Ribizla (lat. Ribes) spada u rod bobičastog voća i, verovali ili ne, postoji oko 150 poznatih vrsta. Nekada je rasla kao divlji žbun širom Evrope, Azije i severne Amerike. U istoriji je ostalo zabeleženo da su još u 11. veku crvenu ribizlu koristili kao dragoceni ukras dvorišta i gradskih vrtova, ali i kao cenjenu namirnicu od koje su se pripremala jela i prirodni lekovi. Kao kultivisana biljka prvi put je odgajena u 17. veku u Belgiji  i na severu Francuske. Danas se ribizle uglavnom koriste za pripremu sokova, pekmeza, džemova, kao dodatak salati, a pravi se i vino od ribizle.

 Grozd bogat plodovima

Ribizla raste kao listopadni žbun sa petokrakim listovima spiralno uređenim na stabljici koja u zavisnosti od kvaliteta zemljišta dostiže visinu između jednog i dva metra. Uspeva na mestima koja su izložena suncu i dobroj ventilaciji, ali neophodna joj je i vlaga. Cvetovi su neupadljivo žuto-zeleni, dok je plod u obliku grozda sa bobicama veličine zrna graška. Jedan grm u proseku daje tri do četiri kilograma roda koji se beru od sredine do kraja leta. Prema boji plodova razlikuju se bele, crvene i crne sorte ribizle. Bele i crvene sorte imaju kiselkasto sladak, osvežavajući ukus, a crna ribizla je gorkog ukusa.

Crvena ribizla sadrži proteine, jabučnu, citričnu i tartaričnu kiselinu i gama-linolnu kiselinu. Bogata je kalcijumom i fosforom, obiluje vitaminima B grupe (B1, B2, B3 i B6), C, A i K i odličan je izvor antioksidansa i minerala koji poboljšavaju kvalitet kože i kose.

Bogastvo vitamina C pomaže u lečenju raznih infekcija, bubrežnih tegoba, pospešuje rad creva i podstiče izlučivanje štetnih materija iz krvi. Sadrži kalijum, koji je važan za zdravlje srca i kvalitetan rad celog organizma, pa deluje preventivno na hipertenziju, snižava krvni pritisak i pomaže pri smanjenju rizika od moždanog udara. Stručnjaci kažu da redovna konzumacija ribizli sprečava više od 10 zdravstvenih problema, samim tim će sprečiti i potrebu za isto toliko vrsta lekova.

Ribizle imaju veću količinu vitamina K, koji pomaže kod zdravog zgrušavanja krvi. Ovaj vitamin je zadužen za regulaciju kalcijuma u kostima, te pomaže zdravlju koštanog sistema, pa se ovo voće preporučuje pacijentima koji boluju od osteoporoze. Bilo da se jedu sveže bobice ili u obliku soka i želea, ribizla ima odlično laksativno delovanje. Ako se konzumira samo nekoliko dana zaredom rešava problem zatvora. Ovo voće bogato je vlaknima pa redovna konzumacija ribizli podstiče rad creva i želudca i na prirodan način ubrzava probavu.

Blagotvorno deluju kod osoba koje pate od sindroma iritabilnih creva. Koristi se kao tonik za apetit i ako se pojede pre obroka, pomaže boljoj probavi. Crvena ribizla poznati je diuretik jer podstiče eliminaciju mokraćne kiseline, te pomaže obolelima od gihta ili reumatskih bolesti. Semenke unutar plodova ribizle sadrže gama-linolnu kiselinu koja snižava povišeni krvni pritisak, bolove i upale, ublažava alergijske reakcije i probleme s kožom. Semenke je dobro koristiti za ublažavanje PMS-a, alergija, napetosti i stresa, kao i psorijaze i ekcema. Izgnječene bobice u spoljašnjoj primeni koriste se za obloge kod povreda, posekotina i opekotina.

 Crne ribizle

Iako se zovu crne ribizle, boja ploda je zapravo tamno ljubičasta koja potiče od sjajne opne koja obavija bobicu. Krupnije su u odnosu na crvene ribizle i imaju veliku hranljivu, terapeutsku i tehnološku vrednost zbog obilja vitamina C i antocijanina. Imaju specifičan miris i sadrže dosta šećera, belančevina mineralnih supstanci i tanina.

Bobice crne ribizle često se nazivaju i super voće, a stručnjaci kažu da crna ribizla sadrži duplo veću količinu anti-oksidanasa od borovnice, četiri  puta više vitamina C od pomorandže i dva puta veću količinu kalijuma nego što se može naći u bananama. Lekari sa Novog Zelanda i iz Švedske tvrde da se konzumacijom bobica crne ribizle kontroliše nivo krvnog pritiska, popravlja stanje psorijaze i dermatitisa, blagotvorno deluje na oči. Crna ribizla je prirodni lek za dijareju i veliki kašalj. Sok od crne ribizle ubrzava metabolizam, zbog čega je veoma koristan za mršavljenje. Crna ribizla je prebogata vitaminom B5, B6 i B1. Ova kombinacija je ključna za održavanje i unapređenje metaboličkih procesa u organizmu. Sok od crne ribizle pokazao se i kao odličan lek protiv anemije. Ipak, valja napomenuti da lekari savetuju trudnice da izbegavaju sok od crne ribizle, jer nije utvrđeno kako utiče na bebe. Deca i stariji ljudi treba da ga konzumiraju oprezno.  Ne preporučuje se osobama koje imaju bolesti vena, hemofiliju ili uzimaju lekove za razređivanje krvi, jer sok od ribizle može povećati protok krvi u organizmu i time stvoriti dodatne probleme ovim pacijentima.

 Izvor: Agrobiznis magazin 

 

Novembar mesec je idealan vremenski period kada treba u vrtu ili na terasi da zasadite bar jednu drvenastu biljku koja produkuje bobice jarkih boja. Pored toga što će osvežiti ambijent, privući će gladne ptičice kojima će tokom zimskih meseci biti ukusna i dragocena hrana. 

Kako se približava zima, tako se bašta sve više ogoljava i gubi svoje šareno ruho, polako se pretvarajući u opusteli ambijent koji če zaobilaziti čak i ptičice. Postoje, međutim, biljke koje baš u jesen nude zrele bobice privlačnih boja, idealnu hranu pticama i sjajan ukras sumornom vrtu. Mnoge od njih tokom proleća i leta produkuju prelepo mirisno cveće koje s jeseni zamenjuju bobice raznovrsnih boja. Ovi plodovi ponekad ostaju na biljci tokom cele zime ne hajući za hladnoću, neki su jestivi, dok su drugi otrovni, ali su njihov šarm i dragocena uloga u bašti - zaista neosporni. 

Biljke koje imaju atraktivne bobice su:

Maginja - drvenasta biljka srednje veličine. Zimi izbacuje bele cvetove u obliku grozda, koji na jesen sazrevaju u jestive bobice. 

Mahonija - ružičasta zimzelena biljka, koja dostiže visinu i širini od oko 3 m. Pred kraj zime, cveta veoma mirisnim zvezdastim zlatnožutim cvetom, grupisanim  u grozdove. Slede jestivi tamnoljubičasti plodovi koji izgledaju kao male masline. 

Japanska jabuka KAKI - Drvo poreklom iz Japana, dostiže visinu i do 12 m. Uzgaja se pre svega zbog jednostavnog održavanja, kao i zbog svojih ukusnih bobica, koje su veoma slatke i bogate proteinima i vitaminima, a pojavljuju se u periodu od oktobra do novembra meseca. 

Japanska DUNJA - ovo drvo je cenjeno zbog svog ranog cvata. Raste do 2 m visine i produkuje male jestive jabučice (koje, da bi se konzumirale, moraju da se obare).

Ardisia - poreklom je iz Kine. Drvenasta biljka sa cvastima u obliku klipa, koje se kasnije pretvaraju u bobice živih boja. Cvetovi i plodovi mogu da se nađu istovremeno na biljci. 

Izvor: magazin cveće i voće

 

Jesenje cveće osvaja mirisom i lepotom 

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/hortikultura/item/3337-jesenje-cvece-osvaja-mirisom-i-lepotom

 

Ova biljka je višegodišnja listopadna voćna vrsta poreklom iz Severne Amerike. Zbog svojih izuzetnih lekovitih svojstava, vrlo je cenjena i tražena voćna vrsta. Aronija raste u obliku žbuna koji može dostignuti visinu od 1,5 - 2,5 m. Listovi aronije su joj tamnozelene boje i valjkastog oblika. U jesen postaju crveni, pa se u tome ogleda i dekorativnost biljke. Zbog visokog stepena otpornosti na mraz, izdržava zimu i do -47 °C. Zato je mnogi nazivaju sibirska borovnica. Otporna je i na sušu, insekte, zagađenja i bolesti.

Aronija u svojim plodovima sadrži veliku koncentraciju antioksidanasa (tanine, biofenole, flavonoide, antocijanine, katehine), do te mere da je čak mnogo moćniji antioksidans od brusnice. Zbog toga je korisna preventiva protiv malignih oboljenja, efikasno čisti organizam od štetnih materija, pa i teških metala. Od vitamina sadrži C, A, E, B2, B6, B9 i vrlo redak vitamin P. Od minerala tu su kalcijum, kalijum, gvozđe, molibden, mangan, fosfor i jod. Osim toga, aronija sadrži i redak voćni šećer sorbitol.

Detalj sa osnivanja udruženja proizvođača aronije u Novim Banovcima

Opširnije u Agrobiznis magazinu za mesec novembar. 

 

Gde završava naša aronija?

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/vocarstvo-i-vinogradarstvo/item/2821-gde-zavrsava-nasa-aronija

 

Uzo je 100 % grčki proizvod i grčko nacionalno piće, i ne proizvodi se nigde drugo u svetu. U svakom mestu u Grčkoj postoji uzerija, specijalizovana radnja za prodaju tog pića, a istovremeno i kafić gde su svi dobrodošli da probaju i uživaju u njemu. Najpopularnije je piće među Grcima, i glavni izvozni proizvod zemlje u kojoj postoji 7.000 licenciranih proizvođača. Pravi se preciznom kombinacijom grožđa, trava i bobica. Počinje pravljenjem destilovanog pića od grožđa a onda dobija posebne karakteristike dodavanjem trava i drugih sastojaka, uključujući anis, korijander, karanfilić, slatki koren, mentu...

Ovakva mešavina kuva se u bakarnom kazanu. Predestilisana tečnost se hladi, stoji nekoliko meseci i dolazi na jačinu oko 40 Vol. %. Najčešce se služi kao aperitiv, ali se pije i za vreme jela. Meze uz uzo može biti sve: salate, meso, povrće, slane sardele, slatkiši, ćevap, sir, sveža riba. Bitno je da se uzo pije polako. Kada se u uzo doda voda postaje mlečnobeo. Razlog tome su ulja anisa koja su u alkoholu rastvorena, ali sa smanjenjem sadržaja alkohola ulja prelaze u beličaste kristale koji su neprozirni pa zamućuju ovu mešavinu.

Ne preporučuje se preterano hrabro ponašanje kada je uzo u pitanju!

Uvek ga razblažite vodom, dobiće mlečnobelu boju, i posebno blag ukus. Dobar savet je i da ne dodate odmah celu količinu vode, već da je lagano dosipate kako pijuckate. Grci ce vam reći da je ispijanje uzoa umetnost ili način života. Uzo, kažu, oslikava grčki način razmišljanja: optimizam, svakodnevno vežbanje filozofije i radost življenja. Servirajte uzo kao aperitiv ili digestiv, obavezno rashlađen, uživajte opušteni i u ugodnom društvu.

Svojim plavičasto modrim izgledom sitnih bobica, crni trn ili trnjina (Prunus spinosa), razbija monotoniju pejzaža oboda šuma, obala reka i kanala, pašnjaka, krševitih terena i drugih predela gde raste. Rasprostranjena je u gotovo celoj Evropi, Maloj Aziji, a ponajviše u Iranu, kao i u Severnoj Africi. Ova lekovita biljka ima listopadni grm visine i do pet metara, karakterističan po trnovitim granama, na kojima se od marta do maja javlja mnoštvo belih cvetova. Plodovi sazrevaju od septembra i na granama se zadržavaju sve do proleća. Posle prvog mraza omekšaju pa mogu da se koriste u ishrani u svežem obliku. 

Trnjina u narodnoj medicini ima posebno mesto u lečenju kašlja i grčeva, jačanju želuca, pročišćavanju krvi, mršavljenju... Služi i kao ukrasna biljka za žive ograde i sprečavanje erozije tla.

Plod trnjine je jestiv, ali veoma oporog i kiselog ukusa. Od trnjina se spravljaju likeri i vino specifičnog bukea. Zbog bogatstva vitaminom C, taninom, organskim kiselinama i fruktozom, preporučuje se za saniranje dijareje i problema sa organima za varenje. Svež cvet je takođe lekovit, jer sadrži specifičan cijanogenetski glikozid. Sadrži i flavonoide, rutin i hiperosid. Zbog ovih specifičnih sastojaka preporučuje se kao blago laksativno sredstvo (za pročišćavanje) i kao diuretik. Takođe podstiče znojenje kod težih upala i groznica.

Trnjina dobro sagoreva pa se koristi kao ogrev, idealna je kao samostalni ukrasni grm i živa ograda. 

Čaj od cvetova koristi se kao provereno sredstvo za podsticanje apetita i jačanje želuca. Takođe uklanja i kožne osipe, umiruje grčeve u želucu, pospešuje izlučivanje mokraće, rastvara sluz kod katara, a utiče i na razlaganje kamena. S druge strane, čaj od korena preporučuje se u lečenju groznice. Kada je reč o plodu, dobri poznavaoci preporučuju pekmez. On pospešuje stolicu, a posebno se preporučuje deci koja pate od zatvora ili nemaju redovnu stolicu.

 

ČAJ PROTIV KAŠLJA

U jedan i po litar vrele vode, sklonjen sa šporeta pre nego što proključa, stavi se po jedna kašičica osušenih plodova trnjine, gloga i drenjine. Tako dobijen čaj ostavi se da odstoji deset do petnaest minuta, a onda sipa u šolje, zasladi medom ili žutim šećerom i pije. Limun ne treba da se stavlja, jer su trnjine i drenjine pune vitamina C. Blagotvorno deluje protiv kašlja.

 

LEKOVITOST PEKMEZA

Oprati dva kilograma plodova, preliti hladnom vodom i ostaviti da odstoji preko noći. Ujutru trnjine ocediti i preliti ih sa mešavinom vina (po mogućstvu domaćeg) i vode da ogreznu. Zatim ih staviti da se kuvaju dok ne omekšaju. Plodove nakon toga propasirati i u smešu dodati 50 grama šećera, a potom nastaviti kuvanje na tihoj vatri još 20 do 25 minuta. Tačnije, sve dok se masa ne zgusne. Vreo pekmez sipati u zagrejane sterilisane tegle i zatvoriti. A onda uzimati dva do tri puta dnevno po supenu kašiku između obroka, jer je pekmez dobar i za smirivanje tegoba nastalih u želucu zbog manjka kiseline, pojačavanje apetita, ubrzavanje varenja.

Izvor: www.novosti.rs

 

Provereni saveti stručnjaka za uzgoj breskve!

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/vocarstvo-i-vinogradarstvo/item/2962-provereni-saveti-strucnjaka-za-uzgoj-breskve

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Август 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31