Glog je po verovanju duboko ukorenjenom u srpskom narodu biljka koja štiti od svakog zla. Njime se kiti kuća, dobro ga je jesti, a važno mesto zauzima i u religijskim obredima. Legenda kaže da je od glogovog trnja napravljena kruna za Hrista tokom njegovog stradanja, pa ne čude brojni mitovi koji se vezuju za ovo drvo. Od gloga su Kinezi pravili fermentisano piće još pre 9.000 godina, a za lečenje su ga koristili i stari Grci i Indijci.

Glog je samonikla žbunasta biljka iz porodice ruža, raste u vlažnim područjima, na obodima šuma, ali i uz ograde. U pitanju je vrlo otporna biljka, listovi su podeljeni u tri do pet režnjeva i po obodu testerasti, a cvetovi najčešće beli sakupljeni u mirisne cvasti slične štitu sa prašnicima crvene boje. Plod je okruglasto – duguljast i mesnat sa jednom do tri semenke. Lekovita svojstva gloga dobro su poznata već vekovima, a u narodnoj medicini najviše se koristi kod kardio-vaskularnih bolesti. Glog jača i potkrepljuje rad srca, a koristi se i kao prirodni lek za regulaciju krvnog pritiska. Ne samo da snižava povišeni krvni pritisak, već i podiže nizak u slučajevima oslabljenog ili oštećenog rada srčanog mišica. Blagotvorno deluje kod zakrečenja krvnih sudova, upale srčanog
mišića i protiv angine pektoris. Jednom rečju pomaže u lečenju svih vrsta srčanih oboljena.
U narodnoj medicini koriste se cvetovi, listovi i glogovi plodovi bez peteljke koji su bogati antioksidansima. Od cvetova se dobija eterično ulje, a uz lišće služe za pripremu čaja. Plovi sadrže tanin, saponin, glikozide i fruktozu, a izuzetno su bogati kalijumom, natrijumom, kalcijumom i solima fosforne kiseline. U glogu ima masnog ulja, šećera, limunske, vinske i drugih kiselina, dok kora sadrži alkaloide. Cvetovi gloga imaju jak miris i mirišu na med, a beru se u proleće između aprila i juna u vreme kada je drvo u punom cvetu. Suše se u tankom sloju na promaji bez izlaganja sunčevoj svetlosti, jer ne bi smeli da promene boju. Lišće se bere nakon cvetanja biljke i suši isto kao i cvet, dok se plodovi beru u jesen kada postanu potpuno zreli i jarko crveni. Prvo se suše u hladu da svenu, a posle toga mogu da se dosuše i na suncu. Tinkture od svežih plodova gloga danas se najčešće koriste u homeopatiji, a lekovita svojstva
ove biljke potvrdila je i nauka.
Međutim važno je napomenuti duža i svakodnevna upotreba gloga, bilo kroz čaj ili tinkturu može da izazove mučninu, pa čak i trovanje. Zato se preporučuje da se posle pet do sedam dana lečenja čajem od gloga napravi pauza od dva-tri dana. Preporučljivo je da se čaj ne uzima na svoju ruku, već da pacijent tokom terapije bude pod nadzorom lekara ili fitoterapeuta.
Iako je prvenstveno poznat kao biljka za lečenje srčanih oboljenja, glog je jedna od biljaka s najjačim smirujućim učinkom pa blagotvorno deluje na nervni sistem. Pomaže kod umora, manjka energije, nesanice, ankcioznosti, teškog disanja, vrtoglavica, lupanja srca, nervoze, šuma u ušima, malokrvnosti... Može se koristiti kao pomoć kod mršavljenja, jer potiče izbacivanje viška vode iz organizma. Glog jača vezivno tkivo na zglobovima, a zbog antiupalnog delovanja savetuje se pacijentima koji imaju razna upalna stanja, ali treba da ga izbegavaju trudnice, dojilje i deca mlađa od 12 godina.Glog se najčešće konzumira kao čaj bilo da se koriste osušene bobice, cvetovi ili lišće.
Priprema je vrlo jednostavna. Jednu kafenu kašičicu usitnjenog ploda gloga preliti sa 150 ml ključale vode, sud poklopiti, ostaviti da odstoji 15-30 minuta. Procediti i piti tri puta dnevno. U borbi protiv aritmije koristi se čaj od cvetova i lišća gloga i to na sledeći način: kašiku sušenog cveta i lista gloga preliti sa 2 dl ključale vode i ostaviti dobro zaklopljeno da odstoji dva sata. Procediti i piti dva puta dnevno po punu šolju. Ako baš niste ljubitelj čajeva valja znati da se od gloga može praviti sok, džem, ali i vino i likera, pri čemu se ne gubi lekovita svojstva ove bilje.
Evo kako ljubitelji vina mogu da naprave svoje omiljeno piće, ali se za razliku od klasičnog vina od grožđa konzumira isključivo jedna rakijska čašica dnevno.
Vino od gloga
Sastojci:
* 1 kilogram svežih, zrelih bobica gloga
* Litar i po prokuvane vode
* 500 gr žutog šećera
Priprema: Dobro oprati i očistiti bobice gloga, te ih sipati u veliku staklenu teglu. Dodati prokuvanu i ohlađenu vodu i žuti šećer. Teglu prekriti gazom i ostaviti na sobnoj temperaturi na tamnom mestu 40 dana. Nakon toga procediti, tečnost sipati u staklenu flašu i čuvati u frižideru. Vino uzimati svako jutro po jednu rakijsku čašicu, pola sata pre doručka.

Izvor: Agrobiznis magazin

Kupus (lat. Brassica oleracea) je dvogodišnja, kultivisana, zeljasta biljka. Najstariji podatak o korišćenju kupusa pronađen je u Kini, a datira iz perioda
4.000 godina pre nove ere. Kinezi su kupus smatrali biljkom kojom se postiže ravnoteža u telu. Bio je omiljeno povrće starih Grka i Rimljana, a kupus lisičar u Splitu je uzgajao rimski imperator Dioklecijan. Osim kao hrana kupus je poznat i po blagotvornom dejstvu po ljudski organizam. O lekovitim svojstvima kupusa prvi je pisao Katon Stariji pre više od 2.200 godina.

Kupus sladak, kiseo, kao salata, glavno jelo ili dodatak sa mesom ili bez njega, pored pasulja i krompira je osnova srpske kuhinje. U našem narodu koristi se već vekovima kao hrana i kao lek. Kupus se gaji u ravnicama, rečnim dolinama i brdsko-planinskim područjima, a može uspevati i na većim nadmorskim visinama do 2.000 metara. Najbolje uspeva na vlažnom i prohladnom području. Ne podnosi mraz, ali ni jako sunce, uzgaja se iz rasada i traži dosta vode.
Kupus je povrće visoke biološke i niske kalorijske vrednosti (24 kcal/100 g). Sadrži 92,52 odsto vode, 1, 21posto belančevina, 2, 3 odsto dijetetskih vlakana i
svega 0,18 posto masti i 2,3% dijetetskih vlakana. Kupus je izuzetno bogat vitaminima C (42 mg/100 g) i K, gvožđem, magnezijum, sumporom i bakrom. Kupus je dragocena namirnica zbog tartronske kiseline koja usporava pretvaranje šećera i ostalih ugljenihidrata u mast, pa ga nutriconisti preporučuju osobama koje imaju problem sa viškom kilograma. Kupusom se unose najaktivniji elementi za održavanje biološke ravnoteže organizma
i za odbranu od raznih bolesti.Kupus je bogat celulozom koja poboljšava probavu, deluje povoljno na zaceljivanja rana, pa su ga Britanci koristili kao tretman „rovovskih stopala“ tokom Prvog svetskog rata. I danas listovi kupusa uspešno koriste kod otoka posle udaraca. Ipak, po rečima stručnjaka najlekovitiji je sok od kupusa koji provereno leči čir na želucu. Kupus ima antioksidansno i antiseptičko dejstvo, jača imunitet i povoljno deluje kod brojnih bolesti i tegoba od artritisa, preko srčanih bolesti do bronhitisa, malokrvnosti, mamurluka, osteoporoze, plućnih bolesti, reguliše varenje... Postoji nekoliko sorti kupusa, a istraživanja su pokazala da je najzdraviji crveni kupus. Za razliku od belog koji se kod nas najčešće koristi, crveni kupus sadrži više vitamina C, ima više antioksidanata, posebno antocijanina, za koji je dokazano da štiti ćelije mozga. Svež kupus sprečava apsorpciju masnoća posle obroka i na taj način snižava nivo holesterola. Da se ne bi izgubila njegova lekovita svojstva prilikom kuvanja preporuka je da se kupus staviti u vruću umesto u hladnu vodu. Ne bi trebalo dugo ga kuvati, jer gubi svojstva i to kasnije dovodi do nadutosti i težeg varenja kod pojedinih ljudi.
Prilikom kupovine kupusa na pijaci birajte onaj koji ima tanko lišće savijeno u tvrdu glavicu i bez velikih žila. Najveći proizvođači kupusa na svetu su Kina i
Indija, ali se najviše u ishrani koristi u Rusiji (20 kilograma po glavi stanovnika godišnje) koja je treća zemlja sveta po proizvodnji ovog povrća. Kupus se
ostavlja i za zimnicu. Glavice iz kojih je izdubljen koren se slažu u bure ili kacu i potom prelivaju rastvorom vode i soli (na 50 l vode 1 kg soli). U zavisnosti
od temperature kupus se za oko 20-30 dana ukiseli. Glavice kiselog kupusa se koriste za kuvanje svadbarskog kupusa, podvarka ili sarme, a može se iseći za
salatu. Tečnost u kojoj se kiseli kupus poznat kao rasol odlično je sredstvo protiv mamurluka. Ne preporučuje se osobama koje imaju hipertenziju ili probleme sa bubrezima zbog veće količine soli koja se najčešće dodaje prilikom kiseljenja i koji ima ulogu konzervansa.

Sličan kupusu po lekovitim dejstvima je i njegov „dalji rođak“ kelj koji takođe spada u porodicu kupusnjača. Iako podseća na kupus postoje značajne razlike u izgledu i nutritivnom sastavu. Za razliku od kupusa kelj je tamno zelene boje, ima deblje, tvrđe listove izbrazdane brojnim žilama i savijene u glavicu. Za razliku od kupusa kelj bolje podnosi visoke letnje temperature, ali i niže, čak i mraz. Štaviše, nakon prvih mrazeva se povećava količina šećera
u listovima kelja, pa je on ukusniji. Ali, za razliku od kupusa kelj se ne može kiseliti. Snaga kelja leži u skoro 45 različitih flavonoida koji mogu da spreče zapaljenja u organizmu, povoljno utiče kod artritisa, problema sa varenjem, ima pozitivan uticaj na rad moždanih ćelija. Kelj sadrži veliku dozu vitamina K (čak 1327 procenata preporučenog dnevnog unosa u 100 grama) koji je od ključne važnosti za sintezu osteokalcina, proteina koji jača strukturu naših kostiju. Nutricionisti kelj preporučuju za detoksikaciju organizma. Istraživanja su pokazala da kelj može potpuno da očisti telo i reguliše opšte stanje
organizma jer dopire čak do DNK. Za to je zadužen izotoicijanat, koji nastaje iz molekula kelja.
U narodnoj medici poznat je kao melem protiv reume, preporučuje se osobama sa visokim krvim pritiskom, kao prevencija oboljenja oka, a zbog obilja vlakana dobar je kod problema sa probavom. Može da se koristi kao varivo, dodatak salati, dodaje se u sos za paste ili rižoto. Od kelja može
da se napravi čak i zdrava grickalica kao što je čips.

Izvor: Agrobiznis magazin

Ruska tradicionalna medicina smatra cveklu za jedan od najboljih prirodnih lekova. Zato i ne čudi što je cvekla glavni sastojak čorbe boršč, ruskog nacionalnog
jela. Cvekla (lat. Beta vulgaris) je povrće poreklom sa obala Sredozemlja, a najčešće se jede koren koji je karakteristične crvene boje, okruglog ili cilindričnog oblika. Još su stari Grci i Rimljani znali za lekovita svojstva cvekle. Grci su je koristili za snižavanje telesne temperature, a postojalo je i verovanje da ako muškarac i žena podele cveklu, ona će ih vezati da se međusobno zaljube.  Ova tvrdnja nikada nije potvrđena, ali je nesporno da konzumiranje cvekle utiče
na jačanje imuniteta i zdravlja. Skoro da ne postoji mineral koji cvekla ne sadrži. U svežoj cvekli koncentracija mineralnih materija je 627,3 mg/100g, a bogata je gvožđem, kalijumom, kalcijumom, natrijumom, fosforom, magnezijumom…
Cvekla ima i obilje vitamina C, B1 i B2, kao i vitamin B 12, koji se vrlo retko može naći u biljnim namirnicama. Crvenu boju koren cvekle duguje visokom
sadržaju antocijanina koji štiti eritrocite i čini da krvni sudovi budu elastičniji, pa samim tim utiče da srce bolje pumpa krv. Cvekla ima i adenin, koji održava visoku koncentraciju leukocita, zato je i poznata kao lek protiv malokrvnosti. Malo je poznato da i list cvekle sadrži hranljive elemente i najčešće se koristi u salatama, ili kao varivo.
Prema statističkim podacima Svetske zdravstvene organizacije, čak 20 odsto trudnica pati od anemije, jer beba u majčinom stomaku „koristi“ njeno gvožđe,
pa se trudnicama preporučuje da jedu sirovu ili piju sok od cvekle. Britanski naučnici su pak ustanovili, da 25 odsto odrasle muške populacije pati od nekog oblika hipertenzije, a istraživanja su pokazala da cvekla utiče na regulisanje povišenog krvnog pritiska. Zbog svojih nutritivnih vrednosti i blagodeti po ljudsko zdravlje cvekla fascinira naučnike, pa se rade brojna istraživanja koja su pokazala da ima pozitivan uticaj na lečenju malarije, akutnih plućnih bolesti i gripa.
Povoljno utiče na nerve i rad mozga, pospešuje rad želuca, creva i žuči, pročišćava jetru, leči anemiju, poboljšava otpornost organizma i jača libido. Cvekla je dobra za prevenciju mišićne degeneracije, poboljšava cirkulaciju, ojačava kolagen kože, poboljšava imunitet… Stručnjaci kažu da cvekla može da se uzima u neograničenim količinama bez ikakvih štetnih posledica.
Koren cvekle se vadi u jesen, a čuva se u umereno toplim prostorijama i može da ostane sveža i po nekoliko meseci. Sok od cvekle u kombinaciji sa medom izuzetno je lekovit, a od kilograma ovog povrća dobija se čak 750 grama soka. Kuvanjem cvekla gubi svoju lekovitost, pa stručnjaci preporučuju da je najbolje jesti je presnu.
Umereno sa šargarepom
Cvekla se „dobro slaže“ sa šargarepom, a kombinacijom ova dva povrća bilo u salati ili kao sok dobijate pravu „vitaminsku bombu“. Šargarepa (lat. Daucus carota) je dvogodišnja povrtarska biljka. Poreklom je iz centralne Azije, ali se vremenom proširila i danas se gaji u celom svetu. U ishrani se koristi koren vretenastog oblika narandžaste boje. Seje se u rano proleće, stablo domaćih vrsta obično raste do 20- 40 cm, cvetovi su beli i skupljeni u štitaste
cvasti. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), suva kao začin… Karakterističnu narandžastu boju ima zbog obilja beta-karotena, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A. Šargarepa je bogata i vitminima B i C, alkaloidima eteričnim i masnim uljima, te organskim kiselinama, vlaknima, antioksidansima, mineralima.
Osim što je veoma ukusna namirnica, poseduje i mnoga lekovita svojstva. Žvakanje šargarepe u sirovom stanju ubija štetne materije u ustima, čisti zube, eliminiše naslage, sprečava krvarenje desni i pojavu karijesa. Kompleks vitamina B, prisutan u šargarepi, reguliše cirkulaciju krvi, obezbeđujući srcu i plućima normalan rad, pa je dobra preventiva protiv kardiovaskularnih oboljenja, a pomaže i u snižavanju visokog krvnog pritiska. Konzumiranje sveže šargarepe pojačava proizvodnju pljuvačke i ubrzava probavu, sprečava nastanak čira na želucu i druge poremećaje u varenju. Sok od sveže ceđene šargarepe idealan je za grčeve, upalu slepog creva, čisti creva od parazita, utiče na zdravlje nervnog sistema, smanjuje visok holesterol, usporava starenje…
Verovali ili ne, sveže ceđeni sok od šargarepe je dobar antiseptik, a ukoliko mu dodate med i ceđeni limun, dobićete efikasan napitak za lečenje bolesti respiratornih organa (astme i bronhitisa). Međutim, iako šargarepa poseduje mnoga lekovita svojstva, njena prekomerna upotreba može dovesti do pojave stanja nazvanog karotenodermija, odnosno kada dlanovi, stopala i drugi delovi tela poprime narandžastu ili žućkastu boju zbog visokog nivoa beta- karotena u krvi. Osim toga ukoliko se šargarepa konzumira u velikim količinama i duži vremenski period, mogu se javiti simptomi kao što su mučnina, vrtoglavica, povraćanje i glavobolja, koji ukazuju da je došlo do hipervitaminoze vitamina A. Zato stručnjaci preporučuju da se dnevno pojede najviše tri do četiri šargarepe srednje veličine.
Uostalom, umerenost u jelu oduvek je bila vrlina, a to sugerišu i zagovornici zdrave ishrane i danas.

Izvor:Agrobiznis magazin

Sirće se u ljudskoj ishrani koristi od davnina. Poznata je činjenica da su Rimljani pili jabukovo sirće kao osvežavajuci napitak, verujući u njegova lekovita svojstva. Sirće je prehrambeni proizvod, dobijen sirćetnom fermentacijom raznih voćnih vina i alkohola, ali i drugih sirovina zavisno od regije u kojoj se ono proizvodi.

Najčešće je to sirovina koje ima u izobilju, pa tako u Italiji i Francuskoj preovladava vinsko sirće, u Engleskoj sirće od ječma, u Aziji se proizvodi sirće od pirinča, a u Severnoj Americi jabukovo sirće. Široka primena Sirće se koristi u ishrani kao začin, konzervans, a odlično može poslužiti u domaćinstvu kao dezifikaciono sredstvo, s obzirom na to da usporava rast i ubija mikroorganizme, ali i kao odstranjivač mrlja, vodenog kamenca i kao odlično biorazgradivo sredstvo za pranje prozora. Takođe je poznata njegova primena u farmaceutskoj industriji i pri izradi narodnih lekova.

U našoj zemlji sirće se proizvodi od melase, koja je nusprodukt pri proizvodnji šećera. Iz nje se izdvaja alkohol etanol, od kog se sirćetnom fermentacijom dobija alkoholno sirće. Osim melase, koriste se kukuruz i druge žitarice, razne vrste vina i voća.

Alkoholno i jabukovo sirće se razlikuju prvenstveno po organoleptičkim svojstvima - po ukusu i mirisu, a zatim i po sastavu. Alkoholno sirće se najviše koristi za konzerviranje povrća, kome daje svojstven ukus i aromu, dugo čuva njegovu svežinu, kao i vitaminski sastav.

Jabukovo sirće  je vrlo rasprostranjeno u ishrani našeg stanovnistva. Dostupno je kada je cena u pitanju, a može se vrlo jednostavno napraviti i u kućnim uslovima. Najkvalitetnije je sirće od divlje jabuke. Jabukovo sirće je bogato jabučnom kiselinom, koja je prirodna organska materija, ali i svim onim materijama koje možemo naći u samoj jabuci.

Više o ovom temi možete pročitati u novom izdanju Agrobiznis magazina. 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Децембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31