Svedoci smo situacije u kojoj se veliki broj aktivnih materija, a sa njima i preparata, povlači iz upotrebe i gubi dozvolu za primenu. Druge pak, usled rezistencije patogena su izgubile dejstvo, te nam stoga ostaje sve manji broj registrovanih pesticida za primenu u biljnoj proizvodnji. Ovaj trend
se odrazio i kod primene preparata za suzbijanje jedne od ekonomski najvažnijih bolesti koštičavog voća – Monilinie sp.
Osvrnućemo se pre svega na Monilinia laxa – parazita koji prouzrokuje sušenje cvetova, grančica i mrke truleži plodova koštičavog voća. Posebnu pažnju ćemo posvetiti zaštiti višnje i šljive.
Da se podsetimo biologije, Monilinia laxa napada cvetove posle njihovog otvaranja. Infekcija se ostvaruje preko žiga i stubića, ali se javlja i na delovima cveta koji izumiru: krunični listići, žig tučka, čašična loža i čašični listići, a infekcija može dalje u vlažnim uslovima da se širi na mladare i kasnije plodove. Prezimi u obliku micelije u rak ranama u kori zaraženih grana i u mumificiranim plodovima. Do infekcije dolazi pri temperaturama od 4 – 32°C i uz
prisustvo slobodne vode na površini cveta. 4 h slobodne vode je potrebno na temperaturi od 20°C za klijanje konidija a za infekcije 7 slobodne vode na temperaturi od 20°C i 18 h pri temperaturi od 10°C.
Pored bitnih agrotehničkih mera kao što je orezivanje i spaljivanje zaraženih grana, i uništavanje mumificiranih plodova zaoravanjem neophodna je i primena hemijskih preparata. Prepati na bazi prohloraza i hlorotalonila se više neće proizvoditi, a oni na bazi iprodiona se ne smeju primenjivati zbog kasnijih ostataka na plodu. Preparati na bazi tiofanat metila, propikonazola, miklobutanila i tebukonazola više ne pokazuju dovoljnu efikasnost, dok oni
na bazi boskalida, piraklostrobina, izofetamida i fluopirama često postavljaju pitanje ekonomske opravdanosti upotrebe istih. Od lokal-sistemičnih pesticida na
raspolaganju nam ostaju oni na bazi ciprodinila čije je dejstvo upitno na visokim temperaturama dok od konvencionalnih kontaktnih kaptan i ditianon u svojim preporučenim dozama je dobro pozicionirati, ali samo u fazi precvetavanja jer su tada potrebni u borbi protiv kokomicesa na višnji, kao i šupljikavosti lišća na šljivi.
Iz ovoga zaključujemo da je u hemijskoj borbi protiv monilije neminovno reaktivirati kontaktne preparate koji su neopravdano bačeni u drugi plan i čije se dejstvo na moniliju i ne pominje u komercijalnim krugovima fitofarmaceutskih kuća zbog njihove relativno niske cene. Tu spadaju:
bakarni hidroksid, kvašljivi sumpor i natrijum bikarbonat. Kod svih kontaktnih preparata je bitno da oni budu prisutni na površini biljnog tkiva pre sticanja
uslova za infekciju. Njihova prednost je i to što su registrovani u organskoj proizvodnji. U praksi je potrebno raditi 3 tretmana protiv monilije jednim od
ovih preparata kod višnje i šljive: faza belih balona, pun cvet i precvetavanje. Da bi se postigao zadovoljavajući efekat neophodna je i primena svih ostalih
agrotehničkih mera koje su gore navedene i uz obavezan zimski tretman. Kada je reč o primeni ovde treba biti pažljiv i pridržavati se preporuka stručnih lica jer svi oni mogu ispoljiti fitotoksičan efekat na biljku u uslovima neadekvatnih doza i visoke reativne vlažnosti vazduha.
Kad je u pitanju koncentracija preporuka je:
Bakar hidroksid: 0,5% u fazi belih balona, 0,03% puno cvetanje i 0,05% precvetavanje.
Sumporno krečna smeša: 1,5% u fazi belih balona, 1% puno cvetanje i 1% precvetavanje.
Soda bikarbona: 0,8% u fazi belih balona, 0,8% puno cvetanje i 0,8% precvetavanje.Kvašljivi sumpor: 0,75% u fazi belih balona, 0,4% puno cvetanje i 0,6% precvetavanje.
Sumporno krečna mešavina jedina ima kurativni efekat 20-52 sata nakon infekcije, dok bakar, soda i sam sumpor su klasični protektivni fungicidi. Što se tiče
same efikasnosti, bakar hidroksid je dao dobar efekat u fazi belih balona, sumporno krečna mešavina se najbolje pokazala u fazi punog cvetanja, a soda bikarbona u precvetavanju. Međutim, i drugačiji redosledi primene fungicida u ogledima su takođe dali dobre rezultate, pa čak i kada se radilo sa ponavljanim tretmanima jednog te istog fungicida. Rotacijom ovih fungicida kao i primenom u kombinciji sa ciprodinilom se može adekvatno kontrolisati monilia, a ujedno i ostvariti pozitivni ekonomski efekat.
Napomena: svaka proizvodna godina je specifična i svaka primena hemijskih sredstva zahteva prethodnu konsultaciju sa stručnim licem iz oblasti zaštite
bilja.

Izvor: Agrobiznis magazin

Konjak zovu kraljevskim pićem, jer se po tehnologiji, ali i načinu služenja razlikuje od svih ostalih alkoholnih pića. Istorija konjaka vezuje se za antička vremena starog Rima, ali su ga proslavili Francuzi, posebno Napoleon, koji je voleo da ga ispija. Francuski konjak danas spada u red najskupljih pića na svetu, proizvodi se od vina dobijenog od posebnih sorta grožđa i oni koji ga piju kažu da mu nema premca.
Međutim, nedavno je u Beogradu predstavljen prvi konjak na svetu dobijen od vina šljive. Ovo jedinstveno piće rezultat je 30 godina istraživanja jednog čoveka koji je verovao da može da napravi nemoguće – konjak od vina šljive. Posle 6.500 provera u svim relevantnim institucijama i pet
godina stajanja u hrastovom buretu nastao je „Kraj“ prvi konjak napravljen od šljiva. Ovaj jedinstveni konjak koji je uneo revoluciju u svetu alkoholnih pića nastao je, a gde bi drugo, nego u srcu Šumadije u Kosjeriću. U istraživanje i proizvodnju ovog potpuno originalnog pića uloženo je 4, 5 miliona evra, a iza svega stoji dr Marko Ljekočević tehnolog i nadaleko poznata destilerija „Zarić“ iz Kosjerića. Konjak je proizveden od tri vrste srpske šljive – požegača, trnovača i crvena ranka koje su najzastupljenije u Kosjeriću.
- Birali smo najkvalitetnije voće, koštice su uklanjane isključivo ručno kako bi se izbeglo da i najsitniji komadić dospe u konjak, i tako mu pokvari ukus tokom fermentacije. Nismo koristili mehaničke prese, već smo sok od šljive cedili dok nismo dobili dovoljno soka da se od njega napravimo vino, objašnjava za Agrobiznis magazin dr Ljekočević. Iako proizvođači pića nerado svoje tajne dele sa drugima, on je čitav postupak nastanka konjaka od šljive napisao i
odbranio u svojoj doktorskoj disertaciji.
Ideju za konjak od šljive dobio je još 1988. i verovao je da može da napravi ovo jedinstveno piće. Ali, trebalo je da prođe tri decenije, da tehnologija napreduje do današnjih dana da bi „Kralj“ mogao i da se proizvede. U pitanju je potpuno autohtono piće nastalo iz ljubavi i poštovanja prema, kako kaže dr Ljekočević, divnim ljudima iz Kosjerića u kome je proveo najlepše godine života.
„Pazili smo na svaki detalj, pa smo burad u kome je konjak ležao više od tri godine napravili od srca hrasta iz područja Kosjerić. Nekada se ovaj hrast izvozio
u Francusku, upravo da bi se od njega pravila burad za njihov čuveni konjak. Zato smo ga i mi koristili, a hrastovo bure u kome je mirovao konjak dalo je
specifičnu boju prvom srpskom konjaku od šljiva – dodaje naš sagovornik.
„Kraj“ za sada ima oko četiri procenta metil alkohola u sebi, a cilj je da se ovo prepolovi kako bi i po tom parametru mogao da stane u red sa najkvalitetnijim i najskupljim pićima iz celog sveta. Za litar „Kralja“ potrebno je oko 50 kilograma šljive.
„Da bi se napravio konjak potrebno je prvo proizvesti vino od šljive što zavisi od toga koliko je rodna godina, a šljive kvalitetne. Sam proces proizvodnje nije
lak, ali sada kada pogledam ovaj konjak spakovan u luksuzno pakovanje shvatio sam da se sav uloženi trud isplatio – kaže dr Ljekočević i ističe
da će nastaviti da raditi na poboljšanju kvaliteta ovog pića.„Kralj“ se pakuje u flašu 0,7 litara od čistog češkog kristala i pije iz dve kristalne čaše. Ovaj kristal nije odabran slučajno, jer zadržava aromu pića. Uz flašu se dobijaju i dve kristalne čaše, koje ne liče na one u kojima se najčešće služi konjak, jer su specijalno dizajnirane kako bi uživanje u ukusu ovog pića bilo potpuno. Samo ambalaža koštala je oko 150 evra po komadu, pa je cena „Kralja“ 500
evra po flaši.
- Još nismo sve izračunali, ali sama proizvodnja ovog konjaka znatno premašuje čak i tih 500 evra po boci. Najveći deo pripreme voća radi
se isključivo ručno, dok se prilikom frakcione destilacije koristi samo manja količina, odnosno srce destilata, njegov najbolji i najkvalitetniji deo. Zbog svega
toga smo dobili samo 500 flaša ovog ekskluzivnog pića – kaže naš sagovornik.
U destileriji „Zarić“ ne kriju koliko su ponosni na „Kralja“ koji će svojim kvalitetom zadovoljiti i najprobirljivije kupce. A, ukus? Prvi srpski konjak od šljive
ima neponovljivu aromu i ukus koju može da oseti čak i neko ko nije poznavalac alkoholnih pića kao što je autor ovog teksta. Reputaciju vrhunskih proizvođača srpske rakije „Zarići“ iz Kosjerića su stekli na brojnim sajmovima širom sveta gde redovno osvajaju medalje. Njihova rakija
od maline pod imenom „Opsesija“ uvrštena je među 15 najboljih pića na svetu po oceni jednog francuskog časopisa, dok se „Nirvana“ rakija od kruške služi u lobi baru čuvenog hotela Cezar Palas u Las Vegasu. Zato i ne čudi što su uvereni da će „Kralj“ vrlo brzo osvojiti ceo svet, a Srbija stati rame uz rame sa proizvođačima najkvalitetnijih alkoholnih pića na svetu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Komisija za priznavanje sorti voća u Ministarstvu poljoprivrede rešenjem je u novu sortu proizvela hibrid 14/21 stvoren u čačanskom Institutu za voćarstvo. Narednih dana ova rana, stona sorta, dobiće i prikladno komercijalno ime. - Institut nastavlja davno započetu misiju stvaranja novih genotipova, dakle stvaranja novih sorti gotovo svih kontinentalnih vrsta voćaka, i pred kraj ove godine možemo se pohvaliti da imamo 18. po redu sortu šljive - kaže za RINU dr Milan Lukić, direktor Instituta. Ovo je 46. nova sorta stvorena u ovoj naučnoj kući u proteklih sedam decenija. - Ova sorta ispitivana je na nekoliko lokaliteta, jedan je bio u okolini Valjeva, drugi u okolini Novog Pazara i tokom prethodnih dvadesetak godina vršena su opširna istraživanja. Radi se o ranoj sorti šljive koja sazreva u drugoj dekadi jula, sedam do deset dana posle čačanske rane - ističe dr Lukić. To je prvenstveno stona sorta, krupnog ploda mase od 80 do 90 grama, ljubičasto plave boje, okruglastog oblika. Sorta je poprilično tolerantna na virus šarke šljive, što je veoma značajno za naše proizvođače ali i voćare u čitavoj Evropi. - Nova šljiva ima redovnu rodnost, a to je atipično za rane sorte. Rađa iz godine u godinu, odlikuje se stabilnom rodnošću i relativno visokom za rane sorte. Bujnost stabla je manje izražena nego kod čačanske rane, što je unapredilo rodnost. Hibrid je nastao ukrštanjem sorti rut geršteter (nemačka) i kalifornijska plava (američka), ali nova sorta ima krupnije plodove i znatno bolje osobine od oba roditelja. - Evropsko tržište sve više zahteva okruglasti oblik ploda što ova sorta pruža. Ne rađa u grozdovima već pojedinačno, pa nema preteranu osetljivost prema pojavi monilije. Dok se odgaje matična stabla i prođe proces sertifikacije potrebne su dve do tri godine, da bi nova sorta zaživela. U drugoj dekadi jula nemamo neke šljive koje su te krupnoće i oblika ploda. Autori nove sorte su istraživači iz čačanskog Instituta, dr Dobrivoje Ogašanović (počivši), dr Svetlana Paunović i dr Rade Miletić (počivši). Oni su započeli hibridizaciju ove sorte pre nešto više od dve decenije. Institut je do sada stvorio 17 priznatih sorata šljiva, od kojih se većina danas gaji u mnogim zemljama Evrope. To su čačanska rana, čačanska najbolja, čačanska lepotica, čačanska rodna, čačanski šećer, valjevka, jelica, valerija, mildora, timočanka, boranka, krina, pozna plava, zlatka, nada, divna i petra.

Izvor ALO!

Šljiva, srpsko plavo zlato i glavni sastojak našeg nacionalnog pića – rakije šljivovice. U pitanju je voće iz porodice ruža sa okruglim ili duguljastim modro
plavim plodovima koji se koriste u ishrani. Osim u svežem stanju od šljive se prave džemovi, marmelade, razni namazi, sokovi, a vekovima se koristila i u
lekovite svrhe. Šljivici se danas najviše prostiru u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji.
Sa 42 miliona stabala i prinosom od 700.000 tona Srbija je na trećem mestu po proizvodnji šljiva u svetu.Prvi pisani podaci o šljivi potiču od grčkih
pesnika, a Teofrast koji je živeo 300 godina pre nove ere opisao je tri sorte šljive. Ne postoje pouzdani dokazi o poreklu ovog voća, ali postoje zapisi da se sa šljivom trgovalo u vreme Tatara, Huna i Turaka. Smatra se da su u Rim donete u prvom veku naše ere.
Domaću šljivu su doneli naši preci prilikom naseljavanja Balkana, ali tek početkom 19. veka počinje intenzivno da se gaji, a šljivici niču širom Srbije. Smatra
se da domaća šljiva potiče sa severnog Kavkaza i da je nastala spontanim ukrštanjem crnog trna i džanarike. Zahvalna je za uzgoj, uspeva u brdskim predelima oštrijeg reljefa, daje obilan rod, a samo drvo šljive je vrlo zahvalno za obradu. Šljiva živi 30 do 40 godina, a dostiže visinu do
12 metara, lako se razmnožava i ne zahteva posebnu negu. Cveta u martu i aprilu, kada drvo prekriju snežno beli cvetovi. U zavisnosti od sorte plod dozreva od jula do septembra.
Plod je koštunica od 6,5 do 66,7 g, jajastog, loptastog ili kruškastog oblika sa bočnom brazdom. Pokožica ploda je modroplava, ali može biti i ljubičasta, crvena ili žuta. Mesnati plodovi zahvalni su za preradu,pa se od šljive prave džemovi, marmelade i razni drugi namazi. Plodovi sadrže do 75
odsto vode i 25 posto suve materije. Ukus zavisi od odnosa šećera i organskih kiselina. U plodu šljive preovlađuje glukoza, ima nešto manje fruktoze, pektinske materije, ali u kalijuma, fosfora, provitamina A i vitamine B i C.
Postoje podaci da su naši preci počeli da suše šljivu sredinom 19 veka, ali nije poznato ko se i kada dosetio da od ploda ove voćke pravi rakiju. Sušena srpska šljiva danas je poznata, tražena i cenjena svuda u svetu.Šljiva se odavnina koristila i u lekovite svrhe. Njeno lekovito dejstvo potvrdila su brojna istraživanja na
američkim univerzitetima gde je dokazano da konzumiranje šljive utiče na poboljšanje gustine kostiju koje postaju jače i otpornije. Šljive pomažu i kod
kontrole nivoa šećera u krvi, pa se konzumiranjem ove voćke smanjuju rizik od dijabetesa tipa 2. Samo pet šljiva dnevno je dovoljno da poboljšate memoriju, a kako je ovo voće bogato kalijumom pomaže i pri kontroli visokog krvnog pritiska, te smanjuje rizik od moždanog udara. Suve šljive su odličan
način da ubrzate varenje, a utiču i na poboljšanje zdravlja očiju. Pospešuje rad jetre i izlučivanje žuči, kao i bolji rad bubrega i mokraćnog mehura.
Šljiva jača živce te pomaže protiv nervoze, stresa, nesanice i poteškoća s koncentracijom. Kao oblog dobra je protiv alergijskog osipa, krasta, rana i čireva. Osim ploda u lekovite svrhe se koristi list i smola.
Listovi se beru od maja do avgusta, suše na promaji i koriste kao čaj. Kod upale grla dobro je prokuvati nekoliko svežih listova šljive u vinu, pa ovom
tečnošću ispirati grlo i usta. Smola koja curi iz kore drveta skuplja se od maja do jula. Istopljena u sirćetu smola šljive pomaže kod zarastanja rana, a dodata u vino kao sredstvo koje pospešuje izlučivanje bubrežnog i mokraćnog peska i kamena. Kako je u pitanju nisko kalorično voće preporučuje
se kod dijetalne ishrane za bolesnike i one koji žele da smršaju.
Ali, koliko god da su zdrave šljive treba biti oprezan sa konzumiranjem, jer postoje osobe koje teško podnose ovo voće. Naime, kod pojedinih ljudi nakon
jela svežih šljiva može doći do nadutosti stomaka ili čak zapaljenja sluznice creva. U tom slučaju najbolje je šljive jesti kao džem ili marmeladu, ili jednostavno
napravite kompot od šljiva. Čak i onima koji nemaju problema sa varenjem preporučuje se da plodove šljive dobro sažvaću kako bi se lakše razgradile u
želuci. I ne preterujte sa količinom. Osam do deset šljiva dnevno je sasvim dovoljno, savetuju stručnjaci.

Izvor: Agrobiznis magazin

U šljivarstvu naše zemlje dominiraju sorte stvorene u Institutu za voćarstvo u Čačku. Prvenstveno čačanska lepotica, čačanska rodna, ali je i sve veće interesovanje za novije sorte - nadu, petru i divnu.

- Njih nemamo još u ponudi, ali u skladu sa zakonskom regulativom za proizvodnju sadnog materijala imaćemo ih tokom 2021. godine, tako da mogu da zaključim da je šljiva vodeća vrsta voćaka u našoj zemlji. Ne treba ni zanemariti malinu koja je veoma dominantna i značajna ne samo po proizvodnji već i deviznom prilivu koju naša zemlja ostvaruje izvozom plodova - rekao je Milan Lukić, direktor Instituta za voćarstvo iz Čačka.

Dodaje da u Srbiji ne postoji dovoljna količina kvalitetnog sadnog materijala. Proizvođači su se dovijali na različite načine, presađivanjem sadnica iz rodnih zasada, što doprinosi značajnom smanjenju prinosa i kvaliteta maline.

- Ukoliko su zvanični i statistički podaci tačni, prinos od pet do sedam tona po hektaru je prinos koji je apsolutno neprimeren i gde nikakva cena ploda maline ne može nadoknaditi troškove uložene u proizvodnju. Prosečni prinosi bi trebalo da budu minimum 12 do 15 tona po hektaru - ističe Lukić.

Smatra da će rejonizacijom mnogi problemi u voćarskoj proizvodnji biti rešeni:

- Ministarstvo je pre dve godine prepoznalo potrebu da se uradi rejonizacija. Ja bih rekao da je to jedna makrorejonizacija, imajući u vidu da radimo 17 vrsta voćaka, zajedno sa Poljoprivrednim fakultetom u Novom Sadu, i Zemunu, na području cele Srbije. Cilj je da se upravo prema agrotehnološkim uslovima, klimatskim i zemljišnim činiocima i karakteristikama pojedinim biljnih vrsta pozicioniramo tamo gde bi trebalo, i gde postoje najbolji uslovi za gajenje, pri čemu treba istaći da svaka vrsta voćke ima svoje zahteve kada je u pitanju klima i zemljište, poput kajsije, breskve i maline, koje se ne mogu gajiti svuda kao šljiva.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2689998/sljiva-moze-da-se-gaji-sirom-srbije-rejonizacija-ce-pozicionirati-druge-biljne

Institut za voćarstvo Čačak imao je, pre svega, jednu uspešnu naučnu godinu, pored postignutih zavidnih rezultata u oblasti redovnih projekata koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, realizovano je i pet projekata finansiranih od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u vrednosti od preko 20 miliona dinara, a potpisani su i novi ugovori za sledeću godinu”, rekao je za GZS, Milan Lukić, direktor Instituta.

„Četvoro saradnika, kolega je izabrano u više naučno zvanje i sedam naučnih radnika pokrenulo je postupak u izboru za više naučno zvanje. Zaista jedna uspešna godina u oblasti naučnog rada”, kazao je Lukić dodajući da je ponosan i na 17 doktora koji su zaposleni u Institutu i koji svojim timskim radom nastavljaju da ovu naučnu instituciju drže na mestu vodeće u oblasti voćarstva gde su stvorene brojne sorte voćaka, a u kojima prednjače šljive.„Šljiva je naša nacionalna voćka i ona dominira na našim prostorima. U projektu rejonizacije koju finansira Ministarstvo poljoprivirede, tokom ove druge godine uspeli smo da pozicioniramo šljivu tamo gde ona zapravo i treba da bude, ali uporedo sa njom i druge voćke. Svakako, u šljivarstvu naše zemlje, dominiraju sorte stvorene u Institutu za voćarstvo u Čačku. Prvenstveno čačanska lepotica, čačanska rodna, ali ono što me posebno raduje jeste sve veće interesovanje za naše novije sorte pre svega nada, kao i one koje su priznate, petra i divna. NJih nemamo još u ponudi, ali u skladu sa Zakonskom regulativom za proizvodnju sadnog materijala imaćemo ih tokom 2021. godine, tako da mogu da zaključim da je šljiva vodeća vrsta voćaka u našoj zemlji. Ne treba ni zanemariti malinu koja je veoma dominantna i značajna ne samo po proizvodnji već i deviznom prilivu koju naša zemlja ostvaruje izvozom plodova”, navodi Lukić osvrnuvši se na dugogodišnje probleme u malinarstvu.

„Imali smo veliki broj ranih sastanaka kada su u pitanju malinari sa resornim Ministarstvom, problemi leže počev od tehnologije gajenja, kvaliteta sadnog materijala. Zaključak je da u Srbiji ne postoji dovoljna količina kvalitetnog sadnog materijala. Proizvođači su se dovijali na različite načine, presađivanjem sadnica iz rodnih zasada, što doprinosi značajnom smanjenju prinosa i kvaliteta maline. Ukoliko su zvanični i statistički podaci tačni, prinos od 5 do 7 tona po hektaru je prinos koji je apsolutno ne primeren i gde nikakva cena ploda maline ne može nadoknaditi troškove uložene u proizvodnju. Sve zajedno, i tehnologija, i sadni materijal, i područja na koje treba gajiti maline, a koja su delimično i dobrim delom urađena u okviru rejonizacije zaključno sa ovom drugom godinom, sve to zajedno treba da da jedan daleko bolji rezultat, da se malina vrati tamo gde treba da bude, da ima prosečne prinose od minimum 12 do 15 tona po hektaru. Uporedo sa plasmanom zamrznutih plodova, imamo jedan viši stepen prerade plodova i proizvod sa dodatom vrednošću koji na inostranom tržištu ima višu cenu, kvalitet kakva je ariljska malina , odnosno kakva je generalno srpska malina, proizvod zaštićene kategorije, zaštićenog porekla srpske maline i ukoliko je to jedan viši stepen prerade, naravno da će svi u lancu i proizvodači i preradjivači i oni koji prodaju finalni proizvod imati daleko bolju zaradu”, rako je Lukić.
On smatra da će rejonizacijom mnogi problemi u voćarskoj proizvodnji biti rešeni.
„Ministarstvo je pre dve godine prepoznalo potrebu da se uradi rejonizacija, ja bih rekao da je to jedna makrorejonizacija imajući u vidu da radimo 17 vrsta voćaka, zajedno sa Poljoprvrednim fakultetom u Novom Sadu, i Zemunu , na području cele Srbije sa ciljem da upravo prema agrotehnološkim uslovima, klimatskim i zemljišnim činiocima i karakteristikama pojedinim biljnih vrsta pozicioniramo tamo gde treba, i gde postoje najbolji uslovi za gajenje, pri čemu treba istaći da svaka vrsta voćke ima svoje zahteve kada je u pitanju klima i zemljište, poput kajsije, breskve i maline koje se ne mogu gajiti svuda kao šljiva koja je kospoliti, i može se gajiti na području čitave Srbije”, kaže direktor Instituta.

Kada je reč o voćkama koje nisu dovoljno zastupljene i zapostavljene, Lukić ističe da je ove godine nešto manja potražnja za sadnicama leske i on sama nema objašnjenje šta su razlozi, imajući u vidu da dolaskom nekih stranih kompanija postoji potražnja za ovim plodovima, a proizvodnja, uz minimalna ulaganja i fizički rad, isplativa. Ujedno, on se osvrnuo na buduće planove Instituta i očekuje da će ova ustanova uspeti da sve planirane projekte realizuje na vreme.

„Tokom sledeće godine se menja način finansiranja nauke u Srbiji, prvenstveno finansiranja Instituta, prelazak na institucionalno finansiranje, tako da nas očekuje jedan težak i naporan rad. Priprema programa za oblast istraživanja, konkurisanje za veliki broj projekata kod Fonda za nauku, koji je osnovan tokom ove godine, preko Inovacionog fonda i jedan kompletno nov način funkcionisanja Instituta . Već smo kod Fonda za nauku konkurisali sa četiri projekta i očekujemo ishod, a svakako u narednoj godini bićemo spremni kad bude raspisan poziv”, kaže Lukić.

Izvor:http://www.glaszapadnesrbije.rs/vest279037.html

Od 50 miliona stabala šljive u Srbiji, gotovo milion zasađeno je u opštini Osečina. Zato i ne čudi što je ova voćka u varošici nedaleko od Valjeva njen zaštitni znak, nešto od čega meštani žive i čemu su posvetili i ceo jedan Sajam.Prema poslednjem popisu, Osečina je imala tek nešto više od 13.000 stanovnika i najviše šljive po čoveku – čak 80 stabala. I dok je šljiva sve više, stanovnika je sve manje.

– Imamo četiri do pet hektara šljive, pravimo pekmeze, džemove, slatko, rakiju. Dosta prodamo ovako od kuće i po sajmovima. Ne postoji organizovana neka prodaja jer je teško. Veliki su problemi i ovde kao i u državi i sve to utiče na prodaju – kaže Jovan Vilotić, jedan od pedesetak proizvođača koji su proteklog vikenda izlagali na Sajmu šljive, 14. po redu, koji Osečina organizuje.

Sa suprugom i troje dece živi u selu Dragijevica i nekako se, kako kaže, snalaze.– Ove godine je bio i strašan problem sa radnicima, nema ih dovoljno, a i cena je 2.000 dinara dnevno, a šljiva je 15 dinara i onda se to teško uklapa. Ali živimo, moramo – objašnjava pokazujući na lepo aranžirani štand iza sebe.

Dva su velika problema, kaže Vilotić, jedan važan što mladi odlaze sa sela i drugi što ljudi ne znaju da se ujedine.

– Već početkom godine ljudi su u dugovima, a da smo složni pa da ne beremo, ovako svake godine sve je isto. Stenlej je 15 dinara, „požegača“ 25 dinara, a sve bi trebalo da bude i do 10 i 15 dinara više da bi se isplatilo – navodi Vilotić.

Svaki štand sportske hale u kojoj je Sajam bio smešten je bio savršeno aranžiran. Zanimljiva pakovanja, kreativnost u svakoj teglici, velikoj ili maloj flašici rakije. Čak i u svakom kolaču, a bilo ih je baš dosta. Od šljiva, uglavnom. Cene su raznovrsne, jer sve zavisi od pakovanja, ali najčešće je tegla pekmeza ili džema 300 dinara, a litar rakije 500 dinara.

– Po sajmovima dosta prodamo, ali i preko interneta i kući – kaže Marijana Damjanović iz sela Lopate. Šljivu proizvode na dva hektara, ali imaju i drugog voća. Ipak, najviše se traži sve od šljive – pekmez, džem, slatko i rakija.

U Osečini su izgleda na vreme shvatili koliko je isplativije preraditi šljivu i kupcima ponuditi gotov proizvod. U celoj Srbiji godišnje se preradi i do 600.000 tona ovog voća. U Osečini je to nekih 30.000 tona, od čega dve trećine ode na sušenje u 200 mini sušara koliko ih ima u kraju. Osušena šljiva se proda po višestruko većim cenama, a Osečina je i najveći domaći izvoznik suve šljive. Nekih 600 tona ode za Rusiju, Italiju, Francusku i Poljsku.

Skoro 65 odsto ukupne domaće proizvodnje šljive završi u rakiji. Upravo, to je osnovni proizvod Pauna Srećkovića. Dok stoji iza štanda ima puno posla, malo-malo neko ispije čašicu šljivovice koju je izložio. Stariji gospodin zatražio je još jednu – ako može. Sipao mu je Paun još jednu.

– Od petsto do hiljadu kila – odgovara na naše pitanje koliko je ispeče godišnje. Zadovoljni su, kako kaže, on i baba donekle, dođe im to što se bave šljivom kao dodatak na penzije. Ima dva hektara ili, kako on kaže, „500 drveta“ i najveći deo onoga što uberu ode u rakiju.Podršku proizvođačima na Sajmu u Osečini dali su i NALED i USAID, a direktor USAID Projekta za konkurentnu privredu, Aleksandar Pavlović, ističe za Danas da je kao deo jednog od projekata formirana asocijacija sa devet izvoznika suvih šljiva. „Ideja je da se otvore nova tržišta, da se dovedu kupci iz Evrope, tamo gde nas sada nema i da se naš „stenlej“ pozicionira kao različit proizvod na njihovim tržištima. Ne možemo da ga prodamo kao suvu šljivu, jer Čileanci prodaju suvu šljivu koja je slađa, a jeftinija. Ali možemo da ga prodamo kao dijetalni proizvod, jer ima ubedljivo najviše antioksidanata u sebi i vrlo malo šećera“, navodi Pavlović.

Izvor:https://www.danas.rs/ekonomija/sljiva-sve-vise-stanovnika-sve-manje/

Međunarodni sajam šljiva, 14. po redu, počeo je danas u Osečini, a na otvaranju je državni sekretar u Ministarstvu privrede Dragan Stevanović poručio da „plavo zlato”, kako meštani zovu šljivu, i zaslužuje takvu manifestaciju s obzirom da u tom kraju od nje živi direktno ili indirektno 60 do 70 odsto stanovništva.

Na otvaranju Sajma rečeno je da je Srbija druga zemlja u svetu po proizvodnji šljive, odmah posle Kine, a Stevanović je kazao da će država pomoći proizvođačima kako bi, u nekim narednim godinama, Srbija i Kina zamenile mesta.

"Predstavnici Vlade Srbije su spremni da u narednom periodu sarađuju i razgovaraju s proizvođačima o tome kako država može da im pomogne da bi povećali proizvodnju šljive”, rekao je Stevanović na otvaranju Sajma i pozvao učesnike Sajma da u najboljem svetlu predstave svoj biznis i iskoriste priliku da uspostave kontakt sa budućim potencijalnim partnerima, sa kojima će razmeniti znanja i iskustva, prenosi Tanjug.

Stevanović je kazao da je država svih ovih godina stavljala na raspolaganje značajna sredstva za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, i dodao da će nastaviti da podržava taj sektor koji je značajan za razvoj ekonomije.Otvaranju sajma prisustvovali su i predsednik opštine Osečina Dragan Aleksić i ambasador Kipra Konstantinos Elijades.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/436868/Otvoren-14-Medunarodni-sajam-plavog-zlata-u-Osecini

Mnogi šumadijski šljivici plave se ovih dana. Proizvođači nisu zadovoljni kada šljiva ne rodi, ali ni onda kada prerodi.Direktor Instituta za voćarstvo u Čačku Milan Lukić kaže da je šljiva dobro rodila i da su ove godine bili povoljni vremenski uslovi. "Bilo je sasvim dovoljno padavina, ali neravnomerno raspoređenih. Imali smo i česte pojave grada na pojedinim područjima, tako da je kvalitet šljive u tim područjima jako loš. Generalno, tamo gde nije bilo grada, imamo dobar kvalitet i zadovoljavajući prinos svih sorti", kaže Milan Lukić.

Sorta čačanska rana, koja prva stiže za berbu, rodila je ove godine odlično. Međutim, zbog velike ponude, voćari iz Šumadije nemaju kome da je prodaju, a nisu zadovoljni ni cenom.

Ono što hladnjačari nisu otkupili za izvoz, može da se iskoristi samo za industrijsku proizvodnju. Raduju se samo proizvođači rakije.

"Čačanska rana je sorta stvorena u Institutu za voćarstvo. Ona je prvenstveno stona sorta šljive, krupnih plodova, plavo obojena. Jako je dobra i zgodna za upotrebu u svežem stanju, ali nije pogodna za proizvodnju rakije. Međutim, ove godine, kada je poremećaj na tržištu, kada nema puno otkupa, proizvođači su se odlučili za proizvodnju rakije, što nije najsrećnije rešenje", kaže Milan Lukić.

Lukić objašnjava da je poremećaj na tržištu prisutan, pre svega, jer je rusko tržište postalo probirljivije.

"Traže izuzetno ujednačen i dobar kvalitet ploda, a to je problem za naše proizvođače", ističe Lukić.

Srbija je jedan od najvećih proizvođača šljiva u svetu. Od ukupno gajenog voća u našoj zemlji, 40 odsto čini šljiva. U odnosu na proizvodnju, izvoz nam je mali.

"Srbija je tradicionalno poznata po proizvodnji šljive i šljiva je naš brend. Imamo dobar prinos i kvalitet. Ono što nije dobro jeste mali procenat zasada u kojima se primenjuju sve agro-tehničke mere, sistemi za navodnjavanje i protivgradne mreže. Zbog toga nemamo ujednačen kvalitet i količinu u pojedinim regionima", objašnjava Lukić.

Za profesionalne zasade voća potrebna su velika ulaganja. Resorno ministarstvo i lokalne samouprave daju subvencije proizvođačima.

"Ministarstvo poljoprivrede sa najmanje 50 odsto subvencija pomaže izgradnju protivgradne mreže, sistema za navodnjavanje ili kupovinu sadnog materijala, a sve lokalne samouprave imaju ingerencije da dodatno subvencionišu proizvođače na svojim područima", kaže Lukić.

Direktor Instituta naglašava da se proizvodnja šljive isplati, ali da je voćarstvo ozbiljan posao koji zahteva velika ulaganja da bi rezultati bili zadovoljavajući.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3605761/sljive-rodile-raduju-se-samo-proizvodjaci-rakije.html

Šumadija, zapadna Srbija, Podgorina plave se od opalih, neobranih ranih sorta šljive koje nisu našle put do kupaca. Sve i da hoće, proizvođači rod teško mogu da prodaju, pa čak i za bagatelnu cenu od 10 dinara koliko se nudi, jer otkupa u nekim krajevima nema.

Nemaju kuda proizvođači čačanske rane nego da rod ostave za rakiju ili ga prodaju destilerijama koje kilogram plaćaju 10 dinara, ili da ga prosto puste da istruli. A prošle godine u ovo vreme istu šljivu su davali hladnjačarima za desetostruko više novca.

- Vagoni šljive leže po voćnjacima, žalosno je ovo i videti. Nema narod račun da kupi šljivu. Prošle godine otkupljivači su izašli sa cenom od 100 dinara, vremenom je spustili na 80, pa na 60 dinara. Ovog leta cena je 60 dinara za prvu, a 40 za drugu klasu. Prvoklasnu šljivu niko nema, jer hladnjačari traže dlaku u jajetu da obore cenu. Na sve to, otkup čačanske rane je trajao svega tri dana, a počeo je dok je šljiva bila još zelena. Onda su se pojavili otkupljivači šljive za rakiju, njima smo prodavali za 10 dinara, ali samo tri dana, s tim nisi mogao da im predaš više od 1.500 kilograma dnevno - priča Zorica Stojković, proizvođač iz Gornje Trnave kod Topole.

Jovan Milinković, savetodavac za voćarstvo i vinogradarstvo u Savetodavnoj stručnoj poljoprivrednoj službi Valjevo, kaže za „Blic“ da je potražnja za ranim sortama šljive, uprkos činjenici da je rod daleko manji nego prošle godine, beznačajna.

- Čačanska rana se otkupljivala samo tri dana, zato što je potražnja sa ruskog tržišta veoma mala, a naše tržište ne može da apsorbuje ni stoti deo količina koje imamo. Narod smo koji veoma malo jede šljivu. Čačanska lepotica pre 15 godina bila je pravi hit i postizala cenu od 50 dinara, a sada ne može ni 15. Poneki hladnjačari je otkupljuju, seku je kao polutku i zalede i tako je izvoze kada nađu kupca - objašnjava on.

Nešto ozbiljno mora da se menja u šljivarstvu, dodaje on, ako Srbija želi da ova grana voćarstva opstane.

- Najpre se mora znati za koga šljivu proizvodimo, a najgore od svega je što ona nikome ne treba. Čačanska rana je pravljenja za potrošnju u svežem stanju i mi nemamo kvalitetniju sortu u ovom periodu zrenja. Pojedine destilerije je otkupljuju i od nje prave rakiju dobrog kvaliteta, ali u manjim količinama jer ona ne nakuplja dovoljno šećera. Zbog toga nude manju cenu - priča Milinković.

Proizvođačka cena kilograma šljive, priča ovaj stručnjak za voćarstvo, iznosi 8-9 dinara, plus 7-8 dinara za troškove berbe.

- Kad se obe stavke saberu, a otkupna cena je 15 dinara, jasno je što ljudi ne beru šljivu. Istina je da će se peći više rakije, ali ni sa njom ne znamo šta ćemo - dodaje Milinković.
Raznim mahinacijama, u kojima nisu učestvovali proizvođači, smatra Andrija Radulović, diplomirani inženjer voćarstva i vinogradarstva iz Užica, zatvorili smo vrata ruskog tržišta i tome šljiva ove godine, kao prošle jabuka, plaća ceh.

- Pričalo se da su naši izvoznici kupovali šljivu iz Poljske pa je prodavali u Rusiju kao našu. A Rus je ozbiljan kupac, neće da dozvoli da ga neko vara. Jedini način da povratimo rusko tržište jeste da država obezbedi plasman šljive direktno tamošnjim kupcima, bez posredstva mešetara. I ako se to obezbedil, treba imati u vidu da je Rusija probirljivija i ima rigoroznije kriterijume od Zapada - priča Radulović.

Kao i njegov kolega iz Valjeva, i on potencira: „Može se šljiva ispeći za rakiju, ali ni ona više nema prođu.“
Rakiju će ove godine, u nedostatku kupaca, peći Milutin Rakić koji u Krivaji kod Šapca ima devet hektara pod šljivom. Svih 10 tona čačanske rane ostavio je u kominu. Pretpostavlja da će slično učiniti i sa sortama koje kasnije dolaze na berbu, jer se otkupna cena ne zna.

- Lepotica je krenula, ali je niko ne otkupljuje. Priča se o ceni od 15 dinara, ali se niko još nije pojavio da traži robu, tako da će i ona najverovatnije da završi u komini - kaže on.
Cena kasnijih sorti, poput stenleja, priča ovaj voćar, formira se tek kada krene branje.

- A sa njim kreću i ucene hladnjačara. Dva-tri dana obore cenu pod izgovorom da imaju puno šljive i nemaju gajbe, da nisu zainteresovani za otkup, a onda nemoćnom seljaku, koji se već uhvatio za glavu jer ne zna šta će sa rodom, ponudi cenu 50 odsto nižu - veli Rakić.
Ove godine ispunjeni su svi uslovi da cena bude visoka, kaže Milutin Rakić, jer je rod prepolovljem u krajevima poznatim po gajenju ovog voća. Ipak, siguran je da šljiva neće biti adekvatno plaćena zbog male potražnje.
- Izgubili smo poverenje inostranih otkupljivača. Kad roba krene za izvoz, sve šljive su na kamari, ne zna se koju je proizveo Mića Rakić a koju Đura Đurić. Đura nije ispoštovao karencu, a Mića jeste. Ne zna se ko je kriv, ali se kamioni šljive vrate iz Rusije - priča poljoprivrednik iz Krivaje.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/tuzna-slika-iz-srpskog-sela-nacionalno-voce-neobrano-kilogram-daju-za-10-dinara-ili/2vfmy2p

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Март 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31