Malo je onih koji se mogu pohvaliti da će njihova dedovina nastaviti da donosi dobit. Već decenijama se govori kako seoski turizam može biti budućnost Srbije. Diplomu i posao profesora, mlada Slađana Milikić Sretović, je zamenila povratkom na rodno Rudno, čime je ispunila želju svog dede, ali i svoju.
Visoravan na kojoj se nalazi selo Rudno, deo je obronaka planine Golija, a na njenom najlepšem mestu zvanom Srnjača, ušuškan je Pansion Nebo. Izgleda
nesvakidašnje, jer pogled koji se pruža sa ovog vrha nema priliku svako da doživi. Povratak korenima za Slađanu Milikić Sretović, je bila čini se ljubav i obaveza. Neko bi rekao hrabrost, a neko ludost, jer je ova mlada žena odlučila da siguran posao u prosveti zameni seoskim turizmom.To je zahtevalo da boravak u Kraljevu, zameni sa staništem na Rudnu. Upornost da na svojoj dedovini izgrade planinski dom sa nekoliko apartmana, pretvorila se u realnost i učinila da njena rodna gruda postane poznata, sledi smeh na moje pitanje, a onda i odgovor:
„Pa mnogi su ovde, ali i u Kraljevu i na fakultetu mislili da sa mnom nešto nije kako treba. Međutim u tom trenutku smo svi porodično bili u nekom prelomnom
periodu. Tata u Magnohromu ostaje bez posla sa 49 godina, nije bio poželjan da nastavi kod nekog privatnika sa tim brojem godina, mama je dolazila ovde da pomogne babi i dedi. Suprug Saša i ja smo takođe bili na nekoj klackalici. Ideja je, na kraju bila da se svi udružimo krenemo sa ovom pričom i pomognemo jedni drugima. Ja se nisam dvoumila ni tada ni sada, mislim da smo napravili dobar potez”, samouvereno priča Slađana Milikić Sretović.
Mnogi sa pravom smatraju da su ovo najlepši planinski predeli u Srbiji, sa „pet“ godišnjih doba dnevno. Predanja kažu da sa Rudna vodi sedam puteva, a istorija govori da su kroz Rudno prolazili mnogi karavani u pravcu Dubrovnika. Ta ista istorija je verovatno podstakla i priče o silnim blagima koja su „tu negde" zakopana, a koja su u nevolji ostavljana u nadi da će se jednom ponovno otkopati...Naši domaćini su pronašli svoje blago…“
„Jesmo se namučili puno. Međutim sada imamo satisfakciju, jer divni ljudi dolaze, imamo prijatelje bukvalno iz svih krajeva sveta. Sada je to jedna fina opuštena priča, nema presije, nema pritiska, trenutno nema ni korone. Ja lično sam ispunjena privatno, poslovno, kao majka, supruga, ćerka, prijateljica. Gradski život mi taj luksuz ne bi dopustio! Radi se puno, ali kada nas ima više raspodelimo dužnosti, sve postignemo, nema greške. Stignemo čak i da se družimo sa našim gostima.
Saša nekada goste koji su prvi put kod nas odveze, ili uputi na mesta koja treba obići. Ja lično sam se vratila svojim korenima i mislim da sam stičući ovoliki broj poznanika, pronašla svoje blago i svoju sigurnost“- pojašnjava Slađana.
Nema nikakve sumnje da je susret sa Rudnom izuzetan doživljaj! Očaravajuća priroda, vazduh koji puni pluća svežinom, četinari, livade rečice, nesvakidašnji mir, retko koga ostave ravnodušnim. Gosti su malo više od sedam do sedamdeset sedam godina, ali i mnogo više od prijatelja. Satisfakcija koju u gradu malo ko ima. Za anegdote je potrebno vreme…
„Uuuhhh…Trebalo bi vremena da se ispričaju mnoge anegdote. Recimo znamo da je u kućici ljubavi začeto 14 dece, ovde su nakon boravka otpočete i neke
ljubavi, stvorena mnoga prijateljstva, u Beogradu se svake godine određenih datuma okupljaju oni koji su bili naši gosti… zaista ne bih nikoga da izdvojim ali
ima divnih priča! Što se tiče gostiju šarolikost je u strukturi i po godinama ogromna, jer imali smo bebu od tri meseca, evo sada gospodina od 87 godina. Ono što je karakteristično da su zaista svi do sada bili divni gosti, kao da su nam postali kao članovi porodice… ne znam da li je to samo kod nas ali mi ih tako vidimo.- zaključuje Slađana.Još uvek je ovde moguće videti delić bezbrižnog života, vezanog samo za ćudi prirode i ono što sam Bog, da. Šetnja u
leto kroz šume ispresecane mnogim stazama odmara misli, a daleka dozivanja meštana daju osećaj bezbrižnosti. Jeseni su očaravajuće, sa milion boja, a zime
snežne i romantične. Danas nakon 11godina iskustva u ovom poslu, ova mlada i vredna žena je zadovoljna, i pored toga što se oslanjala samo na svoju porodicu i to što fali par kilometara puta...
„Kroz život me nikada nisu vodili strahovi, niti je kod mene ikada bilo dileme da će ovo biti jedan dobar posao i jedan dobar potez , suprotno svim ljudima oko mene. Verovala sam da će sve ovo doći u jednu dobru, sada tvrdim u još bolju fazu da još više ponudimo svojim gostima. Matematički gledano, da može od ovoga da se živi, samo treba strpljenja i dobrog ekonomisanja. Mi već 13 godina živimo od sela, 11 godina od turizma. Ako si spreman da puno radiš fizički, da imaš podršku porodice, sve može. Mi nismo imali pomoć ni od koga, sve sopstveni rad, ulaganje, odricanje, ali se sve to na kraju isplatilo. Mi se jednostavno nismo vezivali ni za čiju pomoć, niti smo svoje planove pravili na osnovu nečijih obećanja ili nekog konkursa. Ono što možemo sami da odradimo,
to i planiramo. Ono što fail jeste ovaj put, videli ste u kakvom je stanju, mi smo par puta nešto odradili, ali za ozbiljniju priču naša sredstva su prilično ograničavajuća - priča Slađana.
Fascinatno je da osim prirode, gostoprimstva, odlične gastronomije, sa našim domaćinima možete da učestvujete u radovima. Ovde kao retko gde možete
direktno iz polja, bašte ili šume uzbrati i pojesti malinu, kupinu, paradajz, lubenice koje imaju specifičan ukus. Kupuju samo šta moraju i to se uglavnom
odnosi na higijenu objekata, sve drugo je sa njihovog gazdinstva ili domaćina, komšija iz okoline. Najveći deo povrća i voća je uglavnom organskog uzgoja, jer
rade proizvodnju za sopstvene potrebe i potrebe pansiona. Po rečima naše sagovornice ova godina je što se tiče blagodeti prirode bila bogata kao retko kada ranije, od prvih jagoda do zadnjih drenjina biće džemova kuvanih bez šećera za konzum, ali i poneti. Prilikom naše posete servirana nam je i pečurka sunčanica sa sirom jajima i planinskim začinima. To je kaže Slađana, Rudnjanska pica. Verujte da je van konkurencije ,,a la napolitana“.
Sami odlučujete da li će te se prepustiti opuštajućem lenčarenju ili šetati, planinariti, voziti bicikl, otići na rafting, brati šumske plodove,. Možete naprosto samo uživati u izvorskoj vodi i hrani koju odaberete od domaćih namirnica uz uvek vruće lepinje i nadaleko čuven sir i kajmak, koji Slađanina majka sama spravlja. Osmeh sa majka Nate se ne skida, pa tako zaboravi i na svoje zglobove koji često škripe.
„Znate šta ne znam šta bih da mi nije njih. Kud bih ja ovde. Prvo sam bila protiv toga. Taman se dole u Kraljevu skućili. Unuk Dado pristao za školu, zet Saša radi, Slađa radila na fakultetu, Taša na putu. Oni oće da se vrate ovde. Kud ćete ni puta, ni škole, autobusi nisu stalni, Lekar dolazi jednom nedeljno. Mislila sam da je poludela. Danas mi milo, moja deca uz mene. Nije što su uz mene, navikli smo na rad. Pa ja sam primer da sam se vratila u ovu nedođiju,
nui na nebu ni na zemlji. Milo mi kad vidim da su oni zadovoljni, srećni. Vidim da ih i gosti zavoleli, sve nas. Dođu da pomognu uče da plaste, beru voće, spremaju zimnicu. Srodili se ! Najmilije svakoj maci da su deca zadovoljna da napreduju. Kažeš mogu li? Ma kakvi, ne osećam ništa. Miji tići daju snagu, Dado i Taša me podmlade. Kada dođe I sin sa porodicom, ma milina. Da ti kažem kad čovek navikne, rad i ne oseća. Zalečiš malo pa teraš dalje. Izleči te porod i ova divljina. Spremamo svašta, Slađin kačamak čuven, svi prvo traže to. Njima sve ovde lepo, kad lepo njima lepo i meni! - punog srca kaže Natalija Milikić.
I ako do pansiona Nebo vodi makadam, za neke je upravo nedostatak moderne civilizacije motiv da budu na Srnjači. Samo onaj ko nije nikada bio na Rudnu, ne znašta propušta, jer je ovo mesto sa najviše sunčanih dana u godini!. Oni koji su emotivno ili korenima vezani za Rudno kažu, i to potpuno ozbiljnim tonom, da je to najlepše mesto na kugli zemaljskoj, što nam potvrđuje i najmlađa Staša.
„Ja sam porasla ovde. Zaista volim prirodu, životinje. Pomažem mami od malena. Ništa mi nije teško. Sada sam u Kraljevu u školi, ali svaki vikend provodim na Srnjači. Ovde sam stekla i upoznala puno drugara. Čujemo se često. Kod nekih sam čak i ja bila u gostima. Divno je. Ne znam šta ću kasnije studirati, možda nešto vezano za turizam, da nešto možda unapredim, dodam nešto još zanimljivije za decu. Ne znam, jedino znam da bih volela da sa bratom Dadom nastavimo da se bavimo ovim poslom. – potpuno sigurno nam govori mala Taša.
Vraćamo se na početak priče, da li bi i ,,glavni krivac,, ovog razgovora Slađana, volela da njeni i Sašini naslednici Dado i Staša, zaista nastave turističku bajku i
vrate se na Rudno. Bez sekunde razmišljanja sasula je kao iz rukava…
„Ja vezano za njihove pravce u životu nemam tu vrstu želje, niti sam od onih roditelja koji po svaku cenu uspešnosti određuju životni poziv svojoj deci. Moje
je bilo da im ugradim tu vrstu ljubavi prema prirodi, ljudima, prema ovom mestua njihovo je da biraju put. Tu sam da im budem podrška šta god odlučili. Iskreno se nadam da će proći sva životna iskustva, školovanja i putovanja po svetu, jer je to iskustvo jako važno. Tek tada će ukoliko odluče da se vrate ovde i nastave ovu priču biti srećni.“
Sa Rudna ništa nije daleko srpske svetinje Studenica, Gradac, Nikoljača, Savina isposnica, izvori i staze koje vode do obližnjih sela. Ove godine su, zbog planetarnog problema zvanog „korona“ izostale i mnogobrojne manifestacije na samom Rudnu, i okolnim mestima, što nije umanjilo interesovanje turista. Naprotiv, ovde su kapaciteti puni do kraja septembra. Tada dolazi rudnjanska jesen sa nevećom paletom boja čiji pejzaž oslika majka priroda.
Verovali ili ne, osim uživanja u prirodi, gorštačke priče vas nauče da drugačije gledate na život. Mnogi životnu lekciju nikada ne savladaju, nekima se ta lekcija
servira na zlatnoj tacni, oni treći nikada ne izađu iz svog životnog lavirinta. Jedno je sigurno, samo oni uporni životne prepreke savladaju. Ljudi su ovde veseli, otvoreni i gostoljubivi. Reklo bi se da im je Bog dao mnogo toga. Ipak, neki će reći da im je mnogo i uzeo. Mi nismo stekli taj utisak. Ako želite svoje doživljaje za pamćenje obavezno posetite Rudno. Malo je reči koje mogu stati u jednoj priči… Mi smo se na Srnjači osećali kao na nebu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30