Leblebija mala bobica veličine graška jedan je od osnovnih sastojaka kuhinje Bliskog istoka. Koristi se za pripremu različitih jela, a zbog svoje visoko vredne nutritivne vrednosti i pozitivnog uticaja na ljudsko zdravlje zovu je i super hrana. Osim ploda izuzetno su zdrave klice, a nisu zanemarljiva ni lekovita svojstva lista ove biljke. U narodu je poznata i pod imenima naut, slanutak ili slani pasulj. Iako je vrlo korisna za zdravlje, na žalost, nedovoljno je zastupljena u našoj ishrani.

Jede se od bronzanog doba   

Leblebija (lat.Cicer arietinum) je jednogodišnja zeljasta biljka iz familije bobova, otporna je na hladnoću, nije izbirljiva kada je u pitanju zemljište i jedna je od najotpornijih mahunarki na sušu, a više vodi traži jedino u periodu cvetanja. Naučnici smatraju da je jedna od najranije kultivisanih biljaka koja se u ishrani ljudi koristi još od bronzanog doba. Legenda kaže da potiče iz drevnog biblijskog grada Jerihona, koristili su je u antičkoj Grčkoj, ali i u starom Egiptu, Rimu i Indiji. Na naše prostore verovatno su je doneli Turci zbog čega se u narodu zadržalo tursko ime naut za ovu biljku.

U ishrani se koristi seme leblebije koje se nalazi u kratkoj, dlakavoj mahuni koja najčešće sadrži jednu do dve semenke. Boja semena može biti od tamno braon do bež boje. Izgledom podseća na zrno graška, osim što je leblebija malo veća i nema pravilan okrugao oblik kao grašak. Najpoznatije sorte su desi koja ima sitnije tamno-braon zrno  i kabuli koja je nešto krupnija, a zrno je bež boje.

Leblebija može da se priprema kao varivo i tada se najčešće  priprema kao pasulj ili grašak, ali je potrebno prethodno je potopiti u vodu na nekoliko sati da omekša. Bogata je gvožđem i proteinima pa može da posluži kao odlična i ukusna zamena za meso. Treba obratiti pažnju i kupovati isključivo zrele plodove. Naime, mlade mahune nisu preporučene za jelo, jer vegetativna masa odnosno stabljika, lišće i mahune imaju visok sadržaj jabučne i oksalne kiseline, što može izazvati ozbiljne poremećaje u varenju. U blisko istočnim zemljama leblebiju melju u brašno koje se zove besan. U pitanju je bezglutensko visokoproteinsko brašno od celog zrna, a može biti i u vidu ljuspica odnosno mekinja. Ipak, leblebije su najpoznatije kao osnovni sastojak  humusa, dok se kod nas najčešće jedu propržene kao zdrava grickalica. Za one koji nisu probali, ukus leblebije sličan je ukusu pečenog kestena.

 Sastav i hranljiva vrednost

Biohemijski sastav leblebije sličan je ostalim mahunarkama. Poznate su kao izvor proteina, belančevina, ugljenih hidrata. Dobar je izvor gvožđa, pa čak i kuvana leblebija sadrži duplo više gvožđa od jednake količine mesa. Količina kalcijuma u leblebiji je takođe visoka i udružena je s belančevinama koje povećavaju njegovu apsorpciju, pa se preporučuje anemičnim osobama. Ima nizak glukemijski indeks pa je dobro došla na meniju dijabetičara. Najnovija naučna istraživanja su pokazala da je i lišće leblebije izuzetno zdravo, jer  osim vitamina sadrži i značajnu količinu minerala, pa može parirati kupusu i spanaću. Sadržaj kalcijuma, magnezijuma i kalijuma u lišću leblebije veći je nego u spanaću i kupusu dok je sadržaj gvožđa, cinka i bakra približno jednak. U leblebiji ima i vitamina i to kompleks B vitamina, kao i C i K.

Konzumiranje ove namirnice ima blagotvorno dejstvo na probavu i probleme sa digestivnim traktom. Istraživanja su dokazala da može biti vrlo korisna kod snižavanja holesterola, a lekari preporučuju leblebiju pacijentima koji pate od iritativnog sindroma debelog creva zbog velike količine biljnih vlakana. Pozitivno utiče i na rad mišića, nerava, kardiovaskularnog sistema, zdravlja kostiju. Zbog manjka natrijuma a dovoljne kalijuma preporučuje se srčanim bolesnicima i utiče na snižavanje, odnosno normalizaciju krvnog pritiska.

Za one koji vole da konzumiraju klice, leblebija predstavlja odličan izbor jer se veoma lako klija. Dovoljno je potopiti je u vodi jednu noć, a nakon toga ispirati povremeno (svakih 3-5 sati) i već za tri dana klice su spremne za upotrebu. Klice od leblebije najčešće se koriste kao dodatak salatama. Treba li reći da su klice jedno od osnovnih oružja u borbi protiv teških bolesti.

U arapskom svetu leblebiji su pripisivana i afrodizijačka svojstva. O tome svedoči recept arapske kuhinje u kome se savetuje da se tokom zime, pre spavanja, koristi napitak od vode, meda, luka u prahu i mlevene leblebije. A, kad se probudi libido, ostalo je već na vama.

Izvor: Agrobiznis magazin 

U antičkoj Grčkoj kruška se smatrala darom bogova. Verovalo se da ljudi koju jedu kruške postaju lepši, zdraviji, a posebno je bila cenjena kao biljka koja podmlađuje. Ostaci arheoloških istraživanja svedoče da se kruška koristila u ljudskoj ishrani još u praistorijsko vreme, dok se u Kini gaji već više od 4000
godina.
Od kompota do rakije
Kruška (lat. Pyrus) je rod drvenastih biljaka iz familije ruže čiji se plodovi koriste u ljudskoj ishrani. U starim rimskim spisima pronađeni su recepti za pripremu kruške sa medom što bio jedan od omiljenih slatkiša tog vremena. Kruška spada u drvo srednje veličine i raste u visinu od 10 do 17 metara. U pitanju je listopadno drvo, a sočni plodovi su zahvalni za preradu, pa se od kruške prave kompoti, sokovi, koristi se kao dodatak kolačima ali se od ovog voća pravi i izuzetno kvalitetna rakija kruškovača. Najcenjenija rakija od kruške je viljamovka koja je ime dobila po istoimenoj sorti ovog voća. U Srbiji se uzgaja još od dolaska starih Slovena na Balkansko poluostrvo, a nekada su bile najzastupljenije autohtone sorte poput lubeničarka i karamanka koja je opevana i u pesmama. Ove vrste su i najzdravije jer se same brane od štetočina, te ne zahtevaju nikakvo tretiranje hemijom. Nažalost, vremenom su gotovo nestale, a mesto su ustupile popularnijim sortama koje su nastale ukrštanjem. Zbog dobre otkupne cene poslednjih godina širom Srbije niču zasadi ovog voća a najzastupljenije sorte su karmen, viljamonka i Santa Marija. Posle jabuke i šljiva, kruška je najzastupljenije voće za uzgoj u srpskim voćnjacima.
Plod kruške izuzetno je bogat hranljivim elementima, a kruška verovali ili ne sadrži sve vitamine koji su neophodni ljudskom organizmu: A, B1, B2, C, E, P, PP, S. Ovi vitamini su odgovorni za ishranu kože, noktiju i kose, emocionalnu stabilnost, intelekt i naravno, imunitet. Ovo voće je bogato antioksidansima koji su
zaslužni za zaustavljanje preranog starenja ćelija i utiče na njihovu regeneraciju. Kruška je bogata vlaknima koja normalizuju varenje i ubrzavaju metabolizam, pa se preporučuje osobama koje su na dijeti. Kruške sadrže 85 posto vode i svega 58 kalorija na 100 grama, dobar su izvor minerala poput bakra, gvožđa, kalijuma, mangana i magnezijuma, kao i vitamina B kompleksa, poput folata, riboflavina i piridoksina (vitamin B-6).
Smatra se i da kruške izazivaju najmanje alergija od svog voća, pa ih lekari često preporučuju kao sigurnu alternativu u pripremi obroka za osobe sklonim alergijama. Ova voćka, takođe, sadrži i mineral bor, koji je ljudskom telu potreban radi bolje apsorpcije kalcijuma, što je čini jakim saveznikom u borbi protiv artritisa, reume i osteoporoze.
Lekovita svojstva
Brojna stručna naučna istraživanja potvrdila su da kruška ima pozitivan efekat na pankreas, čisti jetru i bubrege, a pozitivno utiče prilikom regulacije olesterola u krvi. Za varenje fruktoze iz kruške nije potreban insulin, pa se preporučuje dijabetičarima. Kod vrtoglavice i povećanog zamora mnogi ljudi će posegnuti
za kafom ili energetskim pićem koje izuzetno nezdravo, a ne znaju da dovoljno pojesti jednu krušku. Naime, folna kiselina, koja je sadržana u kruškama će razbuditi organizam bolje od bilo kojeg energetskog pića ili kafe i normalizovati krvni pritisak. U narodnoj medicini kruška se nekada kada nisu
postojali aspirini koristila za skidanje povišene temperature, a dovoljno je popiti veliku čašu sveže isceđenog soka od kruške.
U lekovite svrhe osim ploda koristi se i list kruške koji se suši na promaji i od njega se pravi čaj protiv kašlja, upale grla, promuklosti, dijabetesa, a povoljno deluje i na sluzokožu creva. Čaj od lista kruške koristi se za rastvaranje kamena u bubrezima, smanjuje bolove i peckanje pri mokrenju kod infekcije bubrega i
bešike, leči upalu zglobova, pa se koristi kao dodatno sredstvo za ublažavanje tegoba prouzrokovanih reumom i pak helio bakterijom koja napada želudac.
Iako je kruška izuzetno cenjena u narodnoj medicini i odvajkada se koristila za lečenje, u srpskom narodnom predanju smatrala se za zlo drvo ispod koga su se skupljali đavoli, demoni i veštice.
Verovalo da na krušku pada ala koja satire grožđe po vinogradima, pa se na divljoj kruški koja je otporna na sve vrste bolesti, ostavljalo znamenje u borbi protiv nečastivih sila. U srpskom jeziku postoji izreka:"Kao da je pao sa kruške" kojom se opisuje neko ko je zbunjen, glup ili blesav, jer se verovalo da
se onaj ko se penje po drvetu kruške našao u društvu veštica. Zato je nekada davno deci bilo strogo zabranjeno da se penju po kruškama. Prilikom berbe kruške su se brale isključivo sa zemlje, dok su visoke grane mlatile povećim štapom sve dok plodovi ne otpadnu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Mušmula (lat. Mespilus germanica) je žbunasta biljka iz roda ruže. To je poslednje voće u sezoni i bere se od sredine oktobra do decembarskih mrazeva. Ova, danas nepravedno zapostavljena voćka, izuzetno je cenjena zbog svojih lekovitih svojstava. Nekada nije postojao voćnjak u Srbiji bez bar nekoliko stabala
mušmula, a danas se retko gaji uprkos dobroj ceni na pijacama. Mušmula se najčešće jede u sirovom stanju, veoma je zahvalna za preradu jer od samo jednog kilograma ovog voća može da se dobije čak 600 grama džema. Vinari tvrde da odlično ide sa svim vrstama vina, a gastronomi preporučuju mušmule pečene na puteru i sa karanfilićem uz jela od divljači.

Uzgaja se 3.000 godina
Mušmula raste kao listopadni žbun ili nisko drvo visine do šest metara. Potiče iz jugozapadne Azije, a u regiji Kaspijskog jezera, odnosno severnog Irana, uzgaja se već 3.000 godina. U Grčku je donesena oko 700. godine p. n. e. a 500 godina kasnije i u Rim. Zbog lekovitih svojstava rimski vojnici su je sadili u
svojim vojnim logorima, pa su je tako raširili širom Evrope. Mušmulu je prvi opisao grčki botaničar Teofrastus koji je svrstao u rod između kruške i gloga. Mušmula je bila sveto drvo kome su drevni narod druida pripisivali magijska svojstva. Pred polazak u bitku uzimali su plod mušmule i otvarali ga. Ako bi u
njemu našli neparan broj koštica, smatrali su da će biti uspešni, a ako bi našli paran broj bitka bi se odlagala za povoljnije vreme. Nije poznato ko i kada je doneo prvu mušmulu u Srbiju, koja se danas tek sporadično gaji mahom u Bačkoj i u okolini Smedereva. Ovo voće nije zahtevno za uzgoj, nije potrebno
prskanje, a zasadi su vrlo dugovečni. Vrlo je izdašna i u punoj rodnosti, nakon dvadesete godine starosti, mušmula kalemljena na dunju prosečno daje prinos od 60 do 80 kilograma, a kalemljena na beli glog i oskorušu daje prinos od 100 do 150 kilograma po stablu. Kako savetuju iskusni voćari da bi
mušmula dostigla vrhunski kvalitet dobro je da dočeka prvi mraz.
Mušmula nije probirljiva kada je u pitanju zemljište, listovi su prosti, široki i izduženi, retko nazubljeni sa zaliscima. Dužina lista je između šest i 12, a širine tri do pet santimetara. Cvetovi su pojedinačni, bele boje i krupni. Mušmula ima najduže razdoblje od vremena cvetanja do berbe odnosno od 180 do 190 dana.
Plodovi su vrlo ukusni, kiselkasto-slatkasti, sa semenkama.

Lekovita svojstva
Lekovita svojstva mušmule poznata su od davnina, a to potvrđuju i novija naučna istraživanja. Ova zdrava voćka ima svega 47 kalorija u 100 grama, nema masnoće, niti soli, pa se preporučuje pobornicima zdrave ishrane. Plod nije previše sladak, ali je bogat vitaminima C i B, kalijumom, kalcijumom, gvožđem i magnezijumom, kao i belančevinama, ugljenim hidratima, ima tanin, pektine, organske kiseline... Mušmule su bogate dijetetskim vlaknima i preporučuju se kao dijetetska ishrana. Kao nisko kalorično voće mogu da se koriste na razne načine, najčešće se konzumiraju sirove, a od njih može da se napravi vrlo ukusan džem. Mušmule se, verovali ili ne, koriste i za pravljenje likera.
U lekovite svrhe koriste se listovi, kora, cvetovi, semenke i zreo plod mušmule. Plodovi su odličan laksativ i diuretik, smiruje upalu sluzokože želuca. Pektin koji se nalazi u ovom voću pomaže u snižavanju holesterola, zaustavlja krvarenja, poboljšava vid i blagotvorno deluje na kožu i kosu. Nezrela mušmula koristi se za zaustavljanja krvarenja u usnoj duplji kod krvarenja zuba i desni, a ima i protivupalno dejstvo. U tom slučaju pravi se čaj od lista mušmule zato što je najbogatiji taninom. Kora sa drveta se skida u proleće ili u jesen, a veruje se da pomaže u lečenju malarije. Posebno lekovite su semenke koje se ostave u vodi da nabubre, pri čemu se stvara sluz koja se koristi kao oblog za razne povrede kože. Semenke sadrže manji procenat cijanovodične kiseline, pa treba pažljivo s njima rukovati i strogo se pridržavati recepta kako ne bi došlo do neželjenih dejstava.
List se u lekovite svrhe sakuplja u proleće, suši na promaji i kasnije priprema kao čaj. Cvet se bere u razdoblju od maja do juna, suši se na svetlom mestu i konzumira u obliku čaja najčešće za poboljšanje probave.

Izvor: Agrobiznis magazin 

 

Bundeva (lat. Cucurbita pepo) je jednogodišnja biljka puzavica iz familije bundeva. Naše bake su znale da od bundeve naprave najukusnije čorbe, a nema ko ne pamti ukus pite bundevare.  Bundeva zri u jesen, dugo zadržava svežinu pa je nezaobilazna na zimskoj trpezi. Plod se koristi u ishrani, a seme u fitoterapiji.

Korisna od ploda do korena

Postoje naučni dokazi da se bundeva koristila u ishrani 7.000 pre nove ere. U staroj Grčkoj i Rimu žene su pravile pomade od tucanog semena bundeve i maslinovog ulja koje su koristile za negu kože i uklanjanje pega na licu. U srednjem veku su hodočasnici nosili o pojasu posudu od tikve, umesto čuture. Pita od bundeve tradicionalni je i danas deo obroka za Dan zahvalnosti u Kanadi i SAD.

Najčešće se gaji u bašti ili na njivama međuusev u kukuruzu. Plod je loptastog ili cilindričnog oblika žute, bele ili narandžaste boje, s glatkom ili blago rebrastom korom. Unutrašnjost bundeve je intenzivno žuto - narandžaste boje sa semenkama i pulpom. Bundeva spada u lekovite biljke a od nje se može iskoristiti bukvalno sve. Nadzemni delovi biljke, stablo i listovi koriste se za ishranu stoke, meso bundeve u ishrani, dok se od semenki dobija ulje izuzetnog kvaliteta. A koren? I on se koristiti za kalemljenje lubenica i dinja. Prinos bostana je bolji jer dobija snažan i dobro razvijen korenov sistem, pa sam bostan postaje otporan na razne bolesti. Na našim prostorima se uzgaja nekoliko vrsta bundeve uglavnom u baštama ili kao međuusev  u kukuruzu. Plod tradicionalne bundeve obično je težak između 2,7 i 8,2 kilograma, dok plod krupnijih sorti može da dostigne težinu i više od 34 kilograma.

Bundeva je bogata vodom, vlaknima, proteinima i vitaminima a u ishrani se koristi za pripremu čorbi, pita, ukusnih umaka, sokova, džemova ili se jednostavno ispeče u rerni. Po hranljivoj vrednosti i dijetetskoj važnosti bundeva je vodeća biljka među povrćem. Malo je poznato da ima šest puta više vitamina nego jabuka i cvekla, bogata je vitaminima A, C, E i B, kao i gvožđe. Od minerala najviše ima kalijuma, fosfora, kalcijuma i gvožđa, kao i mnogih oligo i mikroelemenata. Bundeva sadrži više od 60 odsto nezasićenih masnih kiselina i bogato je biljnim proteinima, belančevinama, pektine, celulozu, kao i druga biljna vlakna, što je čini lako svarljivom. Masnoća gotovo da nema, jer se u 100 grama bundeve nalazi samo tridesetak kalorija, pa je idealna za sve vrste dijeta. Međutim, treba napomenuti da seme bundeve ima čak dvadeset puta veću kalorijsku vrednost od ploda, jer sadrži više belančevina, ugljenih hidrata i masti, ali i druge korisne i lekovite sastojke koje sadrži i plod.

 Lekovite semenke

Semenke su bogata masnim uljem, proteinima i mineralima i koriste se pečena kao poslastica ili za dobijanje ulja hladnim ceđenjem. Bundevino ulje je crvenkaste boje, kvalitetno, lako svarljivo. Posle brojnih izučavanja stručnjaci su došli do zaključka da bundevino ulje reguliše nivo holesterola, preventivno deluje kod funkcije mokraćne bešike i pomaže u lečenju sindroma iritiranih creva. Istraživanja su potvrdila da ovo ulje smanjuje rizik od pojave nekih vrsta kamena u bubrezima. Preporučuje se i kao efikasan i neškodljiv lek protiv dečjih glista i pantljičare. Seme bundeve mogu da jedu i trudnice, dojilje, stariji i osobe sa bolesnom jetrom, kao i muškarci koji imaju problema sa prostatom, jer zbog obilja cinka umanjuje tegobe ove bolesti.

Seme bundeve golice posebno je vredno i bogato korisnim sastojcima. Kada se ljušti seme treba da vodite računa da ne uklonite tanku sivo-zelenkastu pokožicu, jer je u njoj najviše lekovitih sastojaka. Manje je poznato da plod bundeve sadrži aminokiselinu koja podstiče izlučivanje serotonina u organizam, hormona koji stvara vedro raspoloženje i osećaj sreće. U svakodnevnoj ishrani, tvrde stručnjaci, sprečava anksioznost i pojavu depresije. Bundeva sprečava prerano starenje organizma, nastanak kardiovaskularnih bolesti, degeneraciju tkiva oka, stvaranje katarakte… Zahvaljujući cinku pruža podršku gustoći kostiju pa se preporučuje osobama koje imaju problem sa steoporozom. Osim što reguliše varenje hrane, deluje i kao laksativ pa je korisna za suzbijanje zatvora.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Šljiva ( lat. Prunus subg. Prunus) je voće iz porodice ruže sa okruglim ili duguljastim modro plavim plodovima koji se koriste u ishrani. Osim u svežem stanju od šljive se prave džemovi, marmelade, razni namazi, sokovi, a vekovima se koristila i u lekovite svrhe. Šljivici se danas najviše prostiru u Zapadnoj
Srbiji i Šumadiji. Sa 43 miliona stabala i prinosom od 700.000 tona Srbija je na trećem mestu po proizvodnji šljiva u svetu.

Od Kavkaza do Srbije
Prvi pisani podaci o šljivi potiču od grčkih pesnika, a Teofrast koji je živeo 300 godina pre nove ere opisao je tri sorte šljive. Ne postoje pouzdani dokazi o poreklu ovog voća, ali postoje zapisi da se sa šljivom trgovalo u vreme Tatara, Huna i Turaka. Smatra se da su u Rim donete u prvom veku naše ere.
Domaću šljivu doneli naši preci prilikom naseljavanja Balkana, ali tek početkom 19. veka počinje intenzivno da se gaji, a šljivici niču širom Srbije. Smatra se da domaća šljiva potiče sa severnog Kavkaza i da je nastala spontanim ukrštanjem crnog trna i džanarike. Legenda kaže da se nekada kuća gradila na mestu gde
šljiva najbolje raste. U nekim krajevima umesto hrastovog drveta seče se šljiva za badnjak. Bez rakije šljivovice ne može da prođe nijedna svečanost od svadbe do slave i krštenja. Rakija šljivovica se pominje u narodnim pesmama, pričama, predanjima... Na Badnje veče, kao i tokom posta, na trpezi se
obavezno nalaze i suve šljive. Mnoga porodična prezimena vode poreklo od šljive kao i imena mnogih sela u Srbiji.
Šljiva je zahvalna je za uzgoj, uspeva u brdskim predelima oštrijeg reljefa, daje obilan rod, a samo drvo šljive je vrlo zahvalno za obradu. Šljiva živi 30 do 40 godina, a dostiže visinu do 12 metara, lako se razmnožava i ne zahteva posebnu negu. Cveta u martu i aprilu, kada drvo prekriju snežno beli cvetovi. U
zavisnosti od sorte plod dozreva od jula do septembra. Plod je koštunica od 6,5 do 66,7 gr, jajastog, loptastog ili kruškastog oblika sa bočnom brazdom. Pokožica ploda je modroplava, ali može biti i ljubičasta, crvena ili žuta. Mesnati plodovi zahvalni su za preradu, pa se od šljive prave džemovi, marmelade i razni drugi namazi. Plodovi sadrže do 75 odsto vode i 25 posto suve materije. Ukus zavisi od odnosa šećera i organskih kiselina. U plodu šljive preovlađuje glukoza, ima nešto manje fruktoze, pektinske materije, ali u kalijuma, fosfora, provitamina A i vitamine B i C.

Lek za memoriju
Šljiva se u narodnoj medicini već vekovima koristi i u lekovite svrhe. Njeno lekovito dejstvo potvrdila su brojna istraživanja na američkim univerzitetima gde je dokazano da konzumiranje šljive utiče na poboljšanje gustine kostiju koje postaju jače i otpornije. Šljive pomažu i kod kontrole nivoa šećera u krvi, pa
se konzumiranjem ove voćke smanjuju rizik od dijabetesa tipa 2. Samo pet šljiva dnevno je dovoljno da poboljšate memoriju, a kako je ovo voće bogato kalijumom pomaže i pri kontroli visokog krvnog pritiska, te smanjuje rizik od moždanog udara.
Suve šljive su odličan način da ubrzate varenje, a utiču i na poboljšanje zdravlja očiju. Pospešuje rad jetre i izlučivanje žuči, kao i bolji rad bubrega i  okraćnog mehura. Šljiva jača živce te pomaže protiv nervoze, stresa, nesanice i poteškoća s koncentracijom. Kao oblog dobra je protiv alergijskog osipa, krasta, rana i čireva. Osim ploda u lekovite svrhe se koristi list i smola. Listovi se beru od maja do avgusta, suše na promaji i koriste kao čaj. Kod upale grla dobro je prokuvati nekoliko svežih listova šljive u vinu, pa ovom tečnošću ispirati grlo i usta. Smola koja curi iz kore drveta skuplja se od maja do jula. Istopljena u sirćetu smola šljive pomaže kod zarastanja rana, a dodata u vino kao sredstvo koje pospešuje izlučivanje bubrežnog i mokraćnog peska i kamena.
Ali, koliko god da su zdrave šljive treba biti oprezan sa konzumiranjem, jer postoje osobe koje teško podnose ovo voće. Naime, kod pojedinih ljudi nakon jela svežih šljiva može doći do nadutosti stomaka ili čak zapaljenja sluznice creva. U tom slučaju najbolje je šljive jesti kao džem ili marmeladu, ili jednostavno napravite kompot od šljiva. Čak i onima koji nemaju problema sa varenjem preporučuje se da plodove šljive dobro sažvaću kako bi se lakše razgradile u želuci.

Dug plaćen u suvim šljivama

Ulaganje u šljivarstvo Srbija započinje u vreme Miloša Obrenovića i tada izvoz ovog voća postaje unosan biznis. Sve do 1864. šljive su korišćene isključivo za proizvodnju rakije i pekmeza, a od tada počinje i njihovo sušenje. Srpska sušena šljiva je danas poznata širom sveta. Istoričari su zabeležili da je Srbija posle Prvog svetskog rata Francuskoj dug za naoružanje isplatila u suvim šljivama. 1879. godine ostvaren je rekordan izvoz u SAD kada je u tu zemlju plasirala više od 37.500 tona šljiva u vrednosti od 30 miliona dolara.
Iako se rakija šljivovica smatra srpskim nacionalnim pićem, na žalost, Nemci su bili brži i ažurniji, pa su rakiju zaštitili kao svoj nacionalni brend iako ovo pravo po svemu pripada Srbiji.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Janković je svoju ljubav prema poljoprivredi pretvorio u posao od koga izdržava sada šestočlanu porodicu a obilo ih je osmoro. Sin Dražen je oženjen a Danijela je udata, imaju svoje porodice i od njih Mirko i Rada već imaju unučiće. Pored intezivnog bavljenja pčelarstvom Mirko se prije dvadesetak godine počeo baviti i proizvodnjom ljekovitog bilja.

- Posebno se bavimo prikupljanjem samoniklog lekovitog bilja jer je Bog u prirodi stvorio lek za sve vrste bolesti. Mnogi ne znaju da je neven jedna od najlekovitih biljaka na našim prostorima. Mi ga uzgajamo na jednom dunumu u čistim ekološkim uslovima bez ikakvog tretiranja. Sad je sezona branja nevena i dobro je ponio –kaže Mirko i dodaje:

- Neven pomaže u lečenju rana, raznih stomačnih problema, posebno su nam tražene kreme od nevena.U ovoj okolini sakupljamo kunicu, preslicu, glog, zatim uzgajamo bosiok, prešun, gavez, hren, matičnjak, ribizle, kantarion, oman, mlječiku. Napravio sam sušaru svojim rukama i sve završavam ovde kod kuće.- naglašava Mirko.Na svojoj plantaži od oko pola hektra u Dugom Polju, Jankovići proizvode oko četrdesetak vrsta čajeva. Uporedo stim oni se bave pčelarastvom.Proizode med, vosak, polen, proplis, matičnu mlerč….

Ljubav prema pčelama i lekobilju Mirko je prenio i na decu, tri sina Dražena, Luku i Damjana i tri kćeri Danijelu Marinu i Milijanu. Dražen je završio Biologiju a Danijela farmaciji. Kada god zatreba pomažu roditeljima.

- Preživeli smo od ovog posla ona najteža poratna vremena. Organizovani smo kao mala porodičan fabrika.Svih šestoro dece zanima ovaj posao i zato se molim Bogu da bar jedno od njih ovo preuzem od mene i nastava sa poslom kojim se ponosim.- kaže Mirko i nezbravlja suprugu Radu.- Stub naše porodice je supruga Rada koja samnom rame uz rame radi sve poslove od prvog dana. Deca su mi dobri učenici, dvoje je već završilo fakultete. Dok sam ja prodavao naše proizvode po sajmovima moja Rada je bila sa njima i vaspitali ih tako da se danas oboje ponosimo našom decom - uz veliki osmeh kaže Mirko Janaković grleći suprugu Radu na sredini plantaže žutog nevena.

- Moralo se raditi i ono što je najvažnije nije nam bilo ništa teško. Nas je pokretala Božija volja i naša ljubav prema porodici. Kada završimo posao na njivi ja sam glavna u kuhinji jer spremam šta da jedemo. Međutim svi oni imaju svoje zadatke oko ručka, spremanja kuće i svih onih ženskih poslvoa po kući.- kaže Rada.Sa Dugopoljske plantaže čaja Jankovići godišnje na tržište plasiraju preko 5 hiljada pakovanja raznih vrsta čajeva, zatim razne kreme i kozemetiku.Kako kažu plasiraju preko 70 različitih proizvoda. Sve što proizvedu to i prodaju i garanutuju kvalitet. Dobitnici su brojnih priznanja za kvalitet svojih proizvoda na brojnim sajmovima u Srpskoj. Registrovani su kao poljoprivredno gazdinstvo i pravi su primer uspešne višečlane porodice gdje sloga i ljubav sve pokreće i pobeđuje.

Izvor:https://www.novosti.rs/republika-srpska/vesti/904141/prirodi-lek-sve-vrste-bolesti-otkriva-inzinjer-poljoprivrede-mirko-jankovic

Sok od borovnice je među prvim voćnim sokićima koje piju bebe, nosi se bolesnicima koji su u postelji jer se veruje da borovnica okrepljuje, popravlja krvnu sliku, pojačava imunitet i ubrzava oporavak bolesnih. Poslednjih godina na svetskom tržištu vlada jagma za ovim modro – plavim bobicama, pa zasadi ovo voća niču širom sveta. Srbija se već ustoličila kao jedan od najpriznatijih uzgajivača borovnice, koju zbog isplativosti zovu i srpsko plavo zlato.

Berba u jutarnjim satima
Borovnica je žbunasta biljka iz porodice vresova koja raste od 50 santimetara do 1 metar visine sa gustim i tankim grančicama izrazito oštrih uglova i zelenim, sočnim, jajolikim listovima. Cvetovi su viseći na kratkim drškama i pojedinačni. Raste obično u kolonijama, jedna pored druge, na obroncima planina ili brda. Voli sunce ali je i vrlo otporna biljka pa uspeva da odoli suši, mrazu i vetru. Međutim, zbog plitkog korena koji je odmah ispod površine zemlje ne podnosi sušu, pa je dobra vlažnost i zalivanje tokom letnjeg perioda neophodno. Borovnica najbolje uspeva na kiselom zemljištu (PH 4 - 5,2) odgovaraju joj topliji i osunčani položaji. Za podizanja zasada najbolja su zemljišta s blagim nagibom kako bi se odvijala stalna cirkulacija vazduha.
Plod je sjajna bobica koja je na početku zelena, kasnije crvena, a pred samo branje tamno teget ili crne boje. Sazreva od jula do početka septembra, a plod je vrlo privlačan po svom ukusu i izgledu. S obzirom na to da je u pitanju žbun borovnice su prilično nepristupačne za branje. Beru se ručno uz pomoć specijalnih „češljeva“ kako bi se bobice lakše svukle sa stabljike. Prilikom branja treba voditi računa da se plod ne ošteti, a obično se bere u ranim jutarnjim satima.

Preporučuje se šećerašima
Borovnica je jedan od najvećih prirodnih antioksidanata i u svom sastavu sadrži veliku količinu vitamina, minerala i oligoelemenata. Kao voće bogato tioksidantima, borovnica usporava starenje celog tela. Razna medicinska istraživanja pokazala su da je zbog obilja blagodeti na ljudski organizam može da se svrsta i u lekovite biljke. Bogata je vitaminima C, A, E, K, B6, B3, B1, sadrži pantenolsku kiselinu, gvožđe u većim količinama, kalijum, folnu kiselinu, cink, selen… Kada su u pitanju hranjiva svojstva borovnica ima vrlo nisku kalorijsku vrednost pa se preporučuje osobama na dijeti. Osim toga, naučno je dokazano da snižava povišen šećer u krvi, zbog čega je zovu i biljni insulin pa je prava blagodet za dijabetičare. Borovnica se može koristiti kao terapija kod velikog broja oboljenja i poremećaja. Kao sok ili čaj, sveža ili sušena ima efikasnu terapijsku osnovu i pomaže u borbi protiv različitih patoloških stanja. Borovnica se pokazala kao vrlo uspešna u jačanju imuniteta i sprečavanja stanja koja nastaju kao posledica narušene prirodne otpornosti organizma. Poslednjih godina vrše
se brojna istraživanja koja su pokazala da ova malena tamno plava bobica ima antikancerogeno dejstvo, pa se preporučuju kao dodatak ishrani osobama obolelima od malignih bolesti. Za to je zaslužan anticijan koji se nalazi u borovnicama i koji se aktivno bori protiv ćelija raka, napada ih i uništava. Ovo dragoceno voće pomaže i u borbi protiv karidovaskularnih bolesti, snižava loš holesterol, sprečava zakrečavanje krvnih sudova i pojavu tromba, reguliše pritisak i sprečava moždani i srčani udar. Borovnica blagotvorno deluje na crevnu floru i ceo digestivni sistem uključujući želudac, jetru i pankreas. Bogata je vlaknima kojima se hrane dobre bakterije u crevima pa se pokazala i kao odličan probiotik. Uz to je poznata i kao diuretik pa pomaže u čišćenju mokraćne bešike, kanala i bubrega. Borovnica jača kosti, poboljšava vid, održava koncentraciju, jača mozak, regeneriše kožu pa je s pravom zovu eliksirom zdravlja i mladosti.

Kad brati list borovnice?
Borovnica svoje mesto ima i u narodnoj medici, a osim ploda u lekovite svrhe se koristi i list. Listovi se beru pred sazrevanje plodova, jer kasnije gube svoja lekovita svojstva, a suše se na suvom mestu ili promaji. Čaj od listova borovnice pomaže u suzbijanju mučnine i stomačne kiseline, povraćanja, proliva, grčeva u stomaku i kašlja. Međutim, posebno treba istaći da čaj od listova borovnice ne sme da se pije bez nadzora, pa je najbolje konsultovati lekara ili apotekara pre upotrebe ovog čaja. Bobice mogu da se jedu sveže, sušene ili natopljene u rakiji. Za ispiranje grla koristi se neobrađen sok od borovnice, dok marmelada od ovog voća rashlađuje bolne upale usta i grla. Sušene bobice se koriste i za lečenje hemoroida, jer zaustavlja krvarenje, a utiče i na poboljšanje lošeg varenja i slab apetit. Osim marmelade, soka i džemova, od borovnice se verovali ili ne pravi i vino. Dobija se fermentacijom plodova borovnice, ima nizak sadržaj alkohola, a pravi se još od antičkih vremena kada se ovo vino upotrebljavalo kao lek.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Kukuruz (lat. Zea mays) je jedna od prvih žitarica koje je čovek počeo da uzgaja. Od zrelog zrna melje se brašno, dok se u ishrani najčešće koristi šećerac. Bere se kad nije sasvim dozreo, odnosno zrna nisu suva i tvrda što znači da proces transformacije šećera u skrob nije završen. Može se jesti kuvan, pečen, kako dodatak brojnim salatama ili prilog uz glavno jelo. Nekada, u Srbiji se najviše jela proja, odnosno hleb od kukuruznog brašna, dok je za doručak
bio obavezna kačamak ili cicvara, takođe napravljeni od ovog brašna.
Primitivni ratari su još pre 10. 000 godina odvajali najkvalitetnije seme kako bi poboljšali osobine teosinte, divljeg predaka kukuruza. Poreklo vodi iz Severne i
Južne Amerike, a posebno je bio cenjen među Majama koja je imala čak i boga posvećenog kukuruzu s kojim se i trgovalo. U Evropu su ga doneli Španci 1493. dok je na Balkanu počeo da se gaji u 17. veku. Kukuruz je i danas osnovna hrana u mnogim delovima sveta i po proizvodnji prevazilazi pšenicu i pirinač.
Ali valja napomenuti da nije svaki kukuruz namenjen za ljudsku ishranu. Deo kukuruzne proizvodnje koristi se kao stočna hrana, a deo za preradu u raznim
granama industrije. Postoji šest glavnih tipova kukuruza: zuban, tvrdunac, plevičar, kokičar, mekunac i šećerac.
U ljudskoj ishrani najviše se koristi kukuruz šećerac čijim kuvanjem se oslobađa ferulinska kiselina koja je lekovita. Ima 86 kalorija u 100 grama, bogat je vlaknima, prirodnim skrobom i vitaminom B1 koji je neophodan u pravilnom funkcionisanju mozga. Zato se preporučuje da kukuruz redovno jedu starije osobe kako bi sprečile pojavu senilnost. Štiti organizam od kardio - vaskularnih bolesti, čuva vid, sprečava anemiju, pomaže kod bolova u mišićima pa je redovno na meniju sportista. Osim toga poboljšava koncentraciju, jača nervni sistem, čisti krvne sudove, digestivni trakt i odličan je diuretik, pa ga naučnici svrstavaju u super - namirnicu.
Zanimljivo je da smrznut kukuruz šećerac ne gubi svojstva dubokim zamrzavanjem pa se može pripremati na isti način kao i kad je svež ili konzerviran. Za razliku od drugog povrća koje termičkom obradom gubi deo nutritijenata, kuvanjem ili pečenjem kukuruza delimično se uništava samo vitamin C, ali se oslobađaju molekuli sa antioksidativnim dejstvom, što povećava njegova lekovita svojstva. Inače, iskusne domaćice savetuju da, ukoliko sami
kiselite kupus, dodajte jednu šaku suvog, prošlogodišnjeg kukuruza. Raso će ostati bistar, lepe žute boje i neće biti sluzav.
Lekovita svojstva
Međutim, koliko god ovo povrće bilo zdravo, ono što ga čini lekovitim je kukuruzna svila. U narodnoj medicini, čaj od kukuruzne svile se koristi kao blagi diuretik, za izbacivanje kamena i peska iz bubrega i mokraćne bešike, protiv cistitisa, gihta, reumatizma, reumatoidnog artritisa…Konzumiranjem ovog čaja u toku 24 časa može se nekoliko puta povećati količina izlučene mokraće, i to bez štetnih posledica. Ovo je važno za one bolesnike koji imaju problem sa zadržavanjem vode u organizmu. Naučna istraživanja su dokazala da sveža kukuruzna svila u sebi sadrži masno i eterično ulje, smolu, gumu,
alkaloid koji ima osobinu da steže krvne sudove, hlorofil, fosfornu kiselinu i dosta kalijuma i mangana.
Da bi se koristila kao lek, kukuruzna svila se uzima sa klipova kukuruza pre oprašivanja i suši se na promaju. Priprema čaja je jednostavna: jedna kašičica dobro osušene kukuruzne svile prelije se šoljom vrele vode, ostavi da odstoji pet do deset minuta i onda se popije. Samo, kao i kada je bilo koji drugi lek u pitanju, ni sa ovim čajem ne treba preterivati.
Osim šećerca u ljudskoj ishrani koristi se i kukuruz kokičar od koga se prave kokice. Ova vrsta kukuruza u sebi sadrži malu količinu vode, koja, kada se zagreje pretvori se u paru i natera zrno na eksploziju koje nalikuje belim cvetovima. Kokice sadrže malo kalorija, a brzo zasite pa se preporučuju kod dijeta, naravno bez previše soli ili preliva poput putera i čokolade.
I za kraj za sve one koji žele da se oprobaju u pravljenju prave, domaće seljačke proje poklanjamo i recept. Proju služiti umesto hleba uz sarmu, podvarak, prebranac ili punjene paprike.
PROJA
Potrebno:
*400 gr kukuruznog brašna
* 200 ml mlake vode
* 1 prašak za pecivo
Priprema: U 400 grama kukuruznog brašna sipati oko 200 ml mlake vode sa razmućenim praškom za pecivo i jednom kašičicom soli. Sve dobro izmešati varjačom i sipati
u tepsiju podmazanu mašću. Peći u zagrejanoj rerni na 230 stepeni C oko 15 do 20
minuta. Kada je proja pečena ovlaš je poprskati vodom, prekriti je kuhinjskom krpom i ostaviti da se prohladi.

Izvor: Agrobiznis magazin

Potiče iz jugozapadne Azije i jugoistočne Evrope. U regiji Kaspijskog jezera, odnosno severnog Irana, uzgaja se već oko 3.000 godina. U Grčku je donesena oko 700. godine p. n. e., a u Rim oko 200. godine p. n. e.Voće koje je nepravedno zapostavljeno, a zbog svojih lekovitih svojstava koristi se već hiljadu godina. Uvođenjem pomodnog voća, povrća i začina, zaboravili smo mušmulu.Koriste se listovi, kora, cvetovi, semenke i zreo plod mušmule. Plodovi su odličan laksativ i diuretik, smiruju upalu sluzokože želuca. Pektin koji se nalazi u ovom voću pomaže u snižavanju holesterola, zaustavlja krvarenja, poboljšava vid i blagotvorno deluje na kožu i kosu.

U narodnoj medicini kora mušmule koristi se za lečenje malarije, a ova binjka je rasprostranjena širom sveta. Podnosi temperature i do 36 stepeni ispod nule.Iako relativno dobro podnosi sušu, topla mediteranska klima nije pogodna za uzgajanje ove biljke.

Postoji četrdeset do pedeset vrsta koje se međusobno razlikuju po veličini i obliku ploda i po količini semenki u plodu.

Plodovi su vrlo ukusni, kiselkasto-slatkasti. Sazrevaju od druge polovine oktobra do kraja decembra. Bogati su različitim mineralnim solima, pektinima, organskim kiselinama i vitaminima, koji blagotvorno deluju na ljudski organizam.To je bilo veoma značajno voće tokom vremena rimske imperije i srednjeg veka. Rimljani su raširili mušmulu po Evropi, prvo po Italiji i Grčkoj, gde se jako dobro odomaćila. Otkriveno je da su rimski vojnici sadili mušmulu u svojim vojnim logorima.

Izvor:http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3774917/musmula--voce-misticnih-moci.html

Med je odavnina poznat kao hrana i lek. U starom Vavilonu koristio se u verskim obrednim. O medu postoje zapisi i na klinastom pismu, dok se u Egiptu koristio prilikom balsamovanja. Proizvode ga pčele što svi znaju, ali malo ko zna kako nastaje med.
Od nektara do meda
Nektar je osnovna sirovina koje skupljaju pčele prilikom proizvodnje meda. Nektar je slatka tečnost koju izlučuju biljke. U pitanju je rastvor šećera i vode sa manjim količinama minerala, enzima, vitamina, prirodnih boja i mirišljavih supstanci koje medu daju specifičan miris, ukus i boju. Količina nektara zavisi od vrste biljke, ali i spoljašnjih uticaja kao što je temperatura, padavine … Količina šećera u nektaru varira od 20 do 55 procenata. Što je biljka slađa to je privlačnija za pčele koje nektar prikupljaju jezikom i uvlače ga u usni otvor, a potom prolazi u medni želudac, koji je odvojen od ostalih organa za varenje
specijalnim ventilom. Najveći deo nektara pčele donose u košnicu za mlađe članove pčelinje zajednice koje nektar smeštaju u ćelije gde biva oslobođen viška vode i saharoze. Pod uticajem enzima saharoza se pretvara u proste šećere - glukozu (grožđani šećer) i fruktozu (voćni šećer).
Tako prerađeni nektar pčele pokrivaju finim, tankim poklopčićima od voska. Da bi proizvele fini, zreo med koji mi poznajemo potrebno je oko 200.000 izleta pčela iz košnice. Da bi prikupila dovoljnu količinu nektara svaka pčela obiđe i po 150 cvetova. U savremenim košnicama med je smešten u okvire sa satovima od voska koji se vade kada su ćelije sa medom najvećim delom poklopljene što je znak med zreo i stabilizovan 
Okviri sa medom bez pčelinjih legla prenose se u čistu i toplu sobu u spravu za istresanje meda u kojoj se skidaju poklopci od voska. U centrifugu ili mašini za
istresanje med izlazi pod uticajem centrifugalne sile, sliva se niz zidove mašine, a potom odlazi preko slavine kroz sito i skuplja se u posebnu posudu. Dobijeni med se prekriva retkom, prozračnom tkaninom i čuva u sobi gde je temperatura oko 21 stepen i ne sme biti vlažna.
Postoje razne vrste klasifikacije, a med se najčešće razlikuje u zavisnosti od biljke s koje su pčele skupljale nektar. Tako imamo bagremov, lipov, livadski, med od suncokreta… Poreklo se utvrđuje na osnovu polena biljke koji se zadržava u medu, ali i na osnovu boje i ukusa. Čist bagremov med ima belozelenkastu boju, blag i prijatan ukus, sporo se kristalizuje i najviše ga vole deca. Lipov med je žućkast, sa promesama crvenkaste boje i miriše na lipov cvet.
Med od suncokreta je žute boje, oštrijeg ukusa i brzo se kristalizuje, dok je livadski žućkastocrvene boje i najčešće je mešavina mirisa i ukusa brojnih
livadskih trava s kojih su pčele skupljale nektar. Jedan od osnovnih fizičkih osobina meda je hidroskopnost. Naime, med na vazduhu prima
ili otpušta vlagu, što znači da ako se nalazi u vlažnoj prostoriji povećava se i količina vode u medu i obrnuto. Kada je u pitanju gustoća, što je med gušći i lepljiviji to je kvalitetniji. Kada je u pitanju hemijski sastav stručnjaci su ustanovili da med sadrži vitamine B2, B6, C, K, folnu i pantotensku kiselinu, kao i enzim invertaza uz pomoć koga pčele pretvaraju složenu saharozu u proste šećere fruktozu i glukozu koje čine osnovu svakog meda. Zreo cvetni med
sadrži vrlo malo saharoze ne više od pet procenata.
Šta kad se med ušećeri?
Prirodni cvetni med će se pre ili kasnije kristalizovati ili narodski rečeno ušećeriti. To je potpuno prirodna osobina meda koji prilikom kristalizacije ne gubi ništa
od svojih nutritivnih svojstava. I dok će bagremov med duže ostati u tečnom stanju, postoje vrste meda koje mogu da se kristališu dok su u saću. Med se lako vraća u prvobitno stanje zagrevanjem na temperaturi do 70 stepeni, ali ga nikako ne treba direktno izlagati izvoru toplote. Da biste to izbegli jednostavno stavite teglu sa kristalisanim medom u vruću vodu i on će vrlo brzo ponovo postati tečan. I dok potrošači kod nas izbegavaju kristalisani
med, on je vrlo cenjen i tražen u Americi, na Novom Zelandu i mnogim drugim zemljama.
U cilju zaštite potrošača, posebno nakon pojave „lažnog meda“ propisano je da na deklaraciji mora da piše poreklo meda, od koje medonosne biljke je dobijen, da li i u kojoj količini sadrži polen ili mleč. Srpski med je izuzetno cenjen i tražen van granica naše zemlje zbog svog kvaliteta. Med je oduvek poznat i kao lek za mnoge bolesti, a stručnjaci ističu da ima gotovo sve elemente neophodne za naš metabolizam. Kao hrana med ima ogromne prednosti u odnosu na
šećer dobijen od repe ili trske. Naime, upotrebom ovakve vrste šećera naš organizam mora da ga razlaže na proste šećere, dok su kod meda pčele to već
učinile umesto nas. Med daje energiju, zdravlje i vitalnost. Dokaz su stogodišnjaci sa Kavkaza koji ceo život redovno jedu med i tvrde da baš ovoj namirnici duguju dugovečnost.

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31