Чланци поређани по датуму: subota, 28 novembar 2020 - AGROPRESS - Udruženje novinara za poljoprivredu

Ideja kojom smo bili vođeni o nastanku i formiranju Udruženja nije nova. Ona je prosto naša potreba, naša realnost. Naša sela i sela naše opštine, kao i druga sela u našoj zemlji, imaju mnogo vrednih žena o kojima se ne zna baš ništa. To su žene čiji radni dan počinje rano ujutru, a završava se kasno u noć. To su žene koje su nosioci poljoprivrednih gazdinstava, žene majke, domaćice, preduzetnice“ istakla je za Agrobiznis magazin, Biljana Tomić i dodala: „Udruženje
je usmereno ka edukacijama, smatramo da samo edukovane i pravovremeno informisane žene mogu promeniti svoju realnost. Žene su stubovi naših sela, njihov rad, iako nevidljiv doprinosi opstanku sela“ Prema rečima Biljane Tomić, predsednice Udruženje građana Moja ravnica iz Opstine Sečanj koja pripada
rangu nerazvijenih opština, njihovo udruženje realizuje projekat „Žene i selo - Samo zajedno je podržan od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Putovanje u Valjevo je iznedrilo mnogo utisaka
Proveli smo vikend u nestvarno lepoj prirodi prepunoj upečatljivih pejzaža, sa puno vrednih žena koje smo upoznali. Gošće iz Sečnja, njih 15, posetile su gazdinstva koja vode podjednako i žene i muškarci, a bave se stočarstvom, seoskim turizmom, pčelarstvom i voćarstvom.Ono što je svima nama zajedničko
je marljivost i rad, saglasne su naše sagovornice, članice Udruženja MOJA RAVNICA.
„Naišli smo na jednu prepreku koja je svima nama zajednička. Naime, kao i kod nas u Vojvodini, tiče se plasmana i distribucije proizvoda nastalih na samom gazdinstvu. Znači, imamo vredne i marljive žene, imamo proizvod, ali nemamo mesto na kojem bi on bio izložen, distribuiran, rekla nam je Biljana.
Jelena Vuković bavi se proizvodnjom višnje u Sečnju, a za naš časopis ovom prilikom je ukazala da sve mere naše Vlade i Ministarstva poljoprivrede idu u smeru da se i nama pomogne.
„Mi kao žene, kao Udruženje vidimo svetlu budućnost, nadu da će se naša realnost promeniti. Nastavljamo da radimo, da pratimo aktuelne konkurse
Ministarstva i Pokrajine i nastavljamo naše aktivnosti ka educiranju i razmeni iskustava i znanja, koje će uz pomoć naše države i Ministarstva učiniti velike promene. Mnogo projekata je u planu, edukacije su prioritet, nadamo se i studijskom putovanju u regionu kada prođe korona, pratimo saopštenja i očekujemo uz naš trud i rad procvat naših sela i ugodan život žena u njima“.
Lazar Gojković od nedavno je gradonačelnik Valjeva, i odmah je pokazao da su valjevci dobri domaćini i došao je na gazdinstvo Dobrašinovića, kako
bi lično poželeo dobrodošlicu ženama iz Sečnja. „Ove godine budžet za poljoprivredu u Valjevu je bio 65 miliona dinara, od toga je izdvojen novac i za dva projekta. Jedan realizuje Udruženje žena Kolubarskog okruga, i u okviru njega se bave ženama na selu, a drugi se odnosi na podsticanje zapošljavanja
žena iz prigradskih i seoskih mesnih zajednica i u tome nam pomoć daje Ministarstvo za populacionu politiku. Cilj nam je da bude 100 miliona dinara u bliskoj budućnosti To bi bilo optimalno za naš nivo poljoprivrede“.
Vladimir Dobrašinović, inženjer elektrotehnike, ali ozbiljan odgajivač ovaca skromno nam kaže da je majka na farmi glavna, jer on zbog obaveza na poslu ne može biti prisutan stalno kao ona.
„Na nju se vodi gazdinstvo. Svi mi dođemo i odemo, ali ona je konstantno ovde i vodi računa o stadu. Trenutno ima 250 i 300 grla u Leliću, i u Kragujevcu zajedno sa prijateljima skoro 400, a plan je da bude 1.000 komada i kasnije restoran i klanica kako bi ih samostalno plasirali na tržište“.
Dobrašinović objašnjava gošćama iz Sečnja da se bavi proizvodnjom u cilju dobijanja kvalitetnog priplodnog materijala. „Tu je matematika totalno
drugačija, ulaganja su veća, prihod je naravno veći. Ishrana je drugačija, jer jagnjad za priplod i za tov ne mogu se hraniti isto“.
Milena Dobrašinović, majka, žena, domaćica i vlasnik domaćinstva, smatra da je situacija u poljoprivredi takva kakva je. Ono što se ima sredstava poenta je da se potroši kako treba, da se ne bacaju pare uludo, jer kako kaže „ne cvetamo baš u poslednjih 30 godina“.
Svaka mašina sa kojom mi radimo na ovom terenu je starija od vozača i to je porazno, a takođe je porazno, da se ne može zaraditi da bi se kupila mašina
koja košta 20.000 ili 30.000 evra. Ljudi masovno odlaze, zato što ne mogu da obezbede egzistenciju, jer ekonomski parametri su takvi da već mi sa ovim
brojem grla ne možemo da obezbedimo platu koju može da ima najobičniji majstor. Sami pariteti su drugačiji, oni se neće promeniti. Rešenje je da
proizvodimo više i bolje, moramo učiti sa istim sredstvima, istom zemljom koju imamo ako upotrebimo neka naučna znanja da proizvedemo više“ smatraju Dobrašinovići.
„Vremena kada se radilo pet hektara zemlje, dve krave, 20 ovaca i školovala se deca to je prošlost, iskreno i bez ustezanja“ kaže Vladimir i dodaje:
„Svi mi koji se bavimo poljoprivredom vidimo u svom novčaniku da to nije više ta priča. I politika subvencija mora ići na to da se ljudi udružuju i da mali poljoprivrednici budu hobisti. Takvi sistemi su u Poljskoj i Irskoj. Bolje je imati 100 domaćina da ima 200 krava, a ne 200 domaćina da nema nijednu kravu. To je ono što kažu da treba ukinuti subvencije malima, ali onda sva brdska sela ostaju prazna“. Ima jedna švajcarska poslovica: „Onima sa brda dajte sve što žele. Ako oni siđu odozgo više se niko nikad vratiti neće“ i to je nažalost istina kaže Vladimir.
Ovim vrednim ljudima nije bitan samo novac, već i da da su kupci zadovoljni. Većina kupaca od njih uzimaju grla decenijama. Ima ljudi koji imaju identična stada zato što uzimaju ovnove iz ovog domaćinstva i po 30 godina. „Gledamo da svakom kupcu izađemo u susret, a što se tiče papirologije imamo odličnu saradnju sa matičnom službom“ objašnjava mladi Dobrašinović.
Koji su realni odnosi u
ovčarstvu, ko je dobitnik?
U poljoprivredi je svaka četvrta godina problematična. To je ciklus kao i u svakoj proizvodnji, tako da se ova godina i zbog korone može uzeti kao loša. Poslednjih par godina je bila dobra prodaja priplodnog materijala, ni ove godine ne možemo da se požalimo, ide sporije, ali sve skoro što smo planirali je prodato. Što se tiče klaničara, Srbija ima problem jer je izvoznik, a taj deo oko izvoza ne rade ozbiljni ljudi i ozbiljne firme, nego su to više šverceri koji zbog korone tu barijeru nisu mogli preskočiti. Trenutna cena kilograma žive vage jagnjadi u Makedoniji i na Kosovu je 2,5 do 3 evra, u Crnoj Gori odgajivači imaju garantovanu cenu od 2,4 evra i nema limita težine. Bosna ima svoju klasičnu cenu, jagnje je oko 100 evra i nebitno je da li ono ima 25 ili 50 kilograma, samo da je mlado i po tome su specifični. Srbija ima trenutnu cenu za mladu jagnjad 2 evra što znači da mi imamo očigledan problem sa plasmanom te robe na neka dalja tržišta zato što ne rade neke ozbiljne firme. Ima samo jedna firma u Temerinu, koja izvozi za Palestinu. Što se tiče ovčarstva u Srbiji moramo se navići na to da je poslednjih 20 godina cena jagnjadi u proseku 2,10 eura po kilogramu i moj savet je da ko se uklapa u tu proizvodnju treba da radi u suprotnom neka napusti. Moja roba ide na ceo Balkan, radimo izvoz i uvoz. Bez lažne skromnosti imamo jedno od najboljih stada u Srbiji, a u Kolubarskom regionu na osnovu analiza instituta najveći smo proizvođači priplodnog materijala. Toga naravno ne bi bilo da ne radimo ozbiljno. Ove godine preko 150 komada je prodato i još toliko na stanju. Uglavnom je roba ugovorena i čeka starosnu granicu da ide. Sve su ovo reči Vladimira Dobrašinovića koji je sa majkom i ocem ugostio 15 žena, članica udruženja MOJA RAVNICA.
Na skoro 1000 m nadmorske visene nalaze se sela Mravinjci, Gornji i Donj Taor. Sa asvaltnog puta na makadam, pa opet asvalt, pa makadam i tako redom dok nismo stigli do prelepog trusitičko poljoprivrednog i ekološkog mesta „Taorska vrela“ gde se nalazi i PEPIĆA VODENICA. Tu smo se napili planinske vode, degustirali sir, kajmak, hleb, ali brašna nije bilo za poneti jer je voda oslabila, tako da vodenica već danima nije radila. Čeka se jača kiša da opet pokrene vodenički točak i za putnike namernike samelje najlepše brašno.
Inače, slapovi Taorskih vrela su spomenik prirode koja se nalaze u zapadnom delu Srbije, masivu Valjevskih planina, u podnožju planine Povlen. Taorska vrela izbijaju u selu Donji Taor, gde se i ulivaju u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave. Nalaze se na teritoriji grada Valjeva iz čijeg centra treba otići 40 kilometara ka Donjem Taoru. U ovom prirodnom prostoru, nekad je postojalo 12 vodenica, a sada ih je ostalo samo nekoliko. U podnožju krečnjačkog platoa, na jugoistočnom kraju sinklinalne doline, sa severne strane oivičenog vertikalnom liticom visine 5 m, širine pri dnu 3 m, iz pećinskog otvora izbija vrelo. Na
relativno kratkom rastojanju preko nataloženih bigrenih naslaga, stvoreni su brojni slapovi i vodopadi. Vrela se ulivaju u reku Skrapež kojoj je izvorište ispod planine Povlen.Područje Taorskih vrelaje prepoznatljivo po vrelskoj pećini u podnožju krečnjačkog odseka, odakle izvire glavno vrelo i široj izvorišnoj zoni
sa više malih periodskih izvora.
Nizvodno od glavnog vrela nataložena je najve-ća akumulacija bigra u ovom delu Srbije. Ona je ispresecana mnoštvom ži-vopisnih kaskada i slapova, sa
ostacima nekadašnjih vodenica, koji se završavaju vodopadom na ušću Vrelskog potoka u Skrapež, visine oko 4,5 m. Naš put nastavljamo u drugom kraju
Valjeva. Posetili smo selo Belić, gde se nalazi nesvakidašnji Ranč Harmonija koji je zapravo klub ljubitelja prirode, a koji se nalazi u kanjonu reke Gradac.
Klub je nastao sa idejom da se tu odgajaju konji. Unutar kluba Harmonija posluje i konjički klub Lastin put. Posete klubu je potrebno najaviti radi lakšeg
organizovanja slobodnih termina i u cilju organizovanja vođenja ture kroz ergelu gde ćete imati priliku da vidite trkačke konje. Klub je sačinjen od hotela sa restoranom,3 zasebne štale i odvojenog pašnjaka za uzgoj ždrebadi. Smešten na mestu sastanka 5 planina, od kojih svaka pruža poseban doživljaj zahvaljujući specifičnosti svog izgleda. Okolni prostor je slabo naseljen i pruža mogućnost nesmetanog kretanja kako jahača tako i entuzijasta.
Posebnu pažnju privlači reka Gradac koja predstavlja rezervat prirode i celim svojim tokom je prohodna i pitka. Dom je rečne pastrmke i uz dozvolu se na njoj može mušičariti. Na reci se nalazi stara vodenica koja je u radnom stanju i restoran koji pruža idealno mesto za jahačku turu. Sve ovo smo vam samo ispričali kako bi vam pokazali šta smo videli i šta vam preporučujemo da i vi posetite.
Škola jahanja za decu od 7 godina, programi upoznavanja i zbližavanja sa konjima. Časovi se održavaju u ograđenom padoku uz obavezno prisustvo instruktora i nošenje zaštitne opreme. Da bi videle kako funkcioniše poljoprivredu u Valjevu, sečanjke smo smestili u ETNO SELORADOSAVLJEVIĆ u Leliću, koje raspolaže sa 6 vajata ili smeštajnih jedinica koje imaju od 3 do 9 kreveta. Svi apartmani moderno su opremljeni za prihvat gostiju. Svaka smeštajna jedinica ima TV uređaj, kupatilo i sve drugo potrebno za udoban smeštaj gostiju. U okviru samog kompleksa nalazi se veliki restoran iz kojeg se pruža fantastičan pogled na celo selo, okolinu i sam manastir Lelić, do koga se lako stiže petominutnom šetnjom. U ponudi ovog etno sela je i domaća hrana sa tri obroka, a moguće je ići u okviru grupa. Cena smeštaja je 10 evra, polu pansiona odnosno noćenja sa doručkom i večerom je 20 evra, a pun pansion košta 25 evra.
Naš domaćin Zoran Radosavljević svojoj dedovini, kaže da je mukotrpno prethodnih desetak godina radio i ulagao u ovaj projekat i da ni sam ne zna koliko je novca utrošeno, ali svakako preko 200.000 evra bez pomoći države. „Zahvaljujemo se časopisu Agrobiznis magazin, uredniku i ekipi divnih ljudi, koji su nas podržali i učinili naš boravak u Valjevu nezaboravnim. Hvala na pomoći u realizaciji ovog projekta i nadamo se da je ovo početak divne saradnje u daljim aktivnostima našeg Udruženja i poboljšanju položaja žena naših sela“ rekla je za kraj u ime svih učesnica Biljana Tomić, predsednica Udruženja MOJA
RAVNICA.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Објављено у Žene u agrobiznisu
subota, 28 novembar 2020 14:57

Poreklo i starost vina po ukusu i mirisu

Da li vino ima voćni, zemljani, drveni ili neki drugi ukus i aromu? Kako da "pogodite" odakle potiče vino, od kojih je vrsta grožđa i koliko je staro? Po ukusu i aromi.

Neke najprepoznatljivije predstavio je bistro La Mer na svom sajtu:

- badem - jako suva italijanska vina, kao što su Soave, Prosecco, Valpolicella;

- banana - mlada, jeftina vina, Pinotage iz Južne Afrike, Beaujolais;

- mleveni crni biber - Shiraz;

- breskva - Chardonnay;

- benzin - zreli austrijski i nemački rizling;

- crna ribizla - Cabernet sauvignon, Merlot;

- čokolada - australijski shiraz, negroamaro iz Južne Italije;

- dinja - Chardonnay iz zemalja Novog sveta;

- divljač - crna vina, burgundac, shiraz;

- duvan - mnoga crvena vina i Chianti;

- eukaliptus - Cabernet Sauvignon iz zemalja Novog sveta;

- grejpfrut - sicilijanski Catarratto;

- grožđe - Muskat;

- sveže pečen hleb - šampanjac;

- hrast - mnoga i crna i bela vina;

- jabuka - mnoga bela vina, nemački rizling;

- jagoda - crna Rioja vina, crni burgundac;

- kamen - Chablis;

- kafa - razna crna vina sazrela u hrastovini, burgundac, čileanski Carmenere;

- keks - zreo šampanjac;

- pečeni kesten - vina iz Južne Italije;

- karanfilić - Cabernet Sauvignon;

- koža - robusna crna vina, Syrah;

- kremen - Chablis;

- kupina - argenitnski Malbec;

- kvasac - šampanjac;

- limeta - australijski rizling;

- limun - mnoga mlada vina;

- malina - crni burgundac i crni ppinoti;

- maslina - Cabernet;

- med - Slatka bela vina i zrela suva vina;

- nana - Cabernet Sauvignon iz Novog sveta;

- Nivea - mirisni Traminac;

- orasi - beli bugundac, zreo šampanjac i Chardonnayi sazreli u hrastovini;

- paprika - zelena Cabernet Franc i Cabernet Sauvignon iz hladnih podneblja;

- pavlaka - šampanjac;

pomorandža - mnoga slatka i dezertna vina;

- prepečeni hleb - vina iz hrastovih buradi, zreli šampanjac;

- puter - bela vina, Chardonnay i Burgundac;

- ratluk - Traminac mirisni;

- ruža - Burgundac, Barolo;

- suvo grožđe - slatka jaka vina, muskati likerski

- šljiva - mnoga crna vina;

- špargla - Sauvignon Blanc;

- trava - Sauvignon Blanc;

- trešnja - italijanska crna vina, crni burgundac;

- vanila - crna i bela vina iz mladih hrastovih buradi;

- začini - snažna crna vina, Shiraz, Primitivo, mirisni traminac.

Ako se vino oseća na memlu, mokrog psa, mokre novine... Nema mu pomoći. Otvorite novu bocu!

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3086958/kako-da-na-osnovu-ukusa-i-arome-odredite-o-kom-vinu-je

Објављено у Voćarstvo i vinogradarstvo
subota, 28 novembar 2020 14:54

Šta pogon u Rači znači pčelarima?

Centar za prikupljanje, obradu i plasman meda u Rači otvoren je u junu mesecu ove godine, a vlasnici pogona "Naš med’" su sami pčelari članovi Saveza pčelarskih organizacija Srbije. Preko 8000 pčelara ima mogućnost da bez posrednika plasira svoj med na domaće i inostrano tržište i tako obezbedi sigurnu cenu. Med iz cele Srbije pristiže u Raču i do sada, za samo par meseci, pogon je dobio prijavu za prikupljanje 400 tona meda.
Višedecenijski san pčelara Srbije se ostvario otvaranjem pogona za prikupljanje i plasman meda "Naš med" u Rači. Plasman meda bez posrednika, sigurno tržište i sigurna isplata moguća je uz rad pogona čiji su vlasnici svi pčelari , članovi Saveza pčelarskih organizacija Srbije. Za par meseci prijavljeno je 400 tona meda a već je prvi šleper od 21 tone šumskog meda otišao za Nemačku."To što smo mi na slobodnom tržištu to ne znači da smo imali slobodnu cenu meda. Evo i Bugarska je u Evropskoj uniji i Hrvatska je u Evropskoj uniji a oni i dalje imaju istu cenu meda kao ranije. U Hrvatskoj je četiri i po evra a u Bugarskoj je samo 4 evra otkupna cena. Mi danas imamo najveću otkupnu cenu u regionu samo iz jednog razloga jer je ovo pogon u vlasništvu pčelara, on nema gazdu a gazda ne traži profit. Kad vi kupite ovu teglu vi ćete na njoj imati serijski broj. Odete na sajt pogona ili saveza a po serijskom broju možete tačno da vidite čiji je med u ovoj tegli. Recimo ako je jedan homogenizator 20 tona i od 20 pčelara otkupite po tonu to je onda 20 pčelara odnosno njihov med u ovoj tegli. Kad kupite med bez porekla , uvozni ili domaći po 300 , 400 dinara šta vi znate o njemu , ništa, osim da ima cenu koja je nemoguća. Do skora su nemačka deca jela srpski med a srpska deca jela šećernu sirup. Mislim da je vreme da se to okrene a da trgovine budu svesne toga“, rekao je Rodoljub Živadinović,predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije.

Cena meda u pogonu prati svetsku cenu na tržištu pa trenutno bagremov med košta šest i po evra dok šumski ima cenu od šest evra. Ono što je specifično za sam pogon ,,Naš med’’ je to što se vrši analiza prijavljenog meda a nakon toga ako med odgovara standardima odlazi u homogenizator od 23 tone iz kojeg se kasnije pakuje u tegle.

"Primljeni med se prebacuje u dekristalizator, u slučaju da je med u kristalisanom stanju u toj fazi dolazi do prevođenja meda u tečnu fazu kako bi mogao da ide u sledeći proces odnosno korak obrade. To je minimalna termička obrada kako bi u narednoj fazi filtracije odvojile se sve eventualne primese i tako filtriran se prebacuje u homogenizator. Homogenizator je tank u kome se sva predviđena po planu primljena količina meda homogenizuje i u homogenizatoru imamo taj uzorak koji je identičan za svaku ambalažnu jedinicu“, izjavila je Milanka Milenković, tehnolog u pogonu ,,Naš med’’

U magacinu pogona med iz različitih krajeva Srbije se skladišti u buradima. Već je 190 tona meda uzorkovano a nakon izvoza šumskog meda priprema se i izvoz bagremovog.

"Kapacitet u pogledu magacina gde med može da stane je 3000 tona godišnje. Mi možemo obrnuti koliko god bude meda proizvedeno u Srbiji i u zavisnosti naravno i od zahteva kupaca. Pre nego što je pogon počeo da radi med se najviše izvozio u Norvešku i Italiji a mi svakako planiramo da izvezemo med i u arapske zemlje, bliski i daleki istok i u sve zemlje sveta. Sve vrste meda koje postoje u Srbiji dakle pre svega bagremov med koji je najtraženiji med na tržištu Zapadne Evrope kao i na drugim tržištima koje imaju istančan ukus . Tu je takođe i šumski med koji je jako tražen ali ga nema u velikim količinama jer šumski med ne možete imati svake godine. Tu je i pravi planinski livadski med, tu imamo i lipov med, imamo i suncokretov med“, kaže Nenad Portić, direktor pogona ,,Naš med’’.

Iako su izazovi veliki kao i troškovi jer ako pogon ne radi na mesečnom nivou održavanje košta milion dinara, pčelari ipak imaju dobru računicu jer svojim radom i kvalitetnim medom mogu da obezbede i sebi i kupcima sigurnost. ,,Naš med’’ okrenut je i domaćem tržištu pa je i objavljen poziv domaćim trgovinama koje mogu pronaći kvalitetan med naših pčelara upravo u Rači.

Izvor:http://rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/nas-med%E2%80%99-iz-race-postao-ostvarenje-sna-svakog-pcelara_1183126.html

Објављено у Pčelarstvo
subota, 28 novembar 2020 14:39

Može li se živeti od cveća?

Šajkaški rasadnik cveća „Đurendić” pravi je primer uspešnog porodičnog posla. Već sedamnaest godina Duško i Dragana Đurendić bave se proizvodnjom i prodajom cveća.Đurendići kažu da je sve počelo proizvodnjom rasada povrća, ali su vremenom shvatili da je cveće mnogo isplativije, pa su se zato odlučili za promenu i posvetili isključivo uzgajanju cveća.

Svaki početak je težak, naročito kad morate sami da se snalazite i informišete jer jednostavno nema ko da vam pomogne, kaže Dragana Đurendić.

Kako dodaje, proizvodnja cveća je bila nešto sasvim novo za njih, ali su uz literaturu, seminare i savete starijih kolega mnogo toga saznali i počeli da primenjuju u praksi.

NJen suprug Duško dodaje da je Šajkaš odlična sredina za proizvodnju, kako zbog raspoložive površine, tako i zbog geografskog položaja, jer je mnogima blizu, pa im mušterije dolaze iz različitih krajeva.

Šajkaš je veoma dobro mesto za proizvodnju, priča Duško.

Bašte su, kako dodaje, velike pa mogu da koriste velike plastenike i uzgajaju cveće na površini od nekih 1.800 kvadrata.

Iako je voda u Šajkašu dosta kvalitetna, mali problem nam pravi nedostatak kiselosti u njoj jer biljka zbog toga ne želi da usvaja hranu i samim tim se ne razvija, ali to rešavamo dodavanjem kiseline u prehranu. U suštini, ovde nam je dobro i zadovoljni smo, veli Dušan.

Posao uzgajanja cveća mora da se razvija polako. Vremenom proizvođači shvataju šta im treba, a svaka biljka je drugačija, pa se razlikuju i potrebni uslovi. Jedno je sigurno: put do kvaliteta zahteva mnogo pažnje i rada.

Radni dan počinje oko šest, kada, nakon doručka, odlazimo u plastenik i gledamo šta treba da se uradi, zalije, presadi i slično. Tu se organizujemo, rasporedimo dužnosti i do pauze za ručak uradimo deo posla, a ostatak završimo uglavnom do kraja dana. U toku sezone dolaze žene koje nam pomažu, i to nam mnogo znači i olakšava posao. Duško je uglavnom zadužen za teže poslove, a zimi imamo i dodatnu radnu snagu, naročito oko loženja uglja i održavanja temperature u plastenicima, tu nam naš sin Đorđe dosta pomogne, ističe Dragana.

Kao student treće godine fitomedicine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, Đorđe stiče znanja koja će kasnije moći da primenjuje u porodičnom rasadniku i tako preuzme određeni deo posla na sebe.

Što više na fakultetu učim o biljkama, sve me više zanimaju, kaže dvadesetjednogodišnji Đorđe.

Kako kaže, neke stvari dodatno istražuje, ali i sam studijski program je takav da se izučavaju predmete koji se tiču biljaka, oboljenja, virusa, a to će mu kasnije mnogo značiti.

Zbog toga sam i upisao taj smer, da bih naučio što više jer želim da pomognem roditeljima i planiram da nastavim ovaj posao, kaže Đorđe.Kako Šajkašani kažu, subvencije Pokrajinskog fonda za poljoprivredu mnogo im znače jer na taj način pokriju određeni deo troškova.

Dugo se bavimo ovim, možemo sebi da priuštimo da ulažemo da bismo dobili kvalitet, a u tome nam pomažu i subvencije. Uz pomoć njih smo, na primer, kupili peć na ugalj i tako smo se rešili velikog posla. Pre kupovine te peći, noću smo morali da ustajemo na svaka dva sata i ložimo vatru, a sad to radimo predveče i mirni smo do ujutru.Đurendići kažu da im je najvažnija prolećna sezona. Ona zahteva najviše posvećenosti i posla, tada je roba najtraženija te, bez obzira na čitavu sitaciju s koronavirusom, nisu osetili pad prometa.

Bez obzira na sve što se dešavalo, imali smo veoma dobru prodaju. LJudi su većinu vremena provodili kod kuće i jednostavno su želeli da ulepšaju ambijent, da mogu da uživaju, pa je to sigurno uticalo na to da promet ostane na očekivanom nivou. Tek početkom jeseni polako smo mogli da osetimo uticaj situacije na promet. Najviše smo bazirani na pijace i prodaju od kuće, ali jesenja proizvodnja i inače tako funkcioniše, pa nas to nije iznenadilo ili poremetilo. Zimi uzgajamo božićnu zvezdu, žito, hrizantemu, ikebane, i to distribuiramo po cvećarama, objašnjava Duško.

Imamo širok asortiman, ali najviše se prodaju muškatle. Jednom me je Đole pitao da li mi u plasteniku gajimo samo njih, nije mu bilo jasno zašto ih imamo toliko u ponudi, ali ljudi to najviše kupuju i tako je godinama, kroz smeh govori Dragana, i dodaje da imaju mušterije koje im se godinama vraćaju jer su prepoznale njihov rad, trud, ali pre svega kvalitet.Kako Šajkašani kažu, subvencije Pokrajinskog fonda za poljoprivredu mnogo im znače jer na taj način pokriju određeni deo troškova.

Dugo se bavimo ovim, možemo sebi da priuštimo da ulažemo da bismo dobili kvalitet, a u tome nam pomažu i subvencije. Uz pomoć njih smo, na primer, kupili peć na ugalj i tako smo se rešili velikog posla. Pre kupovine te peći, noću smo morali da ustajemo na svaka dva sata i ložimo vatru, a sad to radimo predveče i mirni smo do ujutru.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/sajkaski-rasadnik-cveca-durendic-zivot-u-cvecu-od-cveca-nije-bajka-28-11

Објављено у Hortikultura
  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30