Med je odavnina poznat kao hrana i lek. U starom Vavilonu koristio se u verskim obrednim. O medu postoje zapisi i na klinastom pismu, dok se u Egiptu koristio prilikom balsamovanja. Proizvode ga pčele što svi znaju, ali malo ko zna kako nastaje med.
Od nektara do meda
Nektar je osnovna sirovina koje skupljaju pčele prilikom proizvodnje meda. Nektar je slatka tečnost koju izlučuju biljke. U pitanju je rastvor šećera i vode sa manjim količinama minerala, enzima, vitamina, prirodnih boja i mirišljavih supstanci koje medu daju specifičan miris, ukus i boju. Količina nektara zavisi od vrste biljke, ali i spoljašnjih uticaja kao što je temperatura, padavine … Količina šećera u nektaru varira od 20 do 55 procenata. Što je biljka slađa to je privlačnija za pčele koje nektar prikupljaju jezikom i uvlače ga u usni otvor, a potom prolazi u medni želudac, koji je odvojen od ostalih organa za varenje
specijalnim ventilom. Najveći deo nektara pčele donose u košnicu za mlađe članove pčelinje zajednice koje nektar smeštaju u ćelije gde biva oslobođen viška vode i saharoze. Pod uticajem enzima saharoza se pretvara u proste šećere - glukozu (grožđani šećer) i fruktozu (voćni šećer).
Tako prerađeni nektar pčele pokrivaju finim, tankim poklopčićima od voska. Da bi proizvele fini, zreo med koji mi poznajemo potrebno je oko 200.000 izleta pčela iz košnice. Da bi prikupila dovoljnu količinu nektara svaka pčela obiđe i po 150 cvetova. U savremenim košnicama med je smešten u okvire sa satovima od voska koji se vade kada su ćelije sa medom najvećim delom poklopljene što je znak med zreo i stabilizovan 
Okviri sa medom bez pčelinjih legla prenose se u čistu i toplu sobu u spravu za istresanje meda u kojoj se skidaju poklopci od voska. U centrifugu ili mašini za
istresanje med izlazi pod uticajem centrifugalne sile, sliva se niz zidove mašine, a potom odlazi preko slavine kroz sito i skuplja se u posebnu posudu. Dobijeni med se prekriva retkom, prozračnom tkaninom i čuva u sobi gde je temperatura oko 21 stepen i ne sme biti vlažna.
Postoje razne vrste klasifikacije, a med se najčešće razlikuje u zavisnosti od biljke s koje su pčele skupljale nektar. Tako imamo bagremov, lipov, livadski, med od suncokreta… Poreklo se utvrđuje na osnovu polena biljke koji se zadržava u medu, ali i na osnovu boje i ukusa. Čist bagremov med ima belozelenkastu boju, blag i prijatan ukus, sporo se kristalizuje i najviše ga vole deca. Lipov med je žućkast, sa promesama crvenkaste boje i miriše na lipov cvet.
Med od suncokreta je žute boje, oštrijeg ukusa i brzo se kristalizuje, dok je livadski žućkastocrvene boje i najčešće je mešavina mirisa i ukusa brojnih
livadskih trava s kojih su pčele skupljale nektar. Jedan od osnovnih fizičkih osobina meda je hidroskopnost. Naime, med na vazduhu prima
ili otpušta vlagu, što znači da ako se nalazi u vlažnoj prostoriji povećava se i količina vode u medu i obrnuto. Kada je u pitanju gustoća, što je med gušći i lepljiviji to je kvalitetniji. Kada je u pitanju hemijski sastav stručnjaci su ustanovili da med sadrži vitamine B2, B6, C, K, folnu i pantotensku kiselinu, kao i enzim invertaza uz pomoć koga pčele pretvaraju složenu saharozu u proste šećere fruktozu i glukozu koje čine osnovu svakog meda. Zreo cvetni med
sadrži vrlo malo saharoze ne više od pet procenata.
Šta kad se med ušećeri?
Prirodni cvetni med će se pre ili kasnije kristalizovati ili narodski rečeno ušećeriti. To je potpuno prirodna osobina meda koji prilikom kristalizacije ne gubi ništa
od svojih nutritivnih svojstava. I dok će bagremov med duže ostati u tečnom stanju, postoje vrste meda koje mogu da se kristališu dok su u saću. Med se lako vraća u prvobitno stanje zagrevanjem na temperaturi do 70 stepeni, ali ga nikako ne treba direktno izlagati izvoru toplote. Da biste to izbegli jednostavno stavite teglu sa kristalisanim medom u vruću vodu i on će vrlo brzo ponovo postati tečan. I dok potrošači kod nas izbegavaju kristalisani
med, on je vrlo cenjen i tražen u Americi, na Novom Zelandu i mnogim drugim zemljama.
U cilju zaštite potrošača, posebno nakon pojave „lažnog meda“ propisano je da na deklaraciji mora da piše poreklo meda, od koje medonosne biljke je dobijen, da li i u kojoj količini sadrži polen ili mleč. Srpski med je izuzetno cenjen i tražen van granica naše zemlje zbog svog kvaliteta. Med je oduvek poznat i kao lek za mnoge bolesti, a stručnjaci ističu da ima gotovo sve elemente neophodne za naš metabolizam. Kao hrana med ima ogromne prednosti u odnosu na
šećer dobijen od repe ili trske. Naime, upotrebom ovakve vrste šećera naš organizam mora da ga razlaže na proste šećere, dok su kod meda pčele to već
učinile umesto nas. Med daje energiju, zdravlje i vitalnost. Dokaz su stogodišnjaci sa Kavkaza koji ceo život redovno jedu med i tvrde da baš ovoj namirnici duguju dugovečnost.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Pasulj, čorbast ili gusto kuvan kao prebranac, već decenijama važi za jedno od najomiljenijih jela u Srbiji. Iako ga često svrstavamo u nacionalnu kuhinju istina je da pasulj na Balkanu počeo da se uzgaja tek poslednja četiri veka. Zbog svoje izdašnosti najčešće se priprema u velikim količinama, a kako je vrlo hranljiv i kaloričan primenu je našao u vojsci u ratnim i mirnodopskim vremenima. Uostalom, muškarci koji su bili u vojsci dobro pamte ukus vojničkog pasulja iz kazana. Pasulj (Phaseolus vulgaris) je jednogodišnja biljka iz porodice bobova. Poreklom je iz Južne Amerike odakle su ga sa krompirom i kukuruzom doneli Španci, a u Evropi se prvi put spominje 1542. U Srbiju je stigao iz Italije u 17. veku, a danas se najčešće uzgajaju sorte gradištanac, tetovac, biser, dvadesetica, panonski tetovac…
Pasulj ima izuzetnu kaloričnu vrednost (100 grama pasulja ima 143 kilokalorija) bogat je proteinima (26 odsto) ugljenim hidratima (52 procenta) ima masti, ali
i esencijalne aminokiseline, lecitin, kalijum, kalcijum, fosfor, gvožđe... Ljuska pasulja je bogata pektinom i drugim teško svarljivim sadržajima pa se ne preporučuje osobama sa želudačnim, crevnim i sličnim smetnjama. Bogat je proteinima, ugljenim hidratima, vitaminima, mineralima, vlaknima i omega 3 masnim kiselinama, pa dugo održava stanje sitosti, zbog čega se posebno preporučuju u hladnim zimskim danima.Većina domaćica pasulj priprema sa suvim
mesom, rebrima, slaninom ili kobasicama, ali može da se pravi i „klot“ bez mesa, pa je pogodan za dane posta. Posna trpeza, posebno za Badnji dan, ne može da se zamisli bez gusto skuvanog i zapečenog pasulja – prebranca. Kuvanje pasulja je prava mala gastro "nauka" jer niko ne može tačno reći koliko to traje. Sve zavisi od vrste pasulja ali i od toga da li je svež iz ovogodišnje berbe ili od ranijih godina. Najveći problem za domaćice je kada nesavesni trgovci pomešaju ovogodišnji i prošlogodišnji rod, pa se pasulj neujednačeno skuva. Poenta je da ne zrno ne sme da ostane nekuvano, ali ne bi trebalo ni da
se raspadne prilikom kuvanja.Osim u ishrani, pasulj se koristi se i u lekovite svrhe. Njegove mahune su oprobano sredstvo za regulisanje šećera u krvi,
dobre su protiv upale bubrega i bešike, dok su stablo, list i cvet pouzdan diuretik. Zahvaljujući kombinaciji vlakana i folne kiseline pasulj štiti od moždanog
udara, bolesti srca i debelog creva. Pasulj deluje povoljno kod pacijenata koji pate od anemije, bolesti zuba, uva, bronhitisa, glavobolje, depresije, krvarenja iz nosa, pa čak i impotencije. Možda niste znali ali pasulj je delotvoran i kod nesanice, osteoporoze, prehlade i gripa, hemoroida, hroničnog umora, stresa…
Američki naučnici sa državnog Univerziteta u Koloradu testirali su šest vrsta pasulja. Merenjem količine antioksidanasa u svakome ponaosob, ustanovili su da crveni, šareni i tamnoplavi pasulj imaju i do deset puta veće količine ovog vrednog sastojka i drugih lekovitih materija u odnosu na beli i žuti pasulj.
U narodnoj medicini pasulj se koristio kod glavobolja i prehlada. Recept je vrlo jednostavan - pola kilograma pasulja skuva se u vodi sa belim lukom. Kada se zrna raskuvaju, zgnječe se i pomeša sa malo maslinovog ulja i sokom od limuna. Ovako dobijenom kašom treba mazati slepoočnice dok glavobolja ne prestane ili nazeb ne umine.
Bilo kako bilo, prva asocijacija na pasulj je ipak hrana, pa vam, za kraj poklanjamo recept za pravi vojnički pasulj i to iz kuvara nekadašnje vojske JNA. Mnogi se često pitaju u čemu je tajna fantastičnog ukusa vojničkog pasulja. Otkrićemo vam tajnu – u količini. Što se veća količina pasulja sprema, on se duže krčka i postaje sve ukusniji. A da biste izbegli nadimanja i gasove od pasulja najbolje je da ga potopite veče pre pripreme da odstoji u hladnoj vodi i nabubri, ili ga jednostavno prokuvajte petnaestak minuta, tu vodu bacite a pasulj pripremite onako kako volite.
Vojnički pasulj
Sastojci:
* 1/2 kilograma pasulja
* 3 glavice crnog luka
* 3 čena belog luka
* 1 šargarepa
*1 sušena paprika
* Začini (so, biber, začinska paprika, lovorov list)
Priprema: Očišćen pasulj koji je odstojao u hladnoj vodi procediti, sipati u veći lonac, naliti vodu da ogrezne i kuvati 10-15 minuta. Ocediti tu vodu i baciti, pa sipati vrelu vodu da pasulj ogrezne, dodati polovinu sitno seckanog crnog luka i ostaviti da kuva uz povremeno dolivanje tople vode. U manju šerpicu sipati malo ulja, prodinstati ostatak crnog luka, šargarepu isečenu na sitne kockice (može i rendana) dok povrće blago ne porumeni. Kada je pasulj upola kuvan,
dodati isprženi crni luk, šargarepu, sušenu papriku i lovorov list. Ukoliko pasulj spremate sa mesom dodati suva rebra, slaninu ili kobasice.
U manju posudu sipati malo ulja, dodati kašiku brašna da blago porumeni i pola kašike slatke (ili ljute) začinske paprike, te seckani beli luk. Ovu
smesu sipati u pasulj i nastaviti sa kuvanjem na tihoj vatri dok zrna potpuno ne omekšaju. So se dodaje na kraju, ali pre toga obavezno probajte
pasulj jer ako je suvo meso slano možda neće trebati dodatna so. Kada je skuvan pasulj ostaviti na toploj ringli, dodati malo bibera i seckani
peršunov list po ukusu, te ostaviti deset do petnaest minuta da se malo prohladi pre serviranja.

Izvor: Agrobiznis magazin

Sećam se, da sam kao i sva deca, mrzela da jedem grašak i boraniju, koliko god je moja majka pokušavala da me ubedi da je zdravo. Posebno sam mrzela boraniju koja mi se uvek činila bezukusnom. Međutim, mnogo godina kasnije ukus mi se promenio, posebno kada sam naučila koliko su ove namirnice zdrave.
Grašak i boranija spadaju u porodicu mahunarki, i osim kao hrana, koriste se i kao lek za lečenje mnogih bolesti. Mladi, zeleni grašak najbogatiji je korisnim sastojcima, a najviše ga na pijacama ima tokom leta. Može da se skuva uz meso kao glavni obrok, ili kao prilog, koristi se i za pripremu pirea i kaše, jer se
tada lakše vari.
Grašak je bogat izvor ugljenih hidrata, fruktoze, bakra, belančevina, vlakana, biljnih masti, a od minerala obiluje gvožđem, manganom, cinkom, magnezijumom, folnom kiselinom. Kada su u pitanju vitamini ova biljka ima najviše A, B1, B2, B3, B6, PP, K, H (biotin) C, E koji ostaje postojan i tokom kuvanja. Zahvaljujući čvorićima u korenu se nalaze bakterije azotofiksatori koje vežu azot iz vazduha i pretvaraju ga u vredne aminokiseline i proteine. Preporučuje se za ishranu dece i trudnica, kao i bolesnicima posle dugog uzimanja antibiotika kako bi poboljšali metabolizam i oporavili
organizam. Konzumiranje graška preporučuje se i ljudima koji pate od anemije, anksioznosti, bolesti srca i krvnih sudova, kod bronhitisa, glavobolje.
Kažu neki da pomaže i kod impotencije, neplodnosti, pada imuniteta, nesanice, problema s kostima, metabolizmom i nervima.
Vršeći ispitivanje graška naučnici sa jednog kanadskog Univerziteta došli su do zapanjujućih rezultata. Naime, belančevine iz graška pomažu u borbi protiv hronične bubrežne insuficijencije koja može da dovede do otkazivanja bubrega. Stručnjaci su utvrdili ove belančevine sprečavaju oštećenje bubrega i održavaju normalne vrednosti krvnog pritiska. Grašak se jedino ne preporučuje osobama koje su alergične na ovu namirnicu, pa bi trebalo u potpunosti da je izbace iz ishrane.
Boranija vodi poreklo iz Meksika, a zahvaljujući biološkim i lekovitim svojstvima našla je zavidno mesto na trpezi. Postoje brojne vrste boranije, a kod nas se najviše uzgajaju šumadinka, zlatna olovka, kineska i italijanska boranija. U zavisnosti od boje može biti zelena, bledo - žuta, žuta ili šarena, a po obliku valjkasta, polupljosnata i srpasta. Na pijačnim tezgama može se naći od proleća do jeseni, dok se smrznuta, sušena i konzervirana u supermarketima kupuje tokom cele godine. Slično kao i grašak na žilama obrazuje mnoštvo kvržica s bakterijama koje vezuju slobodni azot iz vazduha.
Boranija je niskokalorična, a bogata vlaknima pa se preporučuje kod dijeta. Obiluje mineralima kalijuma, kalcijuma, fosfora, magnezijuma i gvožđa. Sadrži provitamin A, vitamine C, E i B grupe, kao i bakar, belančevine, biljne masti, omega 3 masne kiseline biljnog porekla, folnu kiselinu koja je neophodna za pravilan razvoj fetusa, pa se preporuče u ishrani trudnica. Sadrži i značajne količine silicijuma, koji je veoma važan za zdravlje kostiju i vezivnih tkiva u ljudskom organizmu. Boraniju ne treba jesti u svežem stanju, jer tada ima štetne sastojke, već je potrebno pre konzumiranja da se obari u vodi ili na
pari. Najčešće se priprema kao kompletan obrok uz meso, ali i kao dodatak raznim salatama.
Kada su u pitanju lekovita svojstva boranije, zbog obilja vlakana reguliše varenje i rada creva, pozitivno utiče na zdravlje kostiju, jača imunitet, poboljšava vid, redukuje reabsorciju holesterola kroz žučnu kesu. U tom slučaju za postizanje najboljeg efekta potrebno je boraniju skuvati na pari. Istraživanja su pokazala da svakodnevno konzumiranje boranije može da pomogne u snižavanju holesterola za 20 odsto. Zbog bogatstva kalijuma pomaže u održavanju normalnog krvnog pritiska i štiti srce. Pojedina naučna istraživanja su pokazala da boranija, bez obzira na vrstu, oblik ili boju, ima veoma nizak glikemijski indeks,
pa se preporučuje dijabetičarima. Osim toga, boranija sadrži specifičnu neesencijalnu aminokiselinu, arginin, koji deluje slično insulinu i pomaže snižavanju nivoa
šećera u krvi, odnosno, doprinosi njegovoj regulaciji.

Izvor: Agrobiznis magazin

Paradajz okruglo – srcoliki crveni plod istoimene biljke već vekovima je poznat kao „čuvar mladosti i zdravlja“ i bez njega je danas nezamisliva mediteranska kuhinja. Svež, kuvan, kao začin, sok ili kečap koristi se širom sveta. Paradajz (lat. Solanum lycopersicum L.) je biljka iz porodice pomoćnica i u bliskom je srodstvu sa duvanom, krompirom, plavim patlidžanom, paprikom i otrovnim velebiljem.
Zbog izuzetnog lekovitog učinka na ljudsko zdravlje Pjetro Andrea Matioli, italijanski lekar i botaničar iz 16. veka ga je nazvao „pomo d’oro“ ili zlatna jabuka.

Biljka Asteka i Maja
Paradajz vodi poreklom je iz Južne Amerike, u ishrani su ga koristili Asteci i Inke. Prema legendi ovu biljku u Evropu je doneo španski istraživač Hernan Kortez, ali pojedini istričari smatraju da je za to zapravo zaslužan Kristifor Kolumbo. Bilo kako bilo, u počeku paradajz je bio ukrasna biljka jer se verovalo da je otrovan. Međutim, vremenom ljudi su se odvažili i počeli da uživaju u konzumiranju sočnih, crvenih i ukusnih plodova paradajza. Postoje brojne vrste ovog ploda - goveđe srce, kruškasti paradajz, bez semenki, sitan paradajz u grozdu, žuti i zeleni, jabučar, čeri ... Paradajz na našim prostorima se uzgaja od maja do oktobra, ali zahvaljujući plastenicima i staklenicima može da se kupi tokom cele godine u prodavnicama. Paradajz je glavni izvor likopena najsnažnijeg prirodnog antioksidanata i beta-karotena koji dodaje živopisnu crvenu boju biljkama i utiče na zdravlje kože i imuno sistem. Paradajz se sastoji od 94
posto vode, bogat je vitaminima C, B1, E i K, kao i folatima i kalijumom koji blagotvorno deluje na krvne sudove i srčani mišić, pa se opravdano veruje da redovna konzumacija paradajza smanjuje rizik od moždanog i srčanog udara. Zanimljivo je da čak i kada se preseče na pola paradajz izgledom neverovatno podseća na čovekovo srce. Brojna naučna istraživanja pokazala su da učinak ove biljke na ljudsko zdravlje zavisi od vrste i veličine zbog količine minerala i vitamina u njima. Iako mnogo manji od običnog, čeri paradajz ima veći sadržaj beta-karotena nego njegov veći „rođak“. Paradajz je
najdelotvorniji kao sok i reguliše metabolizam, jača otpornost i izbacuje suvišnu tečnost iz organizma. Ukoliko nije slan snižava krvni pritisak, popravlja krvnu
sliku, reguliše varenje, efikasan je protiv bolesti jetre, pankreasa i reume.
Sok od paradajza preporučuje se i kod premora, jer krepi i čisti organizam, dobar je prirodni lek protiv prevremenog starenja, kašlja, plućnih i bolesti mokraćnih organa, alergije, anemije, artritisa, astme, bolesti usta, zuba i ždrela, ekcema…Sok od paradajza smanjuje slepljivanje trombocita, te sprečava trombozu, naročito kod osoba sa dijabetesom tip 2. Osim toga smanjuje nivo lošeg holesterola i njegovo taloženje na krvnim sudovima

Paradajz- voće ili povrće?
Iako mnogi paradajz smatraju za povrće, botaničari su ga klasifikovali kao voće, ali se u svakodnevnoj upotrebi koristi kao povrće ili garnir. Prilikom kupovine birajte najsvetlije crvene plodove, jer sadrže najveću količinu antioksidanasa. Preporuka je da se drži podalje od sunčeve svetlosti na sobnoj temperaturi, a ne u frižideru, jer mu to može pokvariti ukus. Kuvanje paradajza će pomoći u oslobađanju likopena, a uz dodatak maslinovog ulja telo ga lakše apsorbuje. Međutim, treba napomenuti da postoji i mogućnost neželjenih dejstava. Naime, paradajz sadrži jabukovu i limunsku kiselinu, pa prevelika konzumacija može izazvati gorušicu, posebno kod osoba koje imaju probleme sa digstivnim traktom. Zato stručnjaci osobama sa ovakvim problemima preporučuju da dnevno pojede po jedan paradajz srednje veličine ili sedam čeri paradajza u jednoj porciji.
Paradajzu je, verovali ili ne, posvećen i festival La Tomatina koji se već osam decenija održava poslednje srede u avgustu u španskom gradu Bunjol. Tog dana tačno u 11 sati počinje svojevrsna borba, odnosno međusobno gađanje paradajzom. Zbog velikog interesovanja turista za ovaj festival broj učesnika je ograničen na 20.000. Za gađanje se koristi isključivo prezreli paradajz koji više ne može da se upotrebi u ishrani. Festival se održava na gradskom trgu Plaza del Pueblo i međusobno gađanje traje tačno sat vremena. Kako bi se izbegle moguće povrede paradajz se najpre izgnječi u ruci, a najčešće se koriste
i zaštitne naočari. Kada se borba paradajzom završi svi učesnici prema „Kodeksu časti“ pomažu da se očiste ulice i okolne zgrade od ostataka paradajza, dok se oni sami peru pod šmrkovima vode. Rekord festivala bio je 2004. kada je učestvovalo oko 38.000 ljudi, a potrošili su 125.000 kilograma paradajza.

Izvor: Agrobiznis magazin

Kada su u pitanju lekovita svojstva oraha koriste se listovi, zeleni plodovi, drvo, koren, sveže zelene ljuske, rese, pupoljci čak i sok ove voćke. Naučnici ističu da je najbolji način da se orasi konzumiraju sirovi, jer pečenjem se smanjuje njihovu efikasnost.

Listovi se beru u junu i julu po suvom vremenu, suše u tankom sloju bez prevrtanja i moraju da budu potpuno zdravi i neoštećeni. Najčešće se koriste za čaj, a uspešno leče akutni gastritis, razna oboljenja organa za varenje, a preporučuju se i dijabetičarima. Sveži listovi, u vidu obloga leče očni katar, hronične ekceme, kraste na glavi, bubuljice i zagnojene i zagađene rane. Lekovite su i orahove rese, koje se beru u proleće, a koriste se za pripremu raznih preparata protiv krvarenja, posekotina, hemoroida, obilnih menstruacija, proliva i dizenterije.

Mladi zeleni orasi (skupljaju se u junu i julu) najčešće se koriste za pripremu orahovače koja se preporučuje malokrvnim osobama, slabunjavoj deci i osobama sa slabim želucom.

Sok od oraha skuplja se u proleće sa grana, koje se  prethodno ogule, a pomešan sa šećerom koristi za čišćenje krvi. Od prolećnih pupoljaka oraha se pravi mast koja se pokazala kao veoma efikasno sredstvo protiv opadanja kose. Kora, kao i listovi oraha predstavljaju oproban lek protiv glista.

Osim što se koristi kao začin i deluje kao efikasan lek, beli luk sagoreva masnoću i pomaže u detoksikaciji.Istraživanja su pokazala da beli luk može biti efikasan u procesu mršavljenja, te da treba da bude neizbežan deo ishrane. Beli luk je bogat izvor vitamina B6 i C, vlakana mangana i kalcijuma, a uz to igra i ključnu ulogu u kontrolisanju telesne težine.

Istraživanje objavljeno u časopisu "Journal of Nutrition" navodi da je beli luk usko povezan sa sagorevanjem masnoće. Dokazano je da alicin, prisutan u belom ruku, stimuliše proces sagorevanja masti. Eksperti preporučuju da svakodnevno jedenje belog luka predstavlja odličan način za efikasno mršavljenje. Beli luk je prirodni diuretik, te povećava proizvodnju urina u organizmu, što na kraju dovodi do gubitka masti. Osim toga, beli luk efikasno pomaže pri sagorevanju masnoće u pojasu trbuha povećanjem potrošnje energije.

Posebno je korisno konzumiranje sirovovog belog luka s vodom u jutarnjim časovima. Možete da dodate u toplu vodu sok od limuna i beli luk, a potom da to odmah popijete. Ova kombinacija rezultuje gubitkom telesne težine.

Poznato je da beli luk smanjuje apetit i da čoveka duže čini sitim, a time sprečava prejedanje. Takođe daje energiju i sagoreva višak kalorija, a uz to poboljšava metabolizam i imunitet.

Istraživanja su pokazala da beli luk održava nivo holesterola u krvi. Dokazano je da konzumacija belog luka direktno utiče na krvne sudove i holesterol. Beli luk povećava nivo testosterona, a to rezultuje snažnijom erekcijom i dodatnom energijom.

Beli luk je odličan za detoksikaciju jer uklanja sve toksine i poboljšava probavu, ali ga ne treba jesti u prevelikim količinama. Najbolje je potražiti savet nutricioniste.

Negativna strana je svakako miris belog luka, ali se i taj problem može rešiti tako što ćete ga progutati, a ne žvakati. Na taj način ćete izbeći zadah i podrigivanje.

Izvor: https://www.b92.net/zdravlje/ishrana.php?yyyy=2019&mm=02&dd=10&nav_id=1503949

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Децембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31