Brojna naučna istraživanja su pokazala da medonosne pčele imaju vitalnu ulogu u oprašivanju biljaka u voćarstvu i povrtarstvu. U procesu prirodne selekcije razvile su gotovo fascinantne prilagođenosti a sve u cilju što efikasnijeg oprašivanja prilikom prikupljanja nektara za potomstvo. Osim što je vrlo prilagodljiva vrsta tolerantna prema različitim klimatskim područjima, čovek je ovladao tehnologijom njenog gajenja, ali i direktnog dobijanja pčelinjih proizvoda kao što su med, vosak, polen, perga, propolis… Zanimljivo je da svako zrno polena ima drugačiji biohemijski sastav što zavisi od podneblja na kojem raste biljka s koje su pčele skupljale cvetni prah, dok je pergu nemoguće napraviti u laboratoriji bez obzira na napredak čoveka u nauči i tehnici.

 Akutna i hronična paraliza

Ali, kao i sva živa bića i pčele su podložne bolestima, a poznavanje osnovnih simptoma bolesti omogućava pčelaru da u što ranijoj fazi uoči bolest i preduzme mere za ozdravljenje društva. Osim bolesti pčelinjeg legla koje veštiji pčelar može da uoči tokom pregleda košnica, postoje i bolesti pčela koje mogu da nanesu ozbiljnu štetu pčelinjem društvu.

Kako piše u Praktikumu iz pčelarstva dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu paraliza pčela su virusna oboljenja koja može biti akutna ili hronična u zavisnosti od vrste virusa koje napadaju pčele.

Virus akutne paralize pčela nalazi se u naizgled zdravim odraslim

pčelama, naročito u toku leta. Ova bolest se dugo nije smatrala za posebno opasnu bolest po pčele. Međutim, prema evropskim i američkim istraživanjima došlo se do zaključka sojevi virusa akutne paralize udruženi sa invazijom Varoe mogu da dovedu do uginuća velikog broja pčela što može da nanese ozbiljnu štetu društvu. Varooa je, smatraju stručnjaci, zapravo faktor koji dovodi do multiplikacije virusa. Povećani udeo virusa akutne pčelinje paralize na pčelinjim društvima u jesenjem periodu u direktno utiče na loše prezimljavanje pčelinjih zajednica što se neminovno odražava i društvo tokom narednog proleća.

 Uzroci i simptomi

Uzročnik aktuelne paralize pčela je virus iz roda Enterovirusa, a razmnožavanje se vrši unutar samog pčelinjeg društva najčešće tokom zime i ranog proleća. Ova bolest najviše se rasprostranjena u Evropi i Americi, a otkrili su je Bailey i saradnici 1963. kao laboratorijsku pojavu prilikom istraživanja hronične paralize.  Virus se među pčele unosi polenom inficiranim sekretom iz pljuvačnih žlezdi inficiranih pčela. Virus se aktivira kada dođe u dodir sa varoom koja ga oslobađa iz tkiva tokom svog prodiranja u organizam pčela. Istovremeno predstavlja i vektor ovog oboljenja šireći ga na druge odrasle pčele i lutke. Problem je što se bolest teško uočava, a u slučaju akutne paralize do brze smrti obolele jedinke dolazi čim se pojavi klinička manifestacija bolesti.

Za razliku od virusa akutne paralize pčela koji je najviše aktivan tokom zime i s početka proleća, hroničnu paralizu pčela izaziva

RNK virus, a bolest se javlja u proleće i leto a prestaje u jesen.

Razmnožava se i širi unutar pčelinjeg društva, a bolest je prisutna širom sveta. Obolele pčele virus izlučuju iz svojih žlezdi u tečnost koja ulazi u medne kesice gde je i najveća koncentraciju virusa koji potom inficira prikupljeni polen. Do zaražavanja dolazi tokom ishrane inficiranim polenom, a aktivira ga varroa destructor. Simptomi bolesti se javljaju u dva oblika – drhtanje krila i abdomena i kao pojava crnih pčela, pišu u Praktikumu iz pčelarstva dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Prvi oblik karakteriše podrhtavanje raširenih krila, nogu, antena i abdomena koji je povećan usled proširenog mednog mehura. Pčele ne mogu da polete već se skupljaju u gornjem delu košnice iznad saća. Zaražene pčele gube moć letenja, puze ispred košnica i zadržavaju se na vlatima trave u grupicama i pojedinačno dok ne uginu. Abdomen im je izdužen i proširen, napunjen vodnjikavim sadržajem. Od pojave simptoma do uginuća prođe nekoliko dana.

Ako se pčelinje društvo posmatra kao celina, dužina života pčela radilica se skraćuje za polovinu, tako da pčelinje društvo brzo slabi dok se ne svede na šaku mladih, tek izleglih pčela, i maticu.

Crna bolest

Drugi simptom je pojava crnih masnosjajnih pčela ogoljenih od dlačica. Ta ogoljenost je rezultat ponašanja zdravih pčela koje na neki način prepoznaju obolele jedinke, grickaju ih i tako ih ostave bez dlačica na toraksu i abdomenu. Takve pčele, jedno vreme mogu leteti, ali gube orijentaciju, pa pokušavaju da uđu u druge košnice. U Evropi se zbog ovakvog izgleda obolelih pčela samo oboljenje naziva i crna bolest. Nekoliko dana posle infekcije i kod njih se javlja drhtanje, gube moć letenja i umiru.

Tačna dijagnoza obe vrste paralize uspostavlja se histološkim i virusološkim pregledom obolelih pčela. Specifična terapija ne postoji. Stručnjaci preporučuju primenu mera sa ciljem sprečavanja širenja bolesti koje podrazumevaju pčela šećernim sirupom uz dodatak vitamina, nikotinske kiseline, oligoelemenata i proteina i, naravno, maksimalnu redukciju krpelja varroe u pčelinjoj zajednici.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Opadanje listova (Necrotic Leaf Blotch – NLB) kod sorte jabuke zlatni delišes uglavnom se pojavljuje krajem jula i početkom avgusta. Javlja se najčešće kao posledica fiziološkog stresa, kod smene visokih temperatura i obilnijih padavina. Zahvaćeni su uglavnom stariji listovi na bujnim mladicama. Prvo se javljaju nekrotične, braon mrlje nepravilnog oblika, potom celi list požuti i na kraju opada.

Iako je ovaj problem prisutan već godinama, neupućeni ga zamenjuju sa bolesti alternariom, dok se drugi brinu da se ne radi o nekim novim.

Nekrotična mrlja listova kod fiziološke defolijacije najizraženije su u avgustu, u poslednjem delu vegetacijske sezone. Zreli listovi od baze do sredine uspravnih vodopija, brzorastućih izdanaka, obično su jedini, koji pokazuju simptome. Mladi, nezreli na vodopijama i zreli listovi pršljenastog rodnog drveta na starijem rodnom drvu obično nisu pogođeni, pa se može razlikovati od nekih bolesti kao što su Glomerella (SAD) ili Botrytosphaeria.Simptomi nastupaju sa mrljama na listovima, nakon čega sledi žutilo (hloroza) i odbacivanje, koje može ponekad biti ozbiljno. Na lišću se iznenada pojavljuju nepravilne braon mrlje, obično razmere 0,5 do 2,5 centimetara, a ponekad mogu biti i veće. Nekroze obično popunjavaju prostor između većih lisnih žila. Mnogi zahvaćeni listovi zatim požute i opadaju nekoliko dana nakon prvih simptoma.

Intenzitet opadanja lišća varira od voćnjaka do voćnjaka i od stabla do stabla unutar istog, a jače je izražen na onim starijim od 15 godina. Obilaskom voćnjaka po terenu i posmatranjem utvrđeno je sledeće:

*stabla koja imaju redovnu rodnost, imaju manju defolijaciju listova od onih koja imaju alternativnu rodnost;
*stabla koja su prebujna i previše nađubrena azotom, imaju više izraženu defolijaciju;
*stabla koja su završila rast tokom i krajem jula imaju zatvorene sve terminalne pupove, manje su zahvaćena;
*stabla formirana sa ispravnim izolovanim provodnikom, a time i sa manje vodopija, obično imaju manju defolijaciju listova;
* mlađa stabla manje su zahvaćena od starijih, verovatno jer su rodnija, a time i manje bujna;
* čak i stabla u slabo orezanim i neorezanim voćnjacima imaju slabiju fiziološku defolijaciju i
* po nekim podacima stabla tretirana manganom i cinkom imala su slabiju defolijaciju.
Postoje pokazatelji da je primenom mangana moguće smanjiti defolijaciju. Preventivno, najmanje 15 dana pre pojave simptoma poželjno je tretirati sa preparatima, koji sadrže mikroelemente, naročito naglašen mangan (Mn) i cink (Zn) i ponoviti ako se nastavi smena vrelih i kišovitih dana. Druga varijanta je koristiti aminokiseline kao regulator stresa, uz dodatak mikroelemenata, naročito gore pomenutih.Za razliku od bolesti Botryosphaeria obtusa ili Glomerelle kod NLB ne postoje koncentrične lezije i krugovi, a fleke su nešto veće.
Fiziološka defolijacija (NLB) gotovo uvek "napada" bujne grane, posebno vodopije.Fiziološka defolijacija (NLB) zahvata i donje previše bujne grane (slika 4.).

Ponekad se javljaju i takozvane kaptanove pege i to na listovima kada se preparati na bazi kaptana primenjuju po vlažnom vremenu. Obično su veća oštećenja na listovima, koji su bliže atomizeru, zbog smanjenog utroška vode, a time i pojačane koncentracije preparata pa je i depozit preparata veći. Obično se takve promene javljaju na lišću iste starosti, uglavnom na mlađem.

Izvor:https://www.agroklub.rs/vocarstvo/kako-prepoznati-defolijaciju-zlatnog-delisesa-i-sta-ciniti/62685/

Leska važi za vrlo otpornu biljku, ali ovih dana vlasnici plantažnih zasada ove voćne vrste obratili su se stručnjacima iz PSSRS-a za pomoć u rešavanju problema s pojavom bakteriozne plamenjače i pepelnice u svojim voćnjacima.

Smatra se da bakteriozna plamenjača ima veći ekonomski značaj u odnosu na sve druge bolesti leske zajedno. Simptomi mogu da se jave na listu, mladarima, resama i mladim plodovima. Optimalna temperatura za rast i razvoj bakterije je 28°C. Izaziva je Xanthomonas arboricola pv. Corylina koja na listovima izaziva pojavu tamnih pega. Pege na listovima su sitne uglavnom 1-2 mm, uglaste ili nepravilne, vlažne. U početku su žutozelene do tamnozelene boje, a kasnije postaju crvenkasto-braon. Na kraju se lišće suši, ali ostaje na granama. Na pupoljcima se javlja nekroza.

Simptomi
"Na zaraženim letorastima (lastarima) dolazi do pucanja tkiva i do pojave ulegnuća. Usled prstenastog širenja pega, letorasti se povijaju i lome. Mlada stabla, koja su pod stresom, imaju mnogo veće šanse da budu napadnuta od strane ovog patogena. Takva stabla se suše iste godine. Najosetljiviji su voćnjaci od 1-4 godine starosti. Biljke stare 12 i više godina napadnute ovom bolešću imaće smanjen prinos zbog sušenja vrhova krošnji, a samim tim obrazuje se manji broj rodnih pupoljaka. Ukoliko rano dođe do zaraze na resama, one se suše i otpadaju. Ako zaraza zahvati mlade plodove, oni se smežuraju, suše se i opadaju", objašnjava stručnjak Radmila Pašić iz PSSRS.Osim ovog prouzrokovača, lesku napada i Pseudomonas syringae pv. Avellanae, koja izaziva veoma slične simptome kao i prethodna, ali krajnji oblik simptoma su rak rane na granama iz kojih može da se pojavi iscedak. Ova pojava dovodi do sušenja, prvo grana, a onda i čitave biljke."Suzbijanje prouzrokovača bakterioza sprovodi se uklanjanjem inficiranih grana 60-90 cm ispod zaraženog mesta ili celih biljaka kod jačeg napada. Zaraza nastaje i zbog korišćenja nedezinfikovanog alata za rezanje. Na veća rastojanja prenosi se sadnim materijalom i to je glavni način širenja bolesti. Iz tog razloga, glavna mera borbe protiv ove bolesti je korišćenje zdravih sadnica, a od hemijske zaštite tretiranjem sredstvima na bazi bakra pre i na početku vegetacije, odnosno pre otvaranja pupoljaka. Na osnovu iskustva proizvođača koji su imali problema sa navedenim bakteriozama, preporuka je da se u jesen, nakon završetka vegetacije i u toku zime tretira preparatima na bazi bakra u 30 % jačoj koncentraciji od koncentracije koja je predložena u uputstvu", savetuje Pašić.

Pepelnica 
Dodaje kako se pored bakteriozne plamenjače na lesci javlja i pepelnica, bolest koju izaziva gljiva Phyllactinia guttata (Phyllactinia corylea). Pepelnica leske je najčešće oboljenje lešnika. Simptomi se javljaju tokom leta. Pepelnica pre svega napada listove. Na naličju lista obrazuje se pepeljasta prevlaka. U početku, ona je slabo razvijena i uočljiva, a kasnije se širi i stvara kompaktnu pepeljastu masu. Tokom septembra, naličje lista požuti, kasnije potamni i opada. Parazit prezimljava u opalom lišću i naredne godine se intenzivno širi.

Stručnjaci savetuju suzbijanje mehanički, sakupljanjem i odstranjivanjem zaraženog i opalog lišća i hemijskim merama primenom fungicida na bazi sumpora ili sistemicima. Preporuka: Ako koristite sumporne fungicide, onda obratite pažnju na koncentraciju koja mora da bude mnogo niža od preporučene jer može da izazove palež listova. Dobro dejstvo su pokazali i fungicidi na bazi fenarimola, penkonazola, meptildinokapa i strobiluruna.

Najčešće štetočine 
Od štetočina lesku najčešće napada i najrasprostranjeniji je leskin ili lešnikov surlaš (rilaš). Može da nanese štete od 25 do 70% u ukupnoj proizvodnji lešnika. Ima jednu generaciju godišnje. Prezimljava u stadijumu larve u zemljištu na dubini od 10 do 20 cm. Kada su temperature vazduha od 10 do 15 stepeni i više, imago postaje aktivan."Kao mere za suzbijanje preporučuju se sakupljanje oštećenih plodova sa larvama i redovna obrada zemljišta kako bi se uništile lutke u tlu. Hemijske mere se preduzimaju za vreme dopunske ishrane odraslog insekta nekim od insekticida sa kontaktnim ili digestivnim delovanjem, najviše dva tretiranja u razmaku od 12 do 14 dana. Tretiranje se primenjuje kada, nakon trešenja, ispod rodnog grma ili stabla sakupimo 3-4 odrasla surlaša", savetuje ovaj stručnjak.

Upozorava da od štetočina na lesci povremeno može da se javi i lešnikova grinja (Eriopheyes avellana). Javlja se na naličju lista, a po jedno jaje polaže u neotvoren pupoljak. Kad je jači napad, može izazvati defolijaciju. Suzbija se i tokom vegetacije i u toku zime jer prezimljava u stadijumu jajeta plitko u zemljištu kao i u opalom lišću. Za zimsko tretiranje se koriste uljni preparati, a tokom vegetacije se tretira nekim od akaricida.

"I vaši mogu da nanesu direktne i indirektne štete. Direktne štete nastaju ishranom odraslih jedinki na listu, a indirektne stvaranjem medne rose na kojoj se stvaraju gljive čađavice. Međutim nisu zabeležene značajnije štete na lesci od ovog insekta. Njihovo suzbijanje se vrši indirektno - uklanjanjem drugih insekata. Ukoliko se javi jači napad, uništavanje se vrši nekim od registrovanih insekticida namenjenih za ove štetočine", savetuje za kraj Pašić.

Izvor:https://www.agroklub.rs/vocarstvo/prepoznajte-bolesti-i-stetocine-na-leski-koje-mogu-da-dovedu-do-velikih-gubitaka/61373/

Kadifica (lat. Tagetes) je jednogodišnja ili višegodišnja zeljasta biljka koja pripada porodici suncokreta. Vodi poreklo iz srednje Amerike, ali se uzgaja širom sveta. Ne zahteva posebnu negu, pa spada u red omiljenog cveća koje se sadi u našim baštama ili u saksijama za terase, a može da se koristi i kao rezano cveće. Cveta u zlatnoj, narandžastoj i beloj boji sa bordo detaljima, pa će oplemeniti svaki prostor u kome se nađe. Njeni raskošni cvetovi mogu da potraju do kasne jeseni i prvih mrazeva, što je još jedan razlog više da zasadite kadificu i tokom celog leta uživate u lepoti ovog cveta.

Nije zahtevna za uzgoj
Postoje brojne vrste kadifice čija veličina varira od 30 santimetara do čak dva metra. Čuvena francuska kadifica najčešće poraste u obliku manjeg žbuna do 30 santimetara, dok afrička vrsta istog cveta može da dostigne visinu i više od metar. Bez obzira na sortu kadifica dobro raste u gotovo bilo kojoj vrsti zemljišta. Najbolje uspeva u zemljištu bogatom gvožđem i kiselosti do 6 PH vrednosti. Ima dobru toleranciju na sušu, pa se preporučuje da se sadi u zemlju sa dobrom drenažom. Voli sunce, pa je najbolje posaditi na mestu koje je direktno izloženo suncu ili u manjoj polusenci, dok senku ne podnosi nikako. Ne zahteva puno vode i stalno zalivanje, pa je bolje raste i sveta u zemlji koja je suvlja nego previše vlažna. Kadifica se razmnožava iz semena. Duge, crne semenke mogu
se posaditi u bašti čim prođu prvi mrazevi, ali za najbolje rezultate i ranije cvetanje seme treba posejati u zatvorenom prostoru šest do osam nedelja pre poslednjeg očekivanog mraza.
Seje se vrlo lako tako što seme pokrijete vlažnim, prosejanim kompostom u tankom sloju. Klija već posle pet do sedam dana, jedino je važno da temperatura u prostoriji bude od 21 do 23 C do izbijanja mladice. Sadnice možete presaditi u baštu sa razmakom od 30 – 38 santimetara, dok se u saksiju sade kad
mladica dostigne visinu oko 5 santimetara. Držite zemlju ravnomerno vlažnom i zaštitite sadnice od punog sunca dok kadifica ne poraste do 15 santimetara i tada je možete izneti na terasu. Malo posnija i suvlja zemlja u koju se sadi uticaće da ima bujnije cveće, a manje lišća. Da biste podstakli njen žbunasti rast
redovno uklanjajte bočne grančice, a ukoliko skidate vrhove biljka će biti više žbunasta sa nešto manjim cvetovima.

Bolesti i borba protiv štetočina
Iako važi za izuzetno otpornu biljku, kadificu uvek zalivajte pri dnu nikako od vrha, jer ukoliko voda dospe na listove i cvetove, oni mogu da istrule. Seme ove biljke se nalazi u čauri i lako ga je skupiti nakon cvetanja tako da dobijate seme za narednu sezonu. Ukoliko je sadite u bašti dobro će doći za obrube vrta i
formiranje raznih cvetnih ukrasa, a kombinacijom boja možete dobiti jedinstvenu cvetnu šaru u svojoj bašti. Kada je u pitanju prihrana poželjno je tokom intenzivnog cvetanja u vodu za zalivanje svaki treći put dodavati specijalno đubrivom za cvetajuće biljke.
Kadifica ima opor miris koji privlači noćne leptire koji je oprašuju. Međutim, uprkos svom oporom mirisu kojim se brani od štetočina spada u omiljenu hranu noćnih puževa, pa treba voditi računa gde je sadite ili stavljate saksije kako bi bile van domašaja ovih štetočina. Kada su u pitanju bolesti ovo cveće
napada siva plesan i pegavost listova. Sivu plesan izaziva gljivica botrytis koja se u vlažnim uslovima brzo širi.
Manifestuje se kao sivkasta skrama koja prekriva uglavnom starije listove i precvetale cvetove, a vremenom može da izazove mokru trulež. Da biste sprečili ovu bolest vodite računa prilikom zalivanja da ne pokvasite lišće i cvetove, a uvele delove biljke odmah uklonite. Pegavost lista se uočava na osnovu okruglih,
smeđih pega po listovima koji pre vremena venu i odumiru. Uzrok bolesti su gljivice koje se razmnožavaju u vlažnim i toplim uslovima, pa i ovde važi preporuka da se vodi računa kako se cveće zaliva i da se oštećeno lišće odmah ukloni.
Lekovitost kadifice
Malo je poznato da se ovo cveće koristi u lekovite svrhe. Kadifica se preporučuje za probleme digestivnog trakta, uključujući loš apetit, gasove, bol u želucu, kolike, crevne parazite i dizenteriju. Koristi se i za kašalj, prehladu, zauške, izbacivanja viška tečnosti iz organizma, jer izaziva znojenje. Žene koriste kadificu da bi podstakle početak menstruacije, kod tretiranja bolnih grudi (mastitis) prilikom dojenja bebe, a poznato je da štiti od pobačaja. Ponekad, dovoljno je staviti list direktno na kožu za lečenje čireva, dok se cvetovi zbog oporog mirisa koriste protiv komarce. Sok od lišća se nanosi na kožu za lečenje ekcema. Ulje kadifice se koristi spolja na koži za lečenje rana od crva.
Esencijalno ulje kadifice je antibiotik, ima antimikrobna, anti-parazitska, antiseptička, anti-spazmatična dejstva, to je i sredstvo za dezinfekciju, insekticid i sedativ. Lekovitost kadifica potiče od sastojka ove biljke koji mogu pomoći u smanjenju otoka, upala i grčeva, smiruju nerve i smanjuju krvni pritisak.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Pčele su jedan od najkorisnijih insekata na planeti i, verovali ili ne, i najpametnijih. Iako je njihov mozak veličine zrna susama sposobne su za brojne kompleksne radnje. Međutim, i one su podložne brojnim bolestima, njihova legla napadaju gljivice, bakterije, paraziti i virusi. Da bi pčelar moga bolje da zaštiti
svoje košnice neophodno je da se upozna sa bolestima medonosnih pčela i tako sačuva zdravlje svojih pčelinjih društava. A zdrave pčele imaju povećan prinos meda, polena, mleča i propolisa.

Jedna od najčešćih bolesti pčela je gljivično oboljenje nozemoza (Nosemosis apium). U pitanju je oboljenje odraslih pčela koje izaziva parazitska gljivica koja nastanjuje srednje crevo pčela. Kako su Praktikumu iz pčelarstva objasnili dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, spore nozeme su ovoidnog oblika dužine 4,6-6,4, a široke 2,9 mikrometra. Otporne su u spoljnoj sredini gde mogu da opstanu pet do šest nedelja, dok u vodi prežive čak 100 dana. U lešu uginule pčele žive šest dana, a ubija ih direktna sunčeva svetlost za 15-30 sati. Na visokim temperatura raspadaju se u roku od deset minuta, zato se retko pojavljuju u vrelim delovima Afrike, Bliskog Istoka i Malajskog arhipelaga. Na žalost, kod nas su ove gljivice vrlo rasprostranjene i mogu da izazovu ogromnu štetu u pčelinjaku.
Razvoj nozeme se odvija unutar ćelija epitela srednjeg creva odraslih pčela koje ih u organizam unesu preko hrane. Za kratko vreme dospevaju u srednje crevo preko voljke gde isklijavaju. Kako bolest napreduje veliki broj ćelija srednjeg creva budu zaražene, a potom dospevaju u rektum i bivaju izbačene izmetom u spoljnu sredinu. Zanimljivo je da larve ne mogu da se inficiraju i novorođene pčele nikad nisu zaražene.
Spore se šire izmetom odraslih pčela, tako što ih mlade jedinke pojedu prilikom čišćenja zaraženog saća. Kada su pčele u mogućnosti da slobodno lete i izmet ostavljaju izvan društva, saća postaju čistija, a šanse da pčele dospeju u kontakt sa sporama se smanjuju. Tada inficirane pčele uginu, a da pri tom ne šire
infekciju, koja jenjava. Iz istog razloga spore nozeme se retko nađu u medu ili polenu koje pčele sakupe iz prirodnih izvora.
Matice ne čiste saće, pa se one retko inficiraju u prirodnim uslovima. Trutovi se inficiraju kada ih hrane radilice koje su takođe angažovane i u čišćenju saća. Prateći prirodne uslove u kojima pčele rade, stručnjaci su ustanovili da postoji veza između hladnih, maglovitih, kišnih leta i infekcije društva nozemom sledećeg proleća, mada bi uzrok tome delimično mogao biti i usporeniji rast društava tokom kišnijih godina, kao i nepotpuno čišćenje saća.
Kako su u Praktikumu iz pčelarstva objasnili dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu inficirane pčele ne ispoljavaju simptome bolesti, ali dožive samo polovinu života nezaraženih jedinki u društvima u proleće ili leto. Do bolesti uglavnom dolazi usled nakupljanja vode, pošto je ukupni sadržaj vode kod zaraženih pčela viši nego obično. Inficirana društva zimi gube oko 1.500 pčela više nego zdrava legla, a više su pogođena manja pčelinja društva jer teže nadoknade gubitak pčela.
Da bi se ustanovilo da pčele boluju od nozemoze za pregled se uzimaju leševi pčela sakupljenih sa poda košnice i žive bolesne pčele koje ne mogu da polete, pa najčešće puze ispred košnice. Potrebno je najmanje 60 pčela iz jedne košnice kao uzorak za ispitivanje. U slučaju infekcije za pregled se uzimaju i žive pčele izletnice sa poletaljke, uginule pčele ispred košnica, dok se u akutnom obliku, koje je najčešće u rano proleće, za pregled može uzeti i sastrugani izmet pčela sa ramova. Izmet se uzima pomoću mikroskopske pločice koja se stavi blizu ulaza u košnicu, a isti se od matica uzima kada se one drže iznad pločice pokrivena staklenom čašom. Preventiva Preventiva je najbolji način za sprečavanje ove bolesti. To pre svega podrazumeva držanje jakih pčelinjih zajednica sa povoljnom strukturom svih kasta pčela, odnosno prisustvo sanitarnih pčela sa izraženim higijenskim ponašanjem koje su sposobne su da prepoznaju i otklone uzročnike bolesti. Kao jedna od mera zaštite je i preporuka da društvo ima mladu i zdravu maticu, da se pčelinjoj zajednici obezbedi dovoljna količina kvalitetne i zdrave hrane, pre svega perge i meda tokom zime, odnosno da se izbegava preterana upotreba šećera. Kako bi zaštitio društvo pčelar treba da obezbedi dobre higijensko- sanitarne uslova u pčelinjaku. Podsećamo, spore opstaju u prljavoj vodi i do 100 dana pa je neophodno pčelama obezbediti dovoljne količine čiste i protočne vode za napajanje tokom cele godine. Stručnjaci kažu da je dobro izvaditi medljiku iz košnice pre zime i zameniti je kvalitetnim medom.

Izvor: Agrobiznis magazin 

U ovoj godini možemo da očekujemo velike probleme sa ervinijom jer imamo toplo i vlažno vreme u ovom periodu kada je dunja u fazi razvoja ploda. Imam dosta izveštaja sa terena da i sorte, za koje se misli da su manje osetljive, stradaju sada, kaže profesor sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Nenad Magazin.Srbija je u Evropi, ako isključimo Tursku, zemlja sa najvećim površinama pod dunjom, i to više od 1.600-1.700 hektara. Međutim, orijentacija domaćih proizvođača usmerena je isključivo ka preradi odnosno proizvodnji rakije, saznajemo od profesora sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Nenada Magazina.

Da se srpska dunja uzgaja pretežno za ovu namenu, potvrđuje i proizvođač Ranko Čabilovski iz Novog Sada čiji se voćnjaci pod ovom kulturom nalaze na površini od dva hektara u Plandištu u Banatu. Pre šest godina upustio se u ovu proizvodnju kada je zasadio prvi voćnjak, dok je nove zasade uveo pre godinu dana te sada ima ukupno 1.200 stabala. Za dunju se, kaže, odlučio zbog isplativosti proizvodnje.Za dunju sam se odlučio jer za sada ima najbolji odnos uloženog vremena i vrednosti koja se može ostvariti odnosno profit. Dunja je skupo voće i sa manjim prinosima može da se ostvari dobra zarada. Nema problema što se tiče kvaliteta, jer se ona svakako proizvodi za preradu gde nije neophodan vrhunski kvalitet i on i ne utiče toliko na cenu", ocenjuje Čabilovski.Plodove plasira malim destilerijama i pojednicima koji peku rakiju za svoje potrebe. Ove godine nada se zadovoljavajućem rodu. Trenutno je u njegovom voćnjaku, kaže, dobra situacija, očekuje 20 do 30 tona po hektaru, sa mrazem nije imao problema, ali ukazuje da najveću opasnost po ovo voće predstavlja bakteriozna plamenjača ervinija.

"Dunja je specifična voćna vrsta zato što kasnije cveta tako da gotovo nikad nema problema sa mrazem, ako dunja izmrzne onda je verovatno sve drugo od voća izmrzlo. Najveći problem kod dunje je bakteriozna plamenjača koja ume ponekad i da desetkuje prinose. Od te bolesti najviše zavisi rod. Ko se izbori sa tim, može da očekuje 20 do 30 tona po hektaru što je dobro. Za sada je kod mene dobra situacija."Da je ervinija najveći neprijatelj dunje, smatra i Magazin i ističe da je to glavni razlog zašto neki voćari ne ulaze u proizvodnju dunje.

"U ovoj godini možemo da očekujemo velike probleme sa ervinijom jer imamo toplo i vlažno vreme u ovom periodu kada je dunja u fazi razvoja ploda. Imam dosta izveštaja sa terena da i sorte, za koje se misli da su manje osetljive, stradaju sada. Očekuje nas neizvesna godina, dosta smo izbegli oštećenja od mraza koja smo imali na drugim voćnim vrstama jer ona kasno cveta pa je to u ovom slučaju dobro", kaže Magazin.Dodaje da se u poslednje vreme može primetiti da proizvođači pokušavaju da, uz promenu sortimenta, dođu do boljih rezultata i smanje problem sa ervinijom.

"Ipak, ko uspe da sačuva plodove od ervinije može jako dobro da proda plodove koji se lako beru, a tržište apsorbuje svu proizvedenu količinu. Ne traži se kvalitet da plod mora da bude savršenog izgleda, već plod koji može da zadovolji prerađivačku industriju", ističe naš sagovornik.Osim ervinije, problem kod ovog voća, dodaje, predstavlja neodgovarajući moment berbe i neadekvatno postupanje sa plodovima u periodu posle berbe do prerade.

"Proizvođači moraju da imaju u vidu da je kod dunje mnogo bolje obratiti plodove ranije i držati ih u hladnjači gde će dozreti jer tako mogu da dozru ujednačeno, da razviju aromu i da budu spremni za rakiju. Potrebno je pratiti temperaturu, nije isto da li pred berbu imamo visoke temperature ili hladno vreme, uslovi čuvanja plodova se u tom slučaju menjaju."Ističe da su pod većim rizikom mladi zasadi u koje, napominje, ervinija ne bi smela da uđe. Ukoliko do toga dođe, objašnjava, mlado stablo zaraženo ervinijom ima mnogo češća sušenja i problema u daljem razvoju.

"Savet je da se u mladim zasadima pupoljci zakidaju, da se sprovodi adekvatna zaštita, tako da kad stabla dovoljno ojačaju može dolaziti do zaraza sa ervinijom, ali će to mnogo manje dovoditi do sušenja stabala."Kada je u pitanju industrija prerade, Magazin ukazuje da se u tom segmentu pretežno traži leskovačka dunja.

"Leskovačka dunja je vodeća, a prati je vranjska. Kvalitet dunje koja se proizvede u Srbiji je dosta solidan."

Najveće površine pod ovim voćem, ukazuje Magazin, nalaze se u južnoj i centralnoj Srbiji i to pretežno u opštini Blace, Aleksandrovcu, Kraljevu, Prokuplju i Vranju, ali, dodaje, zastupljena je i u severnim predelima naše zemlje. Iako prinosi variraju od godine do godine, napominje da se beleži trend rasta."Možemo reći da je višegodišnji prosek otprilike 14.000 tona. Iako nemamo veliku orijentaicju ka izvozu dunje kao svežeg ploda, imamo izvoz voćnih rakija koji raste budući da je to naš specifičan proizvod koji se u malom broju može videti u svetu."

Ocenjuje da je cena dunje u Srbiji stabilna pozivajući se na činjenicu da nema velikog izbora i velikog drugog tržišta koje apsorbuje ili šalje dunju na naše tržište te, u smislu toga, ne očekuje drastične promene po pitanju cene ovog voća.

Izvor:https://www.agroklub.rs/vocarstvo/neizvesna-godina-za-dunju-problem-ervinija/60663/

Najčešće bolesti paslja su: antraknoza, rđa, fuzarijsko uvenuće, nekroza vrata korena i bela trulež. Mogu da se jave i bakterioze, ali i virus mozaika pasulja. Prepoznajte simptome i zaštitite biljke.Kako se u uzgoju svakog povrća javljaju razni uzročnici bolesti tako je i kod pasulja. Najčešće bolesti su: antraknoza, rđa, fuzarijsko uvenuće, nekroza korenova vrata, bela trulež. Mogu da se jave i bakterioze, ali i virus mozaika pasulja.Antraknozu pasulja uzrokuje gljivica (Colletotrichum lindemunthianum), a javlja se na svim nadzemnim delovima biljke, ali se najbolje može uočiti na mahunama.

Na listovima i stabljikama se javljaju tamnosmeđe, a na mahunama udubljene smeđe pege s crvenkastim krajem. Simptomi se mogu javiti i na semenkama mahuna u vidu smeđih okruglastih mrlja. Nakon klijanja semena na hipokotilu (donji deo struka klice od vrata korena, granica između korena i stabljike) često se javljaju veće smeđe pege zbog kojih biljke venu i potpuno propadaju.Rđa pasulja (Uromyces appendiculatus) se javlja u većem intenzitetu samo kod kasnije setve i to najčešće kod onog koji se seje zajedno s kukuruzom, piše prof.dr sc. Tihomir Miličević u stručnom časopisu.

Simptomi nastaju uglavnom na listovima, a retko na stabljici i mahunama. Na naličju listova prvo se javljaju beložuti plikovi koji kasnije postaju smeđi i povećaju se.Bakteriozu pasulja uzrokuju dve vrste bakterija Xanthomonas campestris p.v. phaseoli (bakteriozna pegavost) i Pseudomonas syringae p.v. phaseolica (bakteriozna prstenasta pegavost). Simptomi bakteriozne pegavosti javljaju se u vidu vlažnih pega na lišću i mahunama. Na njima se za vreme vlažnog vremena javlja eksudat bakterija. S mahuna bakterija zarazi samo seme, te se stoga zaraza i prenosi njime. Zato je potrebno upotrebljavati zdravo seme i paziti na plodored.

Od fungicida mogu se koristiti preparati na bazi bakra.Proizvođači često kod žućenja i sušenja pasulja smatraju da ga je zahvatila plamenjača. Međutim, kako piše stručnjak mr.sc. Željkica Oštrkapa-Međurečan uzrok toga je najčešće fuzarijsko uvenuće (Fusarium solani), i nekroza korenovog vrata (Rhizoctonia solani).Uzročnici obe bolesti žive u zemlji i na kraju dovode do propadanja korena. Zbog toga biljke zaostaju u razvoju, lišće im najpre požuti, a zatim se osuši. Biljka neko vreme životari, a zatim se u potpunosti osuši, pa pasulj u eventualnim mahunama prisilno dozreva. Do zaraze dolazi kada mlade biljčice rastu u vrlo vlažnom zemljištu. Optimalna temperatura za Rhizoctoniu je 18°C dok Fusarium voli višu temperaturu od 22 do 32°C i kiselije tlo. Najvažnija mera zaštite je plodored jer folijarna primena fungicida neće dati rezultate.Bela trulež (Sceloritnia sclerotiorum, naslovna fotografija, op.a.) javlja se na starijim biljkama i to u gustom sklopu i uslovima povišene vlage. Možemo je prepoznati po beloj prevlaci na prizemnim delovima biljke. Usled zaraze stabljika trune i dolazi do sušenja biljaka.Mozaik pasulja je virusna bolest, a virus na biljke prenose biljne vaši ili se prenosi semenom. Susrećemo se s običnim, žutim i južnim mozaikom pasulja. Sva tri su posledica zaraze određenim tipom virusa. Bolest se prepoznaje po karakterističnoj obojenosti listova.

Zaraza semena se ostvaruje ako su biljke zaražene pre cvetanja. Zaražene biljke zaostaju u rastu, imaju slabo razvijen koren i daju slab rod.Kod setve je važno koristiti zdravo seme i sejati otporne sorte, a treba se pridržavati i plodoreda pa pasulj sejati na istu površinu tek nakon tri do četiri godine. Pre setve preporučuje se i dezinfekcija semena. Takođe, pridržavajte se optimalnog razmaka kako bi se kasnije omogućilo strujanje vetra između biljaka i tako onemogućio razvoj gljivica koje vole vlažne uslove.Važno je bolesne biljke izneti iz zasada kako se zaraza ne bi dalje širila, a treba i uništavati korove koji su domaćini bolestima. Takođe, i štetočine mogu da prenose viruse pa i njih treba suzbiti, naročito lisne vaši. Tokom cvetanja posvetite najviše pažnje biljkama pasulja, jer su tada najosjetljivije, a kako piše naša autorka Ranka Vojnović za zaštitu možete koristiti preparat od belog luka kao preventivu, ali i tretirati biljke mlekom, pepelom, preslicom, maslačkom, pelinom te čili papričicama.

Prilikom primene sredstava za zaštitu pridržavajte se svih uputstava prizovođača sredstva za zaštitu.

Izvor:https://www.agroklub.rs/povrtarstvo/koje-su-najcesce-bolesti-pasulja-i-kako-zastititi-biljke/60440/

Lačenje je najvažnija mera zelene rezidbe, kojom se značajno može uticati na prinos i kvalitet grožđa.

Primenjuju se kada lastari izrastu oko 20 cm, a u krajevima gde su česti prolećni mrazevi može i nešto kasnije. Uklanjaju se nerodni lastari sa stabla, glave i krakova čokota. Na uzgojnim oblicima niskog stabla to se radi isključivo ručno, a u špalirima sa srednje visokim i visokim stablom može i mehanizovano. Međutim, pošto mašine uklanjaju samo lastare koji su se razvili na glavi i stablu čokota, neophodno je ručno popravljanje.

Odstranjuju se i jalovaci, vodeći računa da se ostave oni koji su neophodni za obnovu kraka ili osušenog i izduženog rodnog čvora. Na kondirima i lukovima uklanjaju se lastari suočice, ako je sklop veoma gust, i po koji rodni lastar.

Odsečeni lastari se sakupljaju i iznose iz vinograda. Inače u godinama kada se zbog izmrzavanja okaca razvio mali broj osnovnih lastara, lačenje se ne preporučuje. Ovaj posao mogu da rade samo kvalifikovani radnici, koji dobro poznaju uzgojne oblike i pravila rezidbe. Istovremeno sa lačenjem uklanjaju se i izdanci koji se razvijaju iz podloge – korenovog stabla.

Izvor:https://domacinskakuca.rs/2020/05/28/vinogradarstvo/ne-zaboravite-ovu-da-uradite-u-vinogradu/

Pepelnica jagoda (Sphaerotheca macularis, S. aphanis) naseljava donju lisnu stranu, pa se zaraženo tkivo uvija prema gore, a rubni dio naličja pocrveni. Za razliku od drugih biljnih pepelnica površinski je micelije na jagodama vrlo retko vidljiv, a najvažniji ekološki uzročnik ranije pojave pepelnice u jagodama je visoka vlažnost vazduha. Stoga se pepelnica brže razvija i veće štete pravi pri uzgoju jagoda u zaštićenom prostoru (visokim tunelima, plastenicima, staklenicima).

Moguća je zaraza još mladih i zelenih plodova, nakon čega se njihov oblik menja zbog neravnomjernog rasta zdravog i napadnutog dela. Upravo zato napad pepelnice na jagodama mnogi poistovjećuju s fiziološkim poremećajima usled neravnog đubrenja. Pepelnicu vrlo dobro suzbijaju fungicidi iz grupe strobilurina, (npr. Quadris* SC, Signum DF), a u nekim razvijenim zemljama se protiv pegavosti i pepelnice nakon berbe koriste još difenkonazol* (Score 250 EC), penkonazol* (Topas 100 EC).

Među bolestima plodova jagode svakako je najopasnija siva plesan (Botrytis cinerea). Pored sive plesni zadnjih se godina pojavljuje i ranije opisana antraknoza ili tamna pjegavost plodova (Colletotrichum). Tokom vrlo kišovitih leta pri kraju berbe plodove jagoda naseljavaju i druge gljivice: npr. Mucor, Fusarium, Trichotecium, Alternaria, Rhizopus i Penicillium.

Siva plesan (Botrytis cinerea) pored plodova napada i druge biljne organa, npr. cvetove jagoda ili izdanke malina. U zasadima s lošim uređenim vodenim režimom pojava plesni na cvetnim organima jagoda je učestalija, a svakako je najopasnija u vreme početka dozrevanja plodova. Na cvetnim organima napadnuto tkivo prvo posivi, ubrzo potamni, a za nekoliko se dana u uslovima vlažnog vremena razvija karakteristična siva prevlaka, po čemu bolest zovemo siva plesan. Pri uzgoju jagoda na otvorenom štete od sive plesni su veće, jer je zasad duže vlažan nakon kišnog razdoblja.

No, zbog visoke vlažnosti vazduha u zaštićenim prostorima, siva plesan nije ništa manje opasna pri uzgoju jagoda u visokim tunelima, plastenicima ili staklenicima. Svakako se preporučuje odstraniti sve zaražene plodove iz zasada posebno ako dozrevanje jagoda i berba traju duže razdoblje. Hemijsku intervenciju na sivu plesan koristimo barem dvaput od početka rasta do početka cvatnje, npr. hlortalonil* (Daconil 720 SC), i azoksistrobin* (Quadris SC).

Od početka cvetanja do berbe preventivno koristimo specifične botriticide, npr. fenheksamid (Teldor 500 SC), vinklozolin (Ronilan DF), ciprodinil & fludioksonil *(Switch WG) ili boskalid & piraklostrobin (Signum DF). Koristimo ih naizmenično u prosečnim razmacima 10-14 dana, uz poštovanje propisane karence.

Izvor:https://domacinskakuca.rs/2020/05/29/vocarstvo/najcesce-bolesti-jagode-i-kako-ih-suzbiti/

Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) procenila je da biljne bolesti i štetočine unište godišnje do 40 odsto useva širom sveta u vrednosti 220 milijardi dolara, rekla je danas izvršna direktorka Udruženja za zaštitu bilja u Srbiji (Serbian Crop Protection Association, SECPA) Katarina Krinulović.

Ona je kazala da bi poljoprivredna proizvodnja trebalo da poraste za oko 60 odsto do 2050. godine da bi se prehranila svetska populacija.

U panel-diskusiji u okviru globalne kampanje u svetu „Zaštitimo bilje, zaštitimo život” kojom se obeležava Međunarodna godina zdravlja bilja, rekla je da biljke čine 80 odsto hrane ljudi i proizvode 98 odsto kiseonika koji se udiše.

„Zdravlje bilja je sve više ugroženo, biljne bolesti i štetočine se pojavljuju sve ranije u sezoni i na mestima gde ranije nisu postojali, a tome su doprinele klimatske promene, ali i ljudske aktivnosti kao međunarodna trgovina i transport koje su omogućile i nehotično prenošenje bolesti i štetočina u nova staništa”, rekla je Krinulović.

Dodala je da je zbog toga važno da se podigne svest ljudi o značaju zaštite i očuvanja zdravlja bilja, kako zbog stvaranja uslova za proizvodnju dovoljne količine hrane za rastuću ljudsku populaciju, tako i u pogledu zaštite životne sredine i očuvanja ekosistema.

Udruženje je, prema rečima Krinulović, inicirala sprovođenje kampanje o potrebi zaštite zdravlja bilja u Srbiji „kako bi se podigla svest domaće javnosti o značaju zaštite bilja jer se samo zajedničkim delovanjem može obezbediti održivi razvoj”.

U okviru Međunarodne konvencije za zaštitu bilja (IPPC) sprovode se, kako je rekla, brojne mere sa ciljem da se zaštiti njihovo zdravlje.

Istakla je da Udruženje ima podršku Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije jer se „samo zajedničkim delovanjem mogu postići rezultati, razmeniti iskustva na međunarodnom nivou i preneti dobra praksa iz EU u Srbiju”, prenosi Beta.

Državni sekretar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije Velimir Stanojević rekao je da država ulaže značajna sredstva u jačanje biljne proizvodnje dobrog kvaliteta i sa velikim prinosima.

„Srbija je potpisala Međunarodnu konvenciju o zaštiti bilja, a nadležnost za tu oblast u ministarstvu ima Uprava za zaštitu bilja”, rekao je Stanojević.

Dodao je da je biljni svet ugrožen i da zaštitu treba obavljati prevencijom jer je manje komplikovana od lečenja.

Ministarstvo poljoprivrede, prema njegovim rečima, podržava inovativne programe i nove tehnologije i pomaže naučnim institucijama u stvaranju otpornih sorti biljaka.

Prema rečima profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Alekse Obradovića zaštita zdravlja bilja treba da bude zadatak više naučnih disciplina kroz program integralne zaštite.

„Integralna zaštita treba da obezbedi zaštitu bez posledica, odnosno preventivno delovanje da se spreči bolest bilja, a tek na kraju upotrebe sredstva za zaštitu, ali da upotreba bude bezbedna”, rekao je Obradović.

Istakao je da bakterija ksilela fastidioza (xylella fastidiosa) koja je registrovana u Severnoj i Južnoj Americi 2013. godine stigla u Evropu (Italiju, Španiju i Francusku). Ovaj izuzetno opasan prouzrokovač bolseti izaziva sušenje kod brojnih vrsta ekonomski veoma značajnih biljaka, među kojima su najbrojnije drvenaste vrste kao što su vinova loza, breskva, šljiva, trešnja, badem, maslina, kruška, citrusi, hrrast, brest, platana…

„Ne smemo ići iza problema, već ispred i sva saznanja moramo spuštati u praksu i kontinuirano edukovati poljoprivrednike”, rekao je Obradović.

Predstavnik Srpskog udruženja mladih poljoprivrednika Milan Bulajić rekao je da klimatske promene stvaraju mnoge probleme poljoprivrednicima jer su zime blage i štetočine ne uginu, već se na početku sezone javljaju u ogromnoj populaciji.

„Zbog klimatskih promena i leta su sušna pa i to utiče na zdravlje bilja”, rekao je Bulajić i dodao da je neophodno edukovanje poljoprivrednika.

„U našem udruženju je oko 1.000 mladih poljoprivrednika i mi preko vajbera razmenjujemo znanje i iskustva”, rekao je Bulajić.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/448815/Biljne-bolesti-i-stetocine-uniste-godisnje-do-40-odsto-useva-u-svetu

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Октобар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31