Božić je, tumači crkva, najradosniji narodni i porodični praznik, jer je tada u Vitlejemu rođen Isus Hrist, po hrišćanskom verovanju sin Božji – Spasitelj sveta. Njegovim rođenjem započela je hrišćanka era. Božić se proslavlja od apostolskih vremena i prva proslava Božića o kojoj postoji zapis bila je u Rimu 354. godine. Dan Hristovog rođenja je za hrišćane praznik rađanja novog života, praznik dece i porodice, što najbolje objašnjava smisao verskih obreda i brojnih narodnih običaja čiji je cilj da se sačuva i uveća porodica i imetak domaćinstva. Otuda su o prazniku obavezna miroboženja kada se ukućani, po povratku iz crkve sa jutrenja ili praznične liturgije, a pre ručka ljube po tri puta i izgovaraju „Mir Božji, Hristos se rodi“. Božić je i praznik pomirenja, pa svi koji su bili u zavadi treba da se pomire na Badnji dan.
Pravoslavlje koje dominira istočnim hrišćanstvom drži se izvornih učenja nastalog u doba Isusa Hrista iz vremena nepodeljene hrišćanske crkve. Po ovom učenju proslava Božića traje tri dana. Prvi dan je najznačajniji i najbogatiji raznim običajima. Postoje razlike i sličnosti proslave Božića kod pravoslavnih naroda, čak u razlike u pojednim krajevima iste zemlje, ali je liturgijski i molitveni deo isti za sve.
Po narodnoj tradiciji prvog dana Božića ne odlazi se u goste i ne primaju se gosti, osim polažajnika koji se posebno dočekuje. Obično je to mlađi, stasiti muškarac, batlija kojeg prati sreća i on simbolizuje mudrace sa Istoka koji su se poklonili novorođenom Isusu Hristu. Polažajnik čestita praznik domaćinu i daruje domaćinstvo s parom, zatim „džara vatru“ i izgovara:“Koliko varnica toliko parica, sreće, zdravlja, ljubavi i ostvarenih želja...“, a ukućani odgovaraju „Amin, Bože daj“. Polažajnik je celodnevni gost koji se ispraća sa darovima: košuljom, čarapama i božićnim kolačima i ovaj običaj se zadržao još jedino kod Srba. Od Božića, kada se i zavađeni mire pa do Bogojavljanja (19. Januara) običaj je da se ljudi pozdravljaju rečima:“Hristos se rodi“ i otpozdravljaju „Vaistinu se rodi“.
Božić obilije brojnim narodnim običajima koji imaju za cilj da zaštite domaćina i ukućane i daruju domaćinstvu napredak. Jedan od tih običaja koji se praktikuje u seoskim domaćinstvima u pojednim delovima Srbije je – darivanje vode. Naime, pre izlaska sunca bunar ili izvor posipaju se žitom i kite, potom se zahvata voda u koju se stavlja bosiljak, crvena jabuka i pupoljak drena „radi zdravlja“. Tom vodom majke ujutru na Božić umivaju decu, a običaj je da ukućani pojedu i po pupoljak drena i popiju malo te „nenačete vode“ kako bi tokom cele godine bili zdravi kao dren. Postoji verovanje da je dobro na Božić započeti neki posao kako bi ukućani i domaćinstvo bili napredni i bogati tokom cele godine. Započinjanje posla je simbolično, jer se na Božić kao i na sve druge hrišćanske praznike koji su obeleženi crvenim slovom u kalendaru važila izričita zabrana rada. Običaj je da se ukućani međusobno daruju na Božić, pa je otuda došlo do verovanja da je Božić Bata pandan Deda Mrazu. Međutim, teolozi to tumače drugačije. Bata u ovom slučaju nije iminica, već označava prezent glagola batati, odnosno koračati, stupati. Božić Bata zapravo znači da Božić (sin Božji) korača, dolazi kako bi doneo radost i blagostanje.
Božićna trpeza je priča za sebe i obilije brojnim običajima koji su vezani za proslavu najradosnijeg hrišćanskog praznika. Pored pečenice, najvažnija je česnica – Božićni kolač koji se mesi u čast Isusa Hrista i simboliše njegovu povojnicu. Srebrni ili zlatni novčić u česnici simbol je zlata kojim je darivano Božje novorođenče. Česnica se lomi isključivo rukama i veruje se da član porodice koji pronađe novčić u svom komadu česnice imati svakojakog berićeta. U nekim srpskim sredinama pije se isključivo crveno vino (simbol Hristove krvi koju je prolio na Golgoti) dok je rakija i drugo žestoko piće strogo zabranjeno „da čeljad ne bi dobila groznicu i da muški ukućani ne bi besneli preko godine.“ U drugim krajevima je pak običaj da se baš na Božić pije kuvana rakija, mada vino ima daleko veću upotrebu, jer „čokot vinove loze i grožđe simbolizuje život i spasenje.“

Izvor:Agrobiznis magazin

 Pravoslavni hrišćani se pripremaju za proslavu najradosnijeg praznika – Božića. Za hrišćane koji koriste julijanski kalendar – Srbe, Ruse, pripadnike Jerusalimske patrijaršije, monahe na Svetoj gori atoskoj na severu Grčke, Eskime i Indijance pravoslavce na Aljasci, božićno slavlje počinje između 6. i 7. januara po aktuelnom gregorijanskom kalendaru oglašavanjem crkvenih zvona, pojanjem božićnih pesama i prvim bogosluženjem. U pravoslavnom svetu julijanskog kalendara još se drže i koptska, sirijska i palestinska pravoslavna crkva kod Arapa, jermenska crkva, etiopska među crncima i indijska pravoslavna crkva kod Indusa.
Božiću prethodi šestonedeljni post, ispovest i pokajanje, a neodvojiv od Božića je prethodni Badnji dan - najsvečaniji od svih predbožićnih praznika. Već u svitanje Badnjeg dana započinju pripreme kako bi se uz posnu trpezu i badnjak započelo pretpraznično bdenije. Na selu je običaj da se u cik zore pucnjem iz prangija objavi polazak u šumu po badnjak, najvažniji ritual pred Božić. Po badnjak u šumu ide domaćin, odnosno glava kuće, a prati ga najstariji sin. Kad odabere odgovarajuće drvo domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti i mora drvo da iseče iz tri zamaha sekire. Badnjak je kod pravoslavaca mlado hrastovo ili cerovo drvo, koje se zajedno sa slamom unosi u kuću. Badnjak predstavlja grane kojima je založena vatra nakon Isusovog rođenja. Slama je simbol jasli u Vitlejemskoj pećini u koju je položen novorođeni Bogomladenac. U slamu se stavljaju novčici simbol zlata kojim je darivan Isus. Na Badnji dan se peče „Božićnjar“, odnosno božićna pečenica koja simboliše jagnje koje su pastiri poklonili Isusu. U Srbiji se najčešće peče prase, ali ima i krajeva u kojima se peče jagnje ili mlada ovca i naziva se „veselica“. Pečenica bi trebalo da bude bez belega i telesnih nedostataka.
Badnjak i slama se u kuću unosi na Badnje veče. Pre toga domaćica je u sito stavila malo pšenice, ali i ostalih žitarica i orahe. Sito stoji ili na stolu ili pored ognjišta. Prilikom unošenja badnjaka domaćin se posipa žitom, što simbolizuje žito kojim je Bogorodica nahranila životinje u štali da stoka ne grizla slamu u kojoj je Hrist ležao. Noseći badnjak domaćin u kuću ulazi kročeći desnom nogom i kvocajući, dok domaćica i deca pijuču za njim kao pilići. Sa malo slame domaćin baca po jedan orah u svaki ćošak sobe što simboliše vladavinu Boga na sve četiri strane sveta. Umesto posipanja žitom danas kao deo ukrašavanja badnje trpeze na stolu stoji posuda sa mladim, tek izniklim žitom.
Običaj „nalaganja badnjaka“ na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru u ognjištu uz pregršt varnica i uz iskre izgovaraju:“ Koliko varnica toliko parica, pilića, košnica...“ U nemogućnosti paljenja badnjka, mnogi vernici svoje badnjake danas nose u crkvu gde se kolektivno spaljuju uz crkveni badnjak u porti. Većina običaja vezanih za Badnji dan su veoma stari i potiču još iz paganskih vremena, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje.
Nakon što se obave svi ovi rituali, domaćin okadi kuću kao simbol smirne i tamnjana kojim je darivan Bogomladenac i porodica seda za posnu trpezu, pali se sveća od čistog voska. Ona svojom svetlošću simbolično predstavlja Božanstvo koje je bez početka i kraja. Sam Gospod Isus Hrist za sebe kaže:“ Ja sam svetlost svetu... Dok imate svetlosti, verujte u svetlost da budete sinovi svetlosti...“
Badnje veče proslavlja se u krugu porodice. Tradicionalna, posna srpska trpeza ne može da prođe bez pasulja - prebranca. Uz njega se služi satala od rotkve ili kiselog kupsa. Nakon posnog pasulja dolazi riba i najčešće se priprema šaran, oslić, skuša... Badnja trpeza ne može da se zamisli bez voća, a tradicionalno koriste se suve šljive, smokve, te koštunjavo voće orasi i lešnici. Kada je reč o desertu mnoge domaćice prave baklavu, jedan od najpopularnijih posnih kolača. U pojednim krajevima Srbije običaj je da se konzumira beli luk i med, koji su imali amajlijsko značenje. Od pića konzumira se crveno vino, koje predstavlja krv Spasiteljevu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, čoveka pomirio sa Bogom i spasao ga večne osude i smrti duhovne.
Iznad pećine u kojoj je rođen Isus, u četvrtom veku car Konstantnin i carica Jelena podigli su crkvu – Bazilka rođenja Gospoda Isusa Hrista koja je jedno od najvažnijih hrišćanskih svetilišta. Iz središneg oltarskog dela crkve s leve i desne strane kroz uzak prolaz iznad koga su stalno upaljena kandila ulazi se u kriptu – pećinu rođenja Gospoda Isusa Hrista. Pećina je površine 36 kvadrata, a samo mesto Hristovog rođenja obeleženo je belom, mermernom pločom u čijoj je sredini je četrnaestokraka srebrna zvezda na kojoj na latinskom ispisan tekst:“Ovde je Deva Marija rodila Isusa Hrista“. Ovaj deo pećine pripada rimokatolicima, a drugi deo pravoslavcima. Nekoliko koraka dalje niz tri stepenika silazi se u deo pećine poznat kao Jasle Isusove. To je omanji prostor u kome je kameno korito u kome su se nalazile drvene jasle u koje je Presveta Bogorodica položila novorođenče. Tu su se Bogomladencu poklonili pastiri, mudraci sa istoka: Malihor koji ga je darivao zlatom (kao cara) Gaspar – tamnjanom (kao Boga) i Valtazar – izmirom ili smirnom (kao čoveka i mesiju).
Bazilika rođenja Gospoda Isusa Hrista je za hrišćane najznačajnije svetilište u Vitlejemu koje je dvadesetak kilometara udaljeno od Jerusalima.

Izvor:Agrobiznis magazin

Jelke na pijacama i ulicama već su zamenili badnjaci. Za sve one koji nemaju šumu u blizini, badnjaci stižu iz svih delova Srbije. Kažu prodavci, seku se i nude po običajima.

Milorad Rakić iz Ražane kod Kosjerića već pet godina nedaleko od svoje kuće, pored magistrale prodaje badnjake. Bez obzira na to koliko poseče, za svaki je ista procedura u skladu sa tradicijom.

"Badnjak se seče prema istoku i treba ga iseći iz tri puta i prema istoku se obara, znači prema izlasku sunca. Cene se razlikuju, u Kosjeriću idu i do dvesta dinara, zavisi kako koji. Ja ih prodajem po sto dinara. Kod mene nije bitna cena, bitna je tradicija", navodi Milorad.

Sve je jeftinije od jelki, kaže Milorad, pa čak i maštovite dekoracije kod uličnih prodavaca.

"Svaki badnjak izuzev ove malo manje grančice, se odseče makazama, pa se okiti automobil. Kitio sam i autobuse. Kad naiđu ljudi, nisam gledao da li će dati deset dinara, dvadeset dinara ili neće ništa. Uglavnom od mene je na magistrali svako otišao okićen, ko god je stao", rekao je Milorad.

Nada se da će badnjaci štititi sve one koji se spremaju da praznuju božićne praznike i savetuje da ne žure, jer uvek se stigne gde god da se krene. Treba poštovati brzinu i čuvati tradiciju.

Izvor: www.rts.rs

 

Kako se neguje Božićni kaktus?

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/hortikultura/item/3414-kako-se-neguje-bozicni-kaktus

 

 

Ilija ili Elaja je bio jevrejski prorok iz 9. veka p.n.e. Iako, većina malo zna o njegovom pravom životu, proslavljanje Svetog Ilije je ukorenjeno duboko u tradiciju srpskog naroda, koji ga još naziva i gromovnikom. Ono što je za Slovene bio Perun, to je za Srbe Sveti Ilija. Srbi su upravo iz mnogobožačke slovenske religije, prešli na hrišćanstvo i samim tim je jasno zašto se pridaje toliki značaj ovom svetitelju.

Za Svetog iliju, se veruje da nije umro, već da se živ vazneo na nebo u plamenim kočijama i da će on najaviti drugi Hristov dolazak, u koji veruju pripadnici hrišćanstva. Bio je rodom iz Aronoba, iz grada Tesvita. Po predanju, kada se Ilija rodio, njegov otac Sabah video je anđele, koji ga povijaju ognjem i hrane plamenom, što je bio znak njegovog plamenog karaktera i sile ognjene. Svoju mladost često je provodio u pustinji u dubokoj molitvi. U to vreme, proroci nisu imali ništa zajedničko sa vračima. Nisu proricali budućnost i vračali, već su bili mudraci i narodni učitelji, koji su stvarali i propovedali religiozne koncepcije, a posebno etičku vrednost religije.

Proroci su svojim radom pripremili put nastanku hrišćanstva. Srbi su, prelaskom u hrišćanstvo, mnoge osobine svog starog boga Peruna, koji je upravljao munjama i gromovima, preneli na Svetog Iliju. Po narodnoj tradiciji, Sveti Ilija se vozi u plamenim kočijama, koje vuku četiri konja iz čijih nozdrva izbija vatra, a grmljavina je buka njegovih kola, kojima se on vozi po nebu. Svetog Iliju u narodu još nazivaju i Ilija gromovnik. Prema običajima, na njegov praznik ne treba da se radi u polju, jer će se tako navući gnev svetitelja. Sveti Ilija je slava vazduhoplovaca u Srbiji, koja je bila prekinuta za vreme komunizma, ali je obnovljena i slavi se opet od 1992. godine. Veruje se, da je na taj dan, dobro uzeti med radi zdravlja. Nekada je bio običaj, da majke mažu decu medom, kako bi cele godine bila zdrava.

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Септембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30