Srbija važi za zemlju poljoprivrede. Ipak ako realno sagledamo stvari nekada se istom poljoprivredom bavilo znatno više stanovnika. I dok smo sedamdesetih ,,naterali,, seljake da velikom industrijalizacijom postanu ,,građani,, devedesetih su ti isti stanovnici kaldrme tranzicijom morali ponovo na selo. Naravno, dobro je da su neki imali gde da se vrate. Tih devedesetih čak ni oni koji nisu imali svoje selo, nisu imali nikakvih tačaka sa zemljom osim da po njoj hodaju, postaju poljoprivredni proizvođači. Sa svoje dve tek prohodale devojčice takvu sudbinu imali su upravo Slavica i Milinko Starčević.
Slavica i Milinko Starčević u Trešnjaru nadomak Kraljeva, pripadaju onoj grupaciji poljoprivrednih proizvođača koji su svoj profit počeli da stiču pod zakup. Dok su mnogi zaboralili svoju dedovinu, oni su na tuđoj zemlji stvarali budućnost za svoju decu i unuke. Hteli ne hteli, taj izbor je devedesetih bio jedini put do egzistencije, bolje rečeno kore hleba, za njih i dve male devojčice. Uz uspone i padove, promenu sortimenta, polako su došli do današnjih 5 hektara pod jagodom. Nažalost i danas je većina parcela pod zakup, ali je tržišta znatno izmenjeno u odnosu na početak kaže naš domaćin Milinko Starčević.
- Dosta se promenilo u odnosu na neke naše početke i tržišno, sortimentno, cenovno ali i u klimatskom smislu. Vremenske prilike su odredile da umesto konzumne jagode sada isključivo radimo industrijsku jagodu. Lakše je do roda. Svake godine smo imali problema sa prolećnim mrazom, kiša je sasatvani deo berbe. Čim je kišna godina mi smo u problemu, jer su osetljive konzumne sorte, osetljive na vlagu. Tehnologijom smo dosta ovladali.
Sudeći po bankovima koji su puni plodova, očigledno je da su naši domaćini i te kako savladali tehnologiju gajenja ove sve popularnije voćne vrste. Konkretno sa njihovih plantaža koja je ujedno i najveća u kraljevačkom okrugu, jagoda je trebala put Francuske, međutim korona je odradila svoje, što se odrazilo i na ugovorenu cenu.
- Mi smo imali Ugovor za izvoz u Francusku, međutim situacija sa koronavirusom je dovela do raskida istog. Rečeno nam je da štite svoju proizvodnju. To nas je navelo da jagodu prodajemo drugim otkupljivačima, ko ponudi više. Prodaćemo jagodu, vidite da je odlična, međutim, cenovno teško da može premašiti evro, očekivali smo više! - kaže sagovornik.
Cenu plate seljak i potrošač Na opasku, kako je moguće da u lancu od njive do trpeze, jagoda najviše košta proizvođača a najskuplje je plati potrošač,
Milinko pojašnjava da je takav balans poodavno napravljen.
- Jaz između proizvođača na njivi i kupca u prodavnici nije realan jer niko nas jagodare ne pita za cenu niti koliko nas zaista košta ta proizvodnja. Slično je i sa
ostalim proizvodima. Mi kalkulaciju vidimo u tome što sve do berbe radimo sami. Radimo i proizvodnju živića i sadnju jagode, tako da tom kombinacijom projektujemo narednu sezonu. Subvencije ne koristimo, to su skromna sredstva. Što se tiče gradskih subvencija, nama taj novac koji se dodeljuje ne podmiruje ni troškove goriva za proizvodnju. Osim toga bačin konkursa, dodele, dokumentacije i kojekavih uslova, su doveli do toga da smo
digli ruke od svake pomoći od države - razočarano nam priča sagovornik. Kada sloga kuću gradi lako je do krova, mada su stepenice bile prilično strme. Svaka godina priča za sebe. Rizici proizvodnje ogromni, od kasnog mraza, vrućeg vetra do gradonosnih oblaka i kiše, koja gotovo ne maši majsku berbu. Alfa i Omega dolazaka, kontrole i organizacije u samoj berbi je Slavica. Za suprugu, majku, baku, nije lako, ali uz širok osmeh, tvrdi navikla.
- To je više postala rutina. Navikla sam, vremenom je stigla i pomoć, mlađih i najmlađih, sada još, rekla bih lako. Mada, Slavica da može da vrati vreme, ovim se poslom sigurno ne bi bavila. Ja sam bila prinuđena kao i moj suprug da počnemo ovu proizvodnju. Sticaj okolnosti je bio takav. Volela sam oduvek biljke, cveće, pa me je to valjda povuklo da prevagnemo a poljoprivredi. Kada smo ostali oboje bez posla, mogli smo na pijacu da preprodajemo zeleniš ili garderobu, da švercujemo naftu i cigarete! Tu sebe nismo videli. Ne kajem se, ali je zaista iscrpljujuće, nesigurno u proizvodnji, nesigurno sa cenom.
Nisam nezadovoljna zašto ovo radimo, već zato što je iz godine u godinu, sve više obezvređen rad na selu - iskreno će Slavica .
Radna snaga u ukupnom skoru ponajviše odnese u zbiru finansija. U jeku berbe svakodnevno je minimum dvadesetak žena sezonaca. Deficit berača Starčevoći nikada nisu imali, jer je poverenje obostrano. U šali kažu neki će odavde u penziju.
,, Neki su sa nama i desetak godina. Navikli smo jedni na druge. Ja polazim od toga da prvo meni nije lako da radim ovaj posao. Nije lako brati jagode. Oni su mahom kod nas u berbi. Kada osetim da su na izmaku, pravimo pauzu. Posle toliko godina mi smo kao velika porodica, Zaista ne želimo da izrabljujemo radnike. Mislim da pošteno odrade svaki dinar. Istina, neko bere brže neko sporije, nismo svi isti, kao i u svakom drugom poslu. Ova jagoda se bere bez peteljke, malo je teže ali na kraju dana ipak tu bude dosta bajbica" tvrdi Slavica.
Naslednici ipak kuju planove
I pored mnogo priblema koje nosi proizvodnja pod vedrim nebom, tržište čiji amrel ne pokrije baš sve naše njive i voćare, čini se da mladi lakše podnose današnjestanje. To je I razumljivo, jer su nasledili znaje, disciplinu i rad, umesto grešaka i problema sa kojima su bili suočeni stariji Strčevići.
Posla ima tokom cele godine jer i kada prođe berba, kreću u borbu za narednu sezonu. Osim sopstvenih jagoda rade proizvodnju živića i uslugu sadnje. Sve
se postiže jer su odlično oraganizovani imajući u vidu da su u posao uključeni naslednici ali i podmladak treće generacije. Da, sve što su radili ima smisla potvrđuje naslednica Ana i zet Đole, dopunjujući jedno drugo čak i u razgovoru za naš list.
,,Imamo velike planove. Još smo mladi, deca su još mala tako da su oni trenutno prioritet, ali usput učimo, radimo i stvarmo - kaže Đole.
"Najvažnije da se dobro slažemo, fino smo organizovani, najbitnije imali smo od koga da naučimo. Za sada smo zadovoljni onim što imamo, jeste naporan posao, ali ničiji posao nije jednostavan" skromno će Ana.
Pre tri godine Ana je sa majkom probala ručno rađenu zimnicu. Napravile su nekoliko stotina tegli džema od jagoda, međutim tu poslaticu je na kraju bilo teško plasirati. Ovi omladinci svoju viziju ipak vide upravo u višoj preradi.
"Mislim da je to u budućnosti mogu da uradim, imam volju i želju i nadam se da ću da upalovim u te vode. Za sada nam fale finasije i iskustvo u toj oblasti. Ali ne treba odustajati od svojih snova. Mladi se trude, bitno je ne posustajati, ne možemo svi odustati.Nigde nije banjo ni sjano. Svaki posao nosi rizike, ima svoje poteškoće, ali prosto mora da se istraje, da se podnese i pobeda i poraz.Mi smo učili od iskusnih, imamo podršku Slavice i Milinka i mislim da
ćemo uspeti" krajnje otresito priznaje Ana a Đole dodaje...
- Da! Selo ima perspektivu, ja sam siguran. U principu, mladom čoveku treba dati šansu, treba mu pomoći, dati vetar u leđa, jer samim tim on je i voljan da radi. Ako mu oduzmete taj oslonac, on nije ni voljan da radi. Ako ga neko pogura, pokaže mu da mu je stalo, nauči ga kako da radi,da bi mogao da nastavi. Imamo ko da nam čuva leđa, imamo kome i da prenesemo ono što smo naučili.
Skromno kažu da bi voleli da budu inspiracija nezaposlenima i da će rado pomoći svim početnicima u ovoj proizvodnji. Plantažni posao naših domaćina će sigurno biti nastavljen, što su nam potvrdili i mališani Stefan i Ognjen. Mada je Stefanu nauka ipak bliža budućnost. Dok ne stigne
ostvarenje bjegovih želja ovaj devetogodišnjak ipak donosi gajbice, bere voće, pomaže starijima da pakuju a ponejad prošeta i do otkupne hladnjače. Džeparac čuva, jer još nije razmislio na šta bi ga potrošio, možda i na neki kaže istraživački rad. Mislim nešto u sebi, pametno….
Posao i za dvadesetak sezonaca
Plantaže ne donose, dobit samo našim dimaćinima. Svoj interes ovde imaju i sezonci. Berba nije laka naročito kada ogreje mada je prethodnih dana i grejalo
i plavilo. Većini žena koje zatičemo kod Starčevića,sezonski rad je jedini izvor prihoda. Na žalost neke od njih je tranzicija ostavila na ulici, jer je u 6 kraljevačkih privrednih giganata nekada radilo blizu 20 hiljada ljudi.Danas je najveći gigant Zdravstveni centar i novopridošli Leoni!Srednja generacija još teže dolazi do posla, koji je inače plaćen minimalno. Za naše dve najmlađe sagovornice, pauza između učenja i solidan džeparac. Dve najmlađe Marija i Katarina, studentkinja i učenica, kažu da ,,on line,, učenje spajaju sa praksom u berbi. Šalu na stranu, budući ekonomista i doktorka, obezbeđuju ono što na
žalost porodica ne može da priušti. Svaka od žena koje godinama dolaze u berbu jagode, na plantaže Strčević ima jasan motiv. Novac. Nije lako, ali korisno.
Ineresantno je, da je Trešnjar, na samo par kilometara od centra Kraljeva, dobio ime po trešnjama. Drvoreda trešanja, danas malo ima ali zahvaljujući porodici koju smo predstavili , možda će biti poznat i po jagodi. Kažu da uporni i vredni uspevaju. Na primeru ove porodice to je očigledno.
Starija Maja sa porodicom takođe dođe da pripomogne. Više ruku, veće delo!
Ukoliko se obistine izneti planovi, Plantaža Starčević nije samo uspela da jagoda postane brend Trešnjara, već je primerom brendirala svoje ime i porodičan posao. Ukoliko ćerka Ana zaista ostvari svoj san, da od ovih plodova stvori nov proizvod, džem, slatko, sokove, biće to pravi uspeh, ne samo za njih već i nove članove mini kolektiva. Za taj san trebaju joj nova sredstva, a do njih je teže i pod najiidelanijim bankovnim uslovima. Zamislite, kada bi nju subvencionisala država sa 12 hiljda evra po zaposlenom, kao fabriku čokolade u Vojvodini!?

Izvor: Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јул 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31