Miloš Milošević, diplomirani inženjer zaštite bilja i prehrambene tehnologije, sa svoje dve diplome i stečenim znanjem, posvećeno radi na vrlo važnim ciljevima,
a to je proizvodnja zdravstveno bezbedne hrane, očuvanje životne sredine i prirodnog sklada, kako u svojoj proizvodnji, ali i savetujući druge poljoprivredne proizvođače. Iza sebe ima dosta godina radnog iskustva, počevši da radi u struci odmah nakon završetka studija, nakon mnogo uspešno rešenih problema iza sebe, odlučio je da nam ilustruje makar deo svoje zanimljive priče.
Kako bi vam što bolje približili njegovu uspešnu i lepu priču, u srdačnom razgovoru smo mu postavili par pitanja, o njegovom dosadašnjem radu, paralelnom studiranju na dva studijska programa i o budućim planovima. Nastavak pročitajte u tekstu koji sledi…
Miloše, s obzirom na to da ste diplomirali na dva studijska programa, koliko je bilo teško napraviti takvu odluku, studirati dva odseka paralelno i kakva je odricanja tokom studija to zahtevalo?
„Nisam ni pesnik, ni slikar, da bih vam mogao rečima, ili bojama opisati period tokom studiranja, ali pokušaću da vam približim. Sve ovo možda zvuči strašno,
ali uopšte nije tako, ako se čovek dobro organizuje, dakle, dobra organizacija je 50% uspeha. Uz Božiju pomoć i našu snagu i trud, čoveku je sve lakše. Studirati dva studijska programa, a kasnije tokom studija i biti u radnom odnosu jeste prilično zahtevno, potrebno je dosta vremena odvojiti za savladavanje istih. Međutim, uz dobru organizaciju privatne stvari netrpe. Ako prosek nije bitan i studira se čisto da bi se prošlo onda ostaje dosta slobodnog vremena, u suprotnom je teško uskladiti sve, i dobre ocene, posao i hobi. Jednostavno čovek se mora odreći jednog zarad drugog, da ne ulazimo u detalje, stvar je individualna i zavisi od osobe do osobe. Rezultat toga bio je, ne jedna, već dve diplome koje su „ulaznice“ za dalji posao u struci. Nije bilo uvek lako, ali je bilo uvek lepo“ – izjavio je Miloš za magazin Agrobiznis.
Da li je vaš rad orjentisan ka zaštiti bilja ili prehrambenoj tehnologiji, ili ste pak izvukli određene paralele i našli zlatnu sredinu između ove dve branše?
„Tokom studijskog programa zaštite bilja i paralelno rada u praksi, javila mi se želja da upišem u poslednjoj godini paralelno i smer prehrambene tehnologije, a povrh svega i kurs za nutricionistu, sve to iz razloga kako bi ono što iz semena isklija pa sve do trpeze umeo da najbolje razumem, primenim i tako najbolje pomognem sebi a i drugima.“ – ilustruje Miloš
On takođe navodi da je posao našao i od samog početka radi u sektoru zaštite bilja, ali da paralelno sa tim, dosta pažnje posvećuje hrani, odnosno vodeći računa da hrana koju poljoprivredni proizvođači proizvode uz njegovu pomoć i savete, bude ispravna, zdravstveno bezbedna i odličnog kvaliteta, spremna za naše tržište. U današnjem modernom dobu, veoma je važno voditi računa o ishrani, što je donekle postao savremeni trend. Sve više ljudi vodi računa o tome šta jede, ali isto tako, veoma mali broj ljudi obraća pažnju na to kakvog je kvaliteta hrana koju konzumiramo i da li je zdravstveno bezbedna.
U nadi da ćemo saznati ključne odgovore u vezi hrane, to pitanje smo postavili Milošu, odnosno kakvu hranu jedemo i kolika je odgovornost inženjera zaštite bilja u procesu proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane?
„Agrar sa potencijalom da hrani pola Evrope transparentno je pretvoren u deponiju GMO smeća i mesnih proizvoda sumnjivog kvaliteta. Srbija ima 4,8 miliona hektara oranica, sa potencijalnom proizvodnjom procenjenom na 100 milijardi evra i izvozom od samo 2 milijarde. Mrtvi kapital leži, a 600.000 hektara plodnih njiva zaraslih u korov. Poljoprivreda i stočarstvo pouzdanije doje državu od zlatnih i srebrnih rudnika. Odgovornost inženjera zaštite bilja u procesu proizvodnje ima značajnu ulogu od momenta sadnje pa do berbe plodova. Obostrana saradnja uvek daje najbolje rezultate. Inženjer zaštite bilja je dužan da se ažurira svakodnevno i da znanje deli sa onima koji traže isto kako bi bili zadovoljni i jedan i drugi.“ – objašnjava Miloš
Veliku ulogu u savremenom konceptu proizvodnje hrane igraju pesticidi. Da li se danas dovoljno vodi računa o pravilnoj primeni pesticida?
„Danas se nedovoljno vodi računa o karenci, maksimalnim brojem tretiranja jednog pesticida u jednom te istom usevu i sl., otuda i ostaci pesticida u plodovima jer se upravo ne poštuju propisane mere. Ne postoji knjiga tretiranja kod proizvođača, pa je sve haotično i nesređeno. Neke zemlje Evropske unije su ovu oblast uredile uvođenjem zadruga, koje odrede seme, đubrivo i zaštitna sredstva za kulturu koja se seje. Tako je lanac odgovornosti jasniji, a kupac u svakom trenutku može da sazna čime je proizvod tretiran.“ – tvrdi Miloš. Iz vaših odgovora nije teško zaključiti da se zalažete za koncept života u skladu sa prirodom, a to podrazumeva takođe funkcionisanje u seoskoj sredini. Šta imate da poručite mladim ljudima koji bi svoje ambicije i ideje usmerili ka agraru, radu sa biljkama, kontaktu sa prirodom i životom na selu?
„Proširimo svoje znanje, poznanje i tako ćemo transformisati svoju svest. Pamet u glavu, samo postavite sebi ciljeve i držite se toga. Biće tu mnogih iskušenja, ali budite istrajni i čvrsti kao stena i na kraju će se isplatiti. Život na selu je prirodni ambijent stvoren za čoveka. U gradu sabereš vreme koje provedeš čekajući lift, autobus, semafore, gužve u prodavnici, banci itd. i dobiješ poražavajući podatak. Citiraću fenomenalnu izreku Danila Lazovića koja
kaže: „Prava gospoda živi u selu, zato se i kaže, živi na svom imanju. U selu je imanje, u gradu je nemanje, svuda u svetu aristokratija živi na selu, van grada, u svojim kućama, a ne zgradama. Šta ste kada živite u gradu? Samo „čekač liftova“. Probajte, rizikujte! Ako pobedite, bićete srećni! Ako izgubite bićete mudriji!“ – ističe Miloš Milošević.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Poljoprivredno gazdinstvo porodice Kucurski „Agroplod” u Staparu bavi se tovnim govedarstvom i gajenjem ratarskih kultura.Ove godine će obeležiti pet decenija bavljenja poljoprivredom, a kormilo je sada u rukama treće generacije, koja ima nameru da poljoprivrednu proizvodnju osavremeni koliko god to sadašnje privredno okruženje dozvoljava. Pošto tov junadi kod nas nije razvijen, premda za to ima potencijala, napori porodice Kucurski zaslužuju pažnju da ohrabre i druge da započnu taj posao.

Mlade snage Kucurskih, Đura i Pavle, baš kao i njihovi roditelji Radojka i Miladin, diplomirali su na Poljoprivrednom fakultetu, a po rečima direktorke PG „Agroplod” Radojke Kucurski, za sada ima troje unučadi i sigurna je da se će neko od njih prihvatiti porodičnog biznisa.

– Poljoprivreda nam je bila jedini mogući izbor jer smo se suprug Miladin i ja školovali za poljoprivredne inženjere pa je bilo normalno da se po završenim studijama vratimo u Stapar i pomognemo suprugovim roditeljima u poljoprivredi – kaže Radojka Kucurski. – Nismo imali mnogo zemlje, ali smo kupovali i kovali planove. Kada smo 1973. godine diplomirali, gotovo sve porodice u selu bavile su se poljoprivredom, ali gotovo nijedna nije slala decu na Poljoprivredni fakultet. Danas u Staparu ima 11 studenata agronomije, što pokazuje da su domaćini veoma dobro shvatili da je znanje bitno za unapređenje poljoprivrede. Radojka Kucurski kaže da su posao u poljoprivredi počeli da razvijaju 2012. godine, kada su kupili propalu zemljoradničku zadrugu „Prva vojvođanska”. Uz nju su pazarili i stotinu hektara zemlje i oronule objekte, koje su posle 18 meseci ulaganja osposobili, i započeli tov teladi.

– I pre te investicije tovili smo četrdesetak grla junadi u tovilištu iza kuće, u dvorištu. Kada smo kupili zadrugu, proširili smo posao i sada imamo 140 grla, premda je farma registrovana za 450 teladi. Imamo planove da stignemo i do tog broja, pa i do 1.000 komada, i za to je već urađen projekat novih objekata i pristupnih puteva. Za to će nam, po svoj prilici, biti potrebna još jedna ekonomska godina da bismo uspeli da obezbedimo finansije za kredit – navodi Radojka Kucurski.

Dok ne krenu u nova ulaganja, po Srbiji kupuju telad od 220 do 260 kilograma, a onda ih hrane godinu dana, i naposletku, kada junice dostignu 600 kilograma, prodaju ih velikim klanicama.

– Više od 80 odsto hrane za stoku obezbeđujemo s naših njiva, što značajno pojeftinjuje tov. To je naša prednost jer uz sopstvenu zemlju, s kooperantima obrađujemo oko 2.000 hektara i, kao pravi domaćini, ništa ne bacamo već skupljamo sve s njiva i gledamo da sve iskoristimo na pravi način. S kooperantima se dogovaramo o svemu, a sejemo više kultura – pšenicu, čijim ovogodišnjim kvalitetom zrna smo i više nego zadovoljni i očekujemo da ćemo je prodati po dobroj ceni, kukuruz, soju, uljanu repicu, suncokret, šećernu repu... – kaže Radojka Kucurski.Naša sagovornica dodaje da planiraju da na njivi podignu zalivni sistem jer je, zbog promene klime, postalo jasno da bez navodnjavanja nijedno gazdinstvo koje se ozbiljno bavi ratarstvom, ne može opstati.

– I u tu investiciju ćemo krenuti dogodine. Nadamo se i pomoći države, ali da bi od nje stigla potpora, prvo je potrebno da samostalno uložimo. Do sada smo od Ministarstva poljoprivrede dobili podsticaje za mašine, i to maksimalan iznos, pa očekujemo da ćemo biti korisnici podsticaja i nadalje. Nedavno smo kupili okruglu balirku i podneli zahtev za subvencije i čekamo ishod – ističe Radojka Kucurski.Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu je u protekle četiri godine izdvojio 81 milion dinara za opremanje stočarskih farmi, a dobilo ih je 108 gazdinstava, čiji su nosioci prošli na konkursu za dodelu bespovratnog novca, te da je u protekle dve godine nabavljeno 360 grla teladi i goveda za više od 57 miliona. U Sekretarijatu kažu i da je u istom periodu, po konkursima za mlade, dodeljeno više od 47,5 miliona dinara.Radojka Kucurski kaže da je zadovoljna onim što je porodica stekla u minulim decenijama mukotrpnog rada, ali ističe i da nije zadovoljna cenama poljoprivrednih proizvoda.

– Nemam kuda jer, kada voliš da imaš – radiš sve, nadajući se da će biti bolje. Da je moguće izvoziti juneće meso, cena kilograma žive vage bila bi sigurno povoljnija za uzgajivače, a ovako, klaničari plaćaju kilogram oko dva evra, što je malo. Od pre dve godine dobijamo 15.000 dinara po grlu za tov junadi, što nije mnogo, ali opet je više od 10.000 dinara, koliko je bilo ranije – navodi Radojka Kucurski.

Ministarstvo poljoprivrede je za prvih šest meseci ove godine odobrilo isplatu blizu sto miliona dinara – 99.960.000 – po osnovu 1.827 zahteva za tov junadi, a zahtevi se i dalje obrađuju.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/u-staparu-inzeneri-tove-junad-27-07-2020

Miloš Stojanović po zanimanju je diplomirani inženjer zaštite bilja. Znanje stečeno tokom studija odmah je pretočio u praksu i to na svom poljoprivrednom gazdinstvu.
- Obrađujemo oko 10 hektara, bavimo se pretežno ratarstvom i uzgajamo kukuruz, lucerku i pšenicu. Uz to imamo i deset grla tovne junadi. Iza nas je teška godina, otkup je išao izuzetno sporo, ali smo imali sreću da pronađemo kupca i prodamo junad na vreme, tako da smo obezbedili sredstva za proširenje kapaciteta i kupovinu novih grla – kaže Stojanović.
Kako bi mogao da konkuriše za subvencije i pomoć države na koje ima pravo, posebno kao mlad poljoprivrednik, rešio je da registruje poljoprivredno gazdinstvo.
- Trenutno sam u procesu registracije i očekujem da ću za nekoliko meseci moći ravnopravno da konkurišem za subvencije i podsticaje koje Ministarstvo poljoprivrede izdvaja za mlade poljoprivrednike.
Stojanović ističe da je obrazovanje, posebno mladih domaćina, izuzetno važno. Lično njemu su studije pomogle, ne samo da više nauči o samoj poljoprivrednoj proizvodnji, već i za sticanje samopouzdanja.
- Većina mladih ljudi danas sumnja u obrazovanje i sticanje znanja, naročito ako se radi o poljoprivredi, misleći da je povezano samo sa fizičkim radom koji nije dovoljno plaćen. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da to nije tako – ističe naš sagovornik koji je ovog leta učestvovao na smotri naučnih radova studenata agronomije u Čačku.
- Smotra naučnih radova studenata agronomije sa međunarodnim učešćem u organizaciji Agronomskog fakulteta u Čačku, bila je organizovana od 14. do
16. avgusta. Prezentovao sam rad pod nazivom „Hormonalni faktori rasta i razvića rasada paradajza“ u kome sam zajedno sa svojim mentorom dr Ivicom Stančićem istraživao uticaj fitohormona, auksina i giberelina u različitim koncentracijama, najpre u pogledu uticaja na klijavost semena, a kasnije i njihovo delovanje na rasad – kaže Stojanović koji je ponosan na postignute rezultate.
- Na osnovu rezultata dobijenih u ovom istraživanju može se zaključiti da je primenom fitohormona, najpre auksina postignut procenat klijavosti semena od
98.50%, a onda primenom GA3 + KNO3 procenat klijavosti od čak 100 %. Takođe, u fazi intenzivnog porasta primenom auksina preko lista nakon pet dana postignuti bolji rezultati za 17 % po svim praćenim parametrima, a kod primene giberelina čak od 30%. Praćeni parametri su bili:
dužina internodije (mm), visina biljke (mm), masa biljke (g), masa korena (g), masa stabla (g), masa lista (g), broj listova. Tokom školovanja ovaj mladi stručnjak sretao se sa različitim izazovima. Sada, sa diplomom u džepu, našao se pred novim zadatkom - da stečeno znanje primeni i u praksi.
- Iskreno mislim da ocena nije merilo znanja, ali itekako ume da motiviše, bilo da je dobra ili loša. Smatram da je najvažnije da se znanje stečeno na studijama primeni i poveže u praksi, što je možda i najveći izazov. Mislim da su želja za uspehom, motivacija, disciplina ali i ideje te koje prave razliku i guraju napred.
Pored znanja iz oblasti poljoprivrede, ovaj mladi čovek je tokom studija bio angažovan i u studentskom parlamentu, u časopisu „Korak dalje“, ali i u mnogim drugim oblastima pa i u humanitarnim akcijama.
- Za studentske dane me vežu izuzetno lepe uspomene. Pored učenja i sticanja formalnog znanja, bio sam izabran za predsednika studentskog parlamenta. Bio sam glavni i odgovorni urednik časopisa „Korak dalje“. To je prvi studentski poljoprivredni časopis u Srbiji, koji smo objavili uz podršku profesora i rukovodstva Visoke poljoprivredno prehrambene škole strukovnih studija u Prokuplju – kaže Stojanović i ističe: - Uspeli smo da časopis predstavimo u
medijima, gostovali smo u mnogim poljoprivrednim emisijama, a imali smo i tu čast da brojni portali prenesu našu ideju, rad i zalaganje. Isplatilo se višestruko, postali smo bogatiji za jedno veliko iskustvo i stekli brojna poznanstava. Časopis je izuzetno dobra ideja sprovedena u delo i nadam se da će na njemu nastaviti da rade i naredne generacije studenata.Iako mlad po godinama, Miloš je stekao brojna iskustva tokom studija, ali i naučio da je stalno usavršavanje neophodan preduslov ako želite da budete uspešni bez obzira kojim se poslom bavite.

- Naučio sam da u životu ne treba okretati glavu pred problemom već se s njima suočiti. Tokom svih ovih godina i različitih životnih okolnosti, prošao sam kroz razne izazove koji su uticali na mene kao ličnost, ali i na sticanje samopouzdanja, koje mi je izuzetno značilo u javnim nastupima koje sam imao. Stalno čitam, jer smatram da je to veoma bitno zbog načina izražavanja i bogaćenju sopstvenog vokabulara.
I dok se mnogi mladi ljudi žale kako je u Srbiji teško naći dobar posao, Stojanović smatra da je potrebno postaviti sebi cilj, a potom predano raditi i rezultati neće izostati.- Svako ko ima jasan cilj pred sobom, a pritom neumorno radi na tome, bilo gde da se nalazi, pronalaženje posla mu neće biti problem. Odmah nakon završetka fakulteta sam dobio posao i time potvrdio da je moj trud, rad i zalaganje neko primetio. To je i najvažnije da mladi ljudi shvate
da trud nije uzaludan i da će se kad tad isplatiti – smatra Stojanović koji ispred sebe stalno postavlja nove ciljeve i izazove, jer je to preduslov da se razvija kao stručnjak, ali i čovek.
- Osim kratkoročnih ciljeva i svakodnevnih izazova koje sam sebi postavljam, krajnji cilj je neprekidno učenje i usavršavanje, sticanje znanja, veština i životnog
iskustva kako bi stasao u dobrog čoveka i kreirao svoju poslovnu karijeru na najbolji mogući način – zaključuje Miloš Stojanović.

Izvor: Agrobiznis magazin

Inženjer mašinstva Marko Ilić (35), napustio je Niš i trajno se preselio u rodno selo svog oca, Tamnjanicu kraj Bele Palanke.Odlučio je da tamo u porodičnoj kući proizvodi džemove.

Ilić je rekao da je ta odluka začudila mnoge njegove prijatelje i poznanike, ali da je on čvrsto rešen da se tim poslom bavi i ubuduće jer veruje da može da donese dobru zaradu.

"Prošle godine sam krenuo da proizvodim zimnicu i to na nagovor tetke Ljiljane Petrović koja je u Tamnjanici počela da uzgaja lavandu i smilje, ali i borovnice i ruže. Počeo sam da prerađujem pre svega borovnice i ruže, a onda i divlje jagode. Prošle godine su to bile skromne količine, a ove godine sam uvećao proizvodnju. Od početka godine proizveo sam 12.000 tegli džema", izjavio je Ilić.

On je kazao da prodaja domaće zimnice iz Tamnjanice ide dobro, tako da planira otvori i svoje prodavnice, pre svega u Nišu i Beogradu.

"Radim na tome da od proizvoda sa etiketom 'Tamnjanica eko plantaže' napravim brend. Planiram da osim slatke, proizvodim i slanu zimnicu. Prerađivaću papriku i praviti ajvar", istakao je Ilić.

Prema njegovim rečima, trenutno mu je najveći problem pronalaženje radnika za proizvodnju.

"U Tamnjanici nema mladih ljudi, ostala su samo staračka domaćinstva. Radnike uglavnom pronalazim u Beloj Palanci i okolnim mestima", izjavio je Ilić.

Selo Tamnjanica sa osamdesetak kuća na obroncima Suve planine oživelo je poslednjih nekoliko godina zahvaljujući plantaži lavande i smilja koja je u ataru tog sela "narasla" na preko 200 hektara.

U Tamnjanicu se poslednjih par godina osim Marka doselilo još desetak ljudi što je za meštane pravo čudo jer su u proteklih pola veka otuda svi samo odlazili.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=08&dd=19&nav_id=1579659

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Септембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30