Od 50 miliona stabala šljive u Srbiji, gotovo milion zasađeno je u opštini Osečina. Zato i ne čudi što je ova voćka u varošici nedaleko od Valjeva njen zaštitni znak, nešto od čega meštani žive i čemu su posvetili i ceo jedan Sajam.Prema poslednjem popisu, Osečina je imala tek nešto više od 13.000 stanovnika i najviše šljive po čoveku – čak 80 stabala. I dok je šljiva sve više, stanovnika je sve manje.

– Imamo četiri do pet hektara šljive, pravimo pekmeze, džemove, slatko, rakiju. Dosta prodamo ovako od kuće i po sajmovima. Ne postoji organizovana neka prodaja jer je teško. Veliki su problemi i ovde kao i u državi i sve to utiče na prodaju – kaže Jovan Vilotić, jedan od pedesetak proizvođača koji su proteklog vikenda izlagali na Sajmu šljive, 14. po redu, koji Osečina organizuje.

Sa suprugom i troje dece živi u selu Dragijevica i nekako se, kako kaže, snalaze.– Ove godine je bio i strašan problem sa radnicima, nema ih dovoljno, a i cena je 2.000 dinara dnevno, a šljiva je 15 dinara i onda se to teško uklapa. Ali živimo, moramo – objašnjava pokazujući na lepo aranžirani štand iza sebe.

Dva su velika problema, kaže Vilotić, jedan važan što mladi odlaze sa sela i drugi što ljudi ne znaju da se ujedine.

– Već početkom godine ljudi su u dugovima, a da smo složni pa da ne beremo, ovako svake godine sve je isto. Stenlej je 15 dinara, „požegača“ 25 dinara, a sve bi trebalo da bude i do 10 i 15 dinara više da bi se isplatilo – navodi Vilotić.

Svaki štand sportske hale u kojoj je Sajam bio smešten je bio savršeno aranžiran. Zanimljiva pakovanja, kreativnost u svakoj teglici, velikoj ili maloj flašici rakije. Čak i u svakom kolaču, a bilo ih je baš dosta. Od šljiva, uglavnom. Cene su raznovrsne, jer sve zavisi od pakovanja, ali najčešće je tegla pekmeza ili džema 300 dinara, a litar rakije 500 dinara.

– Po sajmovima dosta prodamo, ali i preko interneta i kući – kaže Marijana Damjanović iz sela Lopate. Šljivu proizvode na dva hektara, ali imaju i drugog voća. Ipak, najviše se traži sve od šljive – pekmez, džem, slatko i rakija.

U Osečini su izgleda na vreme shvatili koliko je isplativije preraditi šljivu i kupcima ponuditi gotov proizvod. U celoj Srbiji godišnje se preradi i do 600.000 tona ovog voća. U Osečini je to nekih 30.000 tona, od čega dve trećine ode na sušenje u 200 mini sušara koliko ih ima u kraju. Osušena šljiva se proda po višestruko većim cenama, a Osečina je i najveći domaći izvoznik suve šljive. Nekih 600 tona ode za Rusiju, Italiju, Francusku i Poljsku.

Skoro 65 odsto ukupne domaće proizvodnje šljive završi u rakiji. Upravo, to je osnovni proizvod Pauna Srećkovića. Dok stoji iza štanda ima puno posla, malo-malo neko ispije čašicu šljivovice koju je izložio. Stariji gospodin zatražio je još jednu – ako može. Sipao mu je Paun još jednu.

– Od petsto do hiljadu kila – odgovara na naše pitanje koliko je ispeče godišnje. Zadovoljni su, kako kaže, on i baba donekle, dođe im to što se bave šljivom kao dodatak na penzije. Ima dva hektara ili, kako on kaže, „500 drveta“ i najveći deo onoga što uberu ode u rakiju.Podršku proizvođačima na Sajmu u Osečini dali su i NALED i USAID, a direktor USAID Projekta za konkurentnu privredu, Aleksandar Pavlović, ističe za Danas da je kao deo jednog od projekata formirana asocijacija sa devet izvoznika suvih šljiva. „Ideja je da se otvore nova tržišta, da se dovedu kupci iz Evrope, tamo gde nas sada nema i da se naš „stenlej“ pozicionira kao različit proizvod na njihovim tržištima. Ne možemo da ga prodamo kao suvu šljivu, jer Čileanci prodaju suvu šljivu koja je slađa, a jeftinija. Ali možemo da ga prodamo kao dijetalni proizvod, jer ima ubedljivo najviše antioksidanata u sebi i vrlo malo šećera“, navodi Pavlović.

Izvor:https://www.danas.rs/ekonomija/sljiva-sve-vise-stanovnika-sve-manje/

Međunarodni sajam šljiva, 14. po redu, počeo je danas u Osečini, a na otvaranju je državni sekretar u Ministarstvu privrede Dragan Stevanović poručio da „plavo zlato”, kako meštani zovu šljivu, i zaslužuje takvu manifestaciju s obzirom da u tom kraju od nje živi direktno ili indirektno 60 do 70 odsto stanovništva.

Na otvaranju Sajma rečeno je da je Srbija druga zemlja u svetu po proizvodnji šljive, odmah posle Kine, a Stevanović je kazao da će država pomoći proizvođačima kako bi, u nekim narednim godinama, Srbija i Kina zamenile mesta.

"Predstavnici Vlade Srbije su spremni da u narednom periodu sarađuju i razgovaraju s proizvođačima o tome kako država može da im pomogne da bi povećali proizvodnju šljive”, rekao je Stevanović na otvaranju Sajma i pozvao učesnike Sajma da u najboljem svetlu predstave svoj biznis i iskoriste priliku da uspostave kontakt sa budućim potencijalnim partnerima, sa kojima će razmeniti znanja i iskustva, prenosi Tanjug.

Stevanović je kazao da je država svih ovih godina stavljala na raspolaganje značajna sredstva za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, i dodao da će nastaviti da podržava taj sektor koji je značajan za razvoj ekonomije.Otvaranju sajma prisustvovali su i predsednik opštine Osečina Dragan Aleksić i ambasador Kipra Konstantinos Elijades.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/436868/Otvoren-14-Medunarodni-sajam-plavog-zlata-u-Osecini

Mnogi šumadijski šljivici plave se ovih dana. Proizvođači nisu zadovoljni kada šljiva ne rodi, ali ni onda kada prerodi.Direktor Instituta za voćarstvo u Čačku Milan Lukić kaže da je šljiva dobro rodila i da su ove godine bili povoljni vremenski uslovi. "Bilo je sasvim dovoljno padavina, ali neravnomerno raspoređenih. Imali smo i česte pojave grada na pojedinim područjima, tako da je kvalitet šljive u tim područjima jako loš. Generalno, tamo gde nije bilo grada, imamo dobar kvalitet i zadovoljavajući prinos svih sorti", kaže Milan Lukić.

Sorta čačanska rana, koja prva stiže za berbu, rodila je ove godine odlično. Međutim, zbog velike ponude, voćari iz Šumadije nemaju kome da je prodaju, a nisu zadovoljni ni cenom.

Ono što hladnjačari nisu otkupili za izvoz, može da se iskoristi samo za industrijsku proizvodnju. Raduju se samo proizvođači rakije.

"Čačanska rana je sorta stvorena u Institutu za voćarstvo. Ona je prvenstveno stona sorta šljive, krupnih plodova, plavo obojena. Jako je dobra i zgodna za upotrebu u svežem stanju, ali nije pogodna za proizvodnju rakije. Međutim, ove godine, kada je poremećaj na tržištu, kada nema puno otkupa, proizvođači su se odlučili za proizvodnju rakije, što nije najsrećnije rešenje", kaže Milan Lukić.

Lukić objašnjava da je poremećaj na tržištu prisutan, pre svega, jer je rusko tržište postalo probirljivije.

"Traže izuzetno ujednačen i dobar kvalitet ploda, a to je problem za naše proizvođače", ističe Lukić.

Srbija je jedan od najvećih proizvođača šljiva u svetu. Od ukupno gajenog voća u našoj zemlji, 40 odsto čini šljiva. U odnosu na proizvodnju, izvoz nam je mali.

"Srbija je tradicionalno poznata po proizvodnji šljive i šljiva je naš brend. Imamo dobar prinos i kvalitet. Ono što nije dobro jeste mali procenat zasada u kojima se primenjuju sve agro-tehničke mere, sistemi za navodnjavanje i protivgradne mreže. Zbog toga nemamo ujednačen kvalitet i količinu u pojedinim regionima", objašnjava Lukić.

Za profesionalne zasade voća potrebna su velika ulaganja. Resorno ministarstvo i lokalne samouprave daju subvencije proizvođačima.

"Ministarstvo poljoprivrede sa najmanje 50 odsto subvencija pomaže izgradnju protivgradne mreže, sistema za navodnjavanje ili kupovinu sadnog materijala, a sve lokalne samouprave imaju ingerencije da dodatno subvencionišu proizvođače na svojim područima", kaže Lukić.

Direktor Instituta naglašava da se proizvodnja šljive isplati, ali da je voćarstvo ozbiljan posao koji zahteva velika ulaganja da bi rezultati bili zadovoljavajući.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3605761/sljive-rodile-raduju-se-samo-proizvodjaci-rakije.html

Šumadija, zapadna Srbija, Podgorina plave se od opalih, neobranih ranih sorta šljive koje nisu našle put do kupaca. Sve i da hoće, proizvođači rod teško mogu da prodaju, pa čak i za bagatelnu cenu od 10 dinara koliko se nudi, jer otkupa u nekim krajevima nema.

Nemaju kuda proizvođači čačanske rane nego da rod ostave za rakiju ili ga prodaju destilerijama koje kilogram plaćaju 10 dinara, ili da ga prosto puste da istruli. A prošle godine u ovo vreme istu šljivu su davali hladnjačarima za desetostruko više novca.

- Vagoni šljive leže po voćnjacima, žalosno je ovo i videti. Nema narod račun da kupi šljivu. Prošle godine otkupljivači su izašli sa cenom od 100 dinara, vremenom je spustili na 80, pa na 60 dinara. Ovog leta cena je 60 dinara za prvu, a 40 za drugu klasu. Prvoklasnu šljivu niko nema, jer hladnjačari traže dlaku u jajetu da obore cenu. Na sve to, otkup čačanske rane je trajao svega tri dana, a počeo je dok je šljiva bila još zelena. Onda su se pojavili otkupljivači šljive za rakiju, njima smo prodavali za 10 dinara, ali samo tri dana, s tim nisi mogao da im predaš više od 1.500 kilograma dnevno - priča Zorica Stojković, proizvođač iz Gornje Trnave kod Topole.

Jovan Milinković, savetodavac za voćarstvo i vinogradarstvo u Savetodavnoj stručnoj poljoprivrednoj službi Valjevo, kaže za „Blic“ da je potražnja za ranim sortama šljive, uprkos činjenici da je rod daleko manji nego prošle godine, beznačajna.

- Čačanska rana se otkupljivala samo tri dana, zato što je potražnja sa ruskog tržišta veoma mala, a naše tržište ne može da apsorbuje ni stoti deo količina koje imamo. Narod smo koji veoma malo jede šljivu. Čačanska lepotica pre 15 godina bila je pravi hit i postizala cenu od 50 dinara, a sada ne može ni 15. Poneki hladnjačari je otkupljuju, seku je kao polutku i zalede i tako je izvoze kada nađu kupca - objašnjava on.

Nešto ozbiljno mora da se menja u šljivarstvu, dodaje on, ako Srbija želi da ova grana voćarstva opstane.

- Najpre se mora znati za koga šljivu proizvodimo, a najgore od svega je što ona nikome ne treba. Čačanska rana je pravljenja za potrošnju u svežem stanju i mi nemamo kvalitetniju sortu u ovom periodu zrenja. Pojedine destilerije je otkupljuju i od nje prave rakiju dobrog kvaliteta, ali u manjim količinama jer ona ne nakuplja dovoljno šećera. Zbog toga nude manju cenu - priča Milinković.

Proizvođačka cena kilograma šljive, priča ovaj stručnjak za voćarstvo, iznosi 8-9 dinara, plus 7-8 dinara za troškove berbe.

- Kad se obe stavke saberu, a otkupna cena je 15 dinara, jasno je što ljudi ne beru šljivu. Istina je da će se peći više rakije, ali ni sa njom ne znamo šta ćemo - dodaje Milinković.
Raznim mahinacijama, u kojima nisu učestvovali proizvođači, smatra Andrija Radulović, diplomirani inženjer voćarstva i vinogradarstva iz Užica, zatvorili smo vrata ruskog tržišta i tome šljiva ove godine, kao prošle jabuka, plaća ceh.

- Pričalo se da su naši izvoznici kupovali šljivu iz Poljske pa je prodavali u Rusiju kao našu. A Rus je ozbiljan kupac, neće da dozvoli da ga neko vara. Jedini način da povratimo rusko tržište jeste da država obezbedi plasman šljive direktno tamošnjim kupcima, bez posredstva mešetara. I ako se to obezbedil, treba imati u vidu da je Rusija probirljivija i ima rigoroznije kriterijume od Zapada - priča Radulović.

Kao i njegov kolega iz Valjeva, i on potencira: „Može se šljiva ispeći za rakiju, ali ni ona više nema prođu.“
Rakiju će ove godine, u nedostatku kupaca, peći Milutin Rakić koji u Krivaji kod Šapca ima devet hektara pod šljivom. Svih 10 tona čačanske rane ostavio je u kominu. Pretpostavlja da će slično učiniti i sa sortama koje kasnije dolaze na berbu, jer se otkupna cena ne zna.

- Lepotica je krenula, ali je niko ne otkupljuje. Priča se o ceni od 15 dinara, ali se niko još nije pojavio da traži robu, tako da će i ona najverovatnije da završi u komini - kaže on.
Cena kasnijih sorti, poput stenleja, priča ovaj voćar, formira se tek kada krene branje.

- A sa njim kreću i ucene hladnjačara. Dva-tri dana obore cenu pod izgovorom da imaju puno šljive i nemaju gajbe, da nisu zainteresovani za otkup, a onda nemoćnom seljaku, koji se već uhvatio za glavu jer ne zna šta će sa rodom, ponudi cenu 50 odsto nižu - veli Rakić.
Ove godine ispunjeni su svi uslovi da cena bude visoka, kaže Milutin Rakić, jer je rod prepolovljem u krajevima poznatim po gajenju ovog voća. Ipak, siguran je da šljiva neće biti adekvatno plaćena zbog male potražnje.
- Izgubili smo poverenje inostranih otkupljivača. Kad roba krene za izvoz, sve šljive su na kamari, ne zna se koju je proizveo Mića Rakić a koju Đura Đurić. Đura nije ispoštovao karencu, a Mića jeste. Ne zna se ko je kriv, ali se kamioni šljive vrate iz Rusije - priča poljoprivrednik iz Krivaje.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/tuzna-slika-iz-srpskog-sela-nacionalno-voce-neobrano-kilogram-daju-za-10-dinara-ili/2vfmy2p

Niska otkupna cena čačanske rane šljive od 10 dinara, ali i slab otkup, doveli su do očajanja mnogobrojne proizvođače šljiva u selu Trnava kod Topole. Mogu da biraju: ili će šljive otići u rakiju, ili će ih prodavati po trenutnoj otkupnoj ceni ili će "plavo more" ostati na zemlji.

U Gornjoj i Donjoj Trnavi, selima sa najvećim brojem šljivika u Šumadiji, ovih dana vlada muk i ogorčenost zbog niske otkupne cene čačanske rane. Iako je rod ove godine solidan, a voće samo po sebi krupno i atraktivno na oko i nepce, voćari krše ruke, a retki su koji uopšte hoće i da pričaju. Kažu da nemaju više šta da kažu. Oni koji su bili raspoloženi da otvore dušu prvo napominju da više nema svrhe ulagati i raditi. Evo njihove računice.

Čačanska rana prvog dana otkupa bila je 60 dinara pa 40 i posle nekoliko dana, pala je na 10 dinara. "Tu šljivu prošle godine prodavali smo za 100 dinara i cena je tokom otkupa pala na 60. Razlika je što je prošle godine otkup trajao mnogo duže, a ove godine svega dva do tri dana. Ljudima jednostavno nije šljiva stigla da sazri i sada smo primorani da je dajemo u bescenje", kaže Svetomir Stojković, iz Gornje Trnave kod Topole.

Stojković ima šljive svih sorti na 1,6 hektara. Ova godina za njega bila je katastrofalna do te mere da smatra da više nema svrhe ni ulagati, ni raditi.

- Razmišljam da naredne godine prestanem da ulažem i da čekam šta će šljivik sam da uradi. Nemam drugog izbora - dodaje ovaj voćar.

- Juče sam 1,5 tonu predao sam po deset dinara. Ostatak ću da ostavim na zemlji. Neka trune. To je otprilike oko četiri tone. Nemam račun da plaćam berače i gajbice. Imam komšije koji se bave i stočarstvom, tovom, povrćem, sve je to na rubu propasti. Ostaće zemlja bez sela i bez naroda na selu. Svi negde idu i svi će da odu. U minusu sam. Nenormalno je skupa hemija, nafta. A imam šljivik star osam godina, znači tek je sad u punom rodu - ogorčen je Stojković.

Proizvođači kažu da ih pored izuzetno niskih cena muči i traljav otkup, koji kratko traje. Petar Prokić iz Gornje Trnave, koji ima 3,5 hektara šljive i sa prosečnim prinosom od 25 tona, tvrdi da je otkup za čačansku ranu trajao samo dva dana.

- Prva klasa mora da bude 45 milimetara prilikom kalibraže, ali domaćinima nije sazrela šljiva, pa sad sve, i prvu i drugu daju po 10 dinara. Još veći problem je što otkupljivači neće ni to, tako da gro voćara kupi šljivu za rakiju i ostaje bez živog novca u sezoni na koji su računali - kaže Prokić. On je primetio i još jedan problem.

- Malo je otkupljivača. Prošle godine u Trnavi bilo ih je deset, ove godine samo troje. I oni su tražili samo prvu klasu. Po ovakvoj ceni, ne isplati se nikako predavati. Samo gajba skida pet dinara po kilogramu, plus berači - objašnjava Prokić.

U Trnavi i susednim selima ovih dana stiže za berbu i čačanska lepotica. Prošle godine otkupna cena je bila 40, a ove godine počela je sa 35 dinara. Prokić se pita koliko dugo će trajati otkup i za nju i do koje najniže cene će ići.

Goran Simić, iz istog sela gaji šljivu na oko 1,6 hektara. Kaže da je nagli prestanak otkupa zakopao mnoge voćare iz ovog kraja. Ili prodaju po 10 dinara ili kupe za rakiju.

- Ove godine oko 60% roda šljive iz našeg i okolnih sela završiće po ceni od 10 dinara ili će otići za rakiju. Trnava i Čumić u čitavoj Šumadiji pretežno gaje šljivu. Sa 10 dinara ne može da se podmiri nijedan trošak. Ljudi su jednostavno očajni - kaže Simić.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2577776/cacanska-rana-samo-10-dinara-rod-odlazi-u-rakiju-ili-ostaje-na

Zbog nepovoljnih vremenskih prilika šljive i višnje upola manje su rodile nego prethodne godine u Topličkom kraju. Na mesec dana do početka berbe višanja, najvažnije pitanje za proizvođače je da li će zbog slabije ponude otkupne cene biti nešto više, ali za sada o tome niko ne želi da govori.Nakon prošlogodišnje rekordno rodne godine, u blačkim šljivicima ovog proleća sasvim drugačija slika. Voćari se uglavnom žale da u dobrom delu voćnjaka šljiva će biti taman za džem, slatko.

"Vremenski uslovi su toliko loši bili, evo i sada samo što nam sneg ne pada, da je se šljiva mnogo proredila", kaže Jugoslav Azdejković, voćar iz Đurevca kod Blaca.

Bojan Nikolić iz Opštine Blace ističe da je u ovoj godini u Blacu šljiva drastično manje rodila, odnosno ponela roda u odnosu na prošlu godinu.

"Opet i tu postoje sporadični slučajevi, neki voćnjaci su bolje rodili, neki lošije, a neki vrlo malo imaju", dodaje Nikolić.

Nešto je bolja situacija u zasadima višanja u prokupačkom kraju, ali ni približna prošlogodišnjoj kada ih je bilo toliko da je značajan deo ostao i neobran.

"Zbog velikog broja kišnih dana u toku cvetanja, tako da je oprašivanje bilo veoma loše za višnju i održalo se nekih 50 do 60 odsto roda", objašnjava Saša Milosavljević iz Visoke poljoprivredno-prehrambene škole u Prokuplju.

Poznavaoci prilika u agraru slažu se da zbog sličnog stanja i u drugim voćarskim regionima Srbije šljive neće biti dovoljno da podmiri potrebe tržišta, dok bi procenjeni rod višanja bio sasvim u skladu sa trenutnim kapacitetima za smeštaj i preradu.

"Praktično smo na nivou prošlogodišnjih kapaciteta. Rod oko sto hiljada tona u Srbiji što se tiče višnje biće adekvatno prerađen, preko sto hiljada tona biće problema", navodi Dragan Paunović iz Privredne komore Srbije.

Iako će berba višanja u nižim predelima u Toplici početi za oko mesec dana, još uvek nema naznaka otkupne cene.

"Zalihe postoje, ali sve će uglavnom zavisiti od stanja na tržištu, odnosno od ponude voćarskih kultura", naglašava Paunović.

U Topličkom kraju voćarska proizvodnja dominantna je u odnosu na druge grane poljoprivrede i od nje živi na hiljade domaćinstava.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3518253/sljive-i-visnje-manje-rodile-hoce-li-otkupne-cene-biti-vise.html

Još u vreme vođe Drugog srpskog ustanka, Miloša Obrenovića, koga je skupština narodnih starešina 18. novembra 1817.
godine proglasila za kneza srpskog naroda, Srbija je ulagala u razvoj voćarstva, tako da je danas poznato da je u tadašnjem periodu modernim rečnikom rečeno Srbija bila tržišni lider u ovoj proizvodnji.
Zabeležen je primer iz valjevske nahije iz tog doba da je 1831. godine kapetan Pavle Simeunović, upotrebio 885 poslanika koji su mu te godine orali u šljivicima, a kasnije tresli i kupili šljive. I kod člana suda Matije Nenadovića kojem su 1.005 poslanika prikupili 175 kazana šljiva. Razvoj šljivarstva u Srbiji započinje sredinom 19. veka do kada su korišćene pre svega za rakiju i pekmez, a 1864. godine započinje se sa sušenjem šljiva u većem obimu. Tako je tri godine kasnije Srbija izvezla 4.200 tona suve šljive u vrednosti 84.000 dukata. Jedanaest godina kasnije ekspanzija se nastavlja jer je većina vinograda uništena filokserom. Prema istorijskim podacima 1887. godine izvezena je 41 290 tona suvih šljiva, i u to vreme trgovina šljivama i rakijom zavisila je od mogućnosti prodaje. Trgovinu su obavljali uz pomoć kirajdžija koji su za ove potrebe formirali karavane. Prevoz robe bio je na konjima, magarcima i mazgama.
Nakon kirajdžije u 19. veku pojavile su se rabadžije. Oni su takođe išli u karavanima, ali sa upregnutim volovima u arabu (naziv za kola koji potiče iz Male Azije, a do nas je došao preko Turaka). Kada su prvi put ovakva kola došla iz Beograda u Požegu 1847. godine narod se sjatio da vidi to novo čudo, verovatno ništa manje zadivljen od onoga što viđaju na današnjim sajmovima automobila.

Na osnovu iskopina u Bosni gde su pronađene koštice trna i trešnje, utvrđeno je da su stari Sloveni znali za šljivu pored jabuke, kruške i oraha. Možda niste znali, ali čuvenu sortu šljiva na našim prostorima POŽEGAČU odnosno MADŽARKU, doneo je 333. godine pre naše ere, niko drugi do Aleksandar Makedonski. Zanimljivo je i to da je Aristotelov učenik Teofrast, prvi opisao tri sorte šljive koje su na teritoriji današnje Italije prenete iz Grčke, a odatle dalje širom Evrope.
Poslednjih decenija dvadesetog veka stvoren je veliki broj sorti, tako da ih danas ima više od 2.500. Plavo voće u svetu zauzima dva miliona hektara, od čega je više od polovine u Kini. Svetska proizvodnja šljive je devet miliona tona, a prosečan prinos četiri tone. Kada je u pitanju listopadno drveće, šljive se nalaze na četvrtom mestu u svetu.
Više se gaje jabuke, kruške i breskve. Do devedesetih godina dvadesetog veka SFRJ je bila među prve tri zemlje u svetu po proizvodnji šljive, od čega 65% je bilo na teritoriji današnje Srbije. Sa ovakvom impresivnom istorijom, rakija je dobila nekoliko poslovica poput onih: „Bog je dao šljivu a đavo peče rakiju“.
Kada vam neko donosi dobre vesti kaže se: „E, takvu mi rakiju ispeci“. Takođe, čuvena je i ona: „Ko rakiju večera vodu doručkuje“, „Ako ti rakija smeta poslu, ostavi posao“ i za kraj recimo i ovu: „Pijanoj snaši mili su deveri“. Međutim, ne treba zaboraviti da je šljiva ostavila traga i u nazivima sela. Tako ima mo selo Šljivovice na Zlatiboru, Šljivovac pored Malog Crnića, Šljivova pored Krupnja, Šljivići pored Ivanjice, Šljivovik na Suvoj Planini, Šljivar kod Zaječara i dr.

Izvor:Agropres magazin

VALJEVO – Da je lako proizvesti hranu po principima organske poljoprivrede a daj je taj proizvod teško plasirati na tržište uverio nas je i Valjevac Čedomir Đurđević. Poslom tehnologa za koji se i školovao bavi se već 35 godina a organsku šljivu gaji poslednjih pet. Kada je počinjao ”kraljica voća” bila je na 60 hektara a sada na 30 i ”pitanje je kaže da li će održati tu proizvodnju”. Na obroncima Povlena, Medvednika, delom Maljena, Sokolskih planina i Vlašića sazreva šljiva gajena po organski principima uz minimalnu upotrebu pesticida i hemijskih preparata.

”To su pre svega autohtone sorte šljive ‘’dorosavka’’, ‘’crvena ranka’’, ‘’metlaš‘’, ‘’pošarka’’, ‘’požegača’’. U ovoj proizvodnji prinosi u odnosu na konvencionalni način su za oko 30 posto manji. Prinos se po stablu kreće od 15 do 20 kilograma, a u rodnim godinama i do 25 kilograma. Kvalitet ovog roda je lošiji od onog koji je intenzivno štićen hemijskim sredstvima, ali mi to u preradi prevazđemo”, kaže Đurđević i dodaje da se jednim delom radi o sopstvenim zasadima a delom je to ugovrena proizvodnja.

Plave plodove prerđuje u rakiju a od prošle godine od njih spravlja i organski namaz bez šećera i aditiva, sa malo suve materije.  Svi proizvodi su dobro ocenjeni od strane potrošača i struke  a nagrađeni su medaljama i diplomama, ali to kaže Đurđević nije dovoljno jer teško može da ih plasira na tržište. Na ovogodišnjem četvrtom Međunarodnom festivalu tradicije i prirode ”Žestiva” održanom u Užicu rakija od šljive i travarica nagrađene su zlatnim medaljama, dok se sa 13. Sajma etno hrane i pića u Beogradu Žurđević vratio sa tri diplome za klekovaču i travaricu, organsku rakiju od šljive i voćni namaz od organske šljive.

” Organski namaz smo proizveli u saradnji sa jednim profesorom sa Tehnoločkog fakulteta u Beogradu. To je proizvod od ćiste šljive. Nije ga problem proizvesti ali je teško naći tržište. Uzorke sam slao i u Češku, Slovačku, Nemačku, Austriju, Sloveniju ali i pored Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju mi nailazimo na barijere koje su van tog sporazuma i koje mi ne možemo da prevazđemo”, priča naš sagovornik i dodaje da je 2012. godine ukupna proizvodnja u njegovoj firmi  ”Eko tehnology”iznosila skoro 50.000 litara, a ove godine je kaže samo  održaostatus zasada organske proizvodnje a ”nisam preradio ni jedan kilogram organske šljiive, sve je prodato kao konvencionalna. Razlog nije bio u tome što nismo hteli da radimo već što nema tržišta ili smo preskupi u odnosu na uvozne proizvode”.

Prema njegovim rečima u odnosu na zemlje u okruženju ova proizvodnja u Srbiji je znatno skuplja. Kaže da mnogi proizvođači odustaju i počinju da uvoze organske proizvode i dodaje da su u povoljnijem položaju oni koji samo rade primarnu proizvodmju i tu robu prodaju na pijaci.

”Ovaj proizvod skuplji je od onog proizvedenog na konevencionalan način a opet skupljii od organskog iz uvoza. Nama su konkurencija proizvođači iz Bugarske jer oni imaju veće subvencije i ne plaćaju sertifikaciju, jer država izdaje sertifikate. Ja plaćam dvostruko sertifikaciju  biljne proizvodnje i preradu. Dolazimo do toga da sam ja po jedinici proizvoda skuplji za 50 evro centi do jednog evra. Ove godine izdaci su malo manji iz razloga što samo plaćam održavanje sistema što je 600 do 700 evra a kada sertifikujem i proizvodnju tada cifra dostiže i 2.500 evra. To je velika stavka. Mi ne možemo da dođemo ni do kupaca jer postoji barijera izmđu mene kao proizvođača iz Valjeva i na primer kupca u Beogradu. Kada me pitaju gde mogu da kupe ove proizvode ja ne znam šta da im kažem jer se prodaju u samo dve radnje. Neće niko da pređe sa jedne na drugu stranu Beograda da kupi jedan proizvod a Valjevo nema tržište za ove proizvode. Sa druge strane mi ne možemo da uđemo u velike trgovinske lance koji su preskupi ”, navodi Đurđević.

Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 2017. godine organski proizodi u Kolubarskom okrugu gajeni si na 572 hektara, što je svega četiri odsto od ukupnih površini koje se nalaze pod ovom proizvodnjom u Srbiji.

Izvor:

https://patak.co.rs 

Da od poljoprivrede i poštenog rada na selu u Srbiji može pristojno da se živi dokazuje primer četvoročlane porodice Varaklić iz Sedobra, sela desetak kilometara udaljenog od Prijepolja. Nakon završenih studija u Beogradu Dragana (30) i Aleksandar (32) odlučili su da se vrate iz prestonice i da sviju gnezdo u rodnom selu. I ako je u vremenu kada su u Sedobro ponovo stigli u celoj Limskoj dolini vladala prava pomama za proizvodnjom maline, ovaj domišljati par odlučio se da krene sa sušenjem i preradom prvo šljive, a kasnije i ostalog voća, što se ispostavilo kao odličan poslovni potez. Sada dnevno tokom sezone prerade više stotina kilograma voća, ubranog sa porodičnog imanja, i sve to plasiraju na tržište širom zemlje.Retki su primeri mladih iz ruralnih sredina koji jednom napuste rodni kraj, da se ponovo bar u ranoj mladosti u njega vrate. Ipak, primer Dragane i Aleksandra pokazuje drugačije i šalje jasan signal da bi poljoprivreda i jačanje sela mogli biti pokretač odumrle privrede celom kraju.

Aco je živeo u Beogradu deset, a Dragana pet godina. Oboje su završili fakultete, on je inženjer elektroenergetike, a ona master ekonomista. Kad su odlučili da zakorače u zajednički život, vratili su se u Prijepolje i tu zasnovali porodicu. Bez posla i sa željom da rade nešto u čemu će cela familija učestvovati.

- Pošto nismo imali dovoljno novca da pokrenemo posao, pratili smo konkurse i gledali gde bismo mogli da nađemo investitora. Usmerili smo se ka onome što smo imali na imanju, a to su bili voćnjaci. Regionalna razvojna agencija Zlatibor je raspisala konkurs u saradnji sa USAID Srbija, na kojem smo prošli i tako je sve krenulo - kaže Dragana.

Sa prostranog imanja Acovog oca, od šest hektara, na kojem se nalaze zasadi šljiva, jabuka, dunja, oraha, krušaka bračni par Varaklić ubirao je plodove, a potom ih sušio i dalje prerađivao. Od nedavno u sušari počela je priprema novih proizvoda - čipsa od jabuke, kruške i dunje.

- U jesen 2015. godine smo osušili prve šljive i ubrzo su počeli da nam se javljaju prijatelji i komšije sa željom da i oni uslužno suše voće kod nas. To smo iskoristili da dodatno otkinemo neki dinar. Nedugo zatim krenuli smo da punimo suve šljive medom i orasima i da se polako probijamo na tržištu. Sada vođeni logikom da treba da napravimo nešto za ljude koji u ovom vremenu dosta vode računa o ishrani i traže neprskano voće došli smo na ideju da pravimo čips od voća. Tu su se naročito dobro pokazale kruške, dunje i jabuke - priča glava porodice Aleksandar.

Sedobro je selo nadaleko čuveno po proizvodnji dobre rakije, pa sve voće koje se ne preradi u sušari završi u drvenim kacama, odakle se prerađuje u rakiju.Uz mamu i tatu, dedu i babu i deca su uključena u proces proizvodnje. Iako mali, Sofija (5) i Vukašin (4) vole da pomognu starijima.

- Slažu šljive, dodaju nam drva, a Vule čak pokušava motkom da trese orahe. S druge strane, Sofija se takmiči ko će pre da napuni kantu sa šljivama, ja ili ona - sa osmehom na licu priča Dragana.- Rakijski kazan nabavljen je pre više od šest decenija i od tada nije pomeren sa mesta gde se i sada nalazi. Na njemu ništa nije rađeno, jer je napravljen od visokokvalitetnog materijala. Nekada smo pekli više od dve tone rakije, sada zbog prerade voća ta količina je znatno manja. Ove jeseni u kace i burad stavljeno je više od 50 metara šljiva, kruške, dunje i jabuke - kaže Milanko.

Izvor:http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:761709-OD-SLjIVA-SE-DOBRO-ZIVI-Mladi-bracni-par-zasukao-rukave-u-rodnom-kraju

Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Branislav Nedimović, otvorio je u petak 13. Sajam šljiva u Osečini, naglasivši da Vlada Srbije priprema poseban program koji će da podstakne prerađivačku industriju, u kojoj je u poslednje dve decenije otvoreno veoma malo kapaciteta. Nedimović je naglasio da bez prerađivačkih pogona nema dobre akumulacije niti se može napraviti nikakva dodata vrednost.

Najavio je Nedimović da će “Budimka” iz Požege za mesec dana biti na prodaji, da bi uskoro sa Privrednim sudom u Valjevu trebalo da se reše problemi tamošnje “Srbijanke”, te da se ti kapaciteti, očišćeni od relikta prošlosti ponude investitorima.

Takođe, da će se na području Priboja graditi prerađivački kapaciteti za voće, vredni oko 10 miliona evra. Sajam šljiva u centru Podgorine ove godine je okupio oko 200 izlagača iz Srbije i regiona. Osim šljive i njenih prerađevina, predstavljena je i oprema i mehanizacija za proizvodnju ovog voća, te narodna radinost.

- Ide bolje vreme za prerađivačku industriju, bez koje ćemo samo prodavati jeftinu sirovinu – rekao je Nedimović. - Preradni kapaciteti su i odgovor na niske otkupne cene, jer kad prodajete sirovinu nekome ko je odvlači iz Srbije, onda nema nekog velikog izbora. A kad u državi postoje dva ili tri izbora, gde može da se roba preradi, to automatski diže cene. Sa desetak ozbiljnih, dobro raspoređenih prerađivačkih kapaciteta u voćarstvu i povrtarstu, Srbija završava posao.

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Септембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30