Šumsko pile (Laetiporus Sulphureus) ili, kako se u narodu još zove, žuto pile ili žuti hleb, relativno je česta gljiva. Prvi put sam je probao ne pridržavajući se određenih preporuka pa sam je proglasio nevaljalom (tj. jestivom u slučaju nužde). Kasnije sam eksperimentisao i ustanovio da je reč o jestivoj vrsti, ne baš prvoklasnoj, ali sasvim dobroj i, pre svega, zbog relativno čestog nalaženja i veoma obilnog rasta - interesantnoj gljivi.
Šešir: velik, mesnat, jednostrano spljošten, širok 7-55 cm, težine i do više kilograma. Lepezastog je oblika sa neravnim rubom, gornja površina mu je svetložuta ili crveno do narandžastožuta, u stare gljive izblede. Iz drveta obično raste više gljiva, jedna iznad druge.
Cevčice: sumporastožute, sastavljene od kratkih cevčica sa sitnim rupicama (3-5 komada na 1 mm). Cevčice se ne daju odvojiti od mesa. U mladih gljiva se na njemu skupljaju sitne kapljice. Pore su dobro spakovane i skoro nevidljive kada je biljka mlada. Otrusina je žuta. Gljiva praktično nema stručka (ili je on jedva primetan, veoma kratak, često ga i nema).
Meso: 2-3 cm debljine, u mladih gljiva je meko, sočno, teško, jarkožuto do bledožuto; ukus mu je kiselkasto gorak, miris prijatan; starenjem se
osuši i postaje krto i lomljivo, te previše tvrdo za ishranu.
Stanište: živa stabla lišćara (vrba, topola, bagrem, voćke), u šumama ređe, a u parkovima, vrtovima i voćnjacima uz reke mnogo češće. Javlja se u proleće, međutim može ponovo izbijati sve do septembra. Iz godine u godinu izbija na istom stablu. Drvo napadnuto ovom parazitskom gljivom postaje lomljivo i drobljivo (trulo). Kada se uoče prva plodna tela na stablu drvo je već nepovratno inficirano, te će u sledećih nekoliko godina odumreti.
Jestiva je samo dok je gljiva mlada i dok joj je meso sočno. Treba je više sati držati potopljenu u vodi a zatim prokuvati u drugoj vodi. Potrebno
je odstraniti žutu ivicu gljive koja je bogata sumporom. Šumsko pile jedna je od najvećih i najintezivnije obojenih gljiva.
Po nekim autorima gljiva ima ukus pilećeg belog mesa, a po meni ukus nije izražen i više je gljivlji, mada ukus ima veze, verovatno, sa drvetom
na kome je gljiva rasla. Može da izazove različite alergije. Kada se konzumira sa alkoholom može da izazove probleme (ovo sam neprovereno
preuzeo iz nekih napisa mada moje iskustvo ne potvrđuje ove stavovi.

Izvor: Agrobiznis magazin 

 

 

Na osnovu slika početnici bi zaključili da judino uvo (Auricularia Auricula-Judae) i nije gljiva. Međutim, ovo je samo dokaz raznorodnosti sveta gljiva. Postoji veliki broj pihtijastih vrsta od kojih neke žive na zemljia, a neke, kao ovde opisana, na otpalim granama i grančicama.

Opis gljive veoma odudara od standardnog.

Gljiva nema ni šešira ni stručka, već jedinstveno plodno telo nepravilnog oblika, koji, najčešće, podseća na uvo. Nepravilni nabori su uočljivi i spolja i unutar „uva“.

Boja plodnog tela kreće se od maslinasto smeđe do ljubičasto sive, na mestima koja su prosušena boja može biti i antracit crna.

Meso gljive je elastično, kod mladih primeraka želatinozno pihtijasto, meko, kod starijih i prosušenih žilavo i tvrdo. Prosušeni primerci, kada se nakvase, vrate pihtijastu konzistenciju.

Ukus i miris nisu izraženi. Boja spora je bela.

Ova gljiva može se naći u proleće na granama i grančicama raznog belogoričnog drveća, najčešće zove, drveta o koje se, po predanju, obesio Juda, pa je po tome i ova gljiva dobila ime.

Gljiva je jestiva ali bez osobitog mirisa i ukusa, a kako nema opasnih dvojnica slobodno je berite i jedite.

U literaturi sam pronašao da se ova gljiva, u istočnim zemljama, smatra za specijalitet, pa i da joj se pripisuju određena lekovita svojstva.

 

GLJIVE NAŠIH KRAJEVA

Piše Vladimir Janjić

Agrobiznis magzin, mart 2019.

Srbija ima odlične uslove za uzgajanje najskupljih gljiva, čiji kilogram košta od 2.000 do 8.000 evra, ali ovog ali ovog posla se, iz nekog razloga, niko ne prihvata. Oni malobrojni znaju bez čega u lov na tartufe ne treba kretati.

U okolini Loznice, rodnom mestu Vuka Karadžića - Tršiću, u potragu za tartufima se ne kreće bez svinje. Ali, ne zbog društva, već zato što su se ove životinje dokazale kao najbolji detektori za traženje najskupljih gljiva. Svinje imaju odličan njuh i mogu da nanjuše dobru gljivu, čak i ako je ona 3 metra ispod zemlje. Što je najbitnije, sposobne su da odvoje otrovne od neotrovnih tartufa.

Jedini problem je što vole i da ih jedu, pa da vlasniku ne bi smazale 8.000 evra, stalno moraju da nose korpu preko njuške. Tartufe, inače, zovu "hranom bogova" i "jelom aristokrata", jer mogu da ih priušte samo bogataši.Tako je sada, tako je bilo i u dalekoj prošlosti.

Plod raste isključivo pod zemljom, a tražen je zbog više od 400 mirisnih nota koje pojačavaju aromu svakom specijalitetu. Iako se verovalo da ove pečurke ne uspevaju u našoj zemlji, u protekle dve decenije ustanovljeno je da Srbija leži na tartufima, jer su pronađene desetine vrsta na 250 lokacija. Takođe, imamo idealne geografske uslove za uzgajanje jer se nalazimo na 45. paraleli, na potezu na kom su Portugalija, Španija, Italija - zemlje poznate po brojnim plantažama tartufa.

Na svetskom tržištu potražnja za ovim specijalitetima je mnogo veća nego ponuda jer su, gastronomski, to najcenjeniji dodaci jelu. U kockarnicama, recimo u Los Anđelesu, hamburger srednje veličine sa tartufima premašuje 5.000 dolara. U Americi su napravili čokoladu sa mrvicama tartufa i vanile, a kilogram košta 6.000 dolara.

Izvor: www.telegraf.rs

 

Rakija od suvih šljiva - tehnologija proizvodnje i saveti 

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/tehnologija-prerade/item/3161-rakija-od-suvih-sljiva-tehnologija-proizvodnje-i-saveti

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Октобар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31