Španija je jedan od vodećih poljoprivrednih proizvođača u Evropi i na četvrtom mestu po prihodima ostvarenim od agrara sa više od 40 milijardi evra. Sa 23 miliona hektara Španija je druga u Evropi po površini iskorišćenog obradivog zemljišta i najveći su proizvođač i izvoznik voća i povrća u Evropskoj
uniji i treća zemlja sveta. Do ovih podataka vrednih divljenja nisu došli ni slučajno ni lako, a deo tajne uspeha svog agrara su podelili na srpskim poljoprivrednicima na 86. Međunarodnom sajmu poljoprivrede u Novom Sadu. Četvrtu godinu za redom Kraljevina Španija učestvovala je na novosadskom
sajmu, a predstavilo se sedam kompanija koje su lideri u oblasti poljoprivredne tehnologije i opreme. Na štandu Španije dočekali su nas srdačno uz svoju čuvenu pršutu, sir i čašu vina, ali i spremnost da odgovore na svako pitanje znatiželjnih posetilaca i medija. Ključ uspeha španskog agrara je u razvoju najnaprednije tehnologije koja obezbeđuje optimalnu i kontinuiranu proizvodnju i uspešnog modela zadrugarstva koje funkcionišu po principima multinacionalnih kompanija i tako nastupaju na tržištu.
„Španija ima raznolike klimatske uslove koji jednim delom pogoduju određenim poljoprivrednim kulturama, dok u centralnim i južnim delovima zemlje imamo
sušnu klimu što svakako ne odgovara agrarnoj proizvodnji. Ali, ti nedostaci su prevaziđeni inovativnim metodama pre svega u sistemima za navodnjavanje i razvojem plasteničke proizvodnje. Osim toga dosta je uloženo u istraživanje i inovacije kada je u pitanju semenski i sadni materijal, đubriva, prehrana bilja… Sve ovo je omogućilo da španski poljoprivrednici nezavisno od meteoroloških uslova, pa i godišnjeg doba kada govorimo o plasteničkoj proizvodnji, mogu da računaju na sigurnu celogodišnju proizvodnju“ – kaže za Agrobiznis magazin Havijer Alvares, šef ekonomskog i trgovinskog odeljenja Ambasade Španije u Beogradu.

Sa čak 74.900 hektara Španija je prva zemlja u EU po površini zasada pod plastenicima, pedeset odsto ove proizvodnje je namenjeno izvozu, a prihod od ove
grane poljoprivrede donosi 2,1 milijardu evra. Zato ne čudi što je i na novosadskom sajmu vladalo veliko interesovanje posetilaca i agronoma za inovativnost Španaca u oblasti plasteničkog uzgoja.
„Da primetili smo na našem štandu da vlada veliko interesovanje srpskih poljoprivrednika za našu plasteničku proizvodnju. Naša tehnologija je svakako zanimljiva i primenljiva i u Srbiji, posebno za biljne kulture, kao što su recimo jagode, kojima posebno odgovara uzgoj u plastenicima što znatno može da produži sezonu proizvodnje“ – kaže naš sagovornik. Španija je posebno ponosna na svoje moderne sisteme za navodnjavanje koji pokrivaju četvrtinu zemlje. Tako je došlo i do saradnje sa Srbijom, a zajedničkim snagama španski i srpski stručnjaci su osmislili i konstruisali najveći dvostrani električni Rendžer sistem za navodnjavanje na svetu. Dugačak je 1.600 metara, postavljen je u Belorusiji i može da bude ponos i Srbima i Špancima.
„Ovaj sistem za navodnjavanje je ne samo najveći na svetu već radi na električni pogon što se pokazalo kao mnogo isplativije od onih na naftu. Ovo je samo jedan od primera špansko-srpske saradnje u oblasti poljoprivrede, a verujem da će ih u budućnosti biti još više“ – kazao je Havijer Alvares.
Slično kao i u Srbiji gde zadrugarstvo ima tradiciju dugu 150 godina, i u Španiji zadrugarstvo se negovalo od davnina. Ali, oni su otišli korak dalje, pa su zadruge postale jedan od stubova razvoja poljoprivrede u ovoj zemlji i rešenje za izazove sa kojima se danas sreću savremeni poljoprivrednici.
„U početku, kao i u Srbiji, i mi smo imali uglavnom male i srednje proizvođače koji su shvatili da će im udruživanje doneti mnoge olakšice na polju znanja i razmene iskustva, ali i omogućiti lakši i bolji plasman njihovih proizvoda na tržištu. Od 2006. godine dolazi do udruživanja zadruga prvog stepena, pa danas
u Španiji imamo brojne primere složenih zadruga koje funkcionišu kao multinacionalne kompanije na evropskom i svetskom tržištu. Naravno, to je bilo
moguće uz dugoročnu agrarnu politiku koja je vođena u Španiji, pre svega kroz brojne fiskalne i poreske olakšice, ali i subvencije i druge
mere podrške zadrugama“ – otkriva naš sagovornik i ističe da udruživanje poljoprivrednih proizvođača jača njihovu pregovaračku poziciju, ali i priliku
za promociju i plasiranje robe.
„Osim toga preko zadruga poljoprivrednici mogu lakše i povoljnije da dobiju kredite, kupe potrebnu mehanizaciju… Španski model zadruga mogao bi u odgovarajućoj meri da se primeni i u Srbiji“.
I ako ste pomislili da Španci „spavaju na lovorikama“ i da ih je uspeh koji su postigli u poljoprivrednoj uljuljkao grdno ste se prevarili. Oni nastavljaju da istražuju i pronalaze nove načine za unapređenje proizvodnje. Poslednjih godina sve više se okreću organskoj poljoprivredi i Španija je prva u Evropi po površini zemlje koja je namenjena organskoj proizvodnji.

Izvor: Agrobiznis magazin

Nekada nije bilo voćnjaka u Srbiji bez bar dva-tri stabla dunje. Od slatkih i mirisnih žutih plodova naše bake su s jeseni pravile slatko od dunja, a lišće ove biljke koristile su pripremu raznih čajeva. Poslednjih godina dunje su se na velika vrata vratila na srpsko tržište i sve više voćara se odlučuje da zasadi i uzgaja baš ove voćke čiji je plod izuzetno bogat vitaminom C, kalijumom, natrijumom, cinkom, gvožđem, pektinom…U Barajevu, tačnije u selu Baćevac nedaleko od Beograda pre četiri godine otac i sin, Svetomir i Aleksandar Petrović, podigli su zasad dunja. Na 60 ari zasadili su 550 sadnica dunje vranjanske i leskovačke sorte.
„Odlučili smo da zasadimo dunju zato što je profitabilna, ima dobru cenu, lako se prodaje za konzum i za dalju preradu, biljka je otporna, laka za održavanje, ne traži mnogo vlage i s lakoćom se bere“ – kaže za Agrobiznis magazin Svetomir Petrović.
Svesni koliko je važan sadni materijal prvo su kontaktirali Institut za voćarstvo u Čačku, ali ispostavilo se da oni nemaju dovoljan broj sadnica. Malo su se raspitali i na kraju sadni materijal kupili od jednog poznatog i proverenog proizvođača u Kruševcu. I bili su zadovoljni jer se svaka od kupljenih sadnica primila.
Međutim, platili su danak neiskustvu jer su mislili da mogu sami i da im nije potrebna stručna pomoć.
„Sin i ja imamo i manji zasad šljiva, pa smo mislili da tu ne može biti velike razlike, ali smo se grdno prevarili, jer su šljive i dunje kao nebo i zemlja. A razlike su ogromne od prskanja do orezivanja i đubrenja“ – kaže naš sagovornik.
Treće godine nakon podizanja zasada mladice dunje je napala bakterija Ervinija dobro poznata svim voćarima. Tek stasala stabla su počela da se suše.

„U pitanju je bolest bakteriozne plemenjače koja napada jabuke i kruške, a posebno su osetljive domaće sorte vranjanska i leskovačka dunja. Bolest se najpre manifestuje na stablu pri samoj zemlji, ali se brzo širi i dovodi do sušenja. Postoji preventivna zaštita, ali kada bolest uhvati biljku jedini spas je jaka rezidba gotovo do korena kako bi se biljka vremenom oporavila“– objašnjava Svetomir i dodaje da su i tu napravili grešku. Nisu znali da ova bakterija može da se prenese preko reznog alata, koji nisu dezinfikovali pa se bolest proširila na još neka stabla.
„Tada smo shvatili da ipak ne može sami, pa smo preko prijatelja koji takođe u blizini ima zasad dunja angažovali stručnjaka. On nas sada savetuje kada je u pitanju orezivanje voća, prskanje, navodnjavanje… Nažalost, učili smo na sopstvenim greškama, zato je moja preporuka, a govorim iz iskustva, da svako ko želi da se bavi voćarstvom treba da ima stručnjaka uz sebe. Svaki voćnjak zahteva dosta ulaganja i rada, a svaki stručni savet dobro dođe“.
Glavni finansijer podizanja zasada i uz oca glavni radnik je njegov stariji sin Aleksandar. Ima nepunih 30 godina, ali voli voćarstvo, pa su tako i započeli ovaj posao.
„Želeo sam da sve izguramo sami bez ičije pomoći, pa sam podigao kredit u banci da bi smo zasadili voćnjak. Međutim, vrlo brzo smo shvatili da je gajenje dunja ozbiljan posao i da ne možemo sami. Zato smo se povezali sa još nekoliko proizvođača dunja koji imaju voćnjake u okolini“ – kaže Aleksandar i ističe:
„Sada imamo ideju da se udružimo i osnujemo zadrugu. Svesni smo da je udruživanje dobro za sve nas, lakše ćemo dolaziti do informacija i razmenjivati iskustva vezana za uzgoj dunje, ali se i dogovarati oko plasmana“.
Mladice dunje traže dosta pažnje i nege, potrebno je dosta prskanja posebno u prvim godinama kako bi stablo ojačalo i kasnije bilo otpornije na bolesti. U saradnji sa stručnjakom koji sada nadgleda njihov zasad voćke se prskaju nekoliko puta od ranog proleća do kasne jeseni, odnosno kada otpadne 75 odsto lišća. Sada, posebno u vreme cvetanja dunje, oko prskanja se dogovaraju i sa pčelarima.
„Pčela je glavni oprašivač i nama voćarima neophodna. Nedaleko od našeg voćnjaka imamo komšiju pčelara i svako prskanje radimo u dogovoru s njim kako bi smo sačuvali i zaštitili pčele. Voće prskamo isključivo posle sedam sati uveče kada se pčele vrate u košnicu. Koristimo brzo upijajuća sredstva koje biljka apsorbuje u roku od dva sata, tako ne šteti pčelama. I do sada zaista nismo imali nikakvih problema, zadovoljni smo i mi, a i komšija pčelar“ – zaključuje Svetomir Petrović iz Barajeva.

Izvor: Agrobiznis magazin

Podaci o organskoj proizvodnji u Srbiji, pa i u Srednjobanatskom okrugu, pokazuju da je manje površina pod organskom proizvodnjom, a da se neznatno povećava broj proizvođača organskih poljoprivrednih proizvoda.

- Ti podaci ne treba da čude nikog. Organska proizvodnja je luksuz koju retki mogu sebi da priušte. Jer, prve dve godine prihoda nema, a ulaganja su velika. Ova proizvodnja zahteva i mnogo fizičkog rada. To su sve otežavajuće okolnosti. A ako se jedan novi proizvođač pojavi, dva nestanu. Mi koji smo krenuli na vreme, i izdržali, sada smo u daleko povoljnijem položaju. Našli smo tržište, pozicionirali se dobro, a cene organskog voća i povrća sada su više nego dobre - kaže Šandor Balanji iz Lukinog Sela.

Balanji je jedan od registrovanih proizvođača organskih poljoprivrednih proizvoda u bazi „Serbia organica“.

On dodaje da, ukoliko država želi da pomogne, upravo to treba da se desi u prve dve godine organske proizvodnje, dok traje konverzija zemljišta i dok proizvođači ne mogu da računaju na bilo kakav prihod. Na poljoprivrednom gazdinstvu Balanjijevih površine pod organskom proizvodnjom se iz godine u godinu povećavaju. I proširuje se ponuda.

- Trenutno vadimo mladi krompir na koji smo vrlo ponosni. To će biti naš favorit na ovogodišnjem izboru za „Najbolje iz Srbije“ - dodaje Balanji.

Prošle godine spanać iz plastenika Balanjijevih osvojio je prestižnu titulu „Najbolje iz Srbije“.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/vojvodina/najbole-raste-u-lukinom-selu-04-05-2019

Staklenička proizvodnja u Holandiji smatra se najrazvijenijim sektorom poljoprivrede i odlikuje se potpuno kontrolisanim proizvodnim uslovima u kojima se postižu visoki, stabilni prinosi, tačno određenog kvaliteta i za poznatog kupca. Staklenicima je u ovoj zemlji pokriveno oko 10.000 hektara od čega se oko polovina koristi za proizvodnju saksijskog i rezanog cveća, dok se na drugoj polovini uzgaja povrće. Staklenička proizvodnja je rejonizovana i staklenici se u najvećem broju nalaze u blizini obale Severnog mora, jer tamo postoje najbolji uslovi za to. U svim objektima proizvodni postupci su maksimalno automatizovani pa je minimalizovano upošljavanje radne snage koja je skupa. Visina državnih podsticaja je u direktnoj vezi s održivošću proizvodnje. Naime, proizvođači imaju mogućnost da
„sakupljaju poene“ shodno tome u kojoj meri poštuju principe održivosti u svom radu i na osnovu toga ostvaruju državnu pomoć. Neki od postupaka koji se u ovom domenu vrednuju su kupovina otpadnog ugljendioksida od industrijskih postrojenja i njegovo ubacivanje u staklenike u cilju povećanja prinosa. Poželjnim se smatra i korišćenje kišnice za zalivanje biljaka jer se time ostvaruju uštede u vodi i do 30 odsto. Takođe je dobrodošlo korišćenje energije iz bilo kog obnovljivog izvora.
Trend u ovoj oblasti u Holandiji, kada se uporedi s periodom od pre 15 godina, je da opada broj staklenika ali se zato povećava njihova površina. Tokom 2000 godine bilo je 3.000 registrovanih vlasnika staklenika, a u međuvremenu se taj boj prepolovio. S druge strane, njihova prosečna površina pre 15 godina bila je 1,2 a danas iznosi 3,2 hektara. Novinari iz Srbije koji su u julu prisustvovali godišnjoj međunarodnoj konferenciji IFAJ udruženja imali su priliku da vide nekoliko staklenika koji posluju po sličnim principima. Ostvarivanje profita u njima je važno ali ne po svaku cenu jer Holanđani
poštuju resurse koji su im na raspolaganju i žele da ih sačuvaju i za generacije koje dolaze.
U jednom od staklenika koji posluje kao istraživački centar za ispitivanje vrednosti različitih selekcija paradajza, posetioci imaju priliku da vide više od 70 hibrida ovog povrća. Otvoren je za posete studenata, poljoprivrednika, poslovnih ljudi i vlasnika restorana koji na licu mesta mogu da izaberu hibrid sa najpogodnijim ukusom i oblikom. Staklenik se prostire na oko 1.500 kvadratnih metara, a na još oko 500 podignut je edukativni centar gde se posetiocima pružaju sve neophodne informacije. Inače, ove objekte podiglo je udruženim sna-gama više velikih proizvođača paradajza. Na taj način omogućeno je da kupci unapred biraju robu a proizvođači na vreme planiraju proizvodnju za narednu sezonu.
Za sadnju paradajza u ovom stakleniku koristi se supstrat od kamene vune ili kokosovih vlakana. I jedno i drugo se prethodno priprema na poseban način tako da se eliminišu svi potencijalno opasni
patogeni. Kocke supstrata sa rasadom postavljaju se na visinu od jednog metra da bi se radnicima olakšao pristup. Uz supstrat se postavljaju cevi kroz koje precizno doziraju vodu i hranljive materije.

Višak vode sakuplja se i reciklira. Nakon proizvodnog ciklusa kocke supstrata od kokosovih vlakana se koriste za kompostiranje, a od kamene vune za građevinske radove. Sadnja paradajza obavlja se u decembru i u tu svrhu koristi se kalemljeni rasad sa jakim korenom koji ima zadatak da nahrani biljku koja će narasti u visinu 14-18 metara. Biljke se pričvršćuju specijalnim kanapom, koji se takođe nakon upotrebe reciklira. Kako paradajz na donjim spratovima dozreva i počinje da se bere, tako se biljke polako spuštaju da bi zreli plodovi bili na dohvat ruku berača. Berba se obavlja jednom nedeljno, a u istim intervalima obavlja se i uklanjanje donjih listova kako bi plodovi imali više hrane i svetlosti.
Kontrola brojnosti insekata obavlja se pomoću lovnih klopki. Čim se utvrdi da nekog insekta ima previše kupuju se korisni insekti od ovlašćenog proizvođača, a zatim unose u staklenik. Princip biološke
kontrole insekata je veoma važan pa se hemijski preparati upotrebljavaju retko. U svrhu kontrole brojnosti insekata postavljaju se i saksije sa žitaricama koje ih privlače. Kod prevelike brojnosti određenih insekata pribegava se puštanju njihovih predatora, odnosno ptica u objekte jer se to pokazalo kao efikasan način borbe. Prisustvo jedne vrste insekata u stakleniku je posebno važno. Radi se o bumbaru, proverenom oprašivaču čije zajednice se takođe kupuju i svakih osam nedelja unose u objekat. Bumbari su posebno pogodni za ovu namenu, jer za razliku od pčela ne idu daleko i nisu izbirljivi po pitanju cvetova koje će posetiti.
Zagrevanje objekata obavlja se energijom dobijenom iz obnovljivih izvora, a osim toplote ovom prilikom stvara se i nus proizvod ugljen dioksid koji se sistemom cevi ponovo uvodi u staklenik. Višak električne energije koji se stvori u energetskim postrojenjima prodaje se na tržištu, ili se tokom zimskih meseci koristi za dopunsko osvetljenje objekta. Tokom leta, ako temperature i osunčanost previše
porastu postoji mogućnost zasenčenjakrova objekata, i njegovog otvaranja. Klima unutar objekta može da se reguliše na isti način kao i grejanje tako da provetravanje nije neophodno. Plastične cevi kroz koje prolazi CO2 su perforirane i omogućavaju da njegov nivo unutar objekta bude sličan onom van njega. Ranije, dok se ova mera nije sprovodila, nivo ovog gasa umeo je drastično da opadne usled fotsinteze, a samim tim i prinosi su bili niži. Holandski stručnjaci su ustanovili da se održavanjem odgovarajućeg nivoa CO2 u stakleniku prinosi mogu povećati i do 30 odsto. Za paradajz u ovom plasteniku to konkretno znači da se uz primenu svih navedenih savremenih principa sa jednog metra kvadratnog, odnosno sa tri biljke, u sezoni ubere 75-80 kilograma ploda. Kada je u pitanju paradajz tipa čeri prinos je oko 25 kilograma uz cenu od dva evra za pola kilograma. Trend proizvodnje paradajza sitnog ploda u Holandiji je sve popularniji i u toku je kampanja koja treba da ga što više približi
deci kako bi ga jela umesto slatkiša.
Jedan od najvećih staklenika u Holandiji prostire se na 50 hektara i u vlasništvu je poljoprivrednika čija je priča u pravom smislu reči holandski san jer je on počeo da se bavi stakleničkom proizvodnjom bez prethodnog iskustva i ne potiče iz poljoprivredne porodice. Staklenici su, podignuti na određenoj lokaciji iz više razloga. Nalaze se u blizini Severnog mora gde je odlična klima za ovu delatnost i ima najveći broj sunčanih dana. Osim toga, ovde živi veliki broj ljudi tako da u neposrednoj blizini postoji veliko tržište za povrće iz plastenika. Ipak najveći deo proizvodnje izvozi se na tržišta širom sveta.
Objekti su podignuti zahvaljujući kreditu od čitavih 50 miliona evra i rade na principu gotovo potpune održivosti proizodnje. Na 41 hektaru proizvodi se paprika, a na preostalih devet krastavac. Zahvaljujući velikoj automatizaciji procesa koji uključuje precizno doziranje hrane i vode, regulisanje klime i postojanje mreže puteva kojima neprekidno cirkulišu automatski navođeni kontejneri, u ovom kompleksu stalno je zaposleno svega 100 ljudi. U sezoni berbe dodatno se angažuje još oko 350 radnika, uglavnom iz Poljske jer je ta radna snaga znatno jeftinija. Vlasnik ovog staklenika je član asocijacije koja okuplja sedam udruženja iz oblasti poljoprivredne proizvodnje koji su se udružili s ciljem drektnog pregovaranja s kupcima i izbegavanja posrednika u prodaji. Uslov za članstvo je da se poštuje dobra proizvođačka praksa kako bi svi proizvodi bili ujednačanog kvaliteta. Trenutno se za oko 70-80 odsto robe koja će se ovde proizvesti unapred zna kupac što olakšava planiranje poslovanja. Glavni poslovi ugovaraju se u februaru na berzi u Berlinu gde dolazi najveći broj kupaca. I ova proizvodnja uključuje maksimalno korišćenje obnovljivih resursa, štednju i zaštitu životne sredine. Za zagrevanje objekata koristi se termalna voda temperature 80 stepeni koja se vadi sa dubine od dva kilometra. U velikim tankovima pored staklenika sakuplja se kišnica koja se upotrebljava za zalivanje biljaka. Višak vode koji propuste kocke supstrata nakon zalivanja, takođe se sakuplja i ponovo upotrebljava. Zahvaljujući racionalnoj upotrebi vode troše pet puta manje za zalivanje nego što je to slučaj u Španiji, takođe velikom proizvođaču povrća. Industrijski CO2 se i ovde koristi za podizanje prinosa, a u upotrebi su i led lampe koje dokazano povećavaju proizvodnju i produžavaju sezonu gajenja. Dodatni poeni za sticanje državne pomoći ovde se ostvaruju i zahvaljujući ugradnji odgvarajućih materijala u staklenike, odnosno specijalnog dvostrukog stakla koje omogućava izuzetnu energetsku efikasnost objekata. Zaštita bilja i oprašivanje zadatak su korisnih insekata, a hemija se upotrebljava samo u krajnjoj nuždi.

 

Izvor: Agrobiznis magazin

U Centru za organsku proizvodnju u Selenči održan je okrugli sto „Kako do organskih proizvoda u Srbiji”, na kojem su učestvovali predstavnici Vlade Srbije i lokalnih samouprava, organski proizvođači, predstavnici sertifikacionih tela, NALED-a, kao i drugih institucija i udruženja.Član Gradskog veća Novog Sada za privredu Milorad Radojević ukazao je na to da je Novi Sad prepoznat kao primer dobre prakse u toj oblasti.

"Grad Novi Sad poslednjih nekoliko godina pruža podršku organskim proizvođačima i do sada je kao pomoć za male organske proizvođače izdvojeno više od 20 miliona dinara", rekao je Radojević.

"U skladu sa Strategijom razvoja poljoprivrede", dodao je, i u narednom periodu nastaviće podršku namenjenu organskim proizvođačima, a svota u budžetu za narednu godinu biće veća.

"Da je ono što smo dosad uradili dalo dobar rezlultat potvrda je i to što su naše programe podrške prepoznali i NALED i USAID i što imamo mogućnost da to predstavimo i proizvođačima iz drugih lokalnih samouprava", kazao je Radojević.

Okrugli sto održan u Selenči deo je javne kampanje „Mesec organske hrane”, koju organizuju Udruženje „Agro klaster Srbije” i NALED. Cilj je da se proizvođačima, potrošačima i njihovim asocijacijama, predstavnicima institucija i stručnoj javnosti pruži prilika da ponude rešenja za unapređenje uslova za proizvodnju organske hrane u Srbiji. Kampanja „Mesec organske hrane” deo je četvorogodišnjeg projekta javno-privatnog dijaloga za razvoj koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj, a sprovodi NALED, u saradnji s Republičkim sekretarijatom za javne politike.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/novi-sad-primer-dobre-prakse-u-oblasti-organske-proizvodne-06-12-2018

Kada se Aleksandar Prodanović pre šest godina odlučio za plantažno gajenje divlje ruže i šipurka, nije se osvrtao na komentare da gaji korov. Govorio je svima da je to lekovita bilja od koje može i da se zaradi. Prvi i za sada jedini uzgajivač ovog voća u valjevskom i kolubarskom kraju, danas može da se pohvali uspešnom proizvodnjom. Na površini od dva hektara u valjevskom selu Mrčić on je 2012. zasadio 3.000 sadnica. Iako ova godina nije bila idealna, ističe da je sa 4.500 kilograma svežeg ploda zadaovoljan. 

"Tržište za šipurak je veliko a potražnja za njim je iz godine u godinu sve veća i veća. Sav rod preradim u džem i voćnu kašu, a pored toga mnogi me zovu da bi kupili svež plod. U odnosu na sve druge voćne kulture, malinu ili šljivu koje su bile potcenjene, širurak je dosta isplativiji", ističe Prodanović.

Sve o uzgoju šipurka, otkupnoj ceni i iskustvu ovog voćara možete pročitati u novom broju Agrobiznis magazina.

Izvor:Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Август 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31