Za poljoprivrednike koji u stajama drže po nekoliko muzih krava proizvodnja mleka nije isplativa, pa se proizvođači trude da što više mleka prerade i prodaju na pijaci.
Proizvodnja na farmama koja osigurava količine, kvalitet i prihtavljivu cenu pravac je u komem se razvija domaća proizvodnja mleka. Zato poljoprivrednici koji žele da profitiraju u mlekarstvu povećavaju broj muznih krava i prozvodnju usmeraju na sirovo mleko."Ispod 20 krava se ne isplati. Što više to je isplativije, tako da idemo preko te cifre i stalno povećavamo broj muznih krava. Mora se ići na više da bi cela porodica imala posao. Osim supruga i mene na farmi rade i dva si i dve snahe. Zadovoljni smo cenom. Dobijemo 40 dinara po litri. Na pijaci prodajem sir i mleko, samo zbog svojih starih mušterija", kaže Marija Vuković.

Za razliku od velikih proizvođača mleka mali proizvođači koji mleko predaju na otkupnim mestima imaju i nižu cenu. Uz to sa malim brojem muzih krava teško mogu obezbediti količine od 1.000 litara mesečno, što je minimalna količina da bi se dobila premija koja iznosi 7 dinara.

"Idem na pijacu i mleko nosim po kućama. Jedino tako se može zaraditi. Za male proizvođače na otkupnom mestu cena je 25 dinara. Kod nas na salašu nema 10 kuća koje drže krave, dok je krava nekada bilo u svakom domaćinstvu. Na pijacu je išla još moja mama, nastavila sam ja posle udaje, ali sve više razmišljam da li to uopšte i vredi", kaže Marina Džinić.

"Imam sedam krava i sve mleko pretvaram u mlečne proizvode- švapski sir, kajmak, sir u kriškama, gorgonzolu, somborski sir. Da predajemo mleko zarada bi bila mala, ovako jeste teže, ali isplativije", kaže Terezija Žuljević.

Da se mali proizvođači teško nose sa sadašnjom situacijom u mlečnom govedarstvu dokaz su i prazne tezge na somborskoj mlečnoj pijaci, jer mnogih proizvođača koji su decenijama prodavali meko i sir više nema na pijaci.

Izvor:http://rtv.rs/sr_lat/vojvodina/backa/prerada-mleka-na-malo-se-ne-isplati_1196623.html

Srbija ima veoma povoljne klimatske uslove za uzgoj lekovitog bilja iako je ovo, nažalost, nedovoljno iskorišćen poljoprivredni sektor kod nas. Statistički pokazatelji govore da je uzgoj začinskog i lekovitog bilja u velikoj ekspanziji širom sveta. Računica je prosta - na jedan uloženi evro vraćaju se tri. Osim toga potreba za lekovitim biljem raste iz godinu u godinu, pa je plasman mnogo lakši i brži u odnosu na ostale poljoprivredne kulture.

Kako se gajiti i kolika je zarada?

Stručnjaci su pedantno izračunali da je ulaganje na jedan hektar bosiljka oko 850 evra, a zarada je 1.100 evra. Bosiljak se može uzgajati i na manjim površinama, kao i u staklenicima i plastenicima gde se postiže i po tri do četiri žetve godišnje čime se zarada dodatno uvećava.

Prilikom uzgoja ove biljke treba imati u vidu da bosiljak voli toplo zemljište sa dovoljno vlage, a može se gajiti i na peskovitom zemljištu uz redovno zalivanje i prihranu. Može se uzgajati pomoću rasada ili direktnom setvom semena. Kada je u pitanju  rasad, seme se seje krajem marta u tople leje u plastenike i staklenike. Proizvodnja rasada traje 6-7 nedelja i na stalno mesto se može rasaditi kad prođe opasnosti od kasnih prolećnih mrazeva, sredinom maja. Pošto se bosiljak prilikom rasta bokora razmak između sadnica treba da bude 50 santimetara, odnosno  20 do 30 santimetara u redu. Proizvodnjom na ovakav način, bosiljak počinje da cveta sredinom jula, a uz zalivanja u sušnom periodu dobijamo i drugu žetvu u septembru.

Bosiljak se može saditi i direktnom setvom semena na otvorenom polju početkom maja. Pre toga potrebno je u jesen obaviti plitko oranje uz obavezno usitnjavanje površinskog sloja. Ukoliko je potrebno usitnjavanje, odnosno drljanje može da se ponovi u proleće. Fina priprema je na dubini od oko pet santimetara i izvodi se dva do tri dana pre setve ili sadnje. Tokom rasta biljke potrebno je redovno uklanjati korov, zalivati i prihranjivati je azotnim đubrivom i to dva puta – pre prvog međurednog kultiviranja, a drugo posle prve žetve. Okopavanje zavisi od stepena zakorovljenosti i samog zemljišta. Prvo okopavanje je desetak do petnaest dana nakon rasađivanja, drugo 10-25 dana nakon prvog.

Dve žetve tokom sezone

Bosiljak se kosi na početku cvetanja sredinom jula kada ima najveći sadržaj etarskog ulja. Druga kosidba je krajem septembra, obavezno pre prvih jesenjih mrazeva. Kosi se na 10-12 cm iznad zemlje, tako da se ne zahvataju donji odrveneli delovi i to ručno ili kosilicom. Suši se u tankom sloju na promaji u hladu ili u sušarama na temperaturi 35-40°C. Sa jednog hektara uzgojenog bosiljka može se dobiti između dve i tri tone suve herbe. Osušeni bosiljak je zelene boje, karakterističnog prijatnog mirisa i gorkog ukusa, a pakuje se  u jutene vreće i čuva na suvom i tamnom mestu.

Opširnije u novom broju Agrobiznis magazina 

 

Izvor: Agrobiznis magazin 

Republika Srbija raspolaže izuzetno povoljnim prirodnim uslovima za razvoj stočarske proizvodnje, a posebno proizvodnje mleka. Prema zvaničnim statističkim podacima u Srbiji je u 2018. godini bilo ukupno 424,155 muznih krava. Po broju muznih grla Srbija predstavlja lidera u redionu (Milić i sar. 2019). U proizvodnji mleka dominiraju porodična gazdinstva sa manje od deset muznih grla.
Više od 59% proizvođača ima jedno do dva grla, i prosečnu dnevnu predaju mleka po gazdinstvu od 19.4 litra, dok drugu po učešću (35%) čini grupa proizvođača koja ima od tri, do devet grla. Gotovo 95% proizvođača mleka čine mala porodična gazdinstva, koja raspolažu sa maksimalno devet grla.Jedan od glavnih ograničavajućih faktora za povećanje broja krava na porodičnim gazdinstvima u Republici Srbiji je usitnjenost poseda, odnosno ograničeni resursi za proizvodnju stočne hrane na poljoprivrednim površinama kod najvećeg broja gazdinstava, kaže se u studiji koju je radio Institut za primenu nauke u
poljoprivredi, a za Agrobiznis magazin govoru stručnjak iz ovog insituta Msr Vedran Tomić.
- Ukoliko se analizira vrednost proizvodnje prema delatnostima u Republici Srbiji za period od 2000. do 2017. godine, može se konstatovati da je ratarstvo procentualno najzastupljenija delatnost (52%), koja po pravilu predstavlja ekstenzivnu proizvodnju i ne zahteva angažovanje velikog broja radne snage. Govedarstvo je zastupljeno sa svega 13.2%. Prema sprovedenoj Anketi iz 2018. godine, ukupan broj poljoprivrednih gazdinstava je za 12% manji u odnosu na broj gazdinstava iz Popisa poljoprivrede 2012. godine, ističe Tomić i dodaje:
- Uprkos činjenici da je ekonomska veličina na višem nivou u 2018. godini (8,610 €) u odnosu na rezultate Popisa iz 2012. godine, što je za 45% više,
ekonomska veličina odnosno vrednost proizvodnje koju stvaraju gazdinstva u zemljama EU je 4 puta veća nego na gazdinstvima u Srbiji (EUROSTAT,
2016). Ukoliko se posmatraju regionalni pokazatelji, podaci o prosečnim ekonomskim veličinama pokazuju da se najviši prihodi ostvaruju u ratarstvu,
kao i to da se ta gazdinstva nalaze u regionu AP Vojvodine. Drugačija je slika kada se posmatraju pokazatelji vezani za govedarsku proizvodnju.
Najveći broj gazdinstava koja se bave ovom proizvodnjom se nalazi u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji. Ukupna količina prerađenog mleka u Srbiji iznosi 524.1 miliona litara godišnje, što je tek 35.1% ukupne količine proizvedenog mleka u Srbiji za 2018. godinu, koja iznosi oko 1.5 milijardi litara mleka (Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Uprava za Veterinu, 2019).
U radu su analizirani ekonomski aspekti proizvodnje mleka na malim porodičnim gazdinstvima, kao i mogućnost povećanja dohotka na gazdinstvu od ove proizvodnje kroz preradu mleka u tradicionalne proizvode kao što su kajmak i beli sir. Istraživanje je obuhvatilo analizu ekonomskih pokazatelja proizvodnje
mleka i prerađevina od mleka u kajmak i beli polumasni sir u mini pogonima na porodičnim gazdinstvima u 2017. godini. Podaci o proizvodnim i ekonomskim rezultatima mini mlekara su prikupljeni putem ankete na terenu, dok su za stanje u mlekarskom sektoru u Srbiji i svetu korišćene zvanične publikacije Republičkog zavoda za statistiku, STIPS i EUROSTAT statistike.
Analitička kalkulacija na bazi varijabilnih troškova predstavlja brz i efikasan pokazatelj za poređenje različitih linija proizvodnje i odabir ekonomski najisplativije
(Tomić et al., 2013). Ona omogućava trenutnu ekonomsku analizu postojeće proizvodnje, odnosno procenu održivosti usvojene tehnologije proizvodnje i postignutih rezultata (Subić i sar., 2015)Ovo je mnogo pogodniji postupak od analitičke kalkulacije pune cene koštanja kod koje je potrebno izdvojiti
fiksne troškove po pojedinim linijama proizvodnje, a takođe iskazati ne samo direktne već i opšte troškove proizvodnje, što je veoma teško kada su u pitanju porodična gazdinstva koja u Srbiji nemaju zakonsku obavezu vođenja knjigovodstvene evidencije.
Predmet istraživanja u ovom radu su ekonomski aspekti proizvodnje i prerade mleka u kajmak i beli polumasni sir u mini pogonima na porodičnim gazdinstvima kapaciteta do 200 litara dnevne proizvodnje. Testirane su obe proizvodnje na osnovu analize proizvodnih kapaciteta i poslovnih
rezultata poslovanja reprezentativnog gazdinstva koje se bavi isključivo proizvodnjom mleka.
- Cilj rada je bio, kako ističe Tomić, da se obračuna cena koštanja proizvedene litre mleka, kao i cena koštanja prerađene litre mleka u tradiocionalan proizvod od mleka - kajmak i beli polumasni sir, i proveri ekonomska efektivnost obe proizvodnje. Analizirali smo rezultate terenskih istraživanja, a analizirana ekonomska efikasnost u proizvodnji i preradi mleka. Model gazdinstva formiran je na bazi prosečnih vrednosti 242 gazdinstva koja su sačinjavala uzorak.
Gazdinstva iz uzorka se nalaze po celoj Srbiji, tačnije nalaze se u 68 opština. U strukturi vrednosti proizvodnje najbitniji elementi su: ostvarena godišnja proizvodnja mleka po muznoj kravi (4,211 litara), kao i ukupna proizvedena količina mleka u toku perioda laktacije (za 12 krava 50,536 litara koji su predati mlekari).
Sledeći elementi ukupne vrednosti proizvodnje su vrednost teladi, junica, izlučenih krava i proizvedenog stajnjaka. Cene koje su prikazane u kalkulaciji
izračunavanja marže pokrića su bile aktuelne cene u vreme realizacije anketnog istraživanja na pijacama. Tako je prosečna cena muških teladi bila 593.37 € po komadu, ženskih teladi 461.51 €, junica 1,500 €, izlučenih krava 803,53 €, kao i stajnjaka čija je cena iznosila 82.41 € na 10 tona stajnjaka.
U ukupnoj vrednosti proizvodnje su obračunata i primanja ostvarena na osnovu subvencija koje pripadaju liniji proizvodnje mleka. Strukturu ovih subvencija čine podsticaji za kvalitetne priplodne mlečne krave od 206.03 € po kravi, i premija za isporučeno mleko od 0.06 € po litri.
Struktura vrednosti proizvodnje je sledeća: prihod od prodatog mleko čini oko 43%, prodaja stoke 33.51%, subvencije 19.86%, a stajnjak 3.64%.
Strukturu varijabilnih troškova čine troškovi stočne hrane, angažovane radne snage, energije i goriva, troškovi usluga (troškovi veterinarskih usluga, troškovi
osemenjavanja i troškovi selekcije), kao i ostali troškovi (troškovi slame za prostirku, utrošenih lekova, izdavanja mlečne karte, bileta za prodaju, troškovi potrošnog materijala, deterdženta, sredstava za dezinfekciju, ubrusa, sitnog alata).
Troškovi stočne hrane procentualno najviše opterećuju varijabilne troškove proizvodnje u kalkulaciji marže pokrića sa oko 73%, odnosno u apsolutnom iznosu sa 11,940.85 €. Ovaj trošak se deli na tri stavke: stočna hrana za muzne krave, stočna hrana za junice, i koncentrovana hrana za telad. Od ostalih varijabilnih
troškova angažovana radna snaga je sledeća stavka koja najviše opterećuje kalkulaciju marže pokrića sa 17%. Obračun kritičnih vrednosti daje uvid koliko proizvodnja mleka možeda bude pozitivna, a u kojem trenutku postaje neprofitabilna. Iz ovog istraživanja se jasno vidi da je nivo opterećenosti izuzetno mali, odnosno 0.01 €. Kritične vrednosti su računate samo na proizvodnju mleka, bez uzimanja u obzir prihoda od prodaje stoke, što čini 33% ukupnih prihoda, ističe Tomić.
Prosečna tržišna cena belog sira iznosila je 2.47 € i množi se sa 11.623 kg proizvedenog sira, te se dobija vrednost od 28.736,61 € Za kajmak prosečna tržišna cena iznosi 6,18 € koja se množi sa 3.790 kg proizvedenog kajmaka i čini vrednost od 23.425,91 €. Surutka ima godišnju proizvodnju od 35.123 litre, koja se množi sa tržišnom cenom od 0.01 € što daje vrednost od 347,35 €. Troškovi prerade prikazani u kalkulaciji marže pokrića su: sirilo, so, ambalaža za pijacu, struja, voda, radna snaga uključena u preradu mleka, transport do pijace i zakup tezge. Troškovi sirila, soli i ambalaže ukupno iznose 2.084,22 €. Ovi
troškovi su definisani na gazdinstvima obuhvaćenim uzorkom koja se bave preradom. Kod troškova transporta računalo se da proizvođač na pijacu iznosi proizvode dva puta nedeljno, tako da godišnje pređe oko 600 kilometara od gazdinstva do obližnje pijace, što pomnoženo sa cenom dizela od 1,29 € po litru, zbirno iznosi 741,04 €. Troškovi zakupa tezge su varirali u zavisnosti od anketiranog mesta. Za zakup samog mesta, odnosno tezge na godišnjem nivou uzeta je cifra od 329,65 €, dok je dnevni trošak najma tezge koji se dodatno plaća iznosio prosečno oko 10 €, tako da je uzeto da trošak zakupa tezge ukupno iznosi
1.279,05 €.
Anketom na gazdinstvima koja se bave preradom došlo se do prosečno 6 časova rada dnevno koji se utroše u preradi i plasmanu proizvoda od mleka, što na godišnjem nivou odgovara cifri od 1.804,85 €. Proizvodnja tradicionalnih proizvoda od mleka, u ovom slučaju kajmak i beli sir, imaju više prostora u kom
mogu da podnesu tržišne turbulencije. Cena kajmaka može da se smanji za 0,7 €, a da marža ostane pozitivna veličina. Kod belog sira je situacija slična,
opterećenje odnosno pad cene može da ide i do 0,68 €. Senzitivna analiza koja je i za ovu proizvodnju rađena kako bi potvrdila obračun kritičnih vrednosti, pokazala je identičan rezultat. Uporedna analiza proizvodnje i prerade mleka sa datim parametrima za obe proizvodnje pokazuje finansijski rezultat po litru prodatog/prerađenog mleka. Kod proizvodnje mleka proizvodna prosečna cena po litru mleka iz anketiranog uzorka iznosila je 0,21 €, dok je prodajna cena litra mleka uključujući premiju iznosila 0,29 €, što čini finansijski rezultat po litru prodatog mleka od 0,08 €.
Kod proizvodnje kajmaka i belog sira prosečna proizvodna cena po litru prerađenog mleka iznosi 0,46 €, a prosečna prodajna cena po litru prerađenog mleka za ova dva proizvoda iznosi 1,29 €. Finansijski rezultat po litru prerađenog mleka u ovom modelu iznosi 0,83 €. Razlika proizvodne cene proizvedenog i prerađenog mleka po litru iznosi 0,24 €, razlika prodajne cene sirovog i prerađenog mleka po litri iznosi 1 €, a razlika u konačnom finansijskom rezultatu po litru prerađenog mleka iznosi 0,75 €.
Šta možemo da zaključimo?
Glavni nosioci proizvodnje mleka u Srbiji su mala porodična gazdinstva koja raspolažu sa maksimalno 9 muznih grla. Jedan od glavnih ograničavajućih
faktora za povećanje broja krava na porodičnim gazdinstvima u Republici Srbiji je usitnjenost poseda, odnosno ograničeni resursi za proizvodnju stočne hrane, kaže nam Tomić.
Stvaranjem odgovarajućih tehnoloških uslova značajnu količinu mleka moguće je preraditi u okviru porodičnih gazdinstava u tradicionalne proizvode od mleka, poput raznih vrsta sireva i drugih mlečnih proizvoda koji se mogu uspešno valorizovati na tržištu, čime se može značajnije uvećati vrednost proizvodnje mleka, a samim tim i profitabilnost ove proizvodnje. Tradicionalni mlečni proizvodi se odlikuju originalnom tehnologijom i specifičnim osobinama mleka onih područja na kojima se proizvode, a mogu biti prepoznatljivi na tržištu, što im daje mogućnost stvaranja dodate vrednosti.
Istraživanje je pokazalo da ostvareni proizvodni rezultati u proizvodnji mleka na malom poljoprivrednom gazdinstvu ostvarena je pozitivna marža pokrića (10,789.66 €/osnovno stado, odnosno 899.14 € /muznom grlu, odnosno 0.21 € /litri mleka); ostvarena vrednost proizvodnje po realizaciji proizvedenog mleka, prodate stoke i stajnjaka je 1.66 puta veća od generisanih varijabilnih troškova proizvodnje; u strukturi varijabilnih troškova dominiraju troškovi stočne hrane (73 %).
Ostvareni proizvodni rezultati u preradi mleka u tradicionalne proizvode (kajmak i beli sir) na malom poljoprivrednom gazdinstvu upućuju na sledeće  aključke:
ostvarena je pozitivna marža pokrića (42,016.14 €/osnovno stado, odnosno 3,501.34 €/muznom grlu, odnosno 0.83 €/litri prerađenog mleka); ostvarena
vrednost proizvodnje po realizaciji proizvedenog mleka, prodate stoke i stajnjaka je 2.82 puta veća od generisanih varijabilnih troškova proizvodnje; u strukturi varijabilnih troškova dominiraju troškovi stočne hrane (52 %), dok su troškovi prerade na drugom mestu (28 %).
Upoređujući proizvodnju mleka i proizvodnju tradicionalnih proizvoda od mleka)i rezultate, jasno se može viditi da su prodajne cene mlečnih prerađevina znatno veće od cena mleka u sirovom stanju i da se ostvaruje bolji finansijski rezultat kod proizvodnje mlečnih prerađevina. Rezultati istraživanja jasno pokazuju da je ekonomska efikasnost prerade mleka u tradicionalne proizvode na izuzetno visokom nivou.
Ostvareni ekonomski rezultati u preradi mleka su na takvom nivou da dozvoljavaju da se pokriju fiksni troškovi proizvodnje, i da nakon toga ostane višak koji može da se iskoristi za nove investicije na poljoprivrednom gazdinstvu. Treba napomenuti da je ovaj vid proizvodnje tradicionalnih proizvoda od mleka
idealan za gazdinstva koja imaju osnovno stado od oko 12 muznih grla.

Izvor: Agrobiznis magazin

Od kada je sveta i veka jede se spelta-krupnik, višestruko korisna žitarica u ishrani ljudi i stoke, koja se pre više vekova raširila po Evropi iz Azije.Uporedo sa setvom pšenice, koja se privodi kraju, malobrojni ratari završili su i setvu spelte, koja se seje u isto vreme.

Poljoprivredno gazdinstvo „Spelta Jevtić” u Bačkom Gradištu u opštini Bečej prvo je u Srbiji počelo da gaji speltu 2006. godine, a dve godine kasnije izašlo je i na ovdašnje tržište sa speltinim prozvodima: brašnom, mekinjama, testeninom, grizom… bez dodataka bilo kojeg porekla.

Ratka Jevtić kaže za „Dnevnik” da su ona i suprug upravo završili setvu na oranicama u blizini Bisernog ostrva, i navodi da spelta pođednako dobro uspeva i na Zlataru i na Bisernom ostrvu, u ravnici.

– Ne godi joj suša, ali je zato otporna na korov – kaže Ratka Jeftić. – Od obične pšenice razlikuje se po tankim, visokim stablima, sklonim poleganju i visokoj energiji bokorenja.

Napominje da gajenje spelte zahteva da proizvođač ima specijalne mašine za čišćenje i ljuštenje i da je to verovatno razlog zašto spelta nije učestalija na ovdašnjim njivama, mada to više ne mora da bude prepreka ukoliko se uzme u obzir da država raznovrsnim podsticajima finansira poljoprivrednu proizvodnju.– Mi nismo imali pomoć države, iako smo više puta konkurisali, pa smo sopstvenim ulaganjima kupovali mašine i zaokružili proces proizvodnje, u koji je, osim članova domaćinstva, ukljuceno i četvoro radnika. Mašine su potrebne jer se pri žetvi klas raspada na klasiće, u kojima zrno ostaje čvrsto obavijeno plevama i plevicama, pa je takav plevičasti plod nepodesan za korišćenje u ljudskoj ishrani dok se zrno mašinski ne oljušti – kaze Ratka Jevtić.

Jevtići su na ideju da gaje speltu došli tako što su je koristili u ishrani više godina.

– Jednog trenutka smo odlučili da posejemo na našoj zemlji nekoliko kilograma, misleći da je najvažnije da imamo za sebe jer smo prosto uživali u svakom zalogaju. Razmnožavali smo speltu i u jesen 2008. godine smo imali prvi put za tržište, koje je bilo veoma malo. Sami smo pravili prezentacije, na kojima se mnogo toga moglo probati – priseća se početaka Ratka Jevtić. – Nismo bili stručnjaci za poljoprivredu, ali smo bili sigurni u to da zdravlje ulazi na usta i da će poljoprivreda, ona tradicionalna, sigurno naći mesto u brzom vremenu u kojem živimo. I naše pretpostavke su se obistinile: proizvodi od spelte imaju kupce, a mi smo u poslu duže od decenije i ne mislimo ništa da menjamo.Viši naučni saradnik u Upravi za zemljišta dr Vladan Ugrenović navodi da se iz godine u godinu povećava potražnja za proizvodima od spelte, prvenstveno zato što sve više i više ljudi teži zdravoj ishrani, a spelta je upravo zdrava hrana, puna vitamina.

– NJena najbolja osobina je što ima ljusku na sebi koja je štiti od zagađenja. Sadrži proteine, nezasićene masti, vitamine – A, Ce, grupe Be, E i Ka, biljnu kiselinu, mineralne soli: kalcijum, kobalt, gvožđe, fosfor, magnezijum, mangan, kalijum, bakar, selen, natrijum, i vlakna – navodi dr Ugrenović. – Zahvaljujući visokoj hranljivoj vrednosti, brašno krupnika-spelte koristi se kao poboljšivač kvaliteta i ukusa pšeničnog hleba i drugih hlebno-pekarskih proizvoda. Krupnik-spelta je alternativa hlebnoj pšenici za pravljenje hleba, ječmu i ovsu u ishrani domaćih životinja i ječmu za pravljenje piva. Kao i ostala prava žita, ima veliki značaj i u stočarskoj proizvodnji jer je njegova hranljiva vrednost slična kao kod ovsa. Može se gajiti za krmne smese s mahunarkama za proizvodnju sveže biomase ili sena. Slama se koristi kao prostirka u stočarskim objektima ili u industrijskoj preradi kao sirovina za dobijanje celuloze, metil-alkohola i slično.

O površinama u proizvodnji spelte-krupnika, zvanična statistika, napominje dr Ugrenović, ne beleži podatke, ali se u proteklim decenijama te vrednosti povećavaju, prvenstveno u zemljama centralne i zapadne Evrope, kao i na američkom kontinentu. Kod nas je seju ratari u Bečeju, Bačkoj Topoli, Zrenjaninu, i u širem delu Srbije, ali na manjim površinama.Kilogram speltinog mekog brašna u prodavnicama zdrave hrane košta od 180 dinara pa naviše, pola kilograma griza je više od 100 dinara, 300 grama mekinja 80 dinara, pola kilograma kora 200 dinara, pola kilograma pahuljica sušenih na vazduhu je 140 dinara.

Po hektaru može se dobiti najviše četiri tone spelte. Ulaganja su znatno niža nego kod pšenice jer ratari ne koriste hemiju u proizvodnji.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/od-kada-je-sveta-i-veka-jede-se-spelta-09-11-2020

Koliko je vinogradarstvo u Srbiji u ekspanziji, s obzirom na mogući godišnji prihod od 40.000 evra sa jednog hektara, svedoči primer valjevskog kraja gde su za par godina površine pod vinovom lozom porasle više od šest puta.Od stidljivih 30 hektara, po prvom popisu od pre par godina, u Kolubarskom okrugu sada je više od 200 hektara pod vinogradima. Pored velikih vinarija čija su vina već ovenčana svetskim priznanjima, poput "Jelića" ili "Pusule", kako svedoče podaci Poljoprivredne stručne i savetodavne službe, raste broj i malih proizvođača koji vinograde podižu na 10 do 15 ari dedovine. Motiv je, naravno, zarada.- Zanimljivo je da sve više ima malih proizvođača, koji se vraćaju na porodična imanja i žele da posade vinovu lozu. Mislim da je njima najpotrebnija stručna pomoć, jer su to ljudi koji nemaju nikakva znanja u gajenju vinove loze. Tu je država prepoznala ulogu savetodavne službe koja sprovodi modul "Proizvodnja i prerada grožđa" i naša obaveza je da svakom proizvođaču, koji je zainteresovan da posadi ili već poseduje vinograd, pomognemo da što jednostavnije uz primenu pune agrotehnike i zaštite proizvodi grožđe i vino - kaže savetodavac Jovan Milinković.Početno ulaganje u vinograd, međutim, nije jeftino i u zavisnosti koliko sam proizvođač uloži svoj rad i koliko ima neophodnog materijala, podizanje jednog hektara košta između 10.000 i 16.000 evra. Samo kupovina sadnog materijala i sadnja staju 6.850 evra.- Međutim, prilikom podizanja vinograda mogu se koristiti i podsticaji od strane države pa tako povraćaj uloženog novca za kupovinu sadnog materijala iznosi 50 odsto, pa čak i više ukoliko je nagib terena veći od 10 stepeni, ako se parcela nalazi iznad 200 metara nadmorske visine, a ukoliko ako se gaje autohtone sorte kao što su "prokupac", "morava" ili "tamjanika", država kao stimulans daje još 100.000 dinara. Urađen je i poseban pravilnik koji reguliše podizanje zasada vinove loze i proizvođač u startu može tačno da zna šta može da očekuje od države - objašnjava Milinković.U daljoj investiciji, kada se grožđe pretvara u vino, potrebna je kupovina opreme u kojoj su muljač, pumpa i filter, te prohromski sudovi različite veličine, za šta je potrebno nešto više od 2.300 evra.

S druge strane, kako pričaju sami vinari, prihodi su znatno veći, s obzirom na to da se u dobroj godini sa jednog hektara može dobiti 8.000 kilograma grožđa, a od njega 4.000 buteljki vina. Ako se zna da je najčešća cena domaćih vina od 10 do 15 evra, mada ima i skupljih, lako se dolazi do isplative računice zbog koje površine pod vinogradima ne samo u valjevskom kraju stalno rastu.Naime, po statističkim podacima u Srbiji je 22.000 hektara zemljišta pod vinovom lozom, dok je u vinogradarskom registru popisano 7.000 hektara vinograda čiji su vlasnici registrovani za proizvodnju i promet vina. Na domaćem tržištu udeo srpskih vina je čak 70 odsto, iako je pre samo pet godina bio jedva trećina.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/vinogradarstvo-kao-biznis-od-jednog-hektara-prihod-ide-i-do-40000-evra-godisnje-a-evo/27wlet5

Duga tradicija organske proizvodnje porodice Letić počela je na Čeneju devedestih godina prošlog veka, kada se Nada s suprugom Dejanom, nakon odrastanja u gradu, preselila na selo i počela da se bavi poljoprivredom.– Krenuli smo s malom baštom, a pošto od samog početka nismo koristili hemijska sredstva niti mineralno đubrivo, pre deset godina smo se odlučili na zvaničan prelazak na organsku poljoprivredu – kazala je Nada Letić. – Nama je potpuno prirodno uzgajanje povrća relativno lak zadatak, ali ne mogu reći da je tako svima.

Razlika između organske i konvencionalne proizvodnje je velika, a pre svega se ogleda u količini uloženog truda i vremena, kao i u prinosu.

– Po struci sam poljoprivrednica, dok je suprug veterinar, pa smo zajedno dobar tim koji je potkovan znanjem, a kako vreme odmiče, i iskustvom – rekla je Nada Letić. – Organsku proizvodnju smo započeli prvenstveno zbog našeg deteta, a kasnije smo je proširili i za prodaju.

Poljoprivredna proizvodnja porodice Letić u potpunosti je samoodrživa, te pored dva hektara zemljišta koje je posvećeno organskoj hrani, Letići imaju i svoje kokoške, čije đubrivo se koristi na parceli za ratarstvo.

– Živina nam nije u statusu organske proizvodnje, ali je hranimo žitaricama koje uzgajamo na organski način – objasnila je Nada Letić. – Taj stajnjak nam omogućava da zatvorimo krug, a naše jato svake godine podmlađujemo, pa uvek imamo oko 150 kokošaka.

Osim njive, porodica Letić ima i staklenik od 3.500 kvadrata, a rasad za organsku proizvodnju uzgaja se u nešto manjem plasteniku od 200 kvadrata.– Imamo dosta neobičnih biljaka na koje smo zaista ponosni, i kada sve prođe kako treba i uberemo plod, shvatimo da nam se trud isplatio i da zaista radimo nešto u čemu uživamo – naglasila je Nada Letić. – U proleće imamo rotkvice, zelenu salatu, a zatim i papriku, patliyan, boraniju i grašak.

U zimskom periodu, u plasteniku se seju biljke koje nisu tipične za naše područje. Osim poznatog azijskog miksa, na tezgi porodice Letić može se pronaći i salata potočarka, spanać i toskanski kelj lišćar.

– Imamo stalne kupce, a uvek se nađe i neko nov, ko se tek odlučio za organske namirnice – kazala je Nada Letić. – Sve što donesemo i stavimo na tezgu u Organskoj ulici na Ribljoj pijaci, mi i prodamo. Ne ume svako da i da proizvede i da proda, te je potrebno poznavati i biljke i ljude. Fizilogija biljaka veoma je važna, naglasila je ona, a bašta se svakodnevno obilazi, pa čim se primeti da nešto nije u redu, potrebno je reagovati, a veći deo problema otklanja se preventivno da prinos ne bi bio ugrožen. – Postoje biljke kratkog i dugog dana, kao i one koje se na temperaturi iznad 30 stepeni Celzijusa pretvaraju u seme – kazala je Nada Letić. – O organskoj proizvodnji uči se bez prestanka, konstantno se istražuje i otkriva, a postoji i niz pravila koja se poštuju.

Ukoliko se na jednom mestu posadi jedna biljka, naredne četiri godine na tom mestu ne sme da se uzgaja ta, ili biljka iz iste familije, jer je potrebno vreme da se larve insekata koje napadaju određenu familiju unište.

– U organskoj proizvodnji, luk i šargarepa se sade u paru, kao biljke-prijatelji, a postoje i drugi trikovi koje će ostatak povrća spasti od napasti – rekla je Nada Letić. – Za biljne vaši se sadi bob, koji se kasnije može počupati i na taj način se pretnja fizički otklanja.

U staklenike se puštaju predatori koji jedu određene insekte, a kako je Nada kazala, iako je to posao bez godišnjeg odmora, sav trud se na kraju isplati.– Da li je zarada dovoljna, zavisi od očekivanja pojedinca – rekla je Nada Letić. – Na prvom mestu je zaštita životne sredine, na drugom kvalitet namirnica, dok je na trećem očuvanje biodiverziteta, a tek na četvrtom je prihod.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/novi-sad/decenija-organske-proizvodne-porodice-letic-28-09-2020

 

Vojvođanski sekretar za poljoprivredu Vuk Radojević otvorio je danas na Kopaoniku 61. savetovanje "Proizvodnja i prerada uljarica" i istakao da proizvodnja industrijskog bilja u Srbiji ima značajno mesto u setvenoj strukturi.
Radojević je naveo da je proletos suncokret posejan na 215.000 hektara, da je ostvaren prosečan prinos od oko 2,85 tona po hektaru i ukupna proizvodnja od oko 612.750 tona, navedeno je u saopštenju Vlade Vojovdine.Soja je posejana na oko 230.000 hektara, a procena je da će biti ostvaren prinos od 2,9 tona po hektaru, odnosno ukupno oko 667.000 tona.

Prethodne agronomske godine prinos uljane repice po hektaru iznosio je tri tone, na ukupnoj površini od 24.809 hektara.

Radojević se osvrnuo i na izvozne rezultate koje industrijsko bilje ima u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih proizvoda.

"Srbija je u 2019. godini ostvarila ukupnu spoljnotrgovinsku razmenu industrijskog bilja u vrednosti od 282,4 miliona evra, odnosno 418.906 tona", naveo je Radojević i naglasio da je u odnosu na 2018. zabeleženo povećanje od 11 odsto.

Kako je Radojević naveo, u 2019. godini je izvezeno 373.837 tona industrijskog bilja u vrednosti od 153,2 miliona evra i zabeležen je porast izvoza od 4,8 odsto.

Uvezeno je 45.069 tona bilja u vrednosti od 129,2 miliona evra, odnosno 18 odsto više nego 2018. godine.

"Suficit u razmeni industrijskog bilja ostvaren je u vrednosti od 24 miliona evra. Najviše je izvezeno soje, i to u vrednosti od 64,2 miliona evra, zatim suncokreta (50,7 miliona) i uljane repice (8,8 miliona)", rekao je Radojević.

Naglasio je da su najznačajniji spoljnotrgovinski partneri Srbije u izvozu industrijskog bilja u 2019. godini bile zemlje Evropske unije sa učešćem u izvozu od 59,5 odsto, zatim Carinske unije sa 20 odsto i potpisnice CEFTA Sporazuma 16,8 odsto, dok su ostale zemlje imale učešće od 3,6 odsto.

Radojević je još dodao da je u 2019. godini iz Vojvodine na tržište Evropske unije izvezeno 165.277 tona semena i zrna uljarica u vrednosti 61.035.127 evra, što je 4,2 odsto od ukupne vrednosti izvoza agrarnih proizvoda iz naše pokrajine.

"U proizvodnji uljarica ima računice, nekada više, nekada manje u zavisnosti od ponude i potražnje na domaćem i inostranom tržištu, ukupne globalne proizvodnje, kao i zaliha ovih kultura na regionalnim i svetskim tržištima", rekao je Radojević.

Sekretar za poljoprivredu je naglasio značaj nacionalnih institucija koje se bave genetikom, selekcijom i oplemenjivanjem bilja, u cilju stvaranja i visokokvalitetnih sorti i hibrida suncokreta, soje i uljane repice, otpornijih na stresogene uslove i na pojavu štetnih organizama.

Podsetio je da je u novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo do sada stvoreno 678 hibrida suncokreta, od kojih je 117 registrovano u Srbiji, a ostali u 24 zemlje sveta.

U Srbiji su registrovane i 154 sorte soje, a u inostranstvu 192 sorte. Stvoreno je 14 sorti i pet hibrida ozime i dve sorte jare uljane repice, namenjene konvencionalnoj i organskoj proizvodnji.

Radojević je istako da je Pokrajinska vlada, preko resornog sekretarijata, uložila značajna sredstva za razvoj i unapređenje primarne biljne proizvodnje, ali i prerađivačkog sektora, sufinansiranjem investicija u nabavku mašina i opreme.

Takođe, naveo je da je u mandatu ove Pokrajinske vlade akcenat stavljen na unapređenje sistema za navodnjavanje.

"Ukupna vrednost investicija za nabavku opreme i sistema za navodnjavanje u četvorogodišnjem mandatu iznosi 3.447.895.030,10 dinara od čega je učešće Sekretarijata u investicijama 1.884.646.442,00", rekao je Radojević i naveo da je pod zalivnim sistemima obuhvaćeno 21.106 hektara.

Naglasio je i da je 2017. godine u AP Vojvodini počela izgradnja kapitalnog infrastrukturnog projekta navodnjavanja, kreditnim sredstvima iz Abu Dabi fonda.

Vrednost investicije je gotovo 60 miliona evra, a njenom realizacijom kroz 30 projekata biće omogućeno navodnjavanje na oko 106.000 hektara.

"Podrška razvoju primarnog sektora biljne proizvodnje ogleda se i kroz konkurse za nabavku poljoprivredne mehanizacije, start ap programe podrške mladim poljoprivrednicima namanjene modernizaciji gazdinstava i unapređenju primarne i preređivačke proizvodnje", rekao je Radojević,

Kaže da su mladi poljoprivrednici imali mogućnost da apliciraju za bespovratna sredstva za nabavku opreme i uređaja za hladno ceđenje uljanih kultura, uređaja za fizičku rafinaciju uljanih kultura, kao i opreme za punjenje i pakovanje ulja.

Kako je Radojević naveo, značajna sredstva su uložena i u jačanje preradnih kapaciteta u sektoru uljarica, a pre početka primene IPARD II programa Evropske unije .

"U hladnjače, mašine, opremu za preradu uljarica i sušare za aromatično, začinsko i lekovito bilje investirano je ukupno 340.740.339,20 dinara", rekao je Radojević.

Savetovanje "proizvodnja i prerada uljarica" okupilo je proizvođače uljanih kultura i prerađivače uljarica, tehnologe, predstvanike agronomske nauke i struke, kao i nacionalnih državnih institucija u Srbiji.

Prezentovane su teme i referati u oblasti primarne proizvodnje uljarica i prerade uljanih kultura.

Skup je organizovala Poslovna zajednica industrijskog bilje, sa fabrikama ulja Srbije, Tehnološkim fakultetom i Institutom za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.

Izvor:http://rtv.rs/sr_lat/ekonomija/proizvodnja-uljarica-unosan-posao_1165213.html

Sezona pripreme ajvara za zimnicu otpočela je sa prvim naznakama jeseni. Porodica Radić iz Velike Plane danas proizvodi više od 6.000 tegli ajvara, a sezona pripreme ove zimnice kod njih kreće od sredine avgusta i traje do Svetog Nikole. Najbolja paprika za ajvar je slonovo uvo, a potrebno je da paprika u sebi ima više suvih materija, a manje vode kako bi ajvar bio što ukusniji.
Već sredinom avgusta po gazdinstvu porodice Radić u Velikoj Plani širi se miris pečene paprike. Slavica Radić, inženjer agronomije u penziji, pre deset godina odlučila je da se bavi proizvodnjom ajvara za prodaju i od par stotina tegli danas je stigla do cifre od oko 6.000 tegli godišnje.

"Priprema ajvara, ova prava što mi radimo, počinje negde oko 15. avgusta. Mi tada prve količine paprike kupimo i počnemo proizvodnju. Kada se jednom upali šporet i kada krene proizvodnja ajvara on se ne gasi ni subotom ni nedeljom i u ovom poslu nema neradnih subota i nedelja jer danas recimo mora da se jedan deo paprika peče, pa jedan da se čisti , pa zatim da se cede i upržavaju, onda isto tako kreće i sutradan i sve teče jedno za drugim. Od autobuske stanice, a ona je ovde jedno 400 metara udaljena oseća se miris", kaže Slavica Radić."Meni je pokojna majka bila velika kuvarica i ja sam mnogo kvalitetno jeo u vreme kada je bila proizvodnja da kažem kako treba. Znam šta znači ukus ajvara i paradajza i paprike tako da sam ja odmah tu uz nju. Probamo ajvar i ja kažem Slavice nije dobar moramo nešto da mu uradimo i ona može da prihvati a i ne mora uvek tako da smo zajedno rasli sa ovom teglom. Naš ajvar kad se uprži daje osećaj taj da jedeš papriku", kaže Tomislav Radić.

Pored porodice koja se uključila u proizvodnju i prodaju ajvara, za Radiće u pripremi paprika rade i žene iz njihovog komšiluka. Kreće se prvo sa čišćenjem, ceđenjem i pečenjem paprika, a sezona zbog velikog broja narudžbina potraje i do Svetog Nikole.

"Šporet smederevac se loži i pali se od sedam ujutru kada počinjemo sa radom. Radimo dnevno sedam tura a u jednoj turi ima 26 kilograma paprike. Ja znam priču kada smo radili 30 tegli i nije bilo ovako, ali poslednje tri, četiri godine je krenulo, a prošle i ove godine već ide posao i sada se već ozbiljno bavimo time. Trebalo bi da uvedemo i treću smenu i da smederevac radi i noću", kaže Nataša Žirović.Pripremljena paprika za ajvar zatim ide na mlevenje, a onda se ajvar kuva na jakoj vatri i tako proces proizvodnje u porodičnoj kući Radić nikad ne prestaje.

"Ručno se melje, sameljem to, onda prelijem vrelim uljem, onda sipam to u šerpu i 45 minuta na jakoj vatri se kuva i prži ajvar. Količina u šerpi ide od devet kilograma i nešto do deset kilograma samlevenih paprika. Morate da stojite pored šporeta stalno i da mešate kako ajvar ne bi zagoreo i kako bi imao onaj fini miris", kaže Ljiljana Marisavljević.

Radići nedeljom kupcima koji dođu da uzmu ajvar nude i besplatan doručak uz vruće lepinje, domaća jaja, sir i neizbežnu degustaciju, a kako sami kažu porudžbine najčešće stižu od ljudi koji žive u većim gradovima i nemaju uslova za pripremu ukusnog ajvara.

Izvor:https://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/pravljenje-ajvara-postao-veliki-porodicni-biznis_1164231.html

Razmišljajući šta bi mogao da radi u životu, od čega bi mogao pristojno da živi i da se posveti porodici, mladi Aleksandar je odlučio da njegov agrobiznis bude proizvodnja jaja prepelice. On se na ovaj potez odlučio, pre manje od godinu dana, a danas njegova farma ima 300 prepelica, od kojih dnevno ima prosečno 100 lekovitih jaja.
“Moram da naglasim pre svega da nije svako jaje potpuno lekovito, već samo jaje prepelice koje je oplođeno, tako da svaki kavez pored ženki treba da ima i mužjake. Farmu sam osnovao 2019. godine na jesen. Počeo sam od proizvodnje pilića, tako što sam kupio inkubator. Pilići su se izlegli nakon 17 dana i do pronošenja je još prošlo oko 45 dana” kaže osnivač farme Aleksandar Vukašinović, iz Bajine Bašte.
Da bi svoj posao proizvođača jaja japanske prepelice započeo, Aleksandar je napravio objekat koji će zadovoljiti potrebe održavanja toplote i svežeg vazduha. Možda ste očekivali neki veliki objekat, ali imajući u vodu da su japanske prepelice sitne, nisu potrebni ni veliki kavezi. U svakom od njih nalaze se i dva mužjaka sa 7-8 ženki. Kada uđete u farmu prepelica možete čuti zvukove koje ispupštaju mužjaci, a koji bi recimo kod petlova bili kukurikanje. Treba naglasiti da je za bolju nosivost prepelice kao i kod koka važna svetlost, zato im je neophodno obezbediti 16 sati sa dnevnom ili veštačkom svetlošću. Jaja
nose tokom celog dana, ali više popodne.
Takođe, jaje je drugačije ljuske tako da se ne razbija poput kokošijeg i drugih već mu se vrh seče nožem, ili specijalnim makazama, a potom se sadržaj izruči iz opne u sud i dalje priprema. Od jaja prepelice možete pripremiti svako jelo za koje koristite i kokošija jaja. Preporučuje se dnevni unos oko pet jaja za
odrasle I, dva do tri za decu. Može se bariti, pržiti, ali i pripremati turšija, što je naš domaćin i usavršio, tako da od prepeličijih jaja pravi marinade sa sirćetom, belim i crnim vinom, uz dodatak ruzmarina idrugih začina, tako da jedna teglica može da bude izvanredan zdrav obrok koji nije skuplji od 200 dinara.
Jaje prepelice u sebi sadrži i 74,6 % vode, 13,1 % belančevina, 11,2 % masti i 1,1 % minerala i ostalih enzima ali i 0,5 mg kalcijuma, 2,2 mg fosfora, 3,8 mg gvožđa, 3 mg vitamina A, 0,1 mg vitamina B1 i 0,8 mg vitamina B2. Postoje čak i određene terapije koje tačno propisuju koliko jaja prepelice i u kom vremenskom razmaku treba popiti da bi se prebolelo određeno oboljenje. Ovi saveti posebno se odnose na obolele od plućnih bolesti, vioskog krvnog pritiska, tumora na mozgu, gubitka apetita i brojnih drugih. U poređenju sa jajima domaćih koka sadrže 5 puta više fosfora, 8 puta više gvožđa, 6 puta više vitamina B1 i 15 puta više vitamina B2. Po svojoj hranljivosti jedno jaje japanske prepelice može da zameni pet jaja domaće koke. Terapiju ovim jajima je dozvoljeno
sprovoditi i kada se po preporuci lekara, već uzimaju neki lekovi, ali izuzetak je u slučaju da je lekar propisao neke lekove uz koje je zabranjeno unošenje belančevina.
Na instagram profilu farmaprepa kao i Facebook profilu Prepelice Bajina Bašta, možete više saznati o samoj farmi i lekovitim svojstvima jaja prepelice. Jaja prepelice se mogu čuvati do 60 dana, treba da budu u frižideru na plus 4 stepena celzijusa. “Mi da bismo postigli optimalnu nosivost i zadovoljili potrebe prepelice pripremamo smešu hrane koje čini zrnevlje i dosta soje koja je značajna u ishrani ove životinje. Pored ove hrane rendamo i voće i povrće, kao što su jabuke, šargarepa, kupus, cvekla i druge, ali je potrebno obezbediti dovoljno količine čiste vode”.
Da bi zadovoljio potrebe tržišta, Aleksandar svoje proizvode pakuje u kutijice koje su kartonske i plastične. Najviše jaja proda preko interneta, a već ima i stare kupce koji jaja uzimaju u pretplati. Dakle, naruče za ceo mesec i plate unapred a on im besplatno svakog ponedeljka isporuči jaja na njhovu adresu. Tako kupci imaju sveža jaja, a Aleksandar može da planira troškove i prihode mnogo lakše. Imajući u vidu novine u smislu obeležavanja jaja, to za jaje prepelice ne važi, jer za ova jaja nije porebno dodatno obeležavanje sem na pakovanju. Jaja prepelice se najviše koriste SAD-u, Nemačkoj, Japanu, Italiji i Rusiji. Po svojoj hranljivosti jedno jaje japanske prepelice može da zameni 5 jaja domaće koke.
Meso prepelice je u prošlosti bilo samo na kraljevskim trpezama. Danas gotovo da nema porodice u Japanu na čijem dnevnom jelovniku se ne nalaze ova jaja. Meso prepelice služilo se vekovima kao specijalitet na dvorovima širom sveta. Interesantno je i to da svaka prepelica u proseku snese jedno jaje dnevno odnosnoukupno 260 do 350 jaja godišnje. Težina jajeta je skoro deset procenata njene ukupne težine, a prepelice najčešće umiru samo od starosti.
Ukoliko ste zaiteresovani za nabavke jaja japanske prepelice, Aleksandra možete pronaći na društvenim mrežama i on će vam sigurno mnogo više reći o svim pozitivnim aspektima korišćenja lekovitih jaja. Ako se pitate kakvog su ukusa jaja prepelice, otrkijte sami! Naš domaćin kaže da je ovaj posao isplativ i da je on zadovoljan, jer voli to što radi, a voli i životinje.

Obična prepelica je vrsta ptica iz familije fazana i najmanja je iz reda koka. Mala je ptica, duga svega 17 cm. Ona je ptica selica. Ovu pticu je teško videti, jer više hoda nego leti i skriva se u zelenilu. Krik prepelica se čuje na udaljenosti od oko pola kilometra. Može biti bele, svetlo i tamno braon boje.

Izvor: Agrobiznis magazin  

Razgovarali smo sa mladim proizvođačem i istoričarom Mihajlom Petrovićem iz Ripnja koji se već 5 godina bavi ovčarstvom. Zašto se odlučio za poljoprivredu i selo, a ne za grad in eke druge poslove otkirvamo u narednim redovima i želimo što više ovakvih mladih ljudi spremnih za proizvode!Kada je farma osnovana?
- Na našem poljoprivrednom domaćinstvu ranijih godina i decenija uzgajana je sitna stoka, svinje i ovce (ne u čistoj krvi), ali isključivo za sopstvene potrebe.
Vremenom, prateći tendencije u oblasti stočarstva, odlučili smo da odemo korak dalje, i uđemo u posao sa nabavkom kvalitetnih, umatičenih grla određene
pasmine. U tom poslu aktivni smo od 2015. godine, kada smo nabavili prvo matično stado od 10 ovaca i 1 ovna, tako da se ta godina formalno može uzeti
kao početak naše farme. Naš sagovornik dodaje da su neposredno pred nabavku matičnog stada trajali višemesečni radovi na izgradnji priključnih objekata, što dodatno produžava period njihovog bavljenja intenzivnim stočarstvom.
Zašto ste se odlučili za poljoprivredu?
- Kao i većina naših ljudi koji na selu poseduju imovinsku bazu, odlučili smo da aktiviramo sopstvene zemljišne resurse sa ciljem njihove maksimalne iskorišćenosti. Uzgoj ovaca delovao nam je stoga primamljiv, ne samo sa materijalne strane, već i sa praktične jer bi nas podstakao da obradom zemlje obezbedimo hranu koju bi konvertovali u stočni fond. Namera nam je primarno bila da na taj način obezbedimo sebi dopunski izvor prihoda i samoodrživost poljoprivrednog gazdinstva. Obzirom da u kući nemaju svi stalno zaposlenje, rad na farmi doprinosi i racionalnom utrošku vremena.Koliko grla imate?
- Naš objekat ima kapacitet do 70 odrasnih grla. Trenutno imamo oko 50 plotkinja i još uvek smo u razvojnoj fazi. Ne žurimo sa dinamikom popunjavanja tog
kapaciteta, s obzirom da deo svakog podmlatka usmeravamo na prodaju. Plotkinje su podeljene u 3 krvne linije i imamo 3 odrasla priplodna ovna.
Koje su to rase?
- U pitanju je rasa il de France (il de frans). Za nju smo se odlučili posle dugo teoretisanja, poseta ovčarima i razmatranja iskustava. O ovoj rasi, njenim karakteristikama i prednostima sve je već mnogo rečeno. Postoji mnogo iskusnijih i uspešnijih odgajivača koji su kompetentniji za takve analize. Mi smo za sada zadovoljni i nismo se pokajali odabirom. Radi se o rasi kombinovanih svojstava, koja uz dobar razvoj kvaliteta može da pruži različite
proizvodne mogućnosti bilo da je u pitanju stvaranje priplodnog materijala, prodaje jagnjećeg mesa ili upotrebe vune. Iako rasa ne spada u visoko mlečne ovce, uz kvalitetnu ishranu i dobru laktaciju i ovaj resurs se može iskoristiti.
Šta je vaš glavni proizvod?
- Na osnovu našeg dosadašnjeg iskustva možemo reći da najveći deo odlazi u dalji priplod. Što se tiče muških grla (jagnjadi), pošujući selektivne i estetske parametre, deo odlazi za dalji priplod, a deoprodajemo kao klaničnu robu. Mogu reći da je na tržištu osetno veća potražnja za ženskim grlima. Ona u najvećem delu ide za dalji prilod.
Gde plasirate proizvodnju?
- Naši kupci su odgajivači iste rase ali i svakako ima i onih koji žele da kupovinom priplodnog materijala kroz meleženje sa drugim pasminama poboljšaju karakteristike svojih ovaca. Tu pre svega mislim na prirast i mesnatost ovaca. Što se tiče klanične robe ona je uglavnom usmerena na lokalnu potražnju i pijace. Društvene mreže i internet oglasi pružaju nam značajnu olakšicu u poslovanju i razmeni iskustava i saveta sa drugim odgajivačima.
Koliko ljudi radi na farmi?
- Mi smo petočlana porodica. Dvoje od nas su stalno angažovani i još dvoje po potrebi. Sagovornik dodaje da se u toku većih senzonskih poslova (prikupljanja
senaže i izđubravanja) uključuje i dodatna radna snaga.
Da li je blizina velkog grada prednost ili mana?
- Naša farma nalazi se u mestu Ripanj, na oko 25 km od Beograda. Dakle, s obzirom da nismo toliko okruženi poljoprivrednim prostorom, to svakako utiče i na
cenu žive stoke i potražnju za klaničnom robom. Uz to ne treba gubiti iz vida i razliku u ceni prehrane za životinje. Prodaja priplodnog materijala nije ograničena potražnjom na lokalnom tržištu i samom okruženju.
Šta radite sa stajnjakom?
- Stajnjak kao nus proizvod sa naše farme, uglavnom smo koristili za sopstvene potrebe (đubrenje bašte i voćnjaka). Dobar deo ustupali smo i komšijama i lokalnim povrtarima. U zadnje vreme količine stajnjaka su se naglo povećale, tako da razmatramo mogućnost prodaje stajnjaka na veliko.
Da li prerađujete nešto u sopstvene proizvode?
- Ne, sem proizvodnje mesa za sopstvene potrebe.
Da li koristite subvencije države?
- Da. Subvencije države značajno mogu da pokriju troškove ishrane životinja. U pitanju je svota od 7 hiljada dinara po umatičenoj ovci koja se ojagnji u toku godine. Nažalost, one često kasne i neredovno se isplaćuju. Primera radi, subvencije za prošlu 2019. godinu, još uvek nam nisu isplaćene.
Šta su planovi za naredni period?

- Pored već pomenutih planova za popunjavanje kapaciteta ovčarnika u planu je nabavka kvalitetnog priplodnog materijala iz Francuske. Takođe, u razmatranju je i proširenje kapaciteta objekta u budućnosti.

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31