U antičkoj Grčkoj kruška se smatrala darom bogova. Verovalo se da ljudi koju jedu kruške postaju lepši, zdraviji, a posebno je bila cenjena kao biljka koja podmlađuje. Ostaci arheoloških istraživanja svedoče da se kruška koristila u ljudskoj ishrani još u praistorijsko vreme, dok se u Kini gaji već više od 4000
godina.
Od kompota do rakije
Kruška (lat. Pyrus) je rod drvenastih biljaka iz familije ruže čiji se plodovi koriste u ljudskoj ishrani. U starim rimskim spisima pronađeni su recepti za pripremu kruške sa medom što bio jedan od omiljenih slatkiša tog vremena. Kruška spada u drvo srednje veličine i raste u visinu od 10 do 17 metara. U pitanju je listopadno drvo, a sočni plodovi su zahvalni za preradu, pa se od kruške prave kompoti, sokovi, koristi se kao dodatak kolačima ali se od ovog voća pravi i izuzetno kvalitetna rakija kruškovača. Najcenjenija rakija od kruške je viljamovka koja je ime dobila po istoimenoj sorti ovog voća. U Srbiji se uzgaja još od dolaska starih Slovena na Balkansko poluostrvo, a nekada su bile najzastupljenije autohtone sorte poput lubeničarka i karamanka koja je opevana i u pesmama. Ove vrste su i najzdravije jer se same brane od štetočina, te ne zahtevaju nikakvo tretiranje hemijom. Nažalost, vremenom su gotovo nestale, a mesto su ustupile popularnijim sortama koje su nastale ukrštanjem. Zbog dobre otkupne cene poslednjih godina širom Srbije niču zasadi ovog voća a najzastupljenije sorte su karmen, viljamonka i Santa Marija. Posle jabuke i šljiva, kruška je najzastupljenije voće za uzgoj u srpskim voćnjacima.
Plod kruške izuzetno je bogat hranljivim elementima, a kruška verovali ili ne sadrži sve vitamine koji su neophodni ljudskom organizmu: A, B1, B2, C, E, P, PP, S. Ovi vitamini su odgovorni za ishranu kože, noktiju i kose, emocionalnu stabilnost, intelekt i naravno, imunitet. Ovo voće je bogato antioksidansima koji su
zaslužni za zaustavljanje preranog starenja ćelija i utiče na njihovu regeneraciju. Kruška je bogata vlaknima koja normalizuju varenje i ubrzavaju metabolizam, pa se preporučuje osobama koje su na dijeti. Kruške sadrže 85 posto vode i svega 58 kalorija na 100 grama, dobar su izvor minerala poput bakra, gvožđa, kalijuma, mangana i magnezijuma, kao i vitamina B kompleksa, poput folata, riboflavina i piridoksina (vitamin B-6).
Smatra se i da kruške izazivaju najmanje alergija od svog voća, pa ih lekari često preporučuju kao sigurnu alternativu u pripremi obroka za osobe sklonim alergijama. Ova voćka, takođe, sadrži i mineral bor, koji je ljudskom telu potreban radi bolje apsorpcije kalcijuma, što je čini jakim saveznikom u borbi protiv artritisa, reume i osteoporoze.
Lekovita svojstva
Brojna stručna naučna istraživanja potvrdila su da kruška ima pozitivan efekat na pankreas, čisti jetru i bubrege, a pozitivno utiče prilikom regulacije olesterola u krvi. Za varenje fruktoze iz kruške nije potreban insulin, pa se preporučuje dijabetičarima. Kod vrtoglavice i povećanog zamora mnogi ljudi će posegnuti
za kafom ili energetskim pićem koje izuzetno nezdravo, a ne znaju da dovoljno pojesti jednu krušku. Naime, folna kiselina, koja je sadržana u kruškama će razbuditi organizam bolje od bilo kojeg energetskog pića ili kafe i normalizovati krvni pritisak. U narodnoj medicini kruška se nekada kada nisu
postojali aspirini koristila za skidanje povišene temperature, a dovoljno je popiti veliku čašu sveže isceđenog soka od kruške.
U lekovite svrhe osim ploda koristi se i list kruške koji se suši na promaji i od njega se pravi čaj protiv kašlja, upale grla, promuklosti, dijabetesa, a povoljno deluje i na sluzokožu creva. Čaj od lista kruške koristi se za rastvaranje kamena u bubrezima, smanjuje bolove i peckanje pri mokrenju kod infekcije bubrega i
bešike, leči upalu zglobova, pa se koristi kao dodatno sredstvo za ublažavanje tegoba prouzrokovanih reumom i pak helio bakterijom koja napada želudac.
Iako je kruška izuzetno cenjena u narodnoj medicini i odvajkada se koristila za lečenje, u srpskom narodnom predanju smatrala se za zlo drvo ispod koga su se skupljali đavoli, demoni i veštice.
Verovalo da na krušku pada ala koja satire grožđe po vinogradima, pa se na divljoj kruški koja je otporna na sve vrste bolesti, ostavljalo znamenje u borbi protiv nečastivih sila. U srpskom jeziku postoji izreka:"Kao da je pao sa kruške" kojom se opisuje neko ko je zbunjen, glup ili blesav, jer se verovalo da
se onaj ko se penje po drvetu kruške našao u društvu veštica. Zato je nekada davno deci bilo strogo zabranjeno da se penju po kruškama. Prilikom berbe kruške su se brale isključivo sa zemlje, dok su visoke grane mlatile povećim štapom sve dok plodovi ne otpadnu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Rusomača ili pastirska torbica (lat. Capsella bursa-pastoris) je korovska biljka iz porodice kupusnjača. Potuče iz istočne Evrope, a rasprostranjena je u umerenim klimatskim pojasevima širom sveta. Najčešće se pojavljuje na livadama, neobrađenim zemljištima, uz puteve, ali i u povrtnjacima. Na oranicama se
najčešće zapati kao korov u pšenici i kukuruzu. U narodu je poznata i pod imenima hoću-neću, divlja repica, torbičica, kesica, devojačka trava...
Iz antičkih vremena
Iako spada u korovske biljke upotreba rusomače u narodnoj medicini potiče još iz antičkih vremena. Prvi detaljan zapis o ovoj biljci ubeležen je 1485. god. u knjizi "Vrt zdravlja" zbog svoje velike lekovitosti. Tokom srednjeg veka među travarima je bila poznata kao biljka koja zaustavlja krvarenje, a dosta se
koristila i u vreme Prvog svetskog rata u nedostatku lekova. Vremenom je zaboravljena i zbog svoje široke rasprostranjenosti smeštena među korov.
U pitanju je dvogodišnja biljka koja raste između 50 i 60 santimetara. Voli plodno zemljište, ima jednostavan, vretenast koren gotovo odrvenjen. Stablo jednostavno i granato, fino izbrazdano, golo dok je u donjem delu prekriveno sitnim dlakama. Listovi na stabljikama su vrlo sitni, duguljasti, srcolikog oblika i obuhvataju stabljiku. Prizemno lišce je krupnije, perasto je izdeljeno i gradi rozetu. Cveta od aprila do oktobra u obliku sitnih, belih cvetova. Plodovi su sitne trouglasto-srcaste ljuščice, koje tokom sazrevanja pucaju na dva šava. Semenke su sitne, narandžaste boje i jedna stabljika u proseku proizvode između
12.000 do 35.000, a nekad i 170.000 sitnih semenki koje vetar lako raznosi. Iako na prvi pogled izgleda nežno ova biljka je vrlo fleksibilna, a cveta i plodonosi tokom čitave godine izuzev u periodu zimskih mrazeva.
Kako je uništiti kao korov?
Zbog lakog i brzog razmnožavanja rusomača može da napravi ozbiljnu štetu ukoliko se zapati na njivi ili u povrtnjaku. Prilično je laka za iskorenjivanje, ali treba biti uporan. Ukoliko je u zemlji ostalo seme već naredne sezone će ponovo nići na istom mestu i vrlo brzo će se raširiti po njivi. Zato je najbolje imati
sveobuhvatni i dugoročan pristup rešavanju problema korova, jer je jedino kvalitetnim sprovođenjem preventivnih mera u kombinaciji sa suzbijanjem korova moguće je znatno ublažiti štete koje izazivaju korovi. Osim toga, uspešno sprovođenje integralnog pristupa je ekonomski isplativije, smanjuje štete koje
izazivaju korovi i manje zagađuje okolinu. U suzbijanju rusomače stručnjaci predlažu agrotehničke mere kao što je plodored, međuusevi, prilagođavanje vremena i gustine setve, kao i kontrola plodnosti zemljišta. Kada su u pitanju mehaničke mere ovaj korov se može suzbiti čupanjem sa korenom, oranjem,
tanjiranjem, drljanjem, dok košenje ne daje rezultate na njivama, jer rusomovača se vrlo brzo oporavi i nastavlja da raste nesmanjenim intenzitetom. Kada su u pitanju hemijske mere upotreba herbicida se pokazala kao vrlo uspešna u uklanjaju ovog korova, a o izboru i metodama primene najbolje je savet potražiti od fitoapotekara. Mere suzbijanja korova herbicidima trebaju biti usmerene da deluju na korove unutar kritičnog razdoblja zakorovljenosti.
Lekovita svojstva
Rusomača je gotovo bez mirisa, ima slatkast, neugodan i ljut ukus koji potiče od prisustva sumpora u biljci. Mladi listovi ukusno su prolećno jelo, koje se priprema kao spanać ili se koristi kao dodatak salatama. Ukoliko se skuplja za čaj bere se cela biljka u cvatu i suši na toplom i prozračnom mestu. Može
se skupljati i seme od koga se dobija izuzetno lekovito eterično ulje. Seme se može koristiti i kao začin, a zbog svog ljutkastog ukusa dobra je zamena za senf.
Rusomoča je bogata uljima, prirodnim kiselinama, fosforom, kalijumom, kalcijumom, gvožđem, karotinom, ali i vitaminima C, B1, B2 i vitaminom K. U narodnoj medicini koristi se za zaustavljanje obilnog i produženog menstrualnog krvarenja, kao i krvarenja posle porođaja. Čak od rusomoče pokazao se kao
dobar kod čira na želucu ili dvanaestopalačnom crevu, kao i protiv krvarenja urinarnih puteva i organa. Lokalno nanošenje preparata koji sadrže ovu biljku preporučuje se kod proširenih vena, hemoroida, upale mokraćne bešike i dijareje. Istraživanja su pokazala da je rusomoča ima povoljno dejstvo u tretmanu
povišenog krvnog pritiska, a smatra se da može da poboljša vid. Ekstrakt i čaj od ove biljke pomažu i kod bolesti jetre, žuči i žutice, kod problema respiratornih organa, gihta, reume, kostobolje, upalnih stanja zglobova, artritisa...
U narodnoj medicini ova biljka se koristi sveža ili sušena, za pripremu čaja, tinktura ili kao sastojak melema i krema za spoljašnju upotrebu. Stručnjaci upozoravaju da zbog opasnosti od izazivanja pobačaja rusomaču nikako ne smiju uzimati trudnice. U Japanu, ova biljka je jedan od sastojaka Nanakusa-Gayu, supe od pirinča sa sedam biljaka, koja se tradicionalno priprema 7. januara.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Crvena i ukusna višnja je voće koje se možete jesti u neograničenim količinama. Konzumira se u sirovom stanju, ali i kao dodatak kolačima, od nje se prave marmelade, sokovi, slatko, ali i rakija – višnjevača, pa čak i vino. Višnja je nepravedno  zapostavljena u ishrani, iako po bogatstvu vitamina i minerala spada u najzdravije voće. Odavina se koristila i u lekovite svrhe, a pored jarko crvenog ploda lekovite su koštice, lišće i peteljke od kojih se pravi čaj za brojne bolesti.

Zahvalna za uzgoj

Višnja po izgledu podseća na svoju dalju rođaku trešnju, ali je  plod u zavisnosti od sorte obično nešto sitniji, sočniji i tamno crvene boje. Smatra se da je poreklom iz Male Azije gde su se hiljadama godina u ishrani koristili plodovi divlje višnje. U Evropu je stigla preko antičke Grčke i starog Rima, a kako je vrlo prilagodljiva biljka zahvalna za uzgoj vrlo brzo se odomaćila na starom kontinentu.

Višnja (lat. Prunus cerasus) je vrsta drvenaste skrivenosemenice i pripada familiji rosaceae kao i badem, breskva, šljiva, kajsija. Ne postoje pisani tragovi kada je počela da se uzgaja u Srbiji, ali je već vekovima pored šljive najzastupljenija voćka u srpskim voćnjacima. Najviše se gaji u nišavskom okrugu u okolini sela Oblačina u opštini Merošina gde se uzgaja čuvena oblačinska višnja. U pitanju je domaća sorta koja se do početka šezdesetih godina prošlog veka gajila u seoskim okućnicama. Meštani Meroševine i danas često umeju da kažu:“ Šta je nafta za arapske zemlje, to je višnja za nas:“

 Ovo voće ne traži posebne uslove za gajenje, odgovara joj gotovo bilo kakvo zemljište od kiselog do alkalnog, dobro podnosi niske temperature čak do -40 stepeni, a višestruko vraća za uloženi trud.

Tamno crveni plod višnje čiji sok po gustini i boji podseća na ljudsku krv bogat je izvor vitamina, minerala i oligoelemenata. Dokazano je da ima blagotvorno dejstvo na čitav ljudski organizam. Glavni pigment je crveni antocijan koji deluje kao antioksidans, i jedan je od važnih regulatora srčanog ritma i procesa starenja. Višnja je bogata velikom količinom vitamina, pre svega C, A, B1, B2, B6 i E, potom selenom, ugljenim hidratima, vlaknima, pa je lako svarljiva i ne izaziva bilo kakve stomačne probleme. Najvećim delom, tačnije od 80 do 85 procenata višnje je voda, pa ovo voće okrepljuje, osvežava i hidrira organizam.

Osim vode, sadrži manje količine šećera, organskih kiselina, tanina, pektina, mineralnih materija, a predstavlja i pravu riznicu kalijuma.

Lekovita svojstva

Prema stručnim istraživanjima višnja obiluje supstancama sa antioksidativnim i antiupalnim dejstvima zbog čega je korisna u sprečavanju srčanih oboljenja, artritisa, a preporučuje se i dijabetičarima zbog niskog nivoa šećera. Sadrži kobalt koji utiče na smanjivanje krvnog pritiska, jačanje krvnih sudova, a posebno kapilara. Sastojak kumarin kojim je bogato ovo voće ima sposobnost da smanjuje gustinu krvi, zbog čega su višnje dobre u prevenciji arterioskleroze i malokrvnosti. Pokazala se korisnom i u lečenju poremećaja pamćenja, a ukoliko želite da se oslobodite tegoba u zglobovima i kostima dovoljno je popiti čašu soka. Naučnici su izračunali da čaša soka od višnje menja jedan aspirin. Njeno blagotvorno dejstvo na zglobove i kosti objašnjava se time što ona svojim sastavom smanjuje količinu mokraćne kiseline, glavnog krivca za tegobe u koštano- zglobnom sistemu. Lekovita dejstva soka od višnje potvrdili su i naučnici američkog fakulteta u Vermontu. Istraživanjem su ustanovili da sok od višnje pomaže organizmu da lakše podnese naporno vežbanje, pa se preporučuje profesionalnim sportistima, ali i osobama koje se oporavljaju od teških bolesti. Blagotvorno deluje na organe varenja zbog obilja vlakana, pomaže kod bolesti bubrega, oslobađa od stresa, poboljšava san zbog visoke koncentracije melatonina, hormona koji reguliše ciklus spavanja i buđenja. Prirodan sok od višnje može da posluži i za obloge za skidanje temperature.

U narodnoj medicini višnja se već vekovima koristi kao lek, a osim ploda lekovite su koštice, list i peteljke od kojih se priprema čaj. Koštice od višnje mogu da posluže za punjenje jastuka ili za obloge u slučaju sportskih povreda, nagnječenja, hematoma, bolova u kostima, kod lomova, intenzivnih glavobolja, bolova u stomaku i slično. Koštice se dobro operu i osuše na promaji bez direktnog izlaganja suncu. U zavisnosti od bolesti zagreju se ili ohlade, uviju u pamučnu tkaninu i drže na obolelom mestu.

Čaj od lista višnje preporučuje se kod ubrzanog oporavka nakon operativnog zahvata, kod smanjenja upala, štiti nervni sistem, pomaže kod nesanice i u lečenju tegoba menopauze, ali i kao lek hepatitisa A.  Lišće su suši na promaji, a prilikom pripreme čaja može se kombinovati sa peteljkama.

U čast ovog voća čak se i ime Višnja odomaćilo u Srbiji koja danas slovi za najvećeg proizvođača ovog voća u svetu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Bundeva (lat. Cucurbita pepo), je jednogodišnja biljka puzavica iz familije bundeva. Naše bake su znale da od bundeve naprave najukusnije čorbe, a nema ko ne pamti ukus pite bundevare. Bundeva zri u jesen, dugo zadržava svežinu, pa je nezaobilazna na zimskoj trpezi. Plod se koristi u ishrani, a seme u fitoterapiji.
Korisna od ploda do korena
Postoje naučni dokazi da se bundeva koristila u ishrani 7.000 pre nove ere. U staroj Grčkoj i Rimu žene su pravile pomade od tucanog semena bundeve i maslinovog ulja, koje su koristile za negu kože i uklanjanje pega na licu. U srednjem veku su hodočasnici nosili o pojasu posudu od tikve, umesto čuture. Pita od bundeve tradicionalni je i danas deo obroka za Dan zahvalnosti u Kanadi i SAD. Najčešće se gaji u bašti ili na njivama među usev u kukuruzu. Plod je loptastog ili cilindričnog oblika žute, bele ili narandžaste boje, s glatkom ili blago rebrastom korom. Unutrašnjost bundeve je intenzivno žuto - narandžaste boje sa semenkama i pulpom. Bundeva spada u lekovite biljke, a  od nje se može iskoristiti bukvalno sve. Nadzemni delovi biljke, stablo i listovi koriste se za
ishranu stoke, meso bundeve u ishrani, dok se od semenki dobija ulje izuzetnog kvaliteta. A koren? I on se koristiti za kalemljenje lubenica i dinja. Prinos bostana je bolji jer dobija snažan i dobro razvijen korenov sistem, pa sam bostan postaje otporan na razne bolesti. Na našim prostorima se uzgaja nekoliko vrsta bundeve uglavnom u baštama, ili kao među usev u kukuruzu. Plod tradicionalne bundeve obično je težak između 2,7 i 8,2 kilograma, dok plod
krupnijih sorti može da dostigne težinu i više od 34 kilograma.
Bundeva je bogata vodom, vlaknima, proteinima i vitaminima, a u ishrani se koristi za pripremu čorbi, pita, ukusnih umaka, sokova, džemova, ili se jednostavno ispeče u rerni. Po hranljivoj vrednosti i dijetetskoj važnosti bundeva je vodeća biljka među povrćem. Malo je poznato da ima šest puta više vitamina nego jabuka i cvekla, bogata je vitaminima A, C, E i B, kao i gvožđe. Od minerala najviše ima kalijuma, fosfora, kalcijuma i gvožđa, kao i
mnogih oligo i mikroelemenata. Bundeva sadrži više od 60 odsto nezasićenih masnih kiselina i bogata je biljnim proteinima, belančevinama, pektine, celulozu,
kao i druga biljna vlakna, što je čini lako svarljivom. Masnoća gotovo da nema, jer se u 100 grama bundeve nalazi samo tridesetak kalorija, pa je idealna za sve vrste dijeta. Međutim, treba napomenuti da seme bundeve ima čak dvadeset puta veću kalorijsku vrednost od ploda, jer sadrži više belančevina, ugljenih hidrata i masti, ali i druge korisne i lekovite sastojke koje sadrži i plod.
Lekovite semenke
Semenke su bogate masnim uljem, proteinima i mineralima, i koriste se pečena kao poslastica, ili za dobijanje ulja hladnim ceđenjem. Bundevino ulje je crvenkaste boje, kvalitetno, lako svarljivo. Posle brojnih izučavanja stručnjaci su došli do zaključka da bundevino ulje reguliše nivo holesterola, preventivno deluje kod funkcije mokraćne bešike i pomaže u lečenju sindroma iritiranih creva. Istraživanja su potvrdila da ovo ulje smanjuje rizik od pojave nekih vrsta kamena u bubrezima. Preporučuje se i kao efikasan i neškodljiv lek protiv dečjih glista i pantljičare. Seme bundeve mogu da jedu i trudnice, dojilje,
stariji i osobe sa bolesnom jetrom, kao i muškarci koji imaju problema sa prostatom, jer zbog obilja cinka umanjuje tegobe ove bolesti.
Seme bundeve golice posebno je vredno i bogato korisnim sastojcima. Kada se ljušti seme treba da vodite računa da ne uklonite tanku sivo-zelenkastu pokožicu, jer je u njoj najviše lekovitih sastojaka. Manje je poznato da plod bundeve sadrži aminokiselinu koja podstiče izlučivanje serotonina u organizam, hormona koji stvara vedro raspoloženje i osećaj sreće. U svakodnevnoj ishrani, tvrde stručnjaci, sprečava anksioznost i pojavu depresije. Bundeva
sprečava prerano starenje organizma, nastanak kardiovaskularnih bolesti, degeneraciju tkiva oka, stvaranje katarakte. Osim što reguliše varenje hrane, deluje i kao laksativ, pa je korisna za suzbijanje zatvora.
Festival u čast bundeve
Plod i seme su od davnina poznati u narodnoj medicini i koristili su se za izbacivanje suvišne vode iz organizma, lečenje crevnih oboljenja, prostate. Danas se u mnogim delovima Srbije i sveta koriste kao ukras na različite načine i postaju lepi suveniri. U čast bundeve, odnosno ludaje kako je zovu u Vojvodini, već 35. godina druge nedelje oktobra u Kikindi se održava tradicionalni festival posvećen bundevi. Između ostalog organizuje se izbor za najtežu i najdužu ludaju, dok se brojni posetioci tradicionalno služe banatskim fruštukom, specijalitetima koje domaćice pripremaju od bundeve i raznim drugim slatkim i slanim đakonijama.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Potiče iz jugozapadne Azije i jugoistočne Evrope. U regiji Kaspijskog jezera, odnosno severnog Irana, uzgaja se već oko 3.000 godina. U Grčku je donesena oko 700. godine p. n. e., a u Rim oko 200. godine p. n. e.Voće koje je nepravedno zapostavljeno, a zbog svojih lekovitih svojstava koristi se već hiljadu godina. Uvođenjem pomodnog voća, povrća i začina, zaboravili smo mušmulu.Koriste se listovi, kora, cvetovi, semenke i zreo plod mušmule. Plodovi su odličan laksativ i diuretik, smiruju upalu sluzokože želuca. Pektin koji se nalazi u ovom voću pomaže u snižavanju holesterola, zaustavlja krvarenja, poboljšava vid i blagotvorno deluje na kožu i kosu.

U narodnoj medicini kora mušmule koristi se za lečenje malarije, a ova binjka je rasprostranjena širom sveta. Podnosi temperature i do 36 stepeni ispod nule.Iako relativno dobro podnosi sušu, topla mediteranska klima nije pogodna za uzgajanje ove biljke.

Postoji četrdeset do pedeset vrsta koje se međusobno razlikuju po veličini i obliku ploda i po količini semenki u plodu.

Plodovi su vrlo ukusni, kiselkasto-slatkasti. Sazrevaju od druge polovine oktobra do kraja decembra. Bogati su različitim mineralnim solima, pektinima, organskim kiselinama i vitaminima, koji blagotvorno deluju na ljudski organizam.To je bilo veoma značajno voće tokom vremena rimske imperije i srednjeg veka. Rimljani su raširili mušmulu po Evropi, prvo po Italiji i Grčkoj, gde se jako dobro odomaćila. Otkriveno je da su rimski vojnici sadili mušmulu u svojim vojnim logorima.

Izvor:http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3774917/musmula--voce-misticnih-moci.html

Šljiva, srpsko plavo zlato i glavni sastojak našeg nacionalnog pića – rakije šljivovice. U pitanju je voće iz porodice ruža sa okruglim ili duguljastim modro
plavim plodovima koji se koriste u ishrani. Osim u svežem stanju od šljive se prave džemovi, marmelade, razni namazi, sokovi, a vekovima se koristila i u
lekovite svrhe. Šljivici se danas najviše prostiru u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji.
Sa 42 miliona stabala i prinosom od 700.000 tona Srbija je na trećem mestu po proizvodnji šljiva u svetu.Prvi pisani podaci o šljivi potiču od grčkih
pesnika, a Teofrast koji je živeo 300 godina pre nove ere opisao je tri sorte šljive. Ne postoje pouzdani dokazi o poreklu ovog voća, ali postoje zapisi da se sa šljivom trgovalo u vreme Tatara, Huna i Turaka. Smatra se da su u Rim donete u prvom veku naše ere.
Domaću šljivu su doneli naši preci prilikom naseljavanja Balkana, ali tek početkom 19. veka počinje intenzivno da se gaji, a šljivici niču širom Srbije. Smatra
se da domaća šljiva potiče sa severnog Kavkaza i da je nastala spontanim ukrštanjem crnog trna i džanarike. Zahvalna je za uzgoj, uspeva u brdskim predelima oštrijeg reljefa, daje obilan rod, a samo drvo šljive je vrlo zahvalno za obradu. Šljiva živi 30 do 40 godina, a dostiže visinu do
12 metara, lako se razmnožava i ne zahteva posebnu negu. Cveta u martu i aprilu, kada drvo prekriju snežno beli cvetovi. U zavisnosti od sorte plod dozreva od jula do septembra.
Plod je koštunica od 6,5 do 66,7 g, jajastog, loptastog ili kruškastog oblika sa bočnom brazdom. Pokožica ploda je modroplava, ali može biti i ljubičasta, crvena ili žuta. Mesnati plodovi zahvalni su za preradu,pa se od šljive prave džemovi, marmelade i razni drugi namazi. Plodovi sadrže do 75
odsto vode i 25 posto suve materije. Ukus zavisi od odnosa šećera i organskih kiselina. U plodu šljive preovlađuje glukoza, ima nešto manje fruktoze, pektinske materije, ali u kalijuma, fosfora, provitamina A i vitamine B i C.
Postoje podaci da su naši preci počeli da suše šljivu sredinom 19 veka, ali nije poznato ko se i kada dosetio da od ploda ove voćke pravi rakiju. Sušena srpska šljiva danas je poznata, tražena i cenjena svuda u svetu.Šljiva se odavnina koristila i u lekovite svrhe. Njeno lekovito dejstvo potvrdila su brojna istraživanja na
američkim univerzitetima gde je dokazano da konzumiranje šljive utiče na poboljšanje gustine kostiju koje postaju jače i otpornije. Šljive pomažu i kod
kontrole nivoa šećera u krvi, pa se konzumiranjem ove voćke smanjuju rizik od dijabetesa tipa 2. Samo pet šljiva dnevno je dovoljno da poboljšate memoriju, a kako je ovo voće bogato kalijumom pomaže i pri kontroli visokog krvnog pritiska, te smanjuje rizik od moždanog udara. Suve šljive su odličan
način da ubrzate varenje, a utiču i na poboljšanje zdravlja očiju. Pospešuje rad jetre i izlučivanje žuči, kao i bolji rad bubrega i mokraćnog mehura.
Šljiva jača živce te pomaže protiv nervoze, stresa, nesanice i poteškoća s koncentracijom. Kao oblog dobra je protiv alergijskog osipa, krasta, rana i čireva. Osim ploda u lekovite svrhe se koristi list i smola.
Listovi se beru od maja do avgusta, suše na promaji i koriste kao čaj. Kod upale grla dobro je prokuvati nekoliko svežih listova šljive u vinu, pa ovom
tečnošću ispirati grlo i usta. Smola koja curi iz kore drveta skuplja se od maja do jula. Istopljena u sirćetu smola šljive pomaže kod zarastanja rana, a dodata u vino kao sredstvo koje pospešuje izlučivanje bubrežnog i mokraćnog peska i kamena. Kako je u pitanju nisko kalorično voće preporučuje
se kod dijetalne ishrane za bolesnike i one koji žele da smršaju.
Ali, koliko god da su zdrave šljive treba biti oprezan sa konzumiranjem, jer postoje osobe koje teško podnose ovo voće. Naime, kod pojedinih ljudi nakon
jela svežih šljiva može doći do nadutosti stomaka ili čak zapaljenja sluznice creva. U tom slučaju najbolje je šljive jesti kao džem ili marmeladu, ili jednostavno
napravite kompot od šljiva. Čak i onima koji nemaju problema sa varenjem preporučuje se da plodove šljive dobro sažvaću kako bi se lakše razgradile u
želuci. I ne preterujte sa količinom. Osam do deset šljiva dnevno je sasvim dovoljno, savetuju stručnjaci.

Izvor: Agrobiznis magazin

Glog je po verovanju duboko ukorenjenom u srpskom narodu biljka koja štiti od svakog zla. Njime se kiti kuća, dobro ga je jesti, a važno mesto zauzima i u religijskim obredima. Legenda kaže da je od glogovog trnja napravljena kruna za Hrista tokom njegovog stradanja, pa ne čude brojni mitovi koji se vezuju za ovo drvo. Od gloga su Kinezi pravili fermentisano piće još pre 9.000 godina, a za lečenje su ga koristili i stari Grci i Indijci.

Glog je samonikla žbunasta biljka iz porodice ruža, raste u vlažnim područjima, na obodima šuma, ali i uz ograde. U pitanju je vrlo otporna biljka, listovi su podeljeni u tri do pet režnjeva i po obodu testerasti, a cvetovi najčešće beli sakupljeni u mirisne cvasti slične štitu sa prašnicima crvene boje. Plod je okruglasto – duguljast i mesnat sa jednom do tri semenke. Lekovita svojstva gloga dobro su poznata već vekovima, a u narodnoj medicini najviše se koristi kod kardio-vaskularnih bolesti. Glog jača i potkrepljuje rad srca, a koristi se i kao prirodni lek za regulaciju krvnog pritiska. Ne samo da snižava povišeni krvni pritisak, već i podiže nizak u slučajevima oslabljenog ili oštećenog rada srčanog mišica. Blagotvorno deluje kod zakrečenja krvnih sudova, upale srčanog
mišića i protiv angine pektoris. Jednom rečju pomaže u lečenju svih vrsta srčanih oboljena.
U narodnoj medicini koriste se cvetovi, listovi i glogovi plodovi bez peteljke koji su bogati antioksidansima. Od cvetova se dobija eterično ulje, a uz lišće služe za pripremu čaja. Plovi sadrže tanin, saponin, glikozide i fruktozu, a izuzetno su bogati kalijumom, natrijumom, kalcijumom i solima fosforne kiseline. U glogu ima masnog ulja, šećera, limunske, vinske i drugih kiselina, dok kora sadrži alkaloide. Cvetovi gloga imaju jak miris i mirišu na med, a beru se u proleće između aprila i juna u vreme kada je drvo u punom cvetu. Suše se u tankom sloju na promaji bez izlaganja sunčevoj svetlosti, jer ne bi smeli da promene boju. Lišće se bere nakon cvetanja biljke i suši isto kao i cvet, dok se plodovi beru u jesen kada postanu potpuno zreli i jarko crveni. Prvo se suše u hladu da svenu, a posle toga mogu da se dosuše i na suncu. Tinkture od svežih plodova gloga danas se najčešće koriste u homeopatiji, a lekovita svojstva
ove biljke potvrdila je i nauka.
Međutim važno je napomenuti duža i svakodnevna upotreba gloga, bilo kroz čaj ili tinkturu može da izazove mučninu, pa čak i trovanje. Zato se preporučuje da se posle pet do sedam dana lečenja čajem od gloga napravi pauza od dva-tri dana. Preporučljivo je da se čaj ne uzima na svoju ruku, već da pacijent tokom terapije bude pod nadzorom lekara ili fitoterapeuta.
Iako je prvenstveno poznat kao biljka za lečenje srčanih oboljenja, glog je jedna od biljaka s najjačim smirujućim učinkom pa blagotvorno deluje na nervni sistem. Pomaže kod umora, manjka energije, nesanice, ankcioznosti, teškog disanja, vrtoglavica, lupanja srca, nervoze, šuma u ušima, malokrvnosti... Može se koristiti kao pomoć kod mršavljenja, jer potiče izbacivanje viška vode iz organizma. Glog jača vezivno tkivo na zglobovima, a zbog antiupalnog delovanja savetuje se pacijentima koji imaju razna upalna stanja, ali treba da ga izbegavaju trudnice, dojilje i deca mlađa od 12 godina.Glog se najčešće konzumira kao čaj bilo da se koriste osušene bobice, cvetovi ili lišće.
Priprema je vrlo jednostavna. Jednu kafenu kašičicu usitnjenog ploda gloga preliti sa 150 ml ključale vode, sud poklopiti, ostaviti da odstoji 15-30 minuta. Procediti i piti tri puta dnevno. U borbi protiv aritmije koristi se čaj od cvetova i lišća gloga i to na sledeći način: kašiku sušenog cveta i lista gloga preliti sa 2 dl ključale vode i ostaviti dobro zaklopljeno da odstoji dva sata. Procediti i piti dva puta dnevno po punu šolju. Ako baš niste ljubitelj čajeva valja znati da se od gloga može praviti sok, džem, ali i vino i likera, pri čemu se ne gubi lekovita svojstva ove bilje.
Evo kako ljubitelji vina mogu da naprave svoje omiljeno piće, ali se za razliku od klasičnog vina od grožđa konzumira isključivo jedna rakijska čašica dnevno.
Vino od gloga
Sastojci:
* 1 kilogram svežih, zrelih bobica gloga
* Litar i po prokuvane vode
* 500 gr žutog šećera
Priprema: Dobro oprati i očistiti bobice gloga, te ih sipati u veliku staklenu teglu. Dodati prokuvanu i ohlađenu vodu i žuti šećer. Teglu prekriti gazom i ostaviti na sobnoj temperaturi na tamnom mestu 40 dana. Nakon toga procediti, tečnost sipati u staklenu flašu i čuvati u frižideru. Vino uzimati svako jutro po jednu rakijsku čašicu, pola sata pre doručka.

Izvor: Agrobiznis magazin

Kupus (lat. Brassica oleracea) je dvogodišnja, kultivisana, zeljasta biljka. Najstariji podatak o korišćenju kupusa pronađen je u Kini, a datira iz perioda
4.000 godina pre nove ere. Kinezi su kupus smatrali biljkom kojom se postiže ravnoteža u telu. Bio je omiljeno povrće starih Grka i Rimljana, a kupus lisičar u Splitu je uzgajao rimski imperator Dioklecijan. Osim kao hrana kupus je poznat i po blagotvornom dejstvu po ljudski organizam. O lekovitim svojstvima kupusa prvi je pisao Katon Stariji pre više od 2.200 godina.

Kupus sladak, kiseo, kao salata, glavno jelo ili dodatak sa mesom ili bez njega, pored pasulja i krompira je osnova srpske kuhinje. U našem narodu koristi se već vekovima kao hrana i kao lek. Kupus se gaji u ravnicama, rečnim dolinama i brdsko-planinskim područjima, a može uspevati i na većim nadmorskim visinama do 2.000 metara. Najbolje uspeva na vlažnom i prohladnom području. Ne podnosi mraz, ali ni jako sunce, uzgaja se iz rasada i traži dosta vode.
Kupus je povrće visoke biološke i niske kalorijske vrednosti (24 kcal/100 g). Sadrži 92,52 odsto vode, 1, 21posto belančevina, 2, 3 odsto dijetetskih vlakana i
svega 0,18 posto masti i 2,3% dijetetskih vlakana. Kupus je izuzetno bogat vitaminima C (42 mg/100 g) i K, gvožđem, magnezijum, sumporom i bakrom. Kupus je dragocena namirnica zbog tartronske kiseline koja usporava pretvaranje šećera i ostalih ugljenihidrata u mast, pa ga nutriconisti preporučuju osobama koje imaju problem sa viškom kilograma. Kupusom se unose najaktivniji elementi za održavanje biološke ravnoteže organizma
i za odbranu od raznih bolesti.Kupus je bogat celulozom koja poboljšava probavu, deluje povoljno na zaceljivanja rana, pa su ga Britanci koristili kao tretman „rovovskih stopala“ tokom Prvog svetskog rata. I danas listovi kupusa uspešno koriste kod otoka posle udaraca. Ipak, po rečima stručnjaka najlekovitiji je sok od kupusa koji provereno leči čir na želucu. Kupus ima antioksidansno i antiseptičko dejstvo, jača imunitet i povoljno deluje kod brojnih bolesti i tegoba od artritisa, preko srčanih bolesti do bronhitisa, malokrvnosti, mamurluka, osteoporoze, plućnih bolesti, reguliše varenje... Postoji nekoliko sorti kupusa, a istraživanja su pokazala da je najzdraviji crveni kupus. Za razliku od belog koji se kod nas najčešće koristi, crveni kupus sadrži više vitamina C, ima više antioksidanata, posebno antocijanina, za koji je dokazano da štiti ćelije mozga. Svež kupus sprečava apsorpciju masnoća posle obroka i na taj način snižava nivo holesterola. Da se ne bi izgubila njegova lekovita svojstva prilikom kuvanja preporuka je da se kupus staviti u vruću umesto u hladnu vodu. Ne bi trebalo dugo ga kuvati, jer gubi svojstva i to kasnije dovodi do nadutosti i težeg varenja kod pojedinih ljudi.
Prilikom kupovine kupusa na pijaci birajte onaj koji ima tanko lišće savijeno u tvrdu glavicu i bez velikih žila. Najveći proizvođači kupusa na svetu su Kina i
Indija, ali se najviše u ishrani koristi u Rusiji (20 kilograma po glavi stanovnika godišnje) koja je treća zemlja sveta po proizvodnji ovog povrća. Kupus se
ostavlja i za zimnicu. Glavice iz kojih je izdubljen koren se slažu u bure ili kacu i potom prelivaju rastvorom vode i soli (na 50 l vode 1 kg soli). U zavisnosti
od temperature kupus se za oko 20-30 dana ukiseli. Glavice kiselog kupusa se koriste za kuvanje svadbarskog kupusa, podvarka ili sarme, a može se iseći za
salatu. Tečnost u kojoj se kiseli kupus poznat kao rasol odlično je sredstvo protiv mamurluka. Ne preporučuje se osobama koje imaju hipertenziju ili probleme sa bubrezima zbog veće količine soli koja se najčešće dodaje prilikom kiseljenja i koji ima ulogu konzervansa.

Sličan kupusu po lekovitim dejstvima je i njegov „dalji rođak“ kelj koji takođe spada u porodicu kupusnjača. Iako podseća na kupus postoje značajne razlike u izgledu i nutritivnom sastavu. Za razliku od kupusa kelj je tamno zelene boje, ima deblje, tvrđe listove izbrazdane brojnim žilama i savijene u glavicu. Za razliku od kupusa kelj bolje podnosi visoke letnje temperature, ali i niže, čak i mraz. Štaviše, nakon prvih mrazeva se povećava količina šećera
u listovima kelja, pa je on ukusniji. Ali, za razliku od kupusa kelj se ne može kiseliti. Snaga kelja leži u skoro 45 različitih flavonoida koji mogu da spreče zapaljenja u organizmu, povoljno utiče kod artritisa, problema sa varenjem, ima pozitivan uticaj na rad moždanih ćelija. Kelj sadrži veliku dozu vitamina K (čak 1327 procenata preporučenog dnevnog unosa u 100 grama) koji je od ključne važnosti za sintezu osteokalcina, proteina koji jača strukturu naših kostiju. Nutricionisti kelj preporučuju za detoksikaciju organizma. Istraživanja su pokazala da kelj može potpuno da očisti telo i reguliše opšte stanje
organizma jer dopire čak do DNK. Za to je zadužen izotoicijanat, koji nastaje iz molekula kelja.
U narodnoj medici poznat je kao melem protiv reume, preporučuje se osobama sa visokim krvim pritiskom, kao prevencija oboljenja oka, a zbog obilja vlakana dobar je kod problema sa probavom. Može da se koristi kao varivo, dodatak salati, dodaje se u sos za paste ili rižoto. Od kelja može
da se napravi čak i zdrava grickalica kao što je čips.

Izvor: Agrobiznis magazin

Ruska tradicionalna medicina smatra cveklu za jedan od najboljih prirodnih lekova. Zato i ne čudi što je cvekla glavni sastojak čorbe boršč, ruskog nacionalnog
jela. Cvekla (lat. Beta vulgaris) je povrće poreklom sa obala Sredozemlja, a najčešće se jede koren koji je karakteristične crvene boje, okruglog ili cilindričnog oblika. Još su stari Grci i Rimljani znali za lekovita svojstva cvekle. Grci su je koristili za snižavanje telesne temperature, a postojalo je i verovanje da ako muškarac i žena podele cveklu, ona će ih vezati da se međusobno zaljube.  Ova tvrdnja nikada nije potvrđena, ali je nesporno da konzumiranje cvekle utiče
na jačanje imuniteta i zdravlja. Skoro da ne postoji mineral koji cvekla ne sadrži. U svežoj cvekli koncentracija mineralnih materija je 627,3 mg/100g, a bogata je gvožđem, kalijumom, kalcijumom, natrijumom, fosforom, magnezijumom…
Cvekla ima i obilje vitamina C, B1 i B2, kao i vitamin B 12, koji se vrlo retko može naći u biljnim namirnicama. Crvenu boju koren cvekle duguje visokom
sadržaju antocijanina koji štiti eritrocite i čini da krvni sudovi budu elastičniji, pa samim tim utiče da srce bolje pumpa krv. Cvekla ima i adenin, koji održava visoku koncentraciju leukocita, zato je i poznata kao lek protiv malokrvnosti. Malo je poznato da i list cvekle sadrži hranljive elemente i najčešće se koristi u salatama, ili kao varivo.
Prema statističkim podacima Svetske zdravstvene organizacije, čak 20 odsto trudnica pati od anemije, jer beba u majčinom stomaku „koristi“ njeno gvožđe,
pa se trudnicama preporučuje da jedu sirovu ili piju sok od cvekle. Britanski naučnici su pak ustanovili, da 25 odsto odrasle muške populacije pati od nekog oblika hipertenzije, a istraživanja su pokazala da cvekla utiče na regulisanje povišenog krvnog pritiska. Zbog svojih nutritivnih vrednosti i blagodeti po ljudsko zdravlje cvekla fascinira naučnike, pa se rade brojna istraživanja koja su pokazala da ima pozitivan uticaj na lečenju malarije, akutnih plućnih bolesti i gripa.
Povoljno utiče na nerve i rad mozga, pospešuje rad želuca, creva i žuči, pročišćava jetru, leči anemiju, poboljšava otpornost organizma i jača libido. Cvekla je dobra za prevenciju mišićne degeneracije, poboljšava cirkulaciju, ojačava kolagen kože, poboljšava imunitet… Stručnjaci kažu da cvekla može da se uzima u neograničenim količinama bez ikakvih štetnih posledica.
Koren cvekle se vadi u jesen, a čuva se u umereno toplim prostorijama i može da ostane sveža i po nekoliko meseci. Sok od cvekle u kombinaciji sa medom izuzetno je lekovit, a od kilograma ovog povrća dobija se čak 750 grama soka. Kuvanjem cvekla gubi svoju lekovitost, pa stručnjaci preporučuju da je najbolje jesti je presnu.
Umereno sa šargarepom
Cvekla se „dobro slaže“ sa šargarepom, a kombinacijom ova dva povrća bilo u salati ili kao sok dobijate pravu „vitaminsku bombu“. Šargarepa (lat. Daucus carota) je dvogodišnja povrtarska biljka. Poreklom je iz centralne Azije, ali se vremenom proširila i danas se gaji u celom svetu. U ishrani se koristi koren vretenastog oblika narandžaste boje. Seje se u rano proleće, stablo domaćih vrsta obično raste do 20- 40 cm, cvetovi su beli i skupljeni u štitaste
cvasti. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), suva kao začin… Karakterističnu narandžastu boju ima zbog obilja beta-karotena, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A. Šargarepa je bogata i vitminima B i C, alkaloidima eteričnim i masnim uljima, te organskim kiselinama, vlaknima, antioksidansima, mineralima.
Osim što je veoma ukusna namirnica, poseduje i mnoga lekovita svojstva. Žvakanje šargarepe u sirovom stanju ubija štetne materije u ustima, čisti zube, eliminiše naslage, sprečava krvarenje desni i pojavu karijesa. Kompleks vitamina B, prisutan u šargarepi, reguliše cirkulaciju krvi, obezbeđujući srcu i plućima normalan rad, pa je dobra preventiva protiv kardiovaskularnih oboljenja, a pomaže i u snižavanju visokog krvnog pritiska. Konzumiranje sveže šargarepe pojačava proizvodnju pljuvačke i ubrzava probavu, sprečava nastanak čira na želucu i druge poremećaje u varenju. Sok od sveže ceđene šargarepe idealan je za grčeve, upalu slepog creva, čisti creva od parazita, utiče na zdravlje nervnog sistema, smanjuje visok holesterol, usporava starenje…
Verovali ili ne, sveže ceđeni sok od šargarepe je dobar antiseptik, a ukoliko mu dodate med i ceđeni limun, dobićete efikasan napitak za lečenje bolesti respiratornih organa (astme i bronhitisa). Međutim, iako šargarepa poseduje mnoga lekovita svojstva, njena prekomerna upotreba može dovesti do pojave stanja nazvanog karotenodermija, odnosno kada dlanovi, stopala i drugi delovi tela poprime narandžastu ili žućkastu boju zbog visokog nivoa beta- karotena u krvi. Osim toga ukoliko se šargarepa konzumira u velikim količinama i duži vremenski period, mogu se javiti simptomi kao što su mučnina, vrtoglavica, povraćanje i glavobolja, koji ukazuju da je došlo do hipervitaminoze vitamina A. Zato stručnjaci preporučuju da se dnevno pojede najviše tri do četiri šargarepe srednje veličine.
Uostalom, umerenost u jelu oduvek je bila vrlina, a to sugerišu i zagovornici zdrave ishrane i danas.

Izvor:Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30