliranje, jer otpad odlazi u spalionice, umesto da se ponovo koristi ili reciklira. To je suprotno i evropskoj direktivi o minimiziranju otpada. Prema planovima EU za obnovljivu energiju za period posle 2020, spaljivanje otpada moći će da se subvencioniše. U međuvremenu tržište buja i kontinentom kruže kontejneri sa otpadom a članice, često zaobilazeći propise, nastoje da izvuku što više subvencija.

Evropska komisija je 2015. pokrenula inicijativu za cirkularnu ekonomiju, sa ciljem da se otpad svede na najmanju moguću meru, i što je moguće više produži vrednost proizvoda i resursa.

Napravljena je "hijerarhija" po kojoj se otpad smanjuje, ponovo koristi i recklira, a spaljivanje se smatra poslednjim izborom. Drugim rečima, ništa što može da se reciklira ili kompostira, ne ide na spaljivanje.

To je u skladu i sa ciljevima EU u procesu reciklaže dogovorenim 2008. - recikliranje 50 % komunalnog otpada do 2020.

Međutim, otpad može i da se spaljuje kako bi se proizvela toplotna ili električna energija, što je proces poznat kao otpad za energiju (WtE). Pošto se otpad smatra obnovljivim izvorom, Komisija je biomasu kao "napredno biogorivo" uključila u energetske planove u obnovljivom sektoru za period posle 2020, čime je postala prihvatljiva za subvencije članicama EU.

 

Nestašica

Time su ohrabrene investicije u postrojenja za spaljivanje. Prema izveštaju Evropske agencije za prirodnu sredinu (EEA) za 2017, neke članice EU, uključujući Dansku, Estoniju i Švedsku, raspolažu prevelikim kapacitetima za spaljivanje, odnosno nedostaje im otpad.

U idealnim uslovima gde se 65 % otpada reciklira, Francuska, Nemačka, Austrija i zemlje Beneluksa proizvode manje otpada nego što im je potrebno.

Preveliki kapaciteti spalionica limitiraju reciklažu i jedno istraživanje pokazuje da je Britanija 2011. mogla da reciklira i 77 % svog otpada da nije išao na spaljivanje.

Izgradnja novih kapaciteta dovela je do paradoksalne situacije - ako bi se svi koristili, 2030. bi reciklaža bila ograničena na 63 % jer jednostavno ne bi bilo dovoljno otpada. Takav scenario spaljivanja onoga što bi moglo da se reciklira i ponovo koristi predviđa se u Francuskoj, Nemačkoj i Poljskoj.

Briselski portal Euraktiv piše da to nije samo hipotetički scenario. Naime, podaci Eurostata pokazuju da se u nekim zemljama već pravi kompromis između reciklaže i spaljivanja otpada. Komisija je ranije pozvala članice da postepeno izbace subvencije za WtE kako bi izbegle mogućnost da ne ispune ciljeve za recikliranje.

Uprkos padu WtE u EU, za 3,2 % u 2015. u odnosu na 2014, u brojnim istočnim članicama, uključujući Sloveniju, Bugarsku, Litvaniju, Poljsku, Estoniju i Slovačku, ali i u Britaniji, Austriji i Švedskoj, stopa spaljivanja raste.

Kako se navodi, još više zabrinjava to što je u nekim slučajevima trend recikliranja preokrenut, kao u Bugarskoj (pad za 15,4 % u 2015. u odnosu na 2014.) i Estoniji (6,4 %) ili stagnira, kao u Švedskoj ili Britaniji. Sve četiri zemlje istovremeno su povećale stopu spaljivanja otpada.

 

Tržište

A gde ima tražnje, ima i ponude. Otpad je postao roba - uvoz otpada je upetostručen od uvođenja subvencija za otpad za energiju 2009.

To tržište ruši vlastiti "princip blizine" Evropske unije - član 16 Direktive o upravljanju otpadom po kojem otpad treba da se odlaže najbliže moguće mestu na kojem se proizvodi.

Najveći uvoznici otpada za gorivo i proizvodnju energije su Velika Britanija, Nemačka, Švedska, Belgija, Danska i Austrija, zemlje koje su dostigle ili gotovo dostigle maksimum kapaciteta za spaljivanje i moraju da uvoze otpad da bi kapaciteti funkcionisali.

S obzirom da je otpad roba kojom se trguje, ne postoje barijere za tu trgovinu. Tržište određuje cene i otpad ide ka zemljama sa relativno velikim kapacitetima gde se u pogonima koji se suvencionišu spaljuje.

 

Prevare

Prema direktivi EU o obnovljivoj energiji, samo određeni deo otpada smatra se prihvatljivim za subvencije za obovljivu energiju a to je biomasa. To je kuhinjski i baštenski otpad koji završava u mešanom otpadu jer trenutno ne postoji obavezujuće pravilo EU o prikupljanju organskog otpada, iako neke članice sprovode svoje inicijative na tom planu.

Na članicama je da odluče koji deo njihovog mešanog otpada je od biomase i jedinstveno pravilo ne postoji. Većina zemalja odlučila je da je to 50 % (Francuska, Italija, Britanija). Druge, poput Litvanije, ne objavljuju takav podatak i smatraju ga "tajnim".

Nevladina organizacija Evropska mreža za kompostiranje smatra da je taj udeo bliži 40%, iako to zavisi od sezonskih i geografskih faktora.

Bez obzira na to, prema procenama NVO Nula otpada Evropa, brojne spalionice širom Evrope dobijaju subvencije za otpad koji spaljuju a ne samo za obnovljive komponente - plastiku, papir i karton koji mogu da se recikliraju i koji imaju veći negativni efekat na prirodnu sredinu i zdravlje.

Bugarska nije precizirala koji procenat spaljenog otpada se računa ka organski, pa time prihvatljiv za subvencije, ali svejedno potražuje oko 0,20 evra po kilovat satu proizvedenom spaljivanjem mešanog otpada.

Spalionica u Sofiji dobila je 43 miliona evra iz fondova EU. Smanjivanjem investicionih troškova zahvaljujući grantovima EU i subvencionišući spaljivanje mešanog otpada, cena splaljivanja niža je nego cena reciklaže.

Bugarska međutim nije jedina. Spalionica u Bilbau odgovorna je za prevaru sa subvencijama, kaže profesor sa Baskijskog univerziteta Gorka Bueno Mendieta.

"Iako je manje od 20 % proizvedene struje iz obnovljivih izvora, svaki megavat iz te spalionice nagrađen je 'fid-in' tarifom kao da sva struja dolazi iz otpada", obrazložio je on i dodao da je "takav slučaj poznat u EU i osuđen".

 

Izvor: EURACTIV.com

 

Energija budućnosti 

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/agroekologija-i-zastita-zivotne-sredine/obnovljivi-izvori-energije-oie/item/3007-energija-buducnosti

 

Ministar zaštite životne sredine Goran Trivan otvorio je 5. konferenciju Nacionalne asocijacije čistoće Srbije (ASWA), koja se održava na Srebrnom jezeru. Ministar Trivan je naglasio da će upravo jedan od najvažnijih prioriteta novoformiranog ministarstva biti izgradnja i razvoj održivog sistema upravljanja otpadom u našoj zemlji, i da je saradnja svih aktera na ovim pitanjima od presudnog značaja.

„Komunalna preduzeća koja se bave sakupljanjem, transportom i preradom otpada imaće punu podršku Ministarstv,a u podizanju znanja o savremenim tehnologijama prerade otpada na viši nivo, kao i pomoć u rešavanju svakodnevnih problema, sa kojima se susreću u svom poslovanju“, rekao je ministar Trivan, i dodao da će Ministarstvo na čijem je čelu izgraditi čvršće i tešnje veze sa komunalnim preduzećima i Nacionalnom asocijacijom čistoća Srbije.

„Srbija u narednom periodu mora značajno da unapredi oblast upravljanja otpadom, i na ostvarivanju tog cilja, Ministarstvo će zajedničkim snagama raditi sa Nacionalnom asocijacijom i preduzećima koja posluju u ovoj oblasti. Svi zajedno moramo podići svest naših građana o značaju zdrave životne sredine“, istakao je ministar Trivan.

Konferencija je okupila veliki broj predstavnika komunalnih preduzeća iz naše zemlje, koja se bave održavanjem higijene i uklanjanjem otpada.

 

Ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine Branislav Nedimović otvorio je danas u mestu Batnjik u Raški prvu mrežnu branu u Srbiji za prikupljanje ambalažnog otpada iz rečnih tokova. Ministar Nedimović je tom prilikom rekao da će se na sličan način, ako se ovo pokaže kao dobar primer, rešiti problem i na ostalim manjim rekama u Srbiji. "Ovo je pilot projekat čiju je važnost država prepoznala i ukoliko se potvrde dobri rezultati, a verujemo da hoće, u planu je da podržimo otvaranje ovakvih brana i na drugim rekama širom Srbije”, rekao je Nedimović. Novootvorena mrežna brana služi za prikupljanje otpadne ambalaže iz rečnih tokova, čime se sprečava zagađenje reka. Brana po dizajnu i materijalima ne narušava rečni ekosistem, floru i faunu, a sastoji se iz elemenata izrađenih od visokokvalitetnog nerđajućeg čelika. Ambasador SAD Kajl Skot je istakao da je važno da se nastavi sa rešavanjem ovog problema. "Potrebno je promeniti kulturu, da ljudi više ne bacaju ambalažu u reke, da imaju kante za smeće, da opštine znaju da moraju redovno da kupe smeće, to je sve deo veće slike koja dolazi sa integracijama u EU", rekao je ambasador. Predsednik opštine Raška Ignjat Rakitić naveo je da je projekat važan za celu Srbiju, a da je reka Raška jedna od najzagađenijih u zemlji. "Naišli smo na razumevanje Ministarstva i kompanije Sekopak sa partnerima koji su donirali sredstva za ovu branu. Narednih nekoliko meseci 40 ljudi će čistiti njene obale, posle čega će se čista ulivati u Ibar“, rekao je Rakitić. Projekat je vredan 100.000 evra, a finansirao ga je Sekopak uz podršku partnera.

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Август 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31