U antičkoj Grčkoj kruška se smatrala darom bogova. Verovalo se da ljudi koju jedu kruške postaju lepši, zdraviji, a posebno je bila cenjena kao biljka koja podmlađuje. Ostaci arheoloških istraživanja svedoče da se kruška koristila u ljudskoj ishrani još u praistorijsko vreme, dok se u Kini gaji već više od 4000
godina.
Od kompota do rakije
Kruška (lat. Pyrus) je rod drvenastih biljaka iz familije ruže čiji se plodovi koriste u ljudskoj ishrani. U starim rimskim spisima pronađeni su recepti za pripremu kruške sa medom što bio jedan od omiljenih slatkiša tog vremena. Kruška spada u drvo srednje veličine i raste u visinu od 10 do 17 metara. U pitanju je listopadno drvo, a sočni plodovi su zahvalni za preradu, pa se od kruške prave kompoti, sokovi, koristi se kao dodatak kolačima ali se od ovog voća pravi i izuzetno kvalitetna rakija kruškovača. Najcenjenija rakija od kruške je viljamovka koja je ime dobila po istoimenoj sorti ovog voća. U Srbiji se uzgaja još od dolaska starih Slovena na Balkansko poluostrvo, a nekada su bile najzastupljenije autohtone sorte poput lubeničarka i karamanka koja je opevana i u pesmama. Ove vrste su i najzdravije jer se same brane od štetočina, te ne zahtevaju nikakvo tretiranje hemijom. Nažalost, vremenom su gotovo nestale, a mesto su ustupile popularnijim sortama koje su nastale ukrštanjem. Zbog dobre otkupne cene poslednjih godina širom Srbije niču zasadi ovog voća a najzastupljenije sorte su karmen, viljamonka i Santa Marija. Posle jabuke i šljiva, kruška je najzastupljenije voće za uzgoj u srpskim voćnjacima.
Plod kruške izuzetno je bogat hranljivim elementima, a kruška verovali ili ne sadrži sve vitamine koji su neophodni ljudskom organizmu: A, B1, B2, C, E, P, PP, S. Ovi vitamini su odgovorni za ishranu kože, noktiju i kose, emocionalnu stabilnost, intelekt i naravno, imunitet. Ovo voće je bogato antioksidansima koji su
zaslužni za zaustavljanje preranog starenja ćelija i utiče na njihovu regeneraciju. Kruška je bogata vlaknima koja normalizuju varenje i ubrzavaju metabolizam, pa se preporučuje osobama koje su na dijeti. Kruške sadrže 85 posto vode i svega 58 kalorija na 100 grama, dobar su izvor minerala poput bakra, gvožđa, kalijuma, mangana i magnezijuma, kao i vitamina B kompleksa, poput folata, riboflavina i piridoksina (vitamin B-6).
Smatra se i da kruške izazivaju najmanje alergija od svog voća, pa ih lekari često preporučuju kao sigurnu alternativu u pripremi obroka za osobe sklonim alergijama. Ova voćka, takođe, sadrži i mineral bor, koji je ljudskom telu potreban radi bolje apsorpcije kalcijuma, što je čini jakim saveznikom u borbi protiv artritisa, reume i osteoporoze.
Lekovita svojstva
Brojna stručna naučna istraživanja potvrdila su da kruška ima pozitivan efekat na pankreas, čisti jetru i bubrege, a pozitivno utiče prilikom regulacije olesterola u krvi. Za varenje fruktoze iz kruške nije potreban insulin, pa se preporučuje dijabetičarima. Kod vrtoglavice i povećanog zamora mnogi ljudi će posegnuti
za kafom ili energetskim pićem koje izuzetno nezdravo, a ne znaju da dovoljno pojesti jednu krušku. Naime, folna kiselina, koja je sadržana u kruškama će razbuditi organizam bolje od bilo kojeg energetskog pića ili kafe i normalizovati krvni pritisak. U narodnoj medicini kruška se nekada kada nisu
postojali aspirini koristila za skidanje povišene temperature, a dovoljno je popiti veliku čašu sveže isceđenog soka od kruške.
U lekovite svrhe osim ploda koristi se i list kruške koji se suši na promaji i od njega se pravi čaj protiv kašlja, upale grla, promuklosti, dijabetesa, a povoljno deluje i na sluzokožu creva. Čaj od lista kruške koristi se za rastvaranje kamena u bubrezima, smanjuje bolove i peckanje pri mokrenju kod infekcije bubrega i
bešike, leči upalu zglobova, pa se koristi kao dodatno sredstvo za ublažavanje tegoba prouzrokovanih reumom i pak helio bakterijom koja napada želudac.
Iako je kruška izuzetno cenjena u narodnoj medicini i odvajkada se koristila za lečenje, u srpskom narodnom predanju smatrala se za zlo drvo ispod koga su se skupljali đavoli, demoni i veštice.
Verovalo da na krušku pada ala koja satire grožđe po vinogradima, pa se na divljoj kruški koja je otporna na sve vrste bolesti, ostavljalo znamenje u borbi protiv nečastivih sila. U srpskom jeziku postoji izreka:"Kao da je pao sa kruške" kojom se opisuje neko ko je zbunjen, glup ili blesav, jer se verovalo da
se onaj ko se penje po drvetu kruške našao u društvu veštica. Zato je nekada davno deci bilo strogo zabranjeno da se penju po kruškama. Prilikom berbe kruške su se brale isključivo sa zemlje, dok su visoke grane mlatile povećim štapom sve dok plodovi ne otpadnu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Mušmula (lat. Mespilus germanica) je žbunasta biljka iz roda ruže. To je poslednje voće u sezoni i bere se od sredine oktobra do decembarskih mrazeva. Ova, danas nepravedno zapostavljena voćka, izuzetno je cenjena zbog svojih lekovitih svojstava. Nekada nije postojao voćnjak u Srbiji bez bar nekoliko stabala
mušmula, a danas se retko gaji uprkos dobroj ceni na pijacama. Mušmula se najčešće jede u sirovom stanju, veoma je zahvalna za preradu jer od samo jednog kilograma ovog voća može da se dobije čak 600 grama džema. Vinari tvrde da odlično ide sa svim vrstama vina, a gastronomi preporučuju mušmule pečene na puteru i sa karanfilićem uz jela od divljači.

Uzgaja se 3.000 godina
Mušmula raste kao listopadni žbun ili nisko drvo visine do šest metara. Potiče iz jugozapadne Azije, a u regiji Kaspijskog jezera, odnosno severnog Irana, uzgaja se već 3.000 godina. U Grčku je donesena oko 700. godine p. n. e. a 500 godina kasnije i u Rim. Zbog lekovitih svojstava rimski vojnici su je sadili u
svojim vojnim logorima, pa su je tako raširili širom Evrope. Mušmulu je prvi opisao grčki botaničar Teofrastus koji je svrstao u rod između kruške i gloga. Mušmula je bila sveto drvo kome su drevni narod druida pripisivali magijska svojstva. Pred polazak u bitku uzimali su plod mušmule i otvarali ga. Ako bi u
njemu našli neparan broj koštica, smatrali su da će biti uspešni, a ako bi našli paran broj bitka bi se odlagala za povoljnije vreme. Nije poznato ko i kada je doneo prvu mušmulu u Srbiju, koja se danas tek sporadično gaji mahom u Bačkoj i u okolini Smedereva. Ovo voće nije zahtevno za uzgoj, nije potrebno
prskanje, a zasadi su vrlo dugovečni. Vrlo je izdašna i u punoj rodnosti, nakon dvadesete godine starosti, mušmula kalemljena na dunju prosečno daje prinos od 60 do 80 kilograma, a kalemljena na beli glog i oskorušu daje prinos od 100 do 150 kilograma po stablu. Kako savetuju iskusni voćari da bi
mušmula dostigla vrhunski kvalitet dobro je da dočeka prvi mraz.
Mušmula nije probirljiva kada je u pitanju zemljište, listovi su prosti, široki i izduženi, retko nazubljeni sa zaliscima. Dužina lista je između šest i 12, a širine tri do pet santimetara. Cvetovi su pojedinačni, bele boje i krupni. Mušmula ima najduže razdoblje od vremena cvetanja do berbe odnosno od 180 do 190 dana.
Plodovi su vrlo ukusni, kiselkasto-slatkasti, sa semenkama.

Lekovita svojstva
Lekovita svojstva mušmule poznata su od davnina, a to potvrđuju i novija naučna istraživanja. Ova zdrava voćka ima svega 47 kalorija u 100 grama, nema masnoće, niti soli, pa se preporučuje pobornicima zdrave ishrane. Plod nije previše sladak, ali je bogat vitaminima C i B, kalijumom, kalcijumom, gvožđem i magnezijumom, kao i belančevinama, ugljenim hidratima, ima tanin, pektine, organske kiseline... Mušmule su bogate dijetetskim vlaknima i preporučuju se kao dijetetska ishrana. Kao nisko kalorično voće mogu da se koriste na razne načine, najčešće se konzumiraju sirove, a od njih može da se napravi vrlo ukusan džem. Mušmule se, verovali ili ne, koriste i za pravljenje likera.
U lekovite svrhe koriste se listovi, kora, cvetovi, semenke i zreo plod mušmule. Plodovi su odličan laksativ i diuretik, smiruje upalu sluzokože želuca. Pektin koji se nalazi u ovom voću pomaže u snižavanju holesterola, zaustavlja krvarenja, poboljšava vid i blagotvorno deluje na kožu i kosu. Nezrela mušmula koristi se za zaustavljanja krvarenja u usnoj duplji kod krvarenja zuba i desni, a ima i protivupalno dejstvo. U tom slučaju pravi se čaj od lista mušmule zato što je najbogatiji taninom. Kora sa drveta se skida u proleće ili u jesen, a veruje se da pomaže u lečenju malarije. Posebno lekovite su semenke koje se ostave u vodi da nabubre, pri čemu se stvara sluz koja se koristi kao oblog za razne povrede kože. Semenke sadrže manji procenat cijanovodične kiseline, pa treba pažljivo s njima rukovati i strogo se pridržavati recepta kako ne bi došlo do neželjenih dejstava.
List se u lekovite svrhe sakuplja u proleće, suši na promaji i kasnije priprema kao čaj. Cvet se bere u razdoblju od maja do juna, suši se na svetlom mestu i konzumira u obliku čaja najčešće za poboljšanje probave.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Hleb je osnovna životna namirnica koja se u ljudskoj ishrani koristi već 30. 000 godina. Telu obezbeđuje energiju u obliku ugljenih hidrata, a pravi se od brašna koje se dobija mlevenjem zrna žita. Osim brašna pšenice, koja se najčešće koristi za pravljenje hleba, upotrebljava se i kukuruz (proja) raž, ovas, spelta... Njegov nutritivni sastav zavisi od toga da li je brašno koje se koristi za mešenje hleba belo ili od celog zrna. Hleb je vrlo važan u ljudskoj ishrani jer je bogat hranljivim vlaknima, obezbeđuje organizmu osnovne mikronutritijente u koju spadaju vitamini B grupe (tiamin, niacin i folna kiselina) i minerale kao što su gvožđe, cink i magnezijum, ali pod uslovom da se pravi od brašna samlevenog od celog zrna žita.

Stari Egipćani koristili su kvasac
Početkom neolita oko 10.000 p. n. e i širenjem poljoprivrede, uzgoj žitarica postao je sve rasprostranjeniji. U početku hleb se pravio bez kvasca, koji su prvi počeli da koriste stari Egipćani koji su razlikovali i dva tipa brašna – meko i tvrdo. Spore kvasca su sveprisutne, uključujući površinu zrna žitarica, tako da svako testo koje se ostavi da odstoji prirodno uskisne i posle se koristi kao kvasac koji hlebu daje bolji ukus. Gali i Iberi koristili penu skinutu sa piva zvanu maja za pravljenje „lakšeg tipa hleba“, dok su delovi antičkog sveta koji su pili vino kao kvasac koristili pastu koja se sastojala od soka od grožđa i brašna kojima je dozvoljeno da započnu fermentaciju, ili od pšeničnih mekinja natopljenih u vinu koje su se potom koristile kao kvasac.
Prve pekare pojavile su se, verovali ili ne, oko 168. godine pre nove ere u Rimu i to pod okriljem države. Od devetog veka u većim evropskim gradovima pojavljuju se pekarski esnafi. Kvalitet, težina i cena hleba su propisivani gradskim statutima, a pekari koji nisu poštovali ova pravila bili su najstrože kažnjavani. Hleb ima društveni, ali i religiozni značaj i igra esencijalnu ulogu u religioznim ritualima. Po Bibliji, nakon izlaska Jevreja iz Egipta, Gospod je Jevrejima tokom njihovog puta kroz pustinju do Obećane zemlje svako jutro bacao s neba sitne komadiće hleba. Nazvali su ga mana, a oblikom podseća na naforu koja se danas dobija u crkvi na kraju liturgije. Prilikom izgona Jevreja iz Egipta žene nisu imale vremena, a ni kvasca, pa je hleb pravljen samo od brašna i vode. Nije bilo mogućnosti da se peče pa je razvijan tanko kao palačinka i pekao se na jakom suncu na sapima konja i kamila koje su bile u karavanu. Taj specijalni „hleb“ se zove „maces“ i jedu ga Jevreji tokom velikog praznika „Pasha“. Ovaj događaj opisan je u Bibliji (Stari zavet, druga knjiga Mojsijeva). Kolika je važnost hleba u ljudskoj istoriji najbolje oslikavaju reči – „Hleb nasušni“ je izraz iz molitve „Oče naš“ i označava hranu potrebnu i duši i telu.
Kvalitet hleba se značajno poboljšao početkom 15. veka, a u 17. veku u Parizu i Beču počinje proizvodnja peciva. Mehanička obrada testa počela je posle Drugog svetskog rata kada je razvijen Čolivudov hlebni proces, koji koristi intenzivnu mehaničku obradu testa radi redukovanja fermentacionog perioda, pa je
prozvodnja hleba postala brža, a troškovi niži za proizvođače i kupce. Hleb je osnovna hrana u Severnoj i Južnoj Africi, Evropi, Srednjem istoku, u Severonoj i
Južnoj Americi, Australiji, zapravo svuda osim u Azije gde je pirinač osnovna životna namirnica. Razlog? Klimatski uslovi su takvi da pririnač bolje uspeva od
ostalih hlebnih žitarica.

Reč stručnjaka
Poslednjih godina u jeku opšte pomame za zdravom ishranom hleb se (ne) opravdano našao na crnoj listi, a „okrivljuju“ ga da doprinosi gojaznosti i nastanku
dijabetesa tipa 2. Međutim, specijalista za ishranu i profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu dr Jagoda Jorga, najpoznatiji nutricionista u Srbiji, kaže da se niko nije ugojio samo od hleba koji nikada i ni pod kojim uslovima ne treba izbacivati iz ishrane. Zašto?
- Osim što je izvor ugljenih hidrata hleb je bogat vlaknima koja su neophodna za pravilono funkcionisanje creva, a vlakn ne postoje u voću i povrću – rekla je
nedavno dr Jorga i otkrila koji hleb ona najčešće jede. - Ja najčešće kupujem raženi i beli hleb, procenjujem ga po strukturi, a nikada ne kupujem specijalizovane vrste hleba, posebno ne one na kojima piše da je zdrav – dodaje dr Jorga. Danas je postalo „moderno“ da se hleb izbacuje iz ishrane i zbog
glutena, međutim ona pojašnjava da problem sa glutenom imaju jedino ljudi koji boluju od celijaklije. U pitanju je bolest uzrokovana preosetljivošću organizma na gluten zbog koga nastaje oštećenje resica sluzokože tankog creva što dovodi do problema sa apsorpcijom hranjivih materija.

Šta je zapravo gluten? Gluten je belančevina prisutna u žitaricama: pšenici, raži, ječmu i ovsu, i doprinosi strukturi hleba. Gluteninski protein doprinosi elastičnoj strukturi hleba, a vazdušasti otvori unutar gluteinske mreže rezultat su produkcije ugljen-dioksida tokom uskišnjavanja hleba. Od davnina su Srbi znali da melju žito, a po vizantijskom caru Mavrikiju, hleb je bila glavna hrana kod Slovena koji su se doselili na Balkan. Mnogi narodi imaju svoje specifične vrste hleba od onoh sa pivom koji se pravi u Češkoj do čuvenog francuskog bageta. Malo je poznato da i Kinezi imaju hleb. U Kinu stigao iz zapadnih zemalja pre nešto više od jednog veka. U to vreme su samo vladini zvaničnici i bogataši bili u prilici da sebi priušte hleb. Ni danas hleb nije popularan u Kini, a najbolje se prodaje francuski baget.

Svetski dan hleba
Uprkos svemu hleb je i danas jedna od osnovnih namirnica, a kolika je njegova važnost za čoveka govori i podatak da se svakog 16. oktobra obeležava Svetski dan hleba. Inače, svaki iskusni pekar će vam reći da se hleb pravi od brašna, vode, kvasca i soli, sve ostalo su kolači.
I za kraj recept za pravi domaći hleb:
Potrebno je: 1 kg brašna, malo pakovanje svežeg kvasca (40 gr) pola kašičice soli i oko 8 decilitara vode Priprema: Kvasac se izdrobi i stavi u čašu, doda se kroz prste šećer i čaša nalije do pola toplom vodom. U veću posudu se sipa brašno, so, na sredini se napravi malo udubljenje u koje se sipa nadošli kvasac. Smesa se zamesi sa mlakom vodom, a testo se mesi se sve dok ne počne da se odvaja od prstiju. Potom se stavlja u kalupe ili napravite oblik kakav želite i ostavite da nadođe bar dva sata na toplom mestu. Hleb se peče u dobro zagrejanoj rerni na temperaturi od 250 stepeni, a vreme pečenja zavisi od njegove veličine. Ako su veknice manje dovoljno je i pola sata, a ako su veće onda oko 50 minuta. Da li je hleb dobro pečen, procenjuje se po izgledu i boji kore... Pečeni hleb se izvadi iz rerne i ostavi da se prirodno ohladi.

Izvor: Agrobiznis magazin

 

Bundeva (lat. Cucurbita pepo) je jednogodišnja biljka puzavica iz familije bundeva. Naše bake su znale da od bundeve naprave najukusnije čorbe, a nema ko ne pamti ukus pite bundevare.  Bundeva zri u jesen, dugo zadržava svežinu pa je nezaobilazna na zimskoj trpezi. Plod se koristi u ishrani, a seme u fitoterapiji.

Korisna od ploda do korena

Postoje naučni dokazi da se bundeva koristila u ishrani 7.000 pre nove ere. U staroj Grčkoj i Rimu žene su pravile pomade od tucanog semena bundeve i maslinovog ulja koje su koristile za negu kože i uklanjanje pega na licu. U srednjem veku su hodočasnici nosili o pojasu posudu od tikve, umesto čuture. Pita od bundeve tradicionalni je i danas deo obroka za Dan zahvalnosti u Kanadi i SAD.

Najčešće se gaji u bašti ili na njivama međuusev u kukuruzu. Plod je loptastog ili cilindričnog oblika žute, bele ili narandžaste boje, s glatkom ili blago rebrastom korom. Unutrašnjost bundeve je intenzivno žuto - narandžaste boje sa semenkama i pulpom. Bundeva spada u lekovite biljke a od nje se može iskoristiti bukvalno sve. Nadzemni delovi biljke, stablo i listovi koriste se za ishranu stoke, meso bundeve u ishrani, dok se od semenki dobija ulje izuzetnog kvaliteta. A koren? I on se koristiti za kalemljenje lubenica i dinja. Prinos bostana je bolji jer dobija snažan i dobro razvijen korenov sistem, pa sam bostan postaje otporan na razne bolesti. Na našim prostorima se uzgaja nekoliko vrsta bundeve uglavnom u baštama ili kao međuusev  u kukuruzu. Plod tradicionalne bundeve obično je težak između 2,7 i 8,2 kilograma, dok plod krupnijih sorti može da dostigne težinu i više od 34 kilograma.

Bundeva je bogata vodom, vlaknima, proteinima i vitaminima a u ishrani se koristi za pripremu čorbi, pita, ukusnih umaka, sokova, džemova ili se jednostavno ispeče u rerni. Po hranljivoj vrednosti i dijetetskoj važnosti bundeva je vodeća biljka među povrćem. Malo je poznato da ima šest puta više vitamina nego jabuka i cvekla, bogata je vitaminima A, C, E i B, kao i gvožđe. Od minerala najviše ima kalijuma, fosfora, kalcijuma i gvožđa, kao i mnogih oligo i mikroelemenata. Bundeva sadrži više od 60 odsto nezasićenih masnih kiselina i bogato je biljnim proteinima, belančevinama, pektine, celulozu, kao i druga biljna vlakna, što je čini lako svarljivom. Masnoća gotovo da nema, jer se u 100 grama bundeve nalazi samo tridesetak kalorija, pa je idealna za sve vrste dijeta. Međutim, treba napomenuti da seme bundeve ima čak dvadeset puta veću kalorijsku vrednost od ploda, jer sadrži više belančevina, ugljenih hidrata i masti, ali i druge korisne i lekovite sastojke koje sadrži i plod.

 Lekovite semenke

Semenke su bogata masnim uljem, proteinima i mineralima i koriste se pečena kao poslastica ili za dobijanje ulja hladnim ceđenjem. Bundevino ulje je crvenkaste boje, kvalitetno, lako svarljivo. Posle brojnih izučavanja stručnjaci su došli do zaključka da bundevino ulje reguliše nivo holesterola, preventivno deluje kod funkcije mokraćne bešike i pomaže u lečenju sindroma iritiranih creva. Istraživanja su potvrdila da ovo ulje smanjuje rizik od pojave nekih vrsta kamena u bubrezima. Preporučuje se i kao efikasan i neškodljiv lek protiv dečjih glista i pantljičare. Seme bundeve mogu da jedu i trudnice, dojilje, stariji i osobe sa bolesnom jetrom, kao i muškarci koji imaju problema sa prostatom, jer zbog obilja cinka umanjuje tegobe ove bolesti.

Seme bundeve golice posebno je vredno i bogato korisnim sastojcima. Kada se ljušti seme treba da vodite računa da ne uklonite tanku sivo-zelenkastu pokožicu, jer je u njoj najviše lekovitih sastojaka. Manje je poznato da plod bundeve sadrži aminokiselinu koja podstiče izlučivanje serotonina u organizam, hormona koji stvara vedro raspoloženje i osećaj sreće. U svakodnevnoj ishrani, tvrde stručnjaci, sprečava anksioznost i pojavu depresije. Bundeva sprečava prerano starenje organizma, nastanak kardiovaskularnih bolesti, degeneraciju tkiva oka, stvaranje katarakte… Zahvaljujući cinku pruža podršku gustoći kostiju pa se preporučuje osobama koje imaju problem sa steoporozom. Osim što reguliše varenje hrane, deluje i kao laksativ pa je korisna za suzbijanje zatvora.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Šljiva ( lat. Prunus subg. Prunus) je voće iz porodice ruže sa okruglim ili duguljastim modro plavim plodovima koji se koriste u ishrani. Osim u svežem stanju od šljive se prave džemovi, marmelade, razni namazi, sokovi, a vekovima se koristila i u lekovite svrhe. Šljivici se danas najviše prostiru u Zapadnoj
Srbiji i Šumadiji. Sa 43 miliona stabala i prinosom od 700.000 tona Srbija je na trećem mestu po proizvodnji šljiva u svetu.

Od Kavkaza do Srbije
Prvi pisani podaci o šljivi potiču od grčkih pesnika, a Teofrast koji je živeo 300 godina pre nove ere opisao je tri sorte šljive. Ne postoje pouzdani dokazi o poreklu ovog voća, ali postoje zapisi da se sa šljivom trgovalo u vreme Tatara, Huna i Turaka. Smatra se da su u Rim donete u prvom veku naše ere.
Domaću šljivu doneli naši preci prilikom naseljavanja Balkana, ali tek početkom 19. veka počinje intenzivno da se gaji, a šljivici niču širom Srbije. Smatra se da domaća šljiva potiče sa severnog Kavkaza i da je nastala spontanim ukrštanjem crnog trna i džanarike. Legenda kaže da se nekada kuća gradila na mestu gde
šljiva najbolje raste. U nekim krajevima umesto hrastovog drveta seče se šljiva za badnjak. Bez rakije šljivovice ne može da prođe nijedna svečanost od svadbe do slave i krštenja. Rakija šljivovica se pominje u narodnim pesmama, pričama, predanjima... Na Badnje veče, kao i tokom posta, na trpezi se
obavezno nalaze i suve šljive. Mnoga porodična prezimena vode poreklo od šljive kao i imena mnogih sela u Srbiji.
Šljiva je zahvalna je za uzgoj, uspeva u brdskim predelima oštrijeg reljefa, daje obilan rod, a samo drvo šljive je vrlo zahvalno za obradu. Šljiva živi 30 do 40 godina, a dostiže visinu do 12 metara, lako se razmnožava i ne zahteva posebnu negu. Cveta u martu i aprilu, kada drvo prekriju snežno beli cvetovi. U
zavisnosti od sorte plod dozreva od jula do septembra. Plod je koštunica od 6,5 do 66,7 gr, jajastog, loptastog ili kruškastog oblika sa bočnom brazdom. Pokožica ploda je modroplava, ali može biti i ljubičasta, crvena ili žuta. Mesnati plodovi zahvalni su za preradu, pa se od šljive prave džemovi, marmelade i razni drugi namazi. Plodovi sadrže do 75 odsto vode i 25 posto suve materije. Ukus zavisi od odnosa šećera i organskih kiselina. U plodu šljive preovlađuje glukoza, ima nešto manje fruktoze, pektinske materije, ali u kalijuma, fosfora, provitamina A i vitamine B i C.

Lek za memoriju
Šljiva se u narodnoj medicini već vekovima koristi i u lekovite svrhe. Njeno lekovito dejstvo potvrdila su brojna istraživanja na američkim univerzitetima gde je dokazano da konzumiranje šljive utiče na poboljšanje gustine kostiju koje postaju jače i otpornije. Šljive pomažu i kod kontrole nivoa šećera u krvi, pa
se konzumiranjem ove voćke smanjuju rizik od dijabetesa tipa 2. Samo pet šljiva dnevno je dovoljno da poboljšate memoriju, a kako je ovo voće bogato kalijumom pomaže i pri kontroli visokog krvnog pritiska, te smanjuje rizik od moždanog udara.
Suve šljive su odličan način da ubrzate varenje, a utiču i na poboljšanje zdravlja očiju. Pospešuje rad jetre i izlučivanje žuči, kao i bolji rad bubrega i  okraćnog mehura. Šljiva jača živce te pomaže protiv nervoze, stresa, nesanice i poteškoća s koncentracijom. Kao oblog dobra je protiv alergijskog osipa, krasta, rana i čireva. Osim ploda u lekovite svrhe se koristi list i smola. Listovi se beru od maja do avgusta, suše na promaji i koriste kao čaj. Kod upale grla dobro je prokuvati nekoliko svežih listova šljive u vinu, pa ovom tečnošću ispirati grlo i usta. Smola koja curi iz kore drveta skuplja se od maja do jula. Istopljena u sirćetu smola šljive pomaže kod zarastanja rana, a dodata u vino kao sredstvo koje pospešuje izlučivanje bubrežnog i mokraćnog peska i kamena.
Ali, koliko god da su zdrave šljive treba biti oprezan sa konzumiranjem, jer postoje osobe koje teško podnose ovo voće. Naime, kod pojedinih ljudi nakon jela svežih šljiva može doći do nadutosti stomaka ili čak zapaljenja sluznice creva. U tom slučaju najbolje je šljive jesti kao džem ili marmeladu, ili jednostavno napravite kompot od šljiva. Čak i onima koji nemaju problema sa varenjem preporučuje se da plodove šljive dobro sažvaću kako bi se lakše razgradile u želuci.

Dug plaćen u suvim šljivama

Ulaganje u šljivarstvo Srbija započinje u vreme Miloša Obrenovića i tada izvoz ovog voća postaje unosan biznis. Sve do 1864. šljive su korišćene isključivo za proizvodnju rakije i pekmeza, a od tada počinje i njihovo sušenje. Srpska sušena šljiva je danas poznata širom sveta. Istoričari su zabeležili da je Srbija posle Prvog svetskog rata Francuskoj dug za naoružanje isplatila u suvim šljivama. 1879. godine ostvaren je rekordan izvoz u SAD kada je u tu zemlju plasirala više od 37.500 tona šljiva u vrednosti od 30 miliona dolara.
Iako se rakija šljivovica smatra srpskim nacionalnim pićem, na žalost, Nemci su bili brži i ažurniji, pa su rakiju zaštitili kao svoj nacionalni brend iako ovo pravo po svemu pripada Srbiji.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Jedna od oblasti u Srbiji koja će najviše profitirati osnivanjem "mini Šengena" je oblast hrane, jer se ruše sve barijere koje se tiču veterinarskih i fitosanitarnih sertifikata i dobijamo jedan novi prostor na tom tržistu koliko god ono bilo, rekao je ministar poljoprivrede Branislav Nedimović.Na svečanoj sednici Saveza za hranu i poljoprivredu NALED-a, Nedimović je naveo da pored Srbije, Severne Makedonije, Albanije i prostora koji kontroliše Priština, može lako da se desi da i BiH donese odluku da se pridruži "mini Šengenu".

- Nama je potreban prostor da se širimo - rekao je Nedimović i poručio da Srbija i njene kompanije iz oblasti prehrambene industrije ne mogu da ispadnu iz "lige šampiona" i da o tome govore cifre u oblasti trgovinske razmene sa svim tim prostorima na kojima plediramo da trgujemo i na kojima već trgujemo.

- Sada polako ulazimo u jednu novu zonu gde sa drugim igračima ulazimo u suficit. To samo govori kolika je snaga prehrambene industrije u Srbiji - naveo je ministar.

Kaže da naredna Vlada Srbije mora da ima potpuno novi pristup prehrambenoj industriji kada je reč o privlačenju novih investicija, a svom naslednika na čelu resora koji je do sada vodio predlaže da mu u fokusu budu oblast bezbednosti hrane, "mini Šengen" i eAgrar.

On je rekao da su ministarstva privrede i poljoprivrede zajedno pripremili predlog za novu Vladu da se podsticaji u prehrambenoj industriji ne vezuju za radna mesta, nego iskjučivo za nove tehnologije i za opremu i da fokus bude na privlačenju novih investicija u tom sektoru.

Nedimović je rekao da se danas sastao sa predstavnicima jedne mađarske kompanije koja želi da uloži oko 20 milioane evra u sektor prehrambene industrije, ali će tu raditi deset ljudi. Nedimović je rekao da se prvi rezultati u razvoju eAgrara očekuju se već sledeće godine, i da će implementacija projekta Svetske banke koja obuhvata eAgrar početi čim bude formirana nova Vlada.

- To je jedna široka platforma koja će uvezati sve moguće baze - rekao je Nedimović i objasnio da će eAgrar omogućiti lakšu registraciju poljoprivrednih gazdinastava i podnošenje zahteva za subvencije.
Očekuje da će od 1. januara 2022. već svi moći da se registruju i rade na ovaj način.

Najavio je da će uskoro biti objavljen pravilnik za deklarisanje termina "posno", a da će pitanje regulisanja prodaje proizvoda od industrijske konoplje biti ostavljeno narednoj Vladi.

Članovi Saveza za hranu i poljoprivredu izabrali su novo rukovodsto, a u naredne dve godine to telo NALED-a vodiće direktor kompanije Mlekoprodukt Andrej Beslać, dok će potpredsednici biti Andrea Radonjić iz Koka-kole, Tamara Penjić iz Karneksa i Ljiljana Radosavljević iz kompanije Pepsiko.

Oni su na svečanoj sednici saveza govorili o prioritetima u daljem radu, među kojima su naveli platformu eAgrar, kao i rad na izmeni propisa kako bi se olakšalo doniranje hrane. Naveli su i da nova Vlada treba da reši proces usklađivanja domaćih propisa iz oblasti bezbednosti i kvaliteta hrane sa evropskim zakonodavstvom, kako bi olakšala trgovinu sa EU.

 

 

Izvor:https://www.srbijadanas.com/biz/vesti/potreban-nam-je-prostor-da-se-sirimo-nedimovic-o-osnivanju-mini-sengena-2020-09-18

Ne da neće biti problema sa kukuruzom, nego će ovo biti jedna od najboljih godina, sa prinosom većim od sedam do deset odsto nego što je bio prethodne godine, procenjuje ministar poljoprivrede Branislav Nedimović. Poručuje da nema razloga za zabrinutost i da Srbija ima hrane za naredne dve godine.Branislav Nedimović je gostujući u Jutarnjem dnevniku naveo da će vrednost žetve kukuruza biti milijardu evra i da će ovo biti jedna od najboljih godina za tu žitaricu."Ne da neće biti problema sa kukuruzom, nego će biti jedna od najboljih godina u zadnjih deset godina sa prinosom kukuruza. Mi ćemo imati jednu od najboljih godina, ja sam čak ubeđen i najbolju godinu sa prinosom većim od sedam do deset odstoviše nego što je bio prethodne godine, a prethodna godina je označena kao najbolja u odnosu na sve", naveo je Nedimović.

Dodaje da je posejano 995.000 hektara, sa prinosom od osam tona po hektaru na čitavom prostoru Srbije.

Ministar je odbacio medijske navode da će sezona za kukuruz propasti, kao i da su vesti da je klimatskim nepogodima ugrožen rod, izveštaji sa "mikrolokacija".

"Isto je bilo i za pšenicu, pa smo imali jednu od najboljih žetvi do sad", naveo je Nedimović.Nedimović navodi da neće biti problema sa hranom, i da Srbija ima hrane za naredne dve godine.

"Em smo dobro prodali, dobro zaradili, naš agrar je dobro prihodovao", ocenjuje Nedimović.

Dodaje da je cena mesa, pre svega svinjskog i goveđeg u trgovinama krenula na dole.

"Govedarstvo je najteža grana poljoprivrede, ljudi više od godinu dana čekaju da uzmu novac . Zato smo sad doneli mere podrške", navodi ministar.

Dodao je i da se suficit u trgovini poljoprivrednim proizvodima sa Evropskom unijom udvostručio u odnosu na period pre tri godine, na ukupno 407 miliona evra lane, a da je samo u prvih šest meseci već zabeležen suficit od 230 miliona.

Govoreći o voću navodi da nas očekuje dobra godina i da su zbog vremenskih prilika u jednom trenutku opali prinosi breskva i kajsija.

"Ali što se tiče malina prošli smo jako dobro, proćićemo i sa jabukama jako dobro. Dobra godina uopšte za srpsku poljoprivredu naročito za ratarstvo. Imaćemo i dobar kvalitetan suncokret, dobru cenu. Soji isto tako", poručio je ministar.

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/%D0%9A%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%80%D1%83%D1%81/story/3178/ekonomija-i-epidemija/4076577/branislav-nedimovic-kukuruz-prihod.html

Učesnici treće po redu online radionice projekta "Budućnost srpske industrije hrane" upoznali su se sa trendovima visokokvalitetne hrane kako u Srbiji, tako i u svetu, ali i poteškoćama sa kojima se susreću proizvođači specifičnih proizvoda pri njihovom plasmanu na tržište, tipovima investicija i podrške preduzetnicima. Bilo je reči i o tome šta mladi proizvođači treba da urade pre nego što krenu sa proizvodnjom.

Učesnici radionice bili su Miloš Pejčinović, ispred Asocijacije za promociju srpske hrane, Milutin Pantić, vlasnik branda HOFF Aronija, kao i Darko Mandić, osnivač Foodscale Hub-a.

- Visokokvalitetna hrana je postala globalni trend, navike potrošača su se promenile i oni se sada poistovećuju sa brendovima sa kojima imaju priliku da komuniciraju i upoznaju priču koja stoji iza ideje. I u Srbiji je sve više mladih ljudi koji se bave upravo proizvodnjom ovakve vrste hrane i koji sa svojim inovativnim idejama mogu da naprave ozbiljan iskorak na tržištu i to je ono što ima potencijala za budućnost - rekao je Miloš Pejčinović, ispred Asocijacije za promociju srpske hrane.

Milutin Pantić, vlasnik brenda HOFF Aronija naveo je da je, ukoliko imate specifičan proizvod izuzetno važno posvetiti se promociji, informisanju i edukovanju ljudi.

- Takođe, neophodno je odabrati pravo ciljno trzište za vaš proizvod, na kojem će njegovo plasiranje i prodaja ići mnogo lakše - rekao je Pantić i predložio da se ulaže u više alternativnih kanala prodaje, kako se u situacijama poput trenutne krize Covid-19 proizvodnja i prodaja ne bi našle u problemu.

- Direktna komunikacija i prodaja sa krajnim potrošačima vodi građenju svesti o brendu kod kupaca - dodaje Pantić.

Kada je reč u investiranju u startap kompanije, kao neko sa priličnim iskustvom iz te oblasti, Darko Mandić, osnivač Foodscale Hub-a je rekao da se do investitora dolazi na različite načine.

- Za početak to mogu biti kontakti i kontakti vaših kontakata, a investiranje u startape se uglavnom vrši radi sticanja udela. Investitor se idealno isplaćuje ukoliko se startup jednog dana proda ili kada se počne sa ostvarivanjem profita. Svakako je važno izgraditi kvalitetan odnos i poverenje sa investitorima, kako bi se zajedničnim snagama radilo u najboljem interesu startupa - naveo je Mandić.

Ova radionica namenjena opštini Valjevo bila je treća u nizu od osam radionica, koje se zbog epidemiološke situacije održavaju u online formatu. Budućnost srpske industrije hrane je projekat koja pruža podršku, promociju i povezivanje mladima koji su zainteresovani ili već uključeni u sektor proizvodnje hrane. Cilj je motivacija i osnaživanje mladih da pokrenu sopstvenu proizvodnju, okrenu se tržištu visokokvalitetne hrane ili unaprede svoje postojeće proizvode. Projekat sprovodi Asocijacija za promociju srpske hrane, a finansira Ministarstvo omladine i sporta Republike Srbije.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3002297/globalni-trend-visokokvalitetne-hrane-raste-i-u-srbiji-kako-do-investitora

Crvena i ukusna višnja je voće koje se možete jesti u neograničenim količinama. Konzumira se u sirovom stanju, ali i kao dodatak kolačima, od nje se prave marmelade, sokovi, slatko, ali i rakija – višnjevača, pa čak i vino. Višnja je nepravedno  zapostavljena u ishrani, iako po bogatstvu vitamina i minerala spada u najzdravije voće. Odavina se koristila i u lekovite svrhe, a pored jarko crvenog ploda lekovite su koštice, lišće i peteljke od kojih se pravi čaj za brojne bolesti.

Zahvalna za uzgoj

Višnja po izgledu podseća na svoju dalju rođaku trešnju, ali je  plod u zavisnosti od sorte obično nešto sitniji, sočniji i tamno crvene boje. Smatra se da je poreklom iz Male Azije gde su se hiljadama godina u ishrani koristili plodovi divlje višnje. U Evropu je stigla preko antičke Grčke i starog Rima, a kako je vrlo prilagodljiva biljka zahvalna za uzgoj vrlo brzo se odomaćila na starom kontinentu.

Višnja (lat. Prunus cerasus) je vrsta drvenaste skrivenosemenice i pripada familiji rosaceae kao i badem, breskva, šljiva, kajsija. Ne postoje pisani tragovi kada je počela da se uzgaja u Srbiji, ali je već vekovima pored šljive najzastupljenija voćka u srpskim voćnjacima. Najviše se gaji u nišavskom okrugu u okolini sela Oblačina u opštini Merošina gde se uzgaja čuvena oblačinska višnja. U pitanju je domaća sorta koja se do početka šezdesetih godina prošlog veka gajila u seoskim okućnicama. Meštani Meroševine i danas često umeju da kažu:“ Šta je nafta za arapske zemlje, to je višnja za nas:“

 Ovo voće ne traži posebne uslove za gajenje, odgovara joj gotovo bilo kakvo zemljište od kiselog do alkalnog, dobro podnosi niske temperature čak do -40 stepeni, a višestruko vraća za uloženi trud.

Tamno crveni plod višnje čiji sok po gustini i boji podseća na ljudsku krv bogat je izvor vitamina, minerala i oligoelemenata. Dokazano je da ima blagotvorno dejstvo na čitav ljudski organizam. Glavni pigment je crveni antocijan koji deluje kao antioksidans, i jedan je od važnih regulatora srčanog ritma i procesa starenja. Višnja je bogata velikom količinom vitamina, pre svega C, A, B1, B2, B6 i E, potom selenom, ugljenim hidratima, vlaknima, pa je lako svarljiva i ne izaziva bilo kakve stomačne probleme. Najvećim delom, tačnije od 80 do 85 procenata višnje je voda, pa ovo voće okrepljuje, osvežava i hidrira organizam.

Osim vode, sadrži manje količine šećera, organskih kiselina, tanina, pektina, mineralnih materija, a predstavlja i pravu riznicu kalijuma.

Lekovita svojstva

Prema stručnim istraživanjima višnja obiluje supstancama sa antioksidativnim i antiupalnim dejstvima zbog čega je korisna u sprečavanju srčanih oboljenja, artritisa, a preporučuje se i dijabetičarima zbog niskog nivoa šećera. Sadrži kobalt koji utiče na smanjivanje krvnog pritiska, jačanje krvnih sudova, a posebno kapilara. Sastojak kumarin kojim je bogato ovo voće ima sposobnost da smanjuje gustinu krvi, zbog čega su višnje dobre u prevenciji arterioskleroze i malokrvnosti. Pokazala se korisnom i u lečenju poremećaja pamćenja, a ukoliko želite da se oslobodite tegoba u zglobovima i kostima dovoljno je popiti čašu soka. Naučnici su izračunali da čaša soka od višnje menja jedan aspirin. Njeno blagotvorno dejstvo na zglobove i kosti objašnjava se time što ona svojim sastavom smanjuje količinu mokraćne kiseline, glavnog krivca za tegobe u koštano- zglobnom sistemu. Lekovita dejstva soka od višnje potvrdili su i naučnici američkog fakulteta u Vermontu. Istraživanjem su ustanovili da sok od višnje pomaže organizmu da lakše podnese naporno vežbanje, pa se preporučuje profesionalnim sportistima, ali i osobama koje se oporavljaju od teških bolesti. Blagotvorno deluje na organe varenja zbog obilja vlakana, pomaže kod bolesti bubrega, oslobađa od stresa, poboljšava san zbog visoke koncentracije melatonina, hormona koji reguliše ciklus spavanja i buđenja. Prirodan sok od višnje može da posluži i za obloge za skidanje temperature.

U narodnoj medicini višnja se već vekovima koristi kao lek, a osim ploda lekovite su koštice, list i peteljke od kojih se priprema čaj. Koštice od višnje mogu da posluže za punjenje jastuka ili za obloge u slučaju sportskih povreda, nagnječenja, hematoma, bolova u kostima, kod lomova, intenzivnih glavobolja, bolova u stomaku i slično. Koštice se dobro operu i osuše na promaji bez direktnog izlaganja suncu. U zavisnosti od bolesti zagreju se ili ohlade, uviju u pamučnu tkaninu i drže na obolelom mestu.

Čaj od lista višnje preporučuje se kod ubrzanog oporavka nakon operativnog zahvata, kod smanjenja upala, štiti nervni sistem, pomaže kod nesanice i u lečenju tegoba menopauze, ali i kao lek hepatitisa A.  Lišće su suši na promaji, a prilikom pripreme čaja može se kombinovati sa peteljkama.

U čast ovog voća čak se i ime Višnja odomaćilo u Srbiji koja danas slovi za najvećeg proizvođača ovog voća u svetu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Med je bolji u lečenju upaljenog grla, zapušenog nosa, kašlja i otežanog disanja od konvencionalnih lekova, uključujući tu i antibiotike, zaključak je nove studije stručnjaka sa Univerziteta u Oksfordu.Hiljadama godina med se koristi u tradicionalnoj medicini, a dugo je već i hemijski utvrđeno da poseduje antimikrobna svojstva. Osim toga, med pomaže i u lečenju rana, jer njegove visoka gustina stvara zaštitnu barijeru i sprečava infekcije. Povrh svega, jeftin je, lako se nabavlja i skoro i da nema negativne sporedne efekte.Njegova efikasnost u lečenju infekcije gornjeg respiratornog trakta, međutim, do sada nije naučno potvrđena.

Stručnjaci sa Univerziteta u Oksfordu zbog toga su analizirali i uporedili relevantne studije u poređenju efikasnosti meda i preparata na njegovoj bazi sa uobičajenim medikamentima, poput antihistamina, lekova za izbacivanje šlajma i sekreta, lekova za suzbijanje kašlja i analgeticima.

Iz 14 kliničkih studija, koje su obuhvatile 1.761 učesnika različitih starosnih dobi, podaci su pokazali da je med bio efikasniji od uobičajene terapije lekovima u olakšavanju brojnih simptoma, posebno ublažavanju jakog kašlja.

Prethodna istraživanja pokazala su da su simptomi trajali i do dva dana kraće kod pacijenata kojima je davan med.

„Infekcije gornjih respiratornih puteva su najčešći razlog za davanje antiobiotika. Pošto je većina tih infekcija virusnog porekla, antibiotske terapije su neefikasne i neadekvatne“, naveli su stručnjaci sa Oksforda u studiji objavljenoj u časopisu Britiš medikal džornala (BMJ Evidence Based Medicine).Britanski stručnjaci objašnjavaju da bi med mogao da bude odlična alternativa doktorima u bezbednom tretiranju simptoma infekcija gornjih respiratornih puteva.

Oni navode da je med često korišćen i dobro poznat pacijentima, jeftin je, lako dostupan i u veoma retkim slučajevima ima negativne sporedne efekte.

„Med je efikasniji i manje štetan od uobičajenih terapija. Zbog toga preporučujemo da se prepisuje kao alternativa antibioticima“, ističu britanski stručnjaci.

Izvor:https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/491/zdravlje/4053504/med-antibiotici-upale-lecenje.html

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Децембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31