Чланци поређани по датуму: utorak, 03 novembar 2020 - AGROPRESS - Udruženje novinara za poljoprivredu

Početkom XX veka cena ćurećeg mesa iz Jagodine određivala je cenu ćuretine na Londonskoj berzi. Jagodina je nekada bila centar proizvodnje ove živine sa čuvenom rasom jagodinska ćurka. Godišnja proizvodnja i tov dostizao je 700.000 komada najkvalitetnijih ćuraka. Zbog toga je ćuran postao simbol grada i
zaslužno dobio mesto na grbu Jagodine. Danas, od ćuraka u ovom gradu nije ostalo ni traga, a karakteristično ćurlikanje ovih ptica sve manje se čuje u seoskim domaćinstvima.

Ko je proterao ćurke?
Ćurka (lat. Meleagris) je najkrupnija živina iz roda koka, prepoznatljiva po kožnim izraslinama koje vise preko kljuna. Ženka je manja od mužjaka i ima manje raskošne boje. Domaća ćurka je neletačica sa rasponom krila od 1,5 do 1,8 metara. Indijanci u Americi pripitomili su divlju ćurku i gajili je vekovima pre dolaska Evropljana. Prvo jato domaćih ćuraka u Evropu su doneli Španci, a 1880. nekoliko matičnih jata naseljeno u prostore šumske uprave Grafeneg u Austriji. Kasnije je to isto urađeno u Mađarskoj odakle su ćurke stigle i u Srbiji.
Uzgoj ove najkrupnije živine je prilično lak i jednostavan, a meso izuzetno zdravo što je bio razlog zbog čega su se ove domaće životinje vrlo brzo odomaćile najpre u Vojvodini, a kasnije i u drugim delovima Srbije. Ćurke u ishrani zahtevaju “obroke” sa nešto većim procentom proteina, ali za razliku od kokošaka mogu da koriste i hranu sa nešto većim sadržajem celuloze što omogućava da se lakše prilagođavaju “na paši”, a sve to doprinosi da ishrana ćuraka može biti jeftinija u odnosu na ishranu kokošaka.

Šta kaže nutricionista?
Kako za Agrobiznis magazin objašnjava nutricionista i dijetetičar Kata Todorović ćureće meso je mnogo je zdravije u ishrani ljudi odnosu na sve ostale vrste mesa, pa i piletinu.
- Ćuretina, posebno belo meso, ima nizak sadržaj masti a izuzetno je bogato proteinima koje ime više od piletine. Ovo meso je bogato polinezasićenih masnim kiselina, pa se konzumiranjem ćuretine ne povećava holesterol kod ljudi, za razliku od ostalih vrsta mesa. Ćuretina se lako vari jer su mišićna vlakna kraća, finija i tanja, što znači da se brže i lakše termički obrađuje i priprema uz zadržavanje nutrijenata u hrani– rekla je Kata.
Ćureće meso je, kažu stručnjaci, bogato gvožđem, cinkom, vitaminima B kompleksa, a posebno selenom koji je zajedno sa B 3 i B 6 vitaminima neophodan za normalno odvijanje energetskog metabolizma svake ćelije u ljudskom organizmu.
- Odnos belog i crvenog, odnosno tamnijeg mesa, kod ćurke je nesrazmerno veći nego kod piletine, jer ćurke imaju veliki grudni deo, a manje batake u odnosu na ostatak tela. Dobra strana ćuretine je što, za razliku od ostalih vrsta mesa, nema specifičan miris, pa se uz začine lakše dijetetski priprema –
dodaje naša sagovornica.
Prosečna hranljiva (energetska) vrednost ćurećeg mesa u 100 grama je oko 160 kalorija, sadrži oko 25 grama proteina i 3 grama masti (od toga 1 g otpada na zasićene masti). Zato se preporučuje u dijetalnoj ishrani, a osim klasične pripreme mesa ćuretina je pogodno i za sušenje. Trgovci kažu da se ćureće meso slabije prodaje u supermarketima, što zbog cene, što zbog činjenice da smo izgubili naviku da jedemo ćuretinu koja je nekada redovno bila zastupljena na srpskoj trpezi. Slaba potražnja dovela je i do sve manjeg uzgoja ove živine u Srbiji koja se danas uglavnom gaji sporadično i za sopstvene potrebe.

Amerikanci pojedu naviše ćuraka
Za razliku od Srbije gde se ćuretina sve manje koristi, ovo meso je postalo specijalitet na trpezama širom Evrope i sveta. U Hrvatskoj je to pečena ćuretina s mlincima, u Mađarskoj se priprema u pikantnom umaku od pavlake, na Bliskom istoku ćurka se puni kus-kusom, suvim grožđem i pinjolima. Mlevenu
ćuretinu Italijani sve češće upotrebljavaju u lazanjama, dok se u Meksiku služi kao nadev u buritosima.
Ipak, najviše ćurećeg mesa se pojede u Americi i to za Božić i Dan zahvalnosti kada je pečena ćurka obavezna na trpezama Amerikanca. Ostalo je upisano u istoriji da je prvi obrok za proslavu Dana zahvalnosti u SAD bio pripremljen 1621. godine kada su se doseljenici iz Evrope sastali sa Indijancima da bi im
zahvalili na uspešnoj jesenjoj žetvi. Proslava Dana zahvalnosti zvanično je uvedena 1789. godine na preporuku predsednika Džordža Vašingtona, dok je 1941. godine predsednik Ruzvelt potpisao zakon kojim se i zvanično uspostavlja Dan zahvalnosti kao praznik, a obeležava se poslednjeg četvrtak u novembru.
Ćurke su, verovali ili ne nekada bile izuzetno cenjene u Srbiji, a često im je pripisivano i magijsko dejstvo. Srbi u Vojvodini su glavu ćurke ili guske ostavljali zajedno sa kljunom kao „čuvarkuću”, u Surduku su je stavljali pod prag da bi bilo napretka u kući, a ćuran je najčešće prinošen kao žrtva na
temelju nove građevine. Bilo kako bilo, jedno je sigurno ćureće meso je jedno od najzdravijih i trebalo bi ga jesti što češće zbog svih benefita po zdravlje čoveka.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Објављено у Živinarstvo
utorak, 03 novembar 2020 16:28

Dobra godina za šećernu repu

Ova godina ostaće upamćena kao jedna od boljih godina za proizvođače šećerne repe. I što se tiče prinosa i sadržaja šećera. Na njivama Zapadne Bačke, koja važi za jedno od povoljnih područja za proizvodnju repe dobri prinosi su od 70, pa i do 95 tona po hektaru. Ipak po nešto nižem prinosu izdvajaju se gornji tereni.
"Prinosi su različiti. Na gornjim terenima, prema severu bilo je 35 tona po hektaru, što je malo. Ali na mojim njivama rod je 89,5 tona po hektaru. Ima proizvođača i sa 95 tona", kaže Marko Žarkovački, poljoprivrednik iz Žarkovca."Posle četiri, pet godina došla je i za nas proizvođače repe godina u kojoj ćemo možda nešto i zaraditi. Kada pogledamo cenu kukuruza, onda je ta naša zarada ipak pod znakom pitanja. Jeste da šećerna repa donosi bolju zaradu, ali tu treba uračunati i to da ona smanjuje prinos kukuruza u sledećoj proizvodnoj godini za 15 do 20 posto, a mi obično kukuruz sejemo na repišta. Drugo ove godine imali smo 11 tretmana hemijom, a kod kukuruza jedan ili dva", kaže Zvonko Lukić, poljoprivrednik iz Nenadića.

Poljoprivrednici kažu da su ove godine što se tiče padavina i rasporeda padavina uslovi za proizvodnju repe bili dobri.

"Imamo sam sreće da je svakih 13 do15 dana padala kiša i to od 30 do 50 litara", kaže Žarkovački.

"Dobar raspored kasnijih padavinama pomogao je šećernoj repi", kaže Lukić.

Na području Poljoprivredne stručne službe Sombor repa je posejana na 8.500 hektara. Izvađeno je oko 85 posto zasejanih površina. Iako ima dobrih prinosa repe ima i parcela sa manjim rodom, pa prosečan prinos je oko 60 tona po hektaru.

Izvor:http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/backa/dobra-godina-za-proizvodjace-secerne-repe_1174530.html

Објављено у Ratarstvo i povrtarstvo
utorak, 03 novembar 2020 16:26

Gorski sir osvaja Evropu

U živopisnom selu Jazak, u podnožju Nacionalnog parka Fruška gora, preduzeće Gorski sir bavi se proizvodnjom kozjeg sira za srpsko tržište. Kozji sir je proizvod koji se, nažalost, svake godine sve ređe viđa na rafovima u prodavnicama.

Sunčanog septembarskog jutra, Ljiljana Paušić-Mojić, vlasnica preduzeća Gorski sir, dočekala je predstavnike Programa za razvoj finansijskog sistema u ruralnim područjima u Srbiji (SRFP) kako bi s njima razgovarala o proizvodnji kozjeg sira i povela ih u obilazak proizvodnih pogona. Reč je o programu kojeg finansira Nemačka razvojna banka KfW, a implementira Business and Finance Consulting (BFC). Cilj je da se unapredi pristup finansiranju i podrška konkurentnosti malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima u ruralnim područjima, a što bi rezultiralo unapređenjem mogućnosti za prihodovanje ruralnog stanovništva u Srbiji, prenosi portal Agrosmart tekst koji su predstavnici SRFP napisali nakon posete preduzeću Gorski sir.

Ova firma ima pet zaposlenih koji se bave proizvodnjom, prodajom, marketingom i isporukom sira. Zamisao o kompaniji Gorski sir nastala je 2013. godine kada se Ljiljana, inače advokatica po zanimanju, razmišljajući o pokretanju vlastitog biznisa, odlučila da otpočne proizvodnju kozjeg sira. Do ove zamisli nije došla ni brzo ni lako, pošto je najpre globalno tragala za pravom idejom pre nego što se opredelila za ovaj posao.

U Srbiji danas postoji veliki potencijal za proizvodnju hrane. Ljiljana napominje da nije sasvim sigurna kako je došla na ideju o kozama, koja joj je samo sinula jednoga dana, nakon čega je uradila istraživanje tržišta proizvoda od kozjeg mleka sa ciljem da za sebe pronađe tržišnu nišu. U principu, postoji samo nekoliko većih proizvođača kozjeg mleka i sira, ali širom Srbije postoje brojna poljoprivredna domaćinstva koja se na svojim farmama bave proizvodnjom kozjeg mleka i sira. Ljiljana je naposletku odlučila da će njihovu delatnost činiti mala firma, a ne kućna proizvodnja, koja će se baviti pravljenjem sireva vrhunskog kvaliteta koji će biti ekskluzivni proizvodi za prodaju na malo.

Najpre su počeli sa jednom kozom. Obilazili su farme koza u fruškogorskom regionu kako bi neposredno sticali praktično, a ne samo teorijsko znanje. Na taj način Ljiljana je sticala neposredna znanja o uzgoju koza. Izgradili su prvi pogon za proizvodnju sira na svega šest kvadratnih metara od montažnih panela, opremivši objekat najnovijom opremom za proizvodnju sira od nerđajućeg čelika.

Gorski sir je 2013. godine ponudio svoj proizvod jednom restoranu u Novom Sadu, gde su bili oduševljeni njihovim trudom, tako da su prvu porudžbinu dobili na licu mesta. Kad je dva dana kasnije ponovo došla, Ljiljana je videla da je sav sir otišao. Porudžbine su nakon toga neprekidno stizale.

Od stečene dobiti nabavljeno je još koza. Godine 2013. broj koza porastao je na 30, a 2018. godine na 120 koza. 2017. godine Ljiljana je shvatila da je svakodnevna briga, hranjenje i mužnja 120 koza dok se istovremeno proizvodi sir neefikasno i da iziskuje mnogo vremena. Zato su 2018. godine prodali koze, pa sada kozje mleko kupuju od četiri farme koza u okolini Jaska.

Posle pet godina gajenja i mužnje koza, Ljiljana je shvatila da neće moći da proširi posao pomoću ovog poslovnog modela. Oslobodivši se poslova mužnje, sad je u biznisu fokusirana na proizvodnju i prodaju.

Koze proizvode mleko deset meseci u godini i postepeno ga imaju sve manje u poslednjih pet meseci dok su dva meseca bez mleka. Koza će na ispaši davati 1,5 litra mleka na dan, a u ambaru dve-tri litre na dan. Kozje mleko i sir su zdraviji za piće i jelo od kravljeg mleka, jer su masne ćelije iz kozjeg mleka manje i lakše svarljive. Osobe koje imaju intoleranciju na laktozu ponekad mogu lakše da svare proizvode od kozjeg mleka.

Ljiljana se dva puta prijavila za poljoprivredne fondove koje dodeljuje pokrajina Vojvodina da bi povećala svoje pogone za proizvodnju sira, pa je prvi put dobila sredstva za izgradnju prvih 6 kvadratnih metara. Trenutno pogon za proizvodnju sira ima površinu od 120 kvadratnih metara i imaju manjak prostora. Srednjoročni planovi obuhvataju rasklapanje montažnog objekta i premeštanje na ravan teren gde bi pogon bio proširen za dodatnih 100 kvadratnih metara. Objekat se trenutno nalazi na brdu u stambenoj četvrti, što otežava isporuku mleka. Proširenje objekta bi omogućilo veću proizvodnju tvrdog sira, kome je potrebno da više vremena odstoji na polici. Zbog toga im je potreban veći prostor za skladištenje kako bi zaštitili sir koji mora biti u kontrolisanim uslovima.

Preduzeće Gorski sir godišnje proizvede svega pet do deset tona sira, koji se određuje kao luksuzni proizvod, ali se ova količina svake godine povećava. Preduzeće Gorski sir moglo bi da proizvede 20 tona godišnje, ali je, po Ljiljaninom mišljenju, bolje proizvoditi manju količinu sira koji je vrhunskog kvaliteta.

Firma Gorski sir je 2017. godine osvojila prve nagrade za kvalitet na Novosadskom sajmu poljoprivrede i u inostranstvu. Ljiljana je poslala uzorak svoga sira na svetsku smotru sireva u Londonu, gde je bila u konkurenciji sa još 3.500 izlagača, od kojih je samo 800 dobilo medalju kvaliteta, a Gorski sir je osvojio bronzanu medalju. Gorski sir redovno učestvuje na godišnjim sajmovima hrane, na Balkanskom festivalu sira (koji se održava u beogradskom Domu omladine) i na festivalu Ukusi Vojvodine.

Gorski sir je zakonski zaštićen brend. Ljiljana smatra da je važno da sir bude jasno vidljiv u pakovanju – ono što mušterija vidi to i dobije. Svo brendiranje urađeno je interno unutar preduzeća. Njihova roba može se naći u otprilike 20 maloprodajnih mesta u većim marketima.

Sirevi firme Gorski sir prave se u različitim vidovima i sastavu, a proizvode se u polutvrdom i tvrdom obliku. Od sireva sa posebnim ukusom zanimljiv je onaj sa sremušem, vrstom divljeg luka koji je nacionalno zaštićen i za čije branje i upotrebu je potrebna dozvola. Fruška gora je jedna od retkih lokacija u Srbiji gde ova biljka samoniklo raste. Ostali sirevi sa posebnim ukusom su: nana, biber, paprika, čili, mešani začini, hrastova aroma (posebna vrsta sira koji je odležao u hrastovini), voće, kozji sir koji je redovno odležao, i drugi.

Ove godine je na poslovanje uticao kovid 19, smanjivši prodaju za 50% u odnosu na 2019. godinu. Gorski sir svoje proizvode obično prodaje tako što jedna trećina ide maloprodajnim objektima, a dve trećine restoranima i hotelima. Usled pandemije nije moguće praviti bilo kakve pouzdane planove pošto se ne može putovati u Nemačku odnosno EU radi daljeg proširivanja poslovnih delatnosti.

Srednjeročno gledano, širenje poslovanja će iziskivati značajnu količinu vremena i novca, a to može da uradi samo Ljiljana. To će potrajati dve-tri godine, tokom kojih će biznis morati da se unapredi i da se fizički premesti na pogodniju lokaciju. U najgoroj varijanti, ovaj plan bi značio usporavanje poslovanja umesto povećanja prodaje. Za sada, Ljiljana je zadovoljna prodajom koja se ostvaruje preko restorana, hotela i odabranih trgovinskih lanaca u Srbiji s obzirom na to da je celokupna HoReCa (ugostiteljska) industrija ove godine doživela katastrofu.

Nažalost, tokom poslednjih 30 godina stočni fond u Srbiji polako propada, a najviše u sektoru koza. Pet godina u Srbiji nije predviđena gotovo nikakva proizvodnja koza, osim dva-tri veća proizvođača. Ljiljana se žali da je na području Jaska bilo mnogo farmi goveda, kojih danas više nema, jer im to jednostavno više nije ekonomski isplativo.

Dugoročno gledano, Ljiljani nedostaje prostor za fizičku proizvodnju i skladištenje, kao i ulaganje u stručno znanje. Kao pravnica, Ljiljana zna kako da napravi poslovni plan i koji su pravni/finansijski aspekti poslovanja. Da bi svoje poslovanje podigla na viši nivo, Ljiljana je spremna da nađe investitora koji bi doneo znanje i kapital, bilo putem investicionog fonda ili na drugi način.

Ljiljana ima više ponuda za saradnju, ali za sada joj se ne žuri. Potreban joj je konsultant odnosno stručnjak koji bi s njom radio na širenju poslovanja. U skorije vreme je imala ponudu za prodaju sira u Rusiji, ali je ustanovila da su pravila i propisi mnogo stroži nego za izvoz u EU. Ljiljana smatra da okretanje EU odnosno pristup tržištu EU ne predstavlja neki veliki problem. Gorski sir poseduje sertifikat standarda ISO 22000, prevashodno radi pristupa stranim tržištima.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3059383/gorski-sir-sa-fruske-gore-osvojio-srpsko-trziste-i-spreman-za-evropsko

Објављено у Agroekonomija

Porodica Tandari iz Horgoša godinama proizvodi i prodaje začinsku papriku, a njihovi najveći kupci su iz Mađarske. Ove godine, sve je pošlo naopako. Podbacio je rod paprike, zbog čega joj je skočila cena, u međuvremenu je devalvirala forinta, a na sve to mušterije iz Mađarske zbog pandemije više ne mogu da dolaze u jednodnevne šoping-posete.

– Tražnja za paprikom kreće od septembra. U danima vikenda minulih godina prodavala sam između 700 i 800 kilograma začinske paprike dnevno na tezgi koju imamo na subotičkoj pijaci. Cena joj je ranije bila oko 1.500 forinti ili 600 dinara za kilogram i susedima sa severa to je bilo povoljno. U Mađarskoj je paprika mnogo skuplja i nije kvalitetna kao naša – priča Gabrijela Tandari za "Politiku".Zbog mađarskih kupaca, koji su preko uvoza iz Španije upoznali dimljenu papriku, i njena porodica je počela da na bukovini dimi svoju papriku. Zanimljivo je da su mnogo kupaca imali čak i iz Kaloče, koja važi za neformalnu mađarsku prestonicu paprike – njihova mlevena paprika je nacionalni i turistički brend.

– Svi su znali da oni odavde na tone nose papriku i tamo samo udare svoj znak. Čak se i njihovim velikim proizvođačima više isplatilo da kupuju našu papriku, prepakuju je i stave svoj žig i tako je prodaju, samo da ne bi izgubili stalne kupce – priča Gabrijela.

Sada je situacija značajno drugačija, zbog čega trpe svi proizvođači iz ovog dela naše zemlje. Korona je zatvorila granice, a vremenske prilike obrale su rod pre ratara.

– U dobrim godinama, nama je potrebno šest do sedam kilograma sveže paprike za kilogram mlevene. Ove sezone, zbog slabijeg kvaliteta, nužno je barem 10 kilograma. Zbog toga je cena kilograma mlevene sada 800 dinara ili 2.400 forinti. I bez zatvaranja granice, takva cena je previsoka za mnoge mušterije iz Mađarske – objašnjava Gabrijela Tandari.Kako ističe, mnoge od stalnih mušterija sa severa preko društvenih mreža propituju je da li bi mogla da prenese začinsku papriku u Mađarsku ili da nekoga angažuje za to.

– To bi značilo dodatni trošak na cenu koja je već visoka. Osim toga, sada je prelazak granice rizičan sa većom količinom namirnica. Mađarski carinici sada imaju više vremena, baš detaljno pretresaju – kaže uz gorak osmeh, ali dodaje da će njena porodica nastaviti da gaji papriku.

– Srećom, ona se ne kvari brzo kao voće ili sveže povrće. Može da stoji i do godinu dana. Mi papriku osušimo, otucamo je i tako je skladištimo, a po potrebi pred svaku prodaju je sveže meljemo. Nadamo se da ćemo ovo što sada imamo rasprodati do narednog roda – kaže Gabrijela.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/kako-su-kovid-forinta-i-nevreme-samleli-zacinsku-papriku/e3sgqxm

Објављено у Ratarstvo i povrtarstvo
  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30